BRIK, godina prva

Iako neformalno postoji od 2002. godine, kada je prvi put održan sastanak ministara spoljnih poslova četiri zemlje – Brazila, Rusije, Indije i Kine – na marginama zasedanja Generalne skupštine UN, rođenjem BRIK-a može se smatrati javno saopštenje sa sastanka njihovih šefova diplomatija 15. maja 2008. u Jekaterinburgu. Koliko je čvrsta veza ovih zemalja i koliki su dometi njihovih zajedničkih zahteva, iznetih na prvom sastanku? Posle godinu dana, možemo sa sigurnošću reći da se većina od njihovih ciljeva ispunila, ili je na putu ispunjenja. Pođimo redom.

U Jekaterinburgu je promovisano nekoliko principa, za koje su četiri države smatrale da bi doveli svet u bolji položaj i dali svim narodima izglednije perspektive. Njihovi osnovni stavovi su:

1. organizovano zajedničko delovanje na stvaranju multipolarnog sveta, jer SAD i EU nisu više u stanju da planetu vode putem razvoja;

2. promena načina rada Međunarodnog monetarnog fonda, Svetske banke i Svetske trgovinske organizacije, uvažavanje postojanja ekonomskih interesa van G-7 grupe, kao i nepristajanje na dolar kao jedinu svetsku rezervnu valutu;

3. poštovanje međunarodnog prava i delovanje u okviru reorganizovanih Ujedinjenih nacija.

Kriza američke privrede i recesija u EU, koje je BRIK najavio i koje za posledicu imaju globalnu ekonomsku nestabilnost, potvrdile su sve njihove prognoze. Došlo je do zaoštravanja međunarodnih odnosa širom planete: Gruzija, Severna Koreja, Palestina, Iran, Pakistan, uz Avganistan i Irak, dobrim delom su posledica geopolitičkih promena i stvaranja novih ekonomskih pravila u svetu. Već samo okupljanje četiri zemlje bilo je jasan signal da su unipolarna vremena prošla. Ovi vojni, ekonomski i demografski džinovi svojim sveukupnim kapacitetima stavili su pred svršen čin Ameriku i njene saveznike.

Posle bezuspešnog pokušaja Amerike da zaštiti svog miljenika Mihaila Sakašvilija u suludom ratu u Gruziji (koji sigurno nije počeo bez znanja i podrške SAD), ali i ocene američkih generala da se rat u Iraku ne može dobiti (sem virtualnom propagandom) i saznanja da se rat iz Avganistana prenosi u Pakistan, nuklearnu silu čija nestabilnost nosi rizike od kojih se diže kosa naglavi, Amerika sa sve NATO-om je priznala da ne poseduje vojne kapacitete kojima je u stanju da kontroliše i kanališe krize koje je uglavnom sama izazivala.

Slom finansijskog tržišta i ekonomska kriza koja je ubrzo usledila samo su potvrdili činjenicu da koncept izazivanja i upravljanja krizama, koji su Amerikanci decenijama koristili, jednostavno više nije moguć. Novoizabrani predsednik Amerike Barak Obama (zajedno sa američkom elitom) morao je da se brzo prilagodi novim okolnostima i pokuša da stabilizuje američku poziciju na nižem nivou, ovoga puta kao najjačeg ali nikako dominantnog partnera u svetskim odnosima.

Na samitu u Londonu sazvanom radi zajedničkog rešavanja problema izazvanih svetskom ekonomskom krizom, a u bilateralnim susretima sa čelnicima zemalja BRIK-a, Obama je zatražio njihovu pomoć u rešavanju problema sa nuklearnim izazovima iz Severne Koreje i Irana, kao i pomoć u borbi protiv svetskog terorizma (čitaj: Al Kaide). Njegove izjave da samo udruženi mogu rešavati najveće svetske izazove jasno potvrđuju da je BRIK ostvario prvi od svojih zahteva: svet je multipolaran.

Drugi od zahteva BRIK-a odnosio se na promenu ekonomsko-finansijskog funkcionisanja svetske privrede. Aktuelna kriza daje za pravo ocenama da je sazrelo vreme za detaljno preispitivanje i reviziju međunarodnih ekonomskih odnosa. Hitno sazivanje raznih samita, pre svega onog velikog u Londonu, bilo je samo povod da se u glavnim svetskim finansijskim institucijama povede dijalog o novom svetskom ekonomskom ustrojstvu, pri čemu će se voditi računa o svim članicama svetske zajednice, a ne samo o najrazvijenijim zemljama. U toku su pregovori "iza zavese" o promenama u svim relevantnim svetskim ekonomskim institucijama: MMF-u, Svetskoj Banci i STO. Ovoga puta, sigurno će biti uvaženi zahtevi ne samo velikih igrača, već će i zemalja iz G-20. Skidanje dolara sa trona jedine svetske valute već uveliko traje: ugovori između zemalja BRIK-a sada su uglavnom u nacionalnim valutama. Kako su dogovorili predsednici ovih država, više desetina milijardi dolara vredni ugovori biće isplaćivani u njihovim valutama, potvrđujući rešenost da se istraje u nameri da se neke od valuta ovih zemalja nađu u korpi rezervnih svetskih valuta, uz dolar i evro. U MMF-u u toku su razgovori da se eventualno za novu svetsku rezervnu valutu promovišu specijalna prava vučenja, kao neka vrsta svetske nadnacionalne monete.

Time je svakako stavljena tačka na američku totalnu dominaciju u svetu finansija koju su SAD koristile, a kako se ispostavilo i zloupotrebili, u svoju korist, odnosno na štetu ostatka sveta.

Za sada se najmanje postiglo u ponovnom promovisanju UN kao glavne međunarodne institucije, odgovorne za mir u svetu i poštovanje međunarodnog prava. Pregovori o prekomponovanju pre svega Saveta bezbednosti UN, koji traju i desetak godina, još nisu značajno odmakli od početka. Razlog je svakako interes pojedinih stalnih članica Saveta bezbednosti da se u taj organ kooptiraju njihovi favoriti Japan i Nemačka, ili Brazil i Indija, uz još neke zemlje. No, kako se radi o zaista suštinskoj odluci, koja bi mogla da bitno utiče na mir u svetu, mora se uvažiti vreme potrebno za takvu promenu. Za Srbiju je veoma značajno da su sve zemlje BRIK-a podržale njen suverenitet na celokupnoj, međunarodno (UN) priznatoj teritoriji. Rusija, Brazil i Kina takođe su dostavile svoje argumente Međunarodnom sudu pravde u Hagu u prilog tumačenja međunarodnog prava koje zastupa i Srbija.

Veoma je interesantno i izbegavanje čelnika zemalja BRIK-a da svoje povezivanje za sada čvršće institucionalizuju, jer ima se utisak da zaziru od pomisli da bi neko mogao to da shvati kao stvaranje novog bloka koji brine pre svega o sopstvenim interesima, kako je to bilo sa svim ranijim blokovima. To je jasan signal da ove zemlje žele da iskoriste svoje potencijale tako da se razvijaju, a da pri tome što manje ugrožavaju interese manje razvijenog sveta i da što manje iritiraju sadašnje velike igrače. Sam nagoveštaj mogućeg čvršćeg povezivanja ovih zemalja/civilizacija bio je dovoljan da dosadašnje vodeće evroatlantske države njima priznaju ravnopravnost u svim svetskim poslovima. Zato je i najavljeni samit ovih zemalja vrlo interesantan, jer će pokazati stepen objedinjenosti njihovih učesnika.

Šta za to vreme radi Amerika? Glasajući na predsedničkim izborima za netradicionalnu ličnost, Baraka Obamu, američki narod i njegova elita pokazali su spremnost (uprkos velikim otporima unutar samih SAD) da se prilagode novonastalim okolnostima. Suočen sa velikim problemima u domaćoj ekonomiji kao prioritetnim problemima, Obama je ipak počeo da gradi i nove odnose sa svim relevantnim faktorima u svetu. Zanemarivši u ovom trenutku redefinisanje odnosa sa saveznicima (EU, Japan, Kanada), u kojima svakako ima manjih ili većih trzavica, kao i sa zemljama nenaklonjenim Americi (većina muslimanskog sveta, deo Južne Amerike), pogledaćemo njegovu strategiju sa zemljama BRIK-a.

Stavljajući u prvi plan "resetovanje" odnosa sa Rusijom, jedinim pravim konkurentom i suparnikom u vojnom pogledu, Obama i njegov tim to vide kao najveći zalog sopstvene bezbednosti, a u isto vreme pokazuju da u nekim drugim sferama (ekonomija) imaju važnije partnere i time umanjuju sveobuhvatnu važnost Rusije i njen položaj prema ostatku planete. Ponovno pokretanje pitanja razmeštaja antiraketnog štita u Češkoj i Poljskoj i priče o širenju NATO-a na istok više deluju kao Obamin ustupak jastrebovima u američkoj vojsci i politici, nego kao ozbiljno razmišljanje o novom većem zaoštravanju odnosa. Pregovori o smanjenju atomskog naoružanja i pomoć Rusije u antiterorističkom ratu i rešavanju nuklearnih pretnji iz Severne Koreje i Irana, u ovom trenutku je daleko važnije od bilo kakve stvarne konfrontacije sa ojačanom Moskvom.

Kinu nova američka administracija doživljava kao svog najvažnijeg ekonomskog partnera, ali i glavnog takmaca za sveukupnu poziciju broj 1. Zato nije čudo što se Obama posle sastanka u Londonu često telefonom čuje sa predsednikom Kine Huom Đintaom, a državni sekretar Hilari Klinton prilikom boravka u Kini ni ne pominje ljudska prava (za čije je kršenje administracija Bila Klintona često optuživala Peking), zarad popravljanja odnosa sa najvećim kupcem američkih državnih obveznica (768 milijardi dolara). Poseta američkog ministra finansija Timotija Gajdnera kineskoj prestonici i njegovi razgovori sa predsednikom Huom Đintaom samo su uvod u prvu stratešku konferenciju o američko–kineskoj ekonomskoj saradnji, koja će biti održana u julu. Sve ovo su znaci koji pokazuju nameru Amerike da se što više poveže sa jednom od retkih komunističkih zemalja.

Obamin poziv predsedniku Brazila da posle isteka sadašnjeg mandata postane predsednik Svetske banke, svedoči da Amerika želi da opet uspostavi dobre odnose sa Brazilom, džinom iz do skoro zanemarene Južne Amerike (smatralo se da tamošnje američke interese niko ne može da ugrozi). Brazil je u međuvremenu postao i neprikosnoveni lider kontinenta, pa su Americi dobre međusobne relacije sa ovom državom prilika da se opet predstavi kao prijatelj celog regiona i zaštitnik njihovog interesa.

Amerika već veoma dugo gradi dobre odnose sa Indijom, što je kulminiralo ugovorom o zajedničkom korišćenju nuklearne energije u mirnodopske svrhe. Velika američka ulaganja u privredu Indije i njeno perspektivno tržište znače uvažavanje činjenice da se zemlja sa preko 1,2 milijarde veoma mladog stanovništva (prosek starosti 27 godina) posmatra kao potencijalno koristan i uticajan saveznik.

Taktika da svaku zemlju BRIK-a što više veže za sebe i time uspori jedinstveni nastup njihovog međudržavnog saveza, legitiman je odgovor Amerike koja je počela čak i da zazire od mogućeg razvoja događaja koji bi vodili nekoj vrsti njene izolacije. Sudbina dolara najbolje dokazuje da se do skoro nezamislivo može desiti.

Pošto smo, sasvim sigurno, na početku novog pozicioniranja ovih, ali i drugih svetskih polova (EU, muslimanske zemlje), u narednim godinama izbistriće se nova geopolitička situacija kao preduslov daljem privrednom razvoju, stabilnom na srednji rok. No, kako nas u 21. veku očekuju nove supertehnologije koje će otvarati nove razvojne perspektive, to su i geopolitički odnosi podložni brzim revizijama, u skladu s ovladavanjem tim tehnologijama.

Kako smo mi dočekali prvu godišnjicu BRIK-a? Čini se da je u Srbiji, nakon razočaranja u brzinu pristupanja EU, sazrela svest da pored Rusije, koja nam je najvažniji partner u očuvanju teritorijalne celovitosti, potencijalno važne saradnike predstavljaju i druge zemlje BRIK-a koje, osim političkih interesa da se na primeru Kosmeta odbrani svetski pravni poredak, imaju i ekonomske interese da preko saradnje sa našom skromnom privredom zajednički nastupe u EU, a pogotovo na ruskom tržištu, zbog već poznatih pogodnosti koje Srbija ima. Vlast u Srbiji konačno je posle desetogodišnje pauze počela ozbiljno da o tim mogućnostima razmišlja, upoznaje domaću javnost i pravi prve praktične korake.