Ako se u Americi okupira Vol strit, šta okupirati u Srbiji?

Hobotnica[1] je ispustila dostupne joj žrtvice. Svi svetski mediji, ovog puta i elektronski sa lica mesta, i štampani (sa početnim analizama), prepuni su izveštaja o prvom masovnijem iskazivanju nezadovoljstva mladih (prvenstveno) trenutnom ekonomskom i društvenom slikom centra zapadnog sveta. Njujork kao neformalni glavni grad Planete, a svakako još uvek presudni finansijski centar, postao je pozornica performansa „Occupy Wall Street“ koji najavljuje dalje širenje protesta nezadovoljnih (Tunis, Kairo, Sana, Madrid, London, Berlin...).

Ovo iskazivanje nezadovoljstva je svakako, za razliku od Engleske (nasilje), mnogo sofisticiranije, i zato i veoma opasno (po sistem) kao demonstracija novo pobuđene sile. Hiljade prvenstveno mladih (u 21. veku i pojam mlad se promenio, jer će ova generacija u proseku živeti 100 godina) rešeno je da pokrene proces koji se neće zaustaviti dok se ne napravi bar prvi, ozbiljniji korak ka uspostavljanju neke nove društveno opšte prihvaćene pravednije podele svih ljudima dostupnim resursima, u skladu sa civilizacijskim naučno tehnološkim dostignućima (prvenstveno u medicini). Moram da podsetim da je pre dve nedelje, prvi put u svetu, jedna tako organizovana grupa, „Piratska partija“ u Berlinu na izborima osvojila 15 mesta u gradskom Senatu (Skupštini) i tako najavila (poput nekad Zelenih) da njihovo i vreme dolazi.

Svi koji ne razumeju širinu ovih protesta "žive u tuđem veku" kako to napisa Ćosić. Oslanjajući se na sopstvena iskustva dvadesetog veka, ne shvataju silu koja je nastala mogućnošću da se stotine miliona mladih, veoma obrazovanih (Kineza, Amerikanaca, Rusa, Španaca, Indusa, Engleza, Nemaca, Argentinaca, pa i Srba...) a nezadovoljnih gotovo trenutno umreže (povežu), i naprave nepodnošljiv pritisak na dosadašnji način raspodele plodova ukupnog svetskog razvoja (materijalnog i duhovnog). Pod predugom presijom (advertajzing[2]) vladajućih struktura po svetu, većina analitičara ili "analitičara" se priklanja stavu da je nemoguće srušiti toliko dugo vladajući način društvene (svetske) raspodele. Ozbiljnost opasnosti po sadašnji svetski poredak prvi je javno objavio Kameron (valjda imaju iskustva sa raspadom sopstvene Imperije) posle poslednjih protesta u Londonu i širom Engleske. Njegove reči da se ozbiljno mora preispitati dosadašnji način preraspodele društvenog bogatstva, sve relevantne političke partije i njihovi lideri u zapadnom svetu, moraju razumeti kao dobronameran savet onih koji su ovakvo stanje već iskusili.

Moram da podsetim da je pre dve nedelje, prvi put u svetu, jedna tako organizovana grupa, „Piratska partija“ u Berlinu na izborima osvojila 15 mesta u gradskom Senatu (Skupštini) i tako najavila (poput nekad Zelenih) da njihovo i vreme dolazi.

Sadašnja vladajuća struktura zapadne hemisfere očigledno je zaostala za naglim, geometrijskim progresom nauka i tehnologija i načina života ostvarenog na svetu pod tim epohalnim uticajem. Reagovanje DŽordža Buša („svaki dan morao sam da donosim nove odluke“! -SAD nisu imali plan za deistvovanje u takvim situacijama!!!) na 11. septembar 2001. najbolji su dokaz kako vladajuće strukture žive u iluzijama kako se i dalje može na njihov (duboko prevaziđeni način) voditi svetska politika. Dugogodišnji šef CIA za Balkan otkrio je koliko je američka, tada jedina svetom vladajuća elita, nesposobna da razume i shvati čak i tačne činjenice koje im je ta agencija servirala, pa su događaji u ovom delu sveta samo jedan od primera kako netalentovani pojedinci iznedreni iz lobističkih grupa odigraju presudnu ulogu u životu pojedinih delova sveta i svih ljudi sa tih prostora. Informacije koje su sada dostupne svima (Vikiliks) preko interneta, i posebno ekonomsko stanje koje proizilazi iz najnovijih geopolitičkih turbulencija, koje polako svode dolar (preko koga je išla monopolisana svetska razmena), široko otvaraju oči upravo onima koje danas gledamo širom sveta kako se preko tog istog interneta (najveće dostignuće svetske civilizacije) umrežavaju i polako organizuju.

Pritisak o kome sam prvi put pisao i najavio moć novih IT tehnologija i njihov uticaj na geopolitiku[3] osećaju sada političke elite širom sveta i sigurno će učiniti sve da ga što više umanje primenom njihovih poznatih (Asanž, Njujork tajms sa povlačenjem informacija o ponašanju policije prilikom hapšenja demonstranata), a pogotovo nepoznatih metoda. No glavna stvar već se odigrala. Sila informacija i znanja koja je dostupna stotinama miliona pametnih, dobro informisanih i posebno veoma zainteresovanih za promene, već je prerasla kritičnu masu i samo je pitanje vremena, a ja mislim i ne tako dugog, kada će njihovi zahtevi početi da se ispunjavaju.

Stvar sa trenutno vladajućom političkom „elitom“ u Srbiji svakako je još i gora.

Milošević, a potom Koštunica i Đinđić nisu razumeli kuda ide svet, pa je Srbija vazda bila u situaciji da za nečim ili nekima kaska. Stvar sa trenutno vladajućom političkom „elitom“ u Srbiji svakako je još i gora. Nerazumevanje vremena u kome žive prvo su pokazali svi od Tadića preko Cvetkovića i Dinkića, (sa sve njihovim savetnicima), kada su tvrdili da će kriza, ako je uopšte i bude, zaobići Srbiju, pa potom da je to u stvari naša razvojna šansa, do konstatacije kako nam je u stvari ta kriza kriva za sve. Ljudi koji ne shvataju nagli razvoj nauka i tehnologija (geometrijskom progresijom) i njihov ekonomski, a naročito socijalni uticaj, ne mogu ni da odrede svoje realno mesto u Srbiji (zamišljaju sebe kao neke lidere ne u zemlji nego u regionu, a i šire). Nedostatak vizionarstva i realno sagledavanje svih mogućnosti Srbije u sadašnjem položaju, glavna je karakteristika ljudi na vlasti. Razmišljanje i zaključivanje na osnovu vlastitog iskustva (ko te najviše bio po glavi, taj je doveka najjači) stečenog tokom već zaboravljenog 20. veka predstavlja krajnji domet njihovog intelekta koji nas sve mnogo košta. Ta i takva „elita“ jedino je zainteresovana da se što duže održi u „Hobotnica“ hijerarhiji jer im to omogućava društvene privilegije (u Srbiji despotska vladavina primitivnog istočnjačkog tipa) i naročito materijalnu korist. Beskonačne navodno važne međunarodne i domaće konferencije koje ne silaze sa naših medija, uz hiljada nesuvislih izjava euro fanatika poput Đelića, uglavnom služe za državni advertajzing usmeren na održavanje uspostavljenog sistema dužničkog ropstva pojedinaca i države Srbije.

Nedostatak vizionarstva i realno sagledavanje svih mogućnosti Srbije u sadašnjem položaju, glavna je karakteristika ljudi na vlasti.

Za to vreme, ne samo ekonomija, dovela je do praga siromaštva možda i 80% populacije Srbije. Nadmeno se hvaleći navodnim istorijskim graditeljskim poduhvatima, ne shvataju da već i običan narod razume da su ti putevi i mostovi građeni novcem koji svi mi dajemo, a pogotovo ćemo da ga vraćamo zajedno sa potomcima. O tome u medijima ništa.

I šta bi onda mogli mladi pametni, informisani građani Srbije da okupiraju u znak protesta što se ovde živi kako se živi? Jedno od glavnih neoliberalnih dostignuća u Srbiji, Beogradska berza, gotovo da ne postoji i na veštačkom disanju je. Onda je besmisleno blokirati je. A samo se setite koliko smo svi bili pod presijom da učimo sve o berzanskom poslovanju i neoliberalnom tržištu. U Srbiji glavni centar finansijske moći nalazi se tamo gde je i glavni centar političke moći. Iako u Ustavu tako ne piše, kao i u vreme Miloševića, to je zgrada predsednika Republike.