Da li je savremena demokratija plutokratska?

Može se naći javno izrečenih mišljenja istaknutih „portparola“ liberalizma, kao što je Tomas Fridman iz Njujork tajmsa, koji ne oklevaju da napišu da američka demokratija ima problem i da konačno treba priznati da se kineska vlada bolje snalazi u sprovođenju mera neophodnih za obezbeđivanje rasta. Od zagovornika tvrdog kapitalizma sve se češće može čuti da bi društvu valjalo, u suočenju sa novim izazovima, da se liši glomaznog demokratskog nasleđa.

Godinama se razvija kritika demokratije koja potiče upravo od liberalnog kapitalizma, tj. od ekonomskog sistema koji dominira u svetu. Američki ekonomisti nisu jedini koji šire te argumente. Preuzeo je to i izvestan broj njihovih evropskih kolega.

Stoga u Evropi neki ugledni kolumnisti preporučuju legitimni državni udar kako bi nametnuli ovu ili onu evropsku meru jer je, kako vele, očigledno da bi evropski građani, inače, glasali protiv takvih mera. Ima i onih koji govore o blagotvornoj diktaturi koja bi bila poželjna, pa čak i neophodna, za oporavak Grčke. Mnogo je primera koji su, najblaže rečeno, uznemirujući.

Ekonomski i politički liberalizam nikli su na istom tlu i razvijali se u okviru iste filozofske težnje koja datira s kraja XVIII veka. Ma šta se mislilo o kapitalizmu, oduvek je postojala velika bliskost između ekonomskog liberalizma i demokratije, barem do novijeg doba.

Ali već nekoliko decenija može se nazirati, a sada je taj pokret postao vidljiv, razdvajanje ekonomskog i političkog liberalizma. Sve veći broj neoliberala smatra da demokratija nije nešto neophodno i primereno stepenu evolucije društva. U razvoju zemalja sada se daje prednost ekonomiji i privrednom rastu, tako da se postepeno odstupa od progresivnih političkih ideala i demokratskih težnji.

S obzirom na sve ono što je rečeno, a to nije poteklo od protivnika već od samih nosilaca dominantne ideologije, razumno je postaviti sebi pitanje: da li smo još uvek u demokratiji ili već klizimo ka nečemu drugom!? Ali, postoji termin koji savršeno pristaje ovoj vrsti režima koju nam je nametnula dominantna liberalna ideologija. To je plutokratija. Istina, ne možemo a da ne zapazimo kako je on skoro nestao iz modernog političkog rečnika.

Naravno, plutokratija podrazumeva postojanje rukovodeće klase - malih grupa koje su za komandama različitih vlasti: političkih, ekonomskih i medijskih. Usled rasta nejednakosti ta moćna i bogata kasta sasvim se odvojila od ostatka društva. Nije reč samo o sociološkoj distinkciji - iza toga stoji veoma realna politička činjenica!

Vratimo se malo unazad. Još su stari Grci u antičko doba, negde u V veku pre naše ere, definisali četiri osnovna tipa režima.

Anarhija: haos - ili odsustvo bilo kakvog strukturisanog režima i političkog autoriteta.

Demokratija: vlast naroda, preko naroda i za narod koju dobro poznajemo, bar teorijski.

Monarhija, sa varijantom koju predstavlja diktatura - vlast jednog jedinog čoveka koji svoju moć ostvaruje u funkciji njemu svojstvenih kriterijuma.

A zatim su definisali još jedan režim, a to je plutokratija: oligarhijska vlast uske grupe posebno uticajnih , bogatih i moćnih. Oni sve rasprave vode među sobom, često i sporeći se, ali zatim donose odluke koje nameću ostatku društva.

Zaista, u svetlosti ovog malog podsećanja, hipoteza da je oligarhijski režim politički oblik u kojem živimo, ne deluje neumesno.

Mi smo u stanju degradacije demokratije da je razumno postaviti pitanje: nismo li već stupili u plutokratski režim? U režim u kojem mali broj lica odlučuje o sudbini svih i to o najbitnijim pitanjima? Niko danas ne može da tvrdi da je demokratija u dobrom stanju. Zavladala je uznemirenost za njenu sudbinu. Ona je napadnuta, oslabljena, izvitoperena i prisvojena, a mi se i dalje zavaravamo, negujući iluziju da još živimo u demokratskom sistemu.

Demokratija se kritikuje sa obrazloženjem da navodno nije u stanju da odgovori na izazove ekonomske krize u koju je svet uvučen više od dve godine. Ovaj sistem, kako se tvrdi, više nije u stanju da se razvija niti da obezbedi snažnu stopu rasta. Standard i orijentir koji neki stručnjaci ističu je - Kina. Za današnje kapitaliste Kina je zemlja iz snova.

Ipak, pažljivom istraživaču neće promaći izvestan broj krajnje umesnih analiza koje demantuju tu iluziju. Trenutak kada politički liberalizam počinje da se odvaja od ekonomskog liberalizma upravo je trenutak kada se izmišlja manipulisanje umom i duhovima putem propagande, reklame iliti advertajzinga i marketinga.

To potiče još s kraja 20-ih godina. Frojdovska analiza i istraživanje moći uticaja nesvesnog na naše svakodnevne aktivnosti nisu mrtvo slovo na papiru za pionire advertajzinga. Tehnika manipulisanja jasno je izložena u delu Propaganda Edvarda Bernejza. Ta knjiga je predstavljala Bibliju američkih reklamnih i marketinških profesionalaca s početka 30-ih godina. Suštinska ideja bila je konstatacija da odluke koje donose pojedinci ne proističu iz racionalnosti, iz njihovog rezonovanja, već su one pod snažnim uticajem emocija koje prožimaju ličnosti. Dakle, ukoliko uspete da emocionalno utičete na pojedince, lako ih je usmeriti ka odluci za koju želite da je oni spontano donesu. Prvi probni teren ovih otkrića bila je reklama, odnosno ekonomska propaganda.

Liberalizam suštinski smatra da će pojedinac, podstaknut racionalnom odlukom, doneti najbolji mogući izbor. Na ekonomskom nivou, primaran je maksimalni interes. Tako se na nivou pojedinca polazi od toga da će on postupati u skladu sa svojom racionalnošću i donositi odluke u funkciji svog neposrednog interesa. Na političkom nivou građani glasanjem, zbirom svojih pojedinačnih odluka, učetsvzju u globalnom političkom izboru. Dok je relativno lako orijentisati potrošača prema kratkoročnoj i očiglednoj ekonomskoj dobiti, teže je usmeriti građanina prema dugoročnijem davanju glasa koji treba da mu obezbedi politički optimum, jer je taj optimum slabije vidljiv. Oruđa propagande su ista, ali je politički marketing suptilniji, i tu već nastupa razdvajanje ideje političkog liberalizma i ideje ekonomskog liberalizma.

Već tada, početkom 30-ih godina, kod liberala se rodila ideja da odluka pojedinaca može i da ne bude racionalna i može da bude izložena uticaju i manipulaciji emocija. Tu ideju će razvijati Volter Lipman i Jozef Šumpeter. Ovaj poslednji je i danas veoma aktuelan kod liberala.

Šumpeter je napisao knjigu Kapitalizam, socijalizam i demokratija u kojoj postoji ekonomski deo u kome razvija teoriju inovacije. Tvrdi se da je ona pokretač ekonomskog dinamizma i to je deo koji ističu današnji komentatori. Ali, oni prećutkuju drugi deo knjige o politici i demokratiji. U tom delu autor ne okleva da kaže da je narod apatična masa kojom se može vladati manipulacijom i spretnim uticanjem na političke izbore.

Šumpeter upotrebljava izraz demokratija, ali je za njega to samo formalna procedura pomoću koje ekipe stručnjaka, traže pristanak od mase koja glasa u epizodama koje se ponavljaju ali koji, kada je glasanje završeno, više ne odlučuje ni o čemu. Ima tu prezira prema narodu. To je sada zanimljivo, ako imamo na umu da se Šumpeteru ponovo posvećuje pažnja zbog njegovog ekonomskog učenja. A taj ekonomski deo neodvojiv je od političkog i njegove iščašene vizije demokratije.

U kojoj meri se ove hipoteze o političkom malipulisanju mogu vezati za liberalizam? Jer liberalizam, barem u teoriji, svakog građanina vidi kao slobodnog čoveka koji je u stanju da sam odlučuje šta i kako bira. To shvatanje potpuno je suprotno Šumpeterovom neverovatnom preziru prema društvu kao celini, da ne kažemo prema čovečanstvu kojim se može pa i treba manipulisati – za njegovu dobrobit naravno... Ovde dolazi do očiglednog raslojavanja ekonomskog i političkog propagandnog delovanja.

Poznavanje propagande stečeno u ekonomskom domenu postepeno se primenjuje i u politici. Reklama se koristi da bi se prodali proizvodi, ali i politički projekti. Primenjuju se mehanizmi propagande kako bi se ubedili pojedinci da kupuju proizvode, postanu potrošači, ali i da prihvate političke ideje i postanu ako ne angažovani, a ono barem saglasni građani!

Moglo bi se reći u odbranu političkog liberalizma da su totalitarni režimi preuzeli iste ideje. U fašističkim i komunističkim režimima propaganda dovedena do svog paroksizma postala je omiljeno oruđe manipulisanja masa. Treba istaći da ovi sistemi društvenog ustrojstva uopšte nisu imali istu koncepciju sveta. U liberalnim demokratijama društvenim tokovima dominiraju pojedinci i tržište, za diktature su osnovni kolektiv i planiranje. Sa rušenjem komunizma, liberalni režim je konačno postao dominantan, a to je onaj u kome živimo i čija nas odstupanja zabrinjavaju.

Posle perioda trijumfalnog liberalizma koji je veoma dobro poznat javnosti i čiji su teoretičari masovno širili svoju ekonomsku misao, u savremenom dobu pojavili su se ekskluzivniji klubovi, namenjeni isključivo elitama. Od knjiga koje kruže po svetu postepeno se ulazi u sve zatvorenije i skrovitije krugove vlasti kojima su dostupni tajni izveštaji! Radi se o odabranim ljudima koji se selektivno kooptiraju i redovno susreću. Neki od primera organizacija te nove vrste su Trilaterala, Bildberg grupa, pa donekle i forum u Davosu.

Trilateralna komisija od 1975. okuplja poslovne ljude, političare, intelektualce i novinare sa tri kontinenta - Azije, Evrope, Amerike. Ovo je primer kako konkretno funkcioniše oligarhija. Ti ljudi, iz strogih centara moći, redovno se okupljaju da bi razgovarali o mehanizmima koji bi omogućili prosvećenim elitama da utiču na evoluciju društva.

Izveštaj te komisije, pisan 1974, a objavljen dosta kasnije, izuzetno je zanimljiv. Jedan od autora tog dokumenta je Samjuel Hantington, slavni tvorac Sukoba civilizacija. Hantington objašnjava da je demokratija dobra, ali da je u nedavnom periodu (govori o 70-im godinama) došlo do preobilja demokratije i da su građani zbog tog „viška“ postali isuviše aktivni. To je otežalo posao političarima pri donošenju odluka i dovelo do nekog oblika ako ne paralize, a ono do slabljenja poluga vlasti. On doslovce govori o prevelikoj aktivnosti vlade i o deficitu njenog autoriteta. Previše aktivnosti zbog toga što vlada, podsticana tim pritiskom građana, donosi mnogo propisa a istovremeno ta ista vlada ne uspeva da nametne neke važne odluke. Radi se o odlukama koje Hantington smatra neophodnim a koje uglavnom predlažu njegovi prijatelji iz Trilaterale....

Mi smo u stanju degradacije demokratije da je razumno postaviti pitanje: nismo li već stupili u plutokratski režim? U režim u kojem mali broj lica odlučuje o sudbini svih i to o najbitnijim pitanjima? Niko danas ne može da tvrdi da je demokratija u dobrom stanju. Zavladala je uznemirenost za njenu sudbinu. Ona je napadnuta, oslabljena, izvitoperena i prisvojena, a mi se i dalje zavaravamo, negujući iluziju da još živimo u demokratskom sistemu.

To je odlučujući trenutak, u kome se dogodio suštinski zaokret: koncipiran je i izložen čitav jedan ozbiljan program. Posle burnih političkih previranja iz 60-ih godina došlo je do velikih društvenih potresa: maj '68, Praško proleće i naravno, rat u Vijetnamu koji dovodi u pitanje američki imperijalizam. Reč je o pravom demokratskom iskoraku koji u Sjedinjenim Američkim Državama dovodi do odlaska Ričarda Niksona, predsednika koji je lagao i protivzakonito špijunirao konkurente. Protiv tog socijalnog oslobađanja i velikih građanskih aktivnosti reaguju Hantington i članovi Trilaterale. Kao odgovor na pokušaj demokratskog preporoda, čuvari liberalnog hrama uveliko su pripremali kontrareformu.

Ta reakcija i kontraudar možda u to vreme nisu izgledali toliko značajni, ali se retrospektivno mora konstatovati da je reč o prelomnom trenutku koji će duboko obeležiti evoluciju naših društava.

To je trenutak kada su se vladajuće klase na Zapadu uznemirile zbog onoga što su doživele kao demokratski prodor u razvijenim zemljama i pokušale da ponovo uspostave kontrolu nad zbivanjima! Danas su posledice takvog delovanja sasvim vidljive: pojava novog načina upravljanja, potpuno različitog od pređašnjeg. Od tada se u prvi plan ističe uloga preduzeća, dok se uloga sindikata potcenjuje i sistematski obezvređuje. Akcenat je na finansijskim rezultatima - preduzeća su tu da bi zarađivala i pravila profite – dok je njihova društvena uloga postala drugorazredna. Eventualni dugoročni razvoj, obezbeđivanje socijalne sigurnosti i ekonomske stabilnosti zemlje, potisnuti su duboko u drugi plan... Građani su postali prevashodno potrošači.

Od početka 80-ih godina ta nova politika prouzrokuje veoma snažno nadiranje nejednakosti, uz izraženu ideološku afirmaciju. Sa Reganom u SAD i sa Margaret Tačer u Velikoj Britaniji nastupio je trenutak koji označava početak ultraliberalnog modela koji kreće u pohod na osvajanje sveta. Drugi odlučujući udar koji obeležava trijumf ove ideologije jeste rušenje sovjetskog bloka početkom 90-ih godina. Ta nova neoliberalna ideologija u silovitom naletu slabi ideološki spektar i levice i desnice, jer im oduzima okosnice. Desnica je tako lišena koncepta nacije, a levica koncepta naroda – ceo društveni koncept se svodi na masu potrošača a sve ostalo, suštinske i sadržajne razlike, jednostavno se zamagljuju i brišu.

Značajno je uočiti da se u današnjem upravljačkom sistemu istovremeno nalaze političari, poslovni ljudi i novinari. Ova mešavina žanrova je detalj koji će tek kasnije ispoljiti sav značaj. To je simptom da smo ušli u oligarhijski i, još uže, plutokratski režim. Isto ukrštanje vrsta će se videti i u grupi Bilderberg, u forumu u Davosu i mnogim drugim instancama koje su manje poznate širokoj javnosti.

Upravo ovo ukrštanje i preklapanje ekonomskih, političkih i medijskih krugova ugrožava demokratske osnove savremenih društava. U teoriji demokratije postoji vertikalna pregrada između javnih i privatnih poslova. Ta pregrada nije hermetička, jer zdrava demokratija mora da ima ekonomiju koja dobro funkcioniše. Te dve sfere ne smeju biti neprijateljski  jedna prema drugoj, ali ako je interakcija poželjna, apsolutno nije neophodno da one budu u simbiozi. Činilo se jasnim da treba da postoji sfera političkog odlučivanja, koja je različita od sfere ekonomskog odlučivanja. U prožimanju i srastanju javnih i privatnih interesa uvek strada javni interes, ma kako hibridizacija bila suptilno izvedena!

Samim tim je važno da u demokratiji poslanici, ministri i visoki funkcioneri pripadaju različitom svetu i imaju drugačiji sistem vrednosti od rukovodilaca velikih preduzeća, bankara ili direktora medijskih kuća. A novinarima definitivno više nisu „četvrta sila“. U razvoju teorije demokratije to je oduvek bila svetla tačka: smatralo se da je štampa ta koja kritikuje preterivanja političke vlasti i zloupotrebe ekonomske vlasti.

Teorijski gledano, ona bi morala da se pozabavi sumnjivim poštenjem političkih krugova i eventualnim malverzacijama ekonomskih krugova. Zato bi ta medijska „kontravlast“ morala da ostane odvojena od ostalih grana vlasti. Jedino taj antagonizam može, obeveštavajući redovno o zloupotrebama, da obezbedi demokratskom sistemu javni pozor i izvesnu ravnotežu među vinovnicima moći.

Međutim, u rukovodećim instancama koje imaju uticaja na ideološki kurs u poslednje tri decenije, ti ljudi žive u simbiozi. Oni se sreću i žive na isti način, razmenjuju ideje i uglavnom provode vreme zajedno - tako čine jedan korpus, mada bi u stvari trebalo da budu odvojeni.

Nije naodmet ponoviti da u demokratiji postoji vertikalno odvajanje javnog interesa i tržišne ekonomije. U plutokratskom režimu odvajanje je horizontalno - postoje oni koji su u sferi odlučivanja: političari, finansijeri, veliki poslodavci, medijski direktori i postoje ostala široka masa društva koju čine niža klasa, običan narod i srednja klasa. Postoji odvojenost između onih koji znaju, raspravljaju i odlučuju i onih drugih, koji samo da prate tok koji im se nameće. Ukoliko demokratije uopšte ima, ona vlada samo među oligarsima. Oni raspravljaju i diskutuju u zatvorenom krugu kako bi doneli odluku. U krajnjoj liniji oligarhija nameće svoja pravila, svoj kodeks mišljenja i svoj sistem vrednosti.

Poznavanje propagande stečeno u ekonomskom domenu postepeno se primenjuje i u politici. Reklama se koristi da bi se prodali proizvodi, ali i politički projekti. Primenjuju se mehanizmi propagande kako bi se ubedili pojedinci da kupuju proizvode, postanu potrošači, ali i da prihvate političke ideje i postanu ako ne angažovani, a ono barem saglasni građani!

Te odluke sprovode u delo uz pomoć izuzetno značajnih sredstava. To je simptomatično za bolest koja nagriza demokratiju - to što plutokrati imaju izuzetno veliku medijsku moć. Ona nije samo plod pomenutog sociološkog ukrštanja vrsta. Njen uticaj je odlučujući zato što plutokratska vrhuška gotovo u potpunosti poseduje sva velika sredstva masovnog informisanja - televizijske kanale, radio-stanice, visokotiražne listove, portale na internetu. Čak se i u starim demokratskim zemljama, kao što su Francuska, Italija i Engleska, direktori javnih radiodifuznih servisa postavljaju kako bi sve što čine bilo sasvim u skladu sa političkim odlukama.

Ta rukovodeća elita ima ogromni uticaj, pre svega zahvaljujući finansijskoj moći. Izuzetno značajan fenomen u evoluciji kapitalizma tokom proteklih 30 godina je zapanjujuće povećanje moći banaka i finansijskih krugova, a posebno agencija za određivanje kreditnog rejtinga. Ukoliko agencije za rejting jednog dana odluče da je situacija u Grčkoj kritična - ili će se srušiti režim u zemlji, ili će, pak, grčka vlada morati da preduzme izuzetno drastične mere – one koje odgovaraju tržištu – a sigurno ne Grcima.

Neobično je to što su se te agencije za rejting, koje su u početku bile osnovane, kako bi samo konstatovale platežnu i kreditnu sposobnost preduzeća, danas našle u poziciji da ocenjuju vlade. One prave ekonomsku analizu nekog preduzeća ili neke države i u skladu sa ocenom koju joj daju, to određuje uslove pod kojima će preduzeće ili država moći da uzima zajmove na finansijskom tržištu. Oni koji priželjkuju vladu eksperata možda bi mogli da ovaj sistem smatraju izvanrednim, kada ne bi bilo nekih ozbiljnih poremećaja i manjkavosti kako u radu tako i u procenama tih agencija.

Treba znati da njih plaćaju preduzeća koja koriste njihove usluge. Te agencije su u isti mah i sudije i zainteresovane strane. Pristrasnost je jedan od razloga što je njihov način ocenjivanja potpuno neproziran - uopšte se ne zna po kojim kriterijumima one zasnivaju svoj sud. One, veoma često, pribegavaju subjektivnim političkim analizama što ih dovodi u poziciju da mogu da ucenjuju one kojima daju ocenu. Tako je recimo jasno stavljeno do znanja Francuskoj, suverenoj zemlji, da će, ukoliko se ne promeni penzijska politika, njen rejting biti smanjen - i Francuska je popustila!

Često se ispostavlja da su date ocene pogrešne i netačne. Tako je „Enron“ bio neverovatno precenjen praktično do same svoje propasti, kurs akcija „Liman Bradersa“ bio je na najvišem nivou upravo pre bankrota, a da i ne govorimo o Tunisu i Egiptu, koji su se još do nedavno toliko dobro kotirali da su bili navođeni kao primer najstabilnijih zemalja u arapskom svetu!

Dakle, ocene kreditnog rejtinga uopšte nisu pouzdan aršin za ekonomsku, a još manje za političku situaciju nekog ocenjivanog entiteta. Agencija za rejting pokazuje svu pristrasnost ekonomskih aktera, onu koja nije ništa drugo do plod uskih interesa i tesnih veza političkih i medijskih ekonomskih elita.

Još je ozbiljnija konstatacija da se analiza javne stvari i javne situacije promenila. U demokratiji je normalno da društvo sudi o svome stanju. Skupština građana, naravno uz mehanizme koji pokreću tu javnu raspravu, promišlja i sagledava stvari da bi na kraju zaklučila: eto, treba da uradimo to i to - to je javno dobro. Ovo naravno ne znači da se demokratija nikada ne prevari, ali u svakom slučaju, kolektivno odlučivanje predstavlja njenu suštinsku odliku, onu po kojoj se demokratija prepoznaje.

Pored primera agencija za rejting, treba pomenuti i gotovo božansku ulogu koju veliki mediji pripisuju tržištima. Kao da su tržišta neka vrsta anonimnog i nepristrasnog sudije! Potpuno je jasno da se preko plasmana na tržištu odlučuje o tome šta je dobro za ekonomiju i za države. Ali tržišta imaju usku viziju! Pre svega se želi maksimalni profit, bilo da su u pitanju preduzeća ili konkretni pojedinci koji rukovode tim preduzećima ili njihovi akcionari. Nikada ne treba zaboraviti ni dimenziju ličnog interesa koji igra prevashodnu ulogu u svim tržišnim mehanizmima. Tako ponovo zapadamo u vrzino kolo logike u kojoj su uvek veća proizvodnja, veći dohodak, veći rast, veći profit nešto dobro.

Problem sa svim ovim vrednostima koje tržišta toliko cene jeste što one nisu ni najmanje prilagođene za izlazak iz suštinskog problemu u kojem smo se našli. Te vrednosti su upravo one koje su nas uvukle u planetarnu krizu i nikako ne mogu biti rešenje za oporavak! Da i ne govorimo o problemu ekologije koji nužno proističe iz tog produktivizma po svaku cenu. Treba se vratiti društvu koje je više u skladu sa težnjama pravde i dostojanstva za sve. To su vrednosti potpuno suprotne onima koje preporučuju tržišta, agencije za rejting i - plutokratski režimi koji indirektno manipulišu tim instrumentima!

Ova kriza se ne može rešiti tako što će se stalno težiti većem ekonomskom rastu i sve većim prihodima akcionara. Ne može se u neobuzdanom traganju za profitom beskrajno zaoštravati nadmetanje pojedinaca, preduzeća i čitavih nacija - nadmetanje svih sa svima.

Paradoksalno je da je upravo demokratija optužena da nije u stanju da izađe na kraj sa izazovom rasta! Ali mi zato s punim pravom možemo da sebi postavimo pitanje da li još uvek živimo u demokratiji.

Treba se, dakle, ponovo vratiti na krvnu srodnost političkih sfera, ekonomskih sredina i medijskih krugova i tom se vezom ozbiljno pozabaviti. To ukrštanje ogleda se u neprestanom kruženju elita između ovih sredina. Visoki državni funkcioner prelazi u banku, istaknuti šef preduzeća postaje medijski magnat, poznati novinar postaje ministar. Svedoci smo mešavine žanrova u kojoj svako koristi oblast koju je imao pod kontrolom i mrežu poznanstava koju je nasledio da bi zaobišao prirodne barijere koje je demokratija postavila između tih različitih sfera a koje bi trebalo da se međusobno kontrolišu.

Od početka 80-ih godina ta nova politika prouzrokuje veoma snažno nadiranje nejednakosti, uz izraženu ideološku afirmaciju. Sa Reganom u SAD i sa Margaret Tačer u Velikoj Britaniji nastupio je trenutak koji označava početak ultraliberalnog modela koji kreće u pohod na osvajanje sveta. Drugi odlučujući udar koji obeležava trijumf ove ideologije jeste rušenje sovjetskog bloka početkom 90-ih godina. Ta nova neoliberalna ideologija u silovitom naletu slabi  ideološki spektar i levice i desnice, jer im oduzima okosnice.

Prva krupna politička odluka koja je bila rezultat tog ukidanja barijera  privatne sfere i javne sfere bio je veliki talas privatizacija početkom 80-ih godina. Počelo se od velikih preduzeća u posedu države, a zatim se proširilo na velike servise telekomunikacija, pošte i elektrodistribucije, a sada je to obuhvatilo i suverene funkcije države - pravosuđe (sa privatnim zatvorima) i vojsku (uz masovno angažovanje plaćenika). Tome treba pridodati i privatizaciju obrazovnog, zdravstvenog i penzionog sistema.

Sve je to bilo moguće zahvaljujući međunarodnim ugovorima koje su potpisale države koje su se obavezale da više neće imati monopol na energiju, transport, obrazovanje, zdravstvo, pravosuđe - na sve te javne službe koje su postepeno padale tržištu u ruke.

Svetska trgovinska organizacija (STO) koja je ratifikovala ove aranžmane predstavlja izraz ekonomske politike i ideologije koja animira ovu plutokratiju. Ovde stižemo do druge značajne tačke ove analize. Plutokratska vrhuška nije svojstvena svakoj zemlji, ona nije ni internacionalna, postala je nadnacionalna. Za članove ove socijalne grupe, nacionalna privrženost znači veoma malo, a pripadnost nekoj državi je sasvim sporedna. Oni osećaju pripadnost sloju koji odlučuje na planetarnom nivou i koji je utvrdio ekonomski program na svetskom nivou: privatizacija, deregulacija, mondijalizacija. Rezultat tog ideološkog svetog trojstva svetske plutokratije jeste stavljanje svih društava u položaj međusobne konkurencije, ma kakav bio njihov nivo razvoja.

Toj planetarnoj pretnji koja opterećuje ne samo resurse već i socijalnu pravdu, jedini mogući odgovor predstavlja mondijalizacija demokratije, ali rukovodeći krugovi to nikako ne žele! Ali, treba konstatovati da je uprkos svemu došlo do kulturne mondijalizacije. Ma kakve bile razlike u životnom standardu, a one su ogromne, mi ipak poznajemo svet, jer preko televizije, štampe, putovanja znamo kako žive jedni, a kako drugi. U toku je postepeno stvaranje planetarne kulture. To je ono što fascinira i što je pozitivno, jer se prvi put u istoriji čovečanstva stvara svetska kultura a samim tim i svetska savest.

Plutokratski režim se zasniva na nejednakosti, pa zato, ukoliko se teži većoj socijalnoj pravdi i boljoj raspodeli bogatstava i resursa, treba ponovo osvojiti demokratske instrumente kolektivnog odlučivanja. Ovaj režim se ne može očuvati ukoliko bude ostao u uskim okvirima ideologije golog uvećanja profita: sve više produktivnosti, rasta i proizvodnje u službi uvećanja profita. Te vrednosti su u potpunoj suprotnosti sa osnovnim značenjem javnog dobra.

Istovremeno, plutokratska vrhuška ima medijsku moć, to jest, moć da utiče na javnu svest putem audio-vizuelnih sredstava, štampe, publiciteta. Ukratko, ona poseduje instrumente koji joj omogućavaju da predstavi stvari okrnjeno i tendenciozno.

Ali, taj medijski veo pokriva i druge stvari. O načinu na koji živimo ne odlučuju samo oblici prezentovanja i marketing. Tu je i pojam bezbednosti koju plutokratska vrhuška prikazuje srednjim klasama koje predstavljaju kičmu socijalnog tela. Ti socijalni slojevi su svesni nejednakosti između različitih delova sveta i nisu spremni da pređu taj put, koji prolazi preko ekonomske neizvesnosti, da bi se radikalno reformisali. Postoji bezbednost i komfor kojem su na Zapadu ostali veoma privrženi. Postoji strah da se ide ka transformaciji društva, mada se istovremeno shvata da je ona neophodna.

Nazire se bezbednosna dijalektika a plutokratski režim vešto barata opasnim alternativnim rešenjima, podstiče ksenofobne i populističke pokrete, ukazuje na opasnost imigracije i strance predstavlja kao pretnju. Postoji prilično jasan izbor dela oligarhije da se namerno podstiču ekstremistički pokreti koji bi služili kao bauk i da se tako ide u susret rastu socijalnih tenzija do kojih će gotovo sigurno doći. Ti „klinovi“ se koriste da bi se skrenula pažnja naroda sa problema sve većeg siromaštva kako bi se uspostavili bezbednosni dispozitivi neophodni za gušenje eventualnih kriza. Posledica je uzmicanje javnih sloboda i rast represivnog aparata koji je zabrinjavajući, da ne kažemo i duboko uznemirujući. Na Zapadu, bezbednosni zakoni se nižu jedan za drugim, svaki put svoobuhvatniji i sistematski povećavaju stepen policijske kontrole.

Možda upravo tu leži odgovor - nalazimo se u teškom, ali prelomnom periodu! Alternativa postoji. Može se dogoditi da kolektivno ne uspemo osvojimo instrumente demokratskog odlučivanja, da ponovo uzmemo u ruke moć koja nam je oduzeta, ne pronađemo dobre predloge zasnovane na socijalnoj pravdi sa pravednijom raspodelom bogatstava i resursa. U tom slučaju, nastavićemo da se prepuštamo liberalnim strujama finansijskog kapitalizma sa plutokratskom oligarhijom koja, da bi zaštitila svoje tekovine, neće oklevati da pribegne nasilju, represiji i pretnjama totalitarizmom. Ili ćemo se, pak, kolektivno opredeliti za drugo rešenje koje podrazumeva osvešćivanje i snažnije angažovanje svih nas, svakog ponaosob. Drugačije rečeno, opredelićemo se za to da ujedinimo sve snage i premostimo razlike. Moramo naći ono što predstavlja naš zajednički demokratski imenitelj i zaustaviti podele u suočenju sa plutokratskom kastom koja je monolitna u odbrani privilegija.

Ukoliko je neki narod ujedinjen u traženju svojih prava, nijedna sila mu ne može odoleti, bila ona ekonomska, ideološka pa i vojna. Nedavni događaji u Tunisu i u Egiptu to sjajno pokazuju.