Alternativni koncept ekonomskog razvoja Srbije

Zašto sam napisao ekonomski koncept za razvoj Srbije, čiji su osnovni pravci dati u ovom tekstu? Iz istog razloga što sam 92 bio u studentskom protestu, a nisam hteo da se bavim politikom. Da bih menjao stvari koje smatram lošim. A u Srbiji se loše živi. I živeće se, ako nastavimo sa postojećim ekonomskim konceptom, još gore.  

U Srbiji pola miliona ljudi nema posao, a još pola miliona radi za najviše 200 evra mesečno. Oni i njihove porodice žive na rubu egzistencije  i ne vide izlaz iz situacije u kojoj se nalaze. U teoriji, svi znaju rešenje - da se pokrene privreda. Ali, u praksi su za to neophodne investicije, a za njih je potreban kapital, odnosno novac. Najvažnije pitanje je - gde danas taj novac naći?

Strani investitori?Za to je propuštena šansa. Dok su nas 90-tih Milošević i njegov režim vodili u ratove, investitori su odlazili u Poljsku, Češku, Slovačku i Mađarsku. Tamo su podigli velike fabrike i danas Folksvagen nema nijedan razlog da razmišlja da proizvodnju iz Češke i Slovačke prebacuje u neku drugu zemlju. Ukoliko bi se i pojavila dodatna tražnja za njihovim prozvodima, oni će ulagati u proširenje svojih kapaciteta tamo gde već imaju postavljene sisteme i neće doći u Srbiju. Ovde trenutno mogu da dođu neke manje kompanije, uglavnom zbog jeftine radne snage i ogromnih državnih subvencija. Čak i uz te podsticaje, godišnje se zaposli tek nekoliko desetina hiljada ljudi, a više od dve trećine novozaposlenih imaju plate do 200 evra. Takve strane investicije ne rešavaju problem koji ima Srbija – samo ga sakrivaju dok on nastavlja da raste.

Velike domaće kompanije?Nemamo ih. Državne su uglavnom gubitaši, a nema privatnih kompanija koje mogu godišnje da investiraju sto miliona evra. Ko onda može da se pojavi kao ozbiljan investitor? Samo država. I niko drugi. Mnogima će se od ove rečenice podići kosa na glavi, ali svetska praksa govori da država može da bude i jeste dobar investitor i vlasnik. Uostalom, četvrtina od 500 najvećih firmi na svetu je u većinskom vlasništvu države. I pri tome najveći udeo državnih firmi u bruto domaćem proizvodu je baš u najrazvijenijoj državi centralne Evrope, u Poljskoj. Država Nemačka vlasnik je i Dojče Telekoma i nemačke Elektroprivrede, a vlasnik DHL-a je nemačka pošta. Beograđane danas prevozi Ariva, iza koje stoji nemačka železnica. Mnogi nisu ni čuli za nemačku kompaniju ZF, jednog od najvećih proizvođača auto delova, čiji je prihod u 2015. bio 29,2 milijardi evra. Vlasnik 90 odsto te firme je grad Fridrishafen, a na sajtu kompanije velikim slovima piše da NEMA mogućnosti kupovine akcija. Ako niste čuli za ZF, sigurno znate za Frankfurtski aerodrom i kompaniju Fraport koja upravlja sa još nekoliko desetina aerodroma u svetu. Vlasnik 38 odsto Fraporta je region Esen, dakle – opet država. Ostatak je u vlasništvu manjih akcionara, tako da država sa svojih 38 odsto upravlja kao da je većinski vlasnik. Slična situacija je i u  Francuskoj, Norveškoj, Švedskoj, a da ne govorimo o Kini, Indiji ili Brazilu.

Niko u svetu nema problem sa državom kao ozbiljnim igračem u privredi, niti sa idejom da država bude vlasnik preduzeća. U Srbiji, na pomen takve ideje kreće salva napada u kojima se pominje uvek isti argument, da su državna preduzeća rak-rana srpske privrede. Zagovornici ovog stava zapravo kreću od pogrešne premise. Državna preduzeća u Srbiji, bar njih 90 odsto, uopšte nisu preduzeća. To su ustanove koje služe za udomljavanje visokih partijskih funkcionera na direktorska mesta i zapošljavanje armije aktivista za koje nema dovoljno mesta u opštinama i državnim službama. Nije to situacija samo sada, tako je već duži niz godina. Najviše pravih menadžera na rukovodećim mestima bilo je, paradoksalno zvuči, u vreme socijalizma. Taj broj se smanjivao jer su nestajali kriterijumi i urušavao se sistem vrednosti i pravila. Danas smo došli do toga da na rukovodeća mesta dolaze ljudi sa kupljenim diplomama, koji nisu mogli da regulatno završe državni fakultet. Ako država odluči, može da reši taj problem odmah. Otvori se konkurs za direktore firmi i ponude se plate i bonusi slični onima u stranim i uspešnim domaćim kompanijama. Tako se dobija kvalitetan menadžment sposoban da vodi firme. Nije suština u tome ko je vlasnik firme nego ko firmom upravlja!

Gde država treba da uloži?  Naši ljudi često kažu da je bog Arapima dao naftu i da sad oni uživaju i ništa ne rade. Zaboravljamo da je iznad te nafte pesak u kome se guše i temperature iznad pedeset stepeni. Zaboravljamo da je nafta tamo stajala hiljadama godina i da ne izlazi sama, već su napravljene bušotine, naftovodi, skladišta, rafinerije. Gledamo druge, a ne vidimo šta je nama dato. Ispod zemlje, imamo rude i potencijal za razvoj energetike. Iznad ruda, imamo reke i najplodniju zemlju u Evropi, na kojoj, šta god zasadiš – izraste. Ali, mora da se zasadi, održava, bere, skladišti, prevozi. Kao što ni nafta ne izlazi sama, ni jabuke, šljive, borovnice, maline, paradajz, paprika, pšenica i kukuruz ne rastu sami. Arapi su svoje bušotine napravili, mi naše „bušotine“ nismo. Bez nafte se možda i može, bez hrane sigurno ne. Ko je onda bolje prošao u toj raspodeli? Mi ili oni? Jasno je u šta država treba da uloži da bi se Srbija pokrenula. Poljoprivreda sa prehrambenom industrijom i energetika su, uz IT, sektori koje treba podržati.  

Kako da država uloži? Potrebno je napraviti holding od najmanje deset regionalnih kompanija, koji će imati minimum 10.000 hektara pod voćem i povrćem. U Srbiji se ne obrađuje preko milion hektara plodne zemlje, a svaka opština raspolaže sa desetinama hiljada hektara koje propadaju. Rešenje se samo nameće. Profesionalni menadžment, sa platama i bonusima kao u velikim domaćim ili multinacionalnim kompanijama, minimalna plata za radnike od 350 evra. Za pokretanje takvog holdinga neophodno je proizvesti sisteme za navodnjavanje, protivgradnu zaštitu, hladnjače, mehanizaciju, transportna sredstva. Cilj je da se za tri do pet godina sirovinska baza podigne na 50.000 hekatara. Sa rastom proizvodnog potencijala razvijaće se i prehrambena industrija. Niko neće srpsku jabuku voziti hiljadu kilometara da bi je u Slovačkoj ili Poljskoj pretvarao u kašu, nego će to raditi u Srbiji. Prevoziće se samo ono voće koje je spremno za ishranu. Sve što se uzgoji, može da se izveze, pri čemu u finalnom proizvodu uvozne komponente čine samo nekoliko procenata. Umesto da prodajemo srpskog radnika, prodavaćemo ono što taj radnik i Srbija mogu da proizvedu. Tada će se pojaviti i ozbiljni strani investirori koji će uložiti sredstva u razvoj prehrambene industrije. Konačno, povećanje proizvodnje dovešće i do smanjenja cena hrane u Srbiji.

Kako naći pare za investiciju? Za početnih 10.000 hektara, u zavisnosti od toga šta se sadi, uz sve agrotehničke mere, potrebno je do 500 miliona evra. Država bi te pare mogla da izdvoji iz budžeta, ali ima i drugih rešenja. Građani trenutno u bankama imaju štednju od devet milijardi evra. Banke im na to daju 0,4 odsto kamate. Taj novac građana, „strane“ banke prodaju državi Srbiji po 2,5 odsto - uz toliku kamatu se Srbija zadužuje, izdajući hartije od vrednosti. Zar nije logično da država 2,5 odsto da svojim građanima, a ne građanima Italije, Austrije, Francuske, Nemačke, odakle su već došle te „strane“ banke? Treba formirati Nacionalnu investicionu banku, koja će građanima dati kamatu na štednju od 2,5 odsto. Za uloge u njoj, garantovaće država Srbija – baš kao što sada grantuje za sve uloge u bankama do 50.000 evra. Tako prikupljena sredstva biće iskorišćena za ulaganje u poljoprivredu i prehrambenu industriju. Ako građanin da, recimo, 3.000 evra na štednju, dobijaće 75 evra kamate. To, međutim, nije sve. Od dobiti tog velikog poljoprivrednog holdinga, građanin će dobijati deo, da ne kažem dividendu, jer formalno neće imati vlasništvo, pošto sa svojih 3.000 evra nije kupovao udeo u firmi i rizikovao, nego je pare stavio na štednju. Procena je da će se dobit pojaviti već za tri godine i da će rasti. Realna računica, ako uzmemo primer jabuke, pokazuje da će neko ko uloži 3.000 evra dobijati oko 7,5 odsto na taj iznos na ime dobiti. Uz to, firma će isplaćivati dobre plate, bonuse, ali i ulagati u svoj razvoj. Građanin koji je novac dao imaće motiv da prati kako se firma razvija i njen razvoj doživljavati i kao svoj uspeh. Individualni poljoprivrednici, koji rade u regionima gde su otvorene ovakve firme, dobiće pouzdanog partnera sa kojim mogu da potpišu višegodišnje ugovore o prodaji svojih proizvoda, ali da dobiju i znanje, sadnice i sve što im je neophodno da postanu deo uspešne priče. Kad na to dodate snagu i kapacitete privatnih firmi koje već u ovoj oblkasti rade jasno je da Srbija može postati jedan od većih igrača na evropskom tržištu hrane. Naravno, čitav sistem treba da prati niz dodatnih mera i u poljoprivredi i u industriji.

Neophodno je i da država pomogne domaćim kompanijama koje dobro rade ili  izvoze svoje proizvode. Pitati kompanije, poput Bambija koji zapošljava 800 ljudi sa prosečnom platom od 500 evra, šta država može da uradi da bi povećali proizvodnju i zaposlili još 400. Pitati ih da li im je potreban kredit za razvoj, za osvajanje novih tržišta, ili bi i samo ukidanje prelevmana na šećer bilo dovoljno kao prvi korak. Treba voditi računa i o firmama koje danas dobro posluju, ali su opterećene dugovima nastalim u vreme svetske ekonomske krize. Mnoge od njih imaju zdrav biznis, veliki su izvoznici čiji  finalni proizvod nema uvoznih komponenti, ali ih dugovi bankama i kamate teraju u minus. Zašto Srbija ne uradi za ove firme isto što su uradile Sjedinjene Države za DŽeneral Motors kad je bio u krizi? Amerika je toj kompaniji dala čak 49,5 milijardi dolara i njegovim dobavljačima još 1,5 milijardu. Za uzvrat, država je dobila akcije kompanije. Posle nekoliko godina prodala ih i od te prodaje i poreza prihodovala 73,9 milijardi. Na taj način je sačuvala 1,2 miliona radnih mesta! Ako to može liberalna Amerika, zašto ne može Srbija?

Kad se pokrenu velike firme u oblasti prehrambene industrije, poljoprivrede, energetike, to je šansa za srednja i mala preduzeća, koja sa njima sarađuju. Povećava se broj zaposlenih i njihove plate, raste kupovna moć stanovništva, ljudi više troše, pa se, samim tim, više i proizvodi. Oni koji proizvode – više zarađuju, a budući da imaju više novca, onda više i troše, pa se još više proizvodi, jer raste tražnja i tako u krug. Jer privreda funkcioniše po principu spojenih sudova. Jedna stvar vuče drugu, na gore ili, nažalost kao sada, na dole. Kada nemate dovoljno novca u porodici, imate dve mogućnosti. Prva, da štedite i smanjujete deci džeparac, a druga je da zaradite više. Prva ne daje rezultat na duži rok, jer imate sve manje para dok ne dođete do toga da nemate više na čemu da štedite. Zato je drugo rešenje - jedino rešenje.

Potencijal koje ima ulaganje u energetiku zaslužuje posebnu analizu, a kao ilustraciju navešću samo jedan primer. Kolubara je 2010. sama od svojih para uložila u razvoj 200 miliona evra. Polovina je potrošena na uvoz neophodne opreme, a ostatak na angažovanje srpske metalske industrije. Nema stranog investitora koji godišnje uloži ni četvrtinu ovih para. Kad na investicije Kolubare dodate i sve ostalo što čini sistem EPS-a, dobijate pravu sliku koliko dobar rad EPS-a, koji bez profesionalnog menadžmenta nije moguć, može da pokrene Srbiju.

Šta je uz administraciju, nereformisanu upravu i previsoke poreze i namete najveći problem srpske privrede? Odgovor je jednostavan – banke. Nazivamo ih stranim, iako su one, zapravo, domaća pravna lica, koja koriste novac građana Srbije, a ne sredstva iz svojih centrala. Prošla je decenija od kako je ukinuta SDK koja je perfektno funkcionisala – firma plati fakturu i primalac za sat-dva ima novac na svom računu, uz minimalne troškove. Odlučeno je da se, po ugledu na zapadne zemlje, promet prebaci u poslovne banke, ali tu odluku nije pratilo i donošenje pravila o radu banaka koja važe na tom istom Zapadu. Banke su taj monopol zloupotrebile i „ deru kožu s leđa“ privredi i građanima, objašnjavajući nam da je to tako jer su rizici poslovanja u Srbiji mnogo veći nego u Evropi. Nejasno je šta to bankari rizikuju kod platnog prometa, obrade kreditnog zahteva ili isplate na bankomatu? Uslovi su takvi da se domaćim firmama traži i „bris iz grla“ kako bi podigli kredit sa kamatama većim nego u Evropi. Bankama treba dati rok od šest meseci da sve procedure, takse, kamate i provizije izjednače sa onima u EU. Onima koje nam budu objašnjavale kako je, zbog rizika poslovanja u Srbiji, to neisplativo, treba predložiti da „ne rizikuju više zbog nas“, da se ne muče. Neka zatvore firmu i prestanu da rade. Ukoliko bankarski lobi odbije takve zahteve, država treba da preduzme niz mera zaštite građana i privrede – od ponovnog uvođenja  mogućnosti plaćanja preko Službe platnog prometa, pa samim tim oduzimanjem velikog dela para bankama, do ekstra poreza na njihove profite, kao što je urađeno u nekim zemljama EU.

Ovo su samo smernice i neophodno je doneti stotine mera koje bi ovakav razvojni koncept pratile. A da je primena ovakvog modela moguća u Srbiji primer je Poljoprivredni kombinat Beograd (PKB). Pre nego što ga je preuzeo grad Beograd, imao je 80 miliona evra duga, 14 godina nije plaćao poreze i doprinose, 10 godina struju, ni dinar nije uložen u tehnološki razvoj. Solidno plaćeni profesionalni menadžment i 2.000 zaposlenih sa prosečnom platom od 500 evra, uz značajne investicije u mehanizaciju, nove farme i sisteme za navodnjavanje, bez ijednog dinara iz budžeta grada, doveli su do toga da je PKB u 2013. ostvario dobit od 20 miliona evra. Političkom odlukom, menadžment je smenjen, a za samo godinu dana napravljen je minus od dva miliona evra. Sada se razmišlja o prodaji, a ne o tome da je možda napravljena greška odvajanjem Pekabete, Frikoma, Imleka, Imesa. Da je PKB u celosti sačuvan, danas bi to bila jedna od najvećih kompanija u ovom delu Evrope.

Ipak, ne treba kukati nad greškama iz prošlosti, već konačno otvoriti oči, sagledati realno stanje u Srbiji i pokrenuti je u pravom smeru. I, ne zaboraviti reči Rasela Kroua u filmu Gladijator: „Da biste stigli tamo gde želite morate prvo da znate gde se tačno nalazite“.

(Tekst je izvorno objavljen u NIN-u, br. 3467)