Đorđe Vukadinović: Od nemila do nedraga

Đorđe Vukadinović: Od nemila do nedraga 

Predgovor Slobodana Antonića

Srbi mnogo razgovaraju o politici. Zato među Srbima nije lako biti analitičar. Prvo što će mu prebaciti je da je neznalica. Drugo što će mu prebaciti biće da je pristrasan.

Ova knjiga pokazuje da ni jedno ni drugo – bar što se Đorđa Vukadinovića tiče – ne stoji. Danas su se strasti iz 2000. ili 2001. godine ohladile. I naše znanje o tome šta se u visokoj politici tada događalo znatno je veće. Stoga, kada danas čitamo Vukadinovićeve tekstove, vidimo sa koliko su znanja i nepristrasnosti napisani.

Vukadinovićevo znanje ne proizilazi samo iz činjenice da on, na Filozofskom fakultetu u Beogradu, drži nastavu iz političke filozofije. U Srbiji ima mnogo univerzitetskih nastavnika u oblasti društvenih nauka. Ali opet, nekako imamo utisak da se društvo i svet oko nas nedovoljno dobro razumeju, nedovoljno dobro objašnjavaju. Vukadinović nema tu nevolju. Pogledajte njegove tekstove i videćete sa kojom se lakoćom on kreće i u najsloženijim pitanjima. Osamnaest stranaka DOS-a, tri stranke opozicije, ambasadori SAD i EU, medijski baroni, tajkuni... Svi oni su stvarali složenu mrežu vektora srpske politike. I Vukadinović je tu mrežu gotovo savršeno dobro znao i razumeo. I gotovo savršeno tačno umeo da predvidi rezultantu delovanja tih vektora.

Zašto? Zato što Vukadinović ne robuje metodološkim ili ideološkim dogmama. U sporu “akteri ili strukture” Vukadinović zauzima najracionalnije stanovište. On priznaje značaj struktura, ali vidi da akteri donose konačnu odluku. Pogledajte još jednom Vukadinovićeve tekstove. Videćete kako se strukturalna i akterska analiza sjajno prepliću, kako se samo sjajno dopunjuju. I shvatićete zašto “metodološki realizam”, koji kombinuje obe analize, nema premca u društvenim naukama.

Analitička veština kod Đorđa Vukadinovića izgleda savršeno laka, jednostavna i samorazumljiva. Ali svako ko se želeo na tom polju ogledati zna koliko je teško to što Vukadinović radi. Dok gledamo majstore fudbala, čini nam se da bismo njihove bravure i mi lako mogli da izvedemo. Kada uzmemo loptu i izađemo na teren, shvatimo koliko to nije lako. Potrebne su godine napornog rada i vanredni talenat. Vukadinović ima i jedno i drugo. Zato je on majstor. Možda najbolji kojeg imamo.

Taj talenat je ono čemu sam se uvek divio i na čemu mu zavidim. Mnogo puta sam se uverio kako Vukadinović može brzo da sagleda i najsloženije prilike i da tačno predvidi šta će se dalje događati. Za to je potrebno ne samo dobro poznavanje mehanizama delovanja društvenih struktura. Za to je potrebno ne samo realističko sagledavanje interesa, karaktera i psihologije glavnih društvenih aktera. Za to je potrebno još nešto. Onaj poseban talenat, posebna intuicija koja postoji u svakoj struci i koja od zanatlije pravi umetnika. A Vukadinović je ima više od ostalih.

Konačno, recimo nešto i o (ne)pristrasnosti. Naši mediji su puni zagriženih navijača koji svoju pristrasnost ne kriju. Ali oni je prostim ideološkim trikom pretvaraju u objektivnost. Oni smatraju da je pristrasnost u korist “evroreformskih snaga” nešto poželjno, nešto što je objektivno dobro za “zaostalo društvo” u kome živimo. Tako pristrasnost u prvom koraku postaje evroreformska angažovanost, u drugom korisnost, a u trećem objektivnost. Iz tog položaja, onda, svaka stvarna objektivnost biva proglašena pristrasnošću. Jer ono što nije dovoljno evroreformski, to je društveno nekorisno, a ono što je društveno nekorisno, to je i neobjektivno.

Vukadinović nije od te fele novinara i analitičara. Daleko od toga da on ima nešto protiv Evrope. On je samo protiv manipulacije, protiv laži, protiv instrumentalizacije, protiv idolatrije... Vukadinović zna da su ideje jedno, a stvarnost drugo. I da su, često, najniže strasti i najprizemniji interesi zaodenuti u najlepše i najčistije ideje. Zato on ne pada na retoriku “evrointegracija”, “demokratije”, “ljudskih prava”...baš kao što tokom devedesetih nije padao na nacionalističke parole i kvazipatriotsku retoriku. Trezveno i kritički on sagledava šta je u pozadini, kakvi interesi i ambicije se kriju iza velikih deklaracija i gromkih zaklinjanja. I onda mnoge stvari postaju jasnije.

Zato Vukadinovića treba čitati. Čak i kada nas nervira njegovo seckanje, njegovo rastavljanje, njegove primedbe, njegovi zaključci... Čak i kada hvali ono što ne volimo, a kudi ono što volimo. Čitajmo ga. Ne samo zbog lepog stila, duhovitosti, veštih slika i originalnih poređenja. Čitajmo ga pre svega zbog znanja koje nam daje. Pomoću njega bolje razumemo društvo u kome živimo. Pomoću njega bolje razumemo naše vreme. Pomoću njega bolje razumemo – i same sebe.