Da li je Obamina administracija pogrešila u spasavanju velikih banaka?

(Danas, 15.06.2009)

Dok traju priče o „zelenim izdancima“ ekonomskog oporavka, američke banke suzbijaju nastojanja da budu regulisane. I dok političari govore o svom zalaganju na sprovođenju regulatornih reformi radi sprečavanja da dođe do novog javljanja krize, to je jedna oblast gde zaista leži đavo u detaljima - banke će skupiti poslednju snagu kako bi obezbedile dovoljno prostora da nastave da rade kako su radile u prošlosti.

Stari sistem je funkcionisao u korist banaka (ako ne u korist njihovih akcionara) i zašto bi prihvatile promene? Zaista, napori na njihovom spasavanju poklanjali su malo pažnje postkriznom finansijskom sistemu koji želimo, tako da ćemo završiti sa bankarskim sistemom koji je manje konkurentan, sa velikim bankama koje su bile prevelike da bi propale, a koje će postati još veće.

Dugo je prihvatano da su one američke banke, koje su prevelike da bi propale, takođe prevelike da bi njima bilo upravljano. To je jedan razlog zašto je učinak nekoliko njih bio tako loš. Kada propadnu, vlada osmišljava finansijsko restrukturiranje i obezbeđuje osiguranje depozita, dobijajući i udeo u budućnosti. Zvaničnici znaju da, ako čekaju predugo, zombi ili skoro zombi banke (sa malo ili nimalo neto vrednosti, ali koje su tretirane kao da su vitalne institucije) verovatno će se „kladiti na vaskrsenje“. Ako polože velike uloge i dobiju, nastaviće dalje sa dobitkom, a ako izgube, vlada će preuzeti račun. Ovo nije samo teorija. To je lekcija koju smo naučili, skupo, tokom Sejvings end Loun krize osamdesetih godina. Kada bankomat kaže „nedovoljno novca“, vlada ne želi da to znači da je banka, pre nego vaš račun, bez novca, pa zato interveniše pre nego što se kasa isprazni. U finansijskom restrukturiranju, akcionari tipično budu počišćeni pa vlasnici obveznica postanu novi akcionari. Ponekad, vlada mora da obezbedi dodatna sredstva ili novi investitor mora da bude spreman da preuzme neuspešnu banku. Obamina administracija je, međutim, uvela novi koncept: preveliki da bi bili finansijski restrukturirani. Administracija tvrdi da bi se nesreća oslobodila ako bi igrali uobičajenim pravilima sa ovim velikim bankama. Berze bi se uspaničile. Zato, ne samo da ne možemo da diramo vlasnike obveznica, već ne možemo da diramo ni akcionare, čak i ako veći deo postojeće vrednosti akcije samo oslikava oslanjanje na spas od strane vlade.

Mislim da je takvo rasuđivanje pogrešno. Smatram da je Obamina administracija podlegla političkom pritisku i panici velikih banaka. Kao rezultat, administracija je pobrkala spasavanje bankara i njihovih akcionara sa spasavanjem banaka. Restrukturiranje pruža bankama šansu za novi početak: novi potencijalni investitori (vlasnici imovinskih ili dužničkih instrumenata) imaće više poverenja, druge banke biće spremnije da im pozajme novac i biće spremnije da pozajmljuju i drugima. Vlasnici obveznica imaće korist od mirnog restrukturiranja i, ako je vrednost imovine zaista veća nego što tržište (i spoljni analitičari) veruje, na kraju će imati dobit. Ali, ono što je jasno jeste da su sadašnji i budući troškovi Obamine strategije veoma visoki - i za sada nije ispunila svoj ograničeni cilj o ponovnom pokretanju pozajmljivanja. Poreski obveznici su morali da daju milijarde i doneli su još milijardi u garancijama - računi koji će verovatno doći na naplatu u budućnosti.

Ponovno pisanje pravila tržišne ekonomije (na način koji je koristio onima koji su izazvali toliko bola celoj globalnoj ekonomiji) lošija je opcija nego što je skupa. Većina Amerikanaca to smatra veoma nepravednim, posebno nakon što su videli kako banke preusmeravaju milijarde namenjene oživljavanju kreditne aktivnosti u isplate ogromnih bonusa i dividendi. Cepanje društvenog ugovora jeste nešto što ne treba uraditi olako. Međutim, ta nova forma surogat kapitalizma, u kojoj su gubici podruštvljeni, a profiti privatizovani, osuđena je na propast. Inicijative su iskrivljene. Ne postoji tržišna disciplina. Banke prevelike za restrukturiranje znaju da mogu da se kockaju nekažnjeno, a sa sredstvima koje Federalne rezerve nude po kamati blizu nule, imaju puno novca da to čine. Pojedinci su nazvali taj novi ekonomski režim „socijalizam sa američkim karakteristikama“. Ali socijalizam brine o običnim pojedincima. Nasuprot tome, Sjedinjene Države su obezbedile skromnu pomoć milionima Amerikanaca koji gube svoje domove. Radnici koji gube radna mesta primaju pomoć samo 39 nedelja i potom ostaju prepušteni sami sebi. I, kada izgube posao, većina takođe izgubi i zdravstvenu zaštitu. Amerika je proširila svoju korporativnu sigurnosnu mrežu u neverovatnim razmerama, od komercijalnih ka investicionim bankama, potom ka osiguravajućim kućama, a sada i na automobilsku industriju, bez kraja na vidiku. Zaista, to nije socijalizam, već proširenje dugotrajnog korporativnog bogatstva. Bogati i snažni obraćaju se vladi za pomoć kada god je to moguće dok siromašni individualci imaju malu socijalnu zaštitu.

Moramo da razbijemo banke prevelike da bi propale. Nema dokaza da ovi mamuti donose društvene koristi koje su proporcionalne troškovima koje nameću drugima. I, ako ih ne razbijemo, onda moramo značajno da ograničimo ono što rade. Ne može im biti dozvoljeno da rade ono što su radile u prošlosti - da se kockaju na tuđ račun. To stvara još jedan problem sa američkim bankama koje su prevelike da bi propale i koje su prevelike da bi bile restrukturirane: one su previše politički moćne. Njihova lobiranja su se isplatila prvo na deregulaciji, a zatim i na njihovom čišćenju uz pomoć novca poreskih obveznika. Nadaju se da će im to ponovo uspeti kako bi bile slobodne da rade kako im volja, bez obzira na rizik po poreske obveznike i ekonomiju. Ne možemo dozvoliti da se to dogodi.

Autor je profesor ekonomije na Kolumbija univerzitetu, predsedava Komisijom eksperata, koju je formirao predsednik Generalne skupštine UN, za reformu međunarodnog monetarnog i finansijskog sistema