Završna reč odbrane pred Haškim tribunalom 15. marta 2012.

Sekretar: Dobar dan svima. Časni sude, ovo je predmet IT-03-67, Tužilac protiv Vojislava Šešelja.

Predsedavajući sudija Žan-Klod Antoneti: Hvala vam, gospodine sekretare. Danas je četvrtak, 15. mart 2012. godine. Pozdravljam sve prisutne u sudnici, a naročito prevodioce koje nam pomažu u radu, pozdravljam predstavnike tužilaštva, kao i gospodina Šešelja. Gospodine Šešelj, imate reč, možete da nastavite svoju završnu reč.

Dr Šešelj: U svim onim nebulozama koje su izneli predstavnici tužilaštva, jedna se posebno ističe. Nebuloza da su van razumne sumnje dokazani moji zločini, zločini za koje sam odgovoran, van razumne sumnje. Kako je to moguće? Prvo, kad mi je oduzeto pravo na odbranu, oduzeto mi je pravo da izvedem dokazni postupak odbrane, jer mi je uskraćena osnovna pretpostavka, a to je pravo na isto oružje kao i tužilaštvo. Ja nikad nisam tražio istu količinu novca koju je tužilaštvo potrošilo za svoje potrebe u mom predmetu. Pogledajte koliko je u tužilaštvu zaposleno ljudi koji su radili na ovom mom predmetu. U sudnici je ovde nastupalo šest tužilaca u završnoj reči. Sećate li se vi uopšte onih tužilaca koji su se ranije pojavljivali? Sećate li se njihovih imena? Ja ne mogu svih da se setim: ona Uerc Reclaf, pa onda ona, kako se zvaše ona što sam objavio posebnu sliku sa njenom slikom, evo ne mogu da se setim, Amandis, Detetr, ko će ih sve zapamtiti. Svi su oni puno radno vreme radili u ovom predmetu, a ja nisam imao nikoga ko bi radio puno radno vreme. Ja sam imao nekoliko saradnika, imao sam veći broj saradnika, negde oko 25, ali koji su radili onoliko koliko su im njihove redovne obaveze dozvoljavale. Ja sam zadovoljan njihovim radom. Oni su mi svojim istraživačkim naporima na terenu olakšali da se obračunam sa lažnim svedocima optužbe u sudnici. Oni su mi svojim istraživačkim naporima olakšali da se obračunam sa tim lažnim ekspertima tužilaštva. Ali dokazni postupak odbrane nisam mogao da izvedem, i sudsko veće se na to oglušilo. Ubeđivao me gospodin Antoneti, kao predraspravni sudija, da uzmem kredit u nekoj srpskoj banci da finansiram odbranu pa će mi se to nadoknaditi kad se donese definitivna odluka o finansiranju od strane tribunala. Sva sreća pa se nisam u to upustio. Inače bi moji žiranti sada stradali. Morali bi da prodaju kuće, stanove, da izvrše samoubistvo i tako. Ima dosta Srba koji su se prevarili da nekome budu žirant prilikom uzimanja kredita, pa posle nisu imali kud, izvršili su samoubistvo. Novine su mnogo o tome pisale. Eto zbog mene nije morao niko da izvrši samoubistvo od mojih saradnika, jer se nisam lakomisleno poneo prema toj inicijativi.

Onda je sudsko veće donelo odluku da mi se odbrana može finansirati, ali od trenutka donošenja odluke. Dakle, kad je završen već dokazni postupak optužbe, pa da mi se finansira 50 posto odbrane. Da je to 50 posto uobičajene odbrane za treću kategoriju, od početka procesa, od mog dolaska u Hag, to bi bilo u redu, a sud neće retroaktivno ništa da plati. Ovi iz sekretarijata daju neke izjave da je to zato što nisam podneo odgovarajuću dokumentaciju. Pa sva je dokumentacija u tribunalu. Sve ono što je trebalo platiti mojim saradnicima, to je konkretan rad na papiru, podnesci, materijali, elaborati i tako dalje. Imao sam više od 10 elaborata o posebnom obliku odbrane, što ni tužilac ni sudsko veće zapravo nisu ni razumeli, jer vi imate predrasudu da je poseban oblik odbrane ako se neko brani alibijem, ili ako se brani da nije mentalno bio sposoban da upravlja svojim postupcima. Pa ima mnogo posebnih oblika odbrane. Jedan od njih je i ukazivanje na opšte istorijske okolnosti događaja o kojima je reč. A ja sam uz pomoć svojih saradnika, u okviru posebnog oblika odbrane, obradio na osnovu najbolje svetske naučne literature ulogu Vatikana i rimskih papa u vekovnom genocidu nad srpskim narodom. Obradio sam svoje političke govore, intervjue, sa aspekta njihovih fragmenata iz kojih se vidi da sam se uvek zalagao za poštovanje međunarodnog ratnog prava, da sam pozivao dobrovoljce da se prema neprijatelju odnose kao neprijatelju samo dok je on naoružan, dok ima oružje u rukama, čim se preda, kad je u pitanju žena, kad je u pitanju dete, kad je u pitanju starac, da se ophodi humano i poštujući svo ljudsko dostojanstvo.

Ovde je tužilac prikazao delimični snimak sa ispraćaja jedne grupe dobrovoljaca ispred tadašnjeg sedišta Srpske radikalne stranke u Ohridskoj ulici i samo jedan fragment mog govora dao, a isekao, napadno isekao deo govora, kad kažem: prema neprijatelju treba da se ophodite viteški, morate da poštujete međunarodno pravo, kad je reč o ratnim zarobljenicima, morate plemenito da se odnosite prema ženama i deci, prema civilima uopšte. A srpska štampa je o tome obavestila javnost. Ima još dosta novinara u Srbiji koji se sećaju takvih govora, i tog govora koji je isekao tužilaštvo.

Jesam ja u više navrata upozoravao da su moguće velike žrtve, i civilne žrtve i nevine žrtve, ako dođe do ratnog obračuna. Ali nemate nigde dokaz da sam se zalagao da se vrše zločini nad zarobljenicima, nad civilima, nigde, nikada, da sam rekao: treba ih pobiti, treba ih tući, treba ih maltretirati, treba izgladnjavati, treba ih smestiti u neljudske uslove. Doduše, tužilaštvo je imalo veliki broj lažnih svedoka u čije je izjave sve to moglo da filuje. I vi ste veliki broj tih izjava prihvatili u spis. A valjda ste svesni da je to bezvredno. Bezvredno je sve što je proizvelo tužilaštvo i što vam je predalo. Ono ima status dodatka optužnici i ništa više. Samo ono što je rečeno u sudnici može da ima odgovarajuću težinu, ako je prošlo glat kroz unakrsno ispitivanje, ako nije efektno osporeno i sad, tužilašto manipuliše svedocima. Daću vam nekoliko primera, primer Ljubiše Petkovića koji je bio načelnik ratnog štaba, potpredsednik Srpske radikalne stranke jedno vreme, pa je onda iz stranke isključen pod sasvim specifičnim optužbama 1993. godine. Njega je haško tužilaštvo, posredstvom svoje kancelarije, pozvalo na razgovor i uplašilo ga. Zapretili su mu da će protiv njega biti pokrenut krivični postupak pred Haškim tribunalom, i toliko su ga uplašili da je on prihvatao razne stvari koje su mu sugerisali kao njegov iskaz. A kad pogledate u celini njegov iskaz, opet ne možete da nađete nigde nijednu optužbu protiv mene, da sam se zalagao za činjenje ratnih zločina, za kršenje međunarodnog prava i tako dalje, nego izjave da sam bio autokrata u stranci, da sam jedini o svemu odlučivao, da sam ovakav, da sam onakav. Nema u Srbiji danas, ni u to vreme nije bilo, političke partije sa demokratskijom unutrašnjom organizacionom strukturom od Srpske radikalne stranke, ni danas ni ranije.

Srpska radikalna stranka ima najodnegovaniju unutrašnju demokratsku strukturu i sistem odlučivanja. To što smo mi radikalni, znači da zahvatamo stvari u korenu, da nismo truli kompromiseri, da nismo povodljivi za raznim političkim ideologijama, tuđinskim uticajima i tako dalje, i da smo beskrajno odani svom narodu. Ali kod nas u stranci autokratskog ponašanja nije bilo. Naveli ste Ljubišu da vam to potvrdi, i dobro, potvrdio je, i šta sad? Hoćete da se ja bavim u dokaznom postupku opovrgavanjem toga, pa je opovrgao sam Ljubiša Petković. Sve što su mu podnosili na potpis potpisivao je dok nije istekao rok u kome je haško tužilaštvo moglo da podiže nove optužnice. Čim je istekao taj rok, Ljubiša Petković vam je otkazao saradnju, otkazao poslušnost, i odmah se obratio mojim saradnicima i doneo im deo tog snimka, pred haškim istražiteljem. Ja sam to odmah objavljio u knjizi “Đavolov šegrt, zločinački rimski papa Jovan Pavle II”, odmah sam video i da je delimično, neke stvari je i Ljubiša Petković i od nas sakrio. Ljubiša Petković je promenio iskaz i ponudio se da bude svedok odbrane, vratio se u Srpsku radikalnu stranku, postao aktivan, učestvovao u stranačkim delatnostima, i tako dalje, i odbio da se u sudnici pojavi kao svedok optužbe.

Vođen je protiv njega krivični postupak za nepoštovanje suda, uplašio se on i tog postupka, dali su mu nekog advokata iz Francuske, valjda srpskog porekla, pa je osuđen na tri meseca zatvora. On jeste bio na stranačkoj listi, ali nije bio poslanik, i nije imao šansi da bude poslanik jer stranačka lista je 250 ljudi, a mi smo osvojili 79 poslaničkih mandata. Međutim, činjenica da je izdržao ovde u Haškom tribunalu i da nije poklekao u svojoj odluci da ne svedoči, pa makar dobio robiju zaprećenu do 7 godina, on je dobio tri meseca, nije se ni žalio, za nas je bio dovoljan razlog da Ljubiša Petković bude nagrađen. Prvo upražnjeno mesto, kada nam je umro jedan narodni poslanik, veoma zaslužan, dobar pravnik, Dragan Tasić, koji je diplomirao u Monpeljeu, izvanredno znao i francuski jezik, i čija mi je pomoć bila dragocena, mi smo taj mandat dodelili Ljubiši Petkoviću. I to je vama bilo čudno, vi ste bili zaprepašćeni. A zašto vam je čudno? Ljubiša Petković je prvi Srbin koji se suprotstavio namerama da ga dovedu kao lažnog svedoka optužbe u hašku sudnicu. Videli ste ga ovde, 20 kila žive vage u njemu nije bilo, ali je izdržao, jest bio uplašen, i ovde u zatvoru je bio uplašen, i u sudnici je bio uplašen, a posle je objavio knjigu sa svim svojim izjavama i celim svojim procesom, na 500 strana. On je lično objavio.

On je izdržao ono što nije izdržao jedan Borislav Jović, član predsedništva Jugoslavije, i jedno vreme predsednik Jugoslavije, i učesnik sa mnom u navodnom udruženom zločinačkom poduhvatu. Borislav Jović je došao da svedoči protiv Slobodana Miloševića. Pa, postavlja se odmah pitanje sa moralnog aspekta zašto je došao, što se nije ubio? Jer častan čovek bi se pre ubio nego što bi to sebi dozvolio. On kao predsednik Predsedništva Jugoslavije, navodni učesnik u udruženom zločinačkom poduhvatu, dolazi da svedoči protiv drugog navodnog učesnika u udruženom zločinačkom poduhvatu. Ili Zoran Lilić, predsednik Savezne Republike Jugoslavije, dolazi u hašku sudnicu da svedoči protiv Slobodana Miloševića, a u vreme zločina koji su pripisani Miloševiću, nije Milošević bio vrhovni komandant vojske, nego Zoran Lilić. Dakle, imali smo s jedne strane, nemoralne kreature, koje su pogazile sopstvenu čast i dostojanstvo, a s druge strane imali smo jednog malog čoveka, Ljubišu Petkovića, sa srednjom stručnom spremom, bivšeg taksistu, koji se usprotivio. E, zbog toga je on morao da bude nagrađen, a ne zato što je eventualno meni smetalo njegovo svedočenje ili njegova izjava. Vi ste tu njegovu izjavu uveli u spis, ali ona vam ne vredi ništa. To što je rekao da sam loš čovek ili što je rekao da sam autokrata i tako dalje, šta to može značiti za vašu presudu? Ili što je jadan rekao da sam u svemu ja donosio odluke, i da se on ništa nije pitao, pa neka je.

Ja stojim iza svake odluke o slanju dobrovoljaca na front. Ja se nikada od toga nisam pravdao, nikad nisam znao da je otišla grupa dobrovoljaca kada je ratni štab poslao, a da me ništa nije obavestio, ja i iza toga stojim. Sve što je poslao ratni štab Srpske radikalne stranke, ja iza toga stojim. Imali ste onda druge svedoke, neću ja pominjati sad njihova imena nego ću ih podeliti u određene kategorije. Imali ste još svedoka koje je tužilaštvo pokušalo da uceni i prisili da svedoče, i nije uspelo, oni su to odbili. Kada sam podneo krivičnu prijavu protiv Karle del Ponte i njenih saradnika, odložili ste odlučivanje o tome kada se završi proces, a onda ste se predomislili i odlučili, negde pre godinu i po dana, da naložite sekretarijatu da se imenuje amikus kurie koji će to istražiti. I gle čuda neviđenog, sekretar odredi Amerikanca kao amikus kuria. Što baš Amerikanca? Što baš nikoga nije našao iz Bangladeša, iz Tajlanda? Što nije nekog našao iz Tanzanije, iz Nigerije, iz Argentine? Što baš Amerikanca? I to Amerikanca koji će ostati anoniman za javnost. Zašto je on do danas anoniman za javnost? Jel’ se on nečeg boji? Jel’ njemu preti neka opasnost? Zašto je anoniman? Zašto se u tajnosti drži njegovo ime? Zašto se delovi njegovog izveštaja drže u tajnosti, čak i od mene?

Pokazivao sam vam ovde u sudnici kako izgleda verzija izveštaja koja je meni data, sa celim stranicama koje su izbrisane. Zašto je to tako? Zato što je taj čovek radio vrlo prljav posao i želeo je da niko u svetskog pravničkoj javnosti ne sazna da je on to radio, da se ne obruka. To je suština. I vi ste onda prihvatili njegov izveštaj, uz ogroman broj manjkavosti, koje je i sam gospodin Antoneti naveo u svom izdvojenom mišljenju. Ja sam pokušavao da nađem još nešto što bi se moglo zameriti izveštaju, pored onoga što je naveo gospodin Antoneti, i moram da priznam da nisam našao nešto ozbiljno, sve je tamo bilo sadržano. Čak je naveo i nešto od onoga što meni ne bi palo na pamet, pa je onda i on glasao za taj izveštaj. I šta vam sad znači taj izveštaj? I sad tužilaštvo hoće da izveštaj uđe u spis, ma i ja hoću da uđe u spis. Hoću da dobijem celovit taj izveštaj, pa makar vi celu presudu na njemu zasnovali. Jer taj izveštaj takođe do kraja kompromituje Haški tribunal i  kompromituje velike sile, čiji je instrument Haški tribunal. Druga kategorija svedoka to su svedoci koji su podlegli pred pritiscima i pretnjama, i pristali da lažno svedoče. Izbrbljali tamo ponešto pred haškim istražiteljima, što nije imalo nikakvog verodostojnog utemeljenja u činjenicama, ali najviše zapravo su potpisali ono što su im istražitelji tužilaštva sugerisali, ono što su vaši istražitelji smatrali da se može uklopiti u optužnicu, pod pretnjom da će oni biti optuženi ako to ne urade. Čim je prošao rok koji vam je Savet bezbednosti dao za podizanje novih optužnica, ogromna većina njih se okrenula protiv vas. I došli u moj tim odbrane da ispričaju sve kako je bilo i da daju nove izjave i da se ponude kao svedoci odbrane. I sad tužilaštvo, u završnom pretresnom podnesku i u završnoj reči ovde datoj u sudnici, poziva se na prethodne izjave tih svedoka, a gotovo da i ne pominje ove naknadne. Dakle, ono što je pisalo samo tužilaštvo u ime tih svedoka, i što su ti svedoci potpisali kao svoje, to je tačno, istinito, a ono što kasnije ti svedoci slobodno sami kažu, e to nije tačno, to je pod uticajem. Pa jesam li ja nekome pretio? Jesam li ja nekoga potplaćivao i čime? Zašto bi oni menjali taj iskaz? Ne samo u mom predmetu, nego ni u jednom srpskom predmetu u Haškom tribunalu nije se desilo da neko ubije svedoka optužbe, da ga fizički napadne, povredi, da mu otme imovinu, da mu bilo šta drugo uradi. Nema takvog slučaja.

Režim u Beogradu jedva čeka da pruži zaštitu bilo kome ko bi se požalio da smo mu ja ili moji saradnici zapretili i da smo ga nečim ugrozili. Imali ste jednog lažnog Dejana Anastasijevića, odustali ste od njegovog svedočenja, koji je tvrdio da sam preko moje supruge Jadranke naručio da mu se bomba postavi na prozor, i to ručna bomba kašikara. Kako je to izvedeno, to Bog zna. Ali to je toliko smešno, tragikomično. Kako se to kašikara postavlja na prozor? To bi trebalo neki eksperti da ispitaju. To je, dakle, ta druga kategorija svedoka. Treća kategorija svedoka su potkupljeni svedoci. Jedan takav primerak se pojavio ovde u sudnici, to je Goran Stoparić. Njega je instruisala prvobitno Nataša Kandić, zbližila se sa njim, živeo je u njenom stanu, imao je ključ od njenog stana, i on je dao lažni iskaz u kome čak stoji da sam na mitingu u Šidu 1991. godine, uzgred, tog mitinga 1991. godine nije ni bilo u Šidu, da sam ušao na fudbalsko igralište gde se okupila masa građana i pozdravio ih hitlerovskim pozdravom. To stoji u izjavi koju je sačinilo tužilaštvo i koju je Goran Stoparić potpisao. I tu je jedno od mojih prvih pitanja je bilo pitanje tog hitlerovskog pozdrava. Goran Stoparić u sudnici je rekao da to nije tačno, da ne zna kako se to uopšte našlo u njegovoj izjavi. I mnoge druge stvari je negirao iz svoje izjave. Samo se zadržao na lažima o vojničkom organizovanju četnika po Srbiji, u jedinice, u čete, u odrede, u desetine, u vodove, i tako dalje, što je notorna laž. Što cela Srbija zna da je laž. A bio je koristan jer mi je pomogao da razjasnim i neke događaje u Hercegovini i neke događaje u Vukovaru, i tako dalje. I nikom ništa. Da je ovo pravi sud, odmah bi sudsko veće donelo odluku da se krivično gone pripadnici tužilaštva koji su izjavu Gorana Stoparića uveli, da sam ja hitlerovskim pozdravom pozdravljao masu građana na navodnom mitingu u Šidu. Goran Stoparić je bogato naplatio svoje usluge Haškom tribunalu. Bio je svedok i u drugim procesima, i kod Slobodana Miloševića, dobio je dobar smeštaj u jednoj zapadnoj zemlji, solidnu količinu novca da otpočne privatni biznis, i on je, prodajući dušu đavolu, sebe lično materijalno obezbedio. Ima još slučajeva poput Gorana Stoparića, setite se da smo imali izveštaj Službe za zaštitu svedoka, odmah sutradan posle prvog dana svedočenja Gorana Stoparića, da ga je Nataša Kandić zvala telefonom, sa određenim sugestijama, koje nisu eksplicitno izražene ali su bile jasne. To vas je služba obavestila i nikom ništa.

Vidite svedoka 026, i on je pristao da dušu proda đavolu, lažno je svedočio u predmetu Slobodan Milošević. I dok je čekao na svedočenje, proveo je par meseci ovde u Hagu, i nema šta nije izvoljevao. Preko 50 medicinskih intervencija, što operacija, što stomatoloških, protetskih intervencija i tako dalje, uključujući i više seansi akupunkture, je prošao. Sve mu je platio Haški tribunal. Znači, šta mu je palo na pamet, da promeni sve zube, da se izleči od svih mogućih bolesti, sve mu je ispunjavano. Kad je lažno svedočio, zajedno sa suprugom je smešten u jednoj zapadnoj zemlji. Međutim, time je postao nezadovoljan, nisu ispunili sva obećanja, dali su mu neki stan i skromnija mesečna primanja, nisu postupili kao u slučaju Gorana Stoparića, i nezadovoljan, on se pokupi sa svojom suprugom i vrati se u Srbiju, i to kradom se izvuče iz te zapadne zemlje, i pošto ste ga vi prevarili, revoltiran, on se obrati mom timu za pomaganje odbrane. U njegovoj izjavi je stajalo da sam ja u Subotici digao u vazduh rimokatoličku katedralu. Kao da su katedrale svemirski brodovi i mogu se lako lansirati u kosmos. I tužilaštvo na tome insistira bez ikakve provere. Ovo što svedok kaže odmah ide u izjavu, i to je to. Koje to tužilaštvo na svetu radi bez provere? Nikada ta katedrala nije dignuta u vazduh. Jest bio neki incident sa eksplozivnom napravom slabije snage na njenom ulazu, koji je policija vrlo uspešno rasvetlila. I reč je o pripadnicima neke sekte koji su to izveli. A tužilac u završnoj reči pominje da je taj svedok govorio o nekom sastanku koji sam ja držao u Sremu, 1991. godine, koji se ticao progona Hrvata. I tužilaštvo to smatra dokazom. Celu prethodnu izjavu tog svedoka tužilaštvo smatra dokazom, a vi ste mu tu pomogli, gospodo sudije, jer ste to sve uneli u spis.

Ispočetka ste se borili da u spisu budu samo relevantni dokumenti, čak ste meni uskraćivali pravo da uvedem relevantne dokumente, jer su bili apsolutno relevantni, a posle ste dozvolili tužilaštvu da vam buldožerima raznorazna dokumenta uguraju u sudski spis. To ste 2010. godine dozvolili, nešto 2011. godine, buldožerima bukvalno. Nit’ ste gledali ta dokumenta, nit’ ste ih ovlaš proučavali, nit’ ste meni omogućili u sudnici da se o njima izjasnim. Naravno, mogao sam se pismeno izjasniti, i sad ću ja da se izjašnjavam o tim glupostima pismeno, ma neću. Dajte da vidim kako ćete vi napisati presudu na osnovu tih dokumenata, kako ćete vi napisati presudu na osnovu preliminarnih izjava svedoka koje su posle oni javno demantovali. Da vidimo to.

Ima svedoka, to je valjda četvrta kategorija ako me sećanje dobro služi, kojima je obećavano mnogo toga od strane tužilaštva a koji su potpuno prevareni, koji nikada nisu mogli da odu u neku stranu zemlju da se tamo smeste, da povedu porodicu i tako dalje. Pa, jedan od njih se ovde do ulaska u sudnicu, jel’ se sećate tog svedoka, do ulaska u sudnicu se prepirao sa tužilaštvom hoće li mu nešto dati ili neće. I tužilaštvo je posle odustalo od njegovog svedočenja, zbog ogromne količine dokaza, da mu je svedočenje potpuno lažno. Da je potpune nebuloze ispričao. Ima još jedan svedok, musliman iz okoline Zvornika od čijeg svedočenja je samo tužilaštvo odustalo. Reklo je – nikad se neće pozivati na njegove izjave, znači i da je tužilaštvo videlo koliko je kompromitovano. To je to što nam je ovde tužilaštvo priredilo, a sudsko veće dozvolilo da se sve to dešava. Imamo mnogo važnijih svedoka muslimana i Hrvata, ovde smo imali dokumente u sudnici koje sam vam predočio, originalne hrvatske dokumente, koje sam pribavio iz izvora tužilaštva sa oznakom tužilaštva, iz kojih se vidi da su hrvatske službe bezbednosti pripremale Hrvate svedoke protiv Srba u Haškom tribunalu, pripremali su i svedoke koji će se pojaviti u mom procesu, najviše u procesu Slobodanu Miloševiću, u procesu vukovarskoj trojci i tako dalje. U procesu Mrkšiću i ostalima vođena je rasprava u sudnici o takvim svedocima na osnovu ovog dokumenta.

Imali smo mnogo dokaza da je muslimanska obaveštajna agencija AID pripremala muslimane svedoke, kako da svedoče u mom procesu i drugim procesima optuženim Srbima. Otkuda tolike razlike između prvobitnih izjava svedoka žrtava o nekom zločinu, o nekom maltretiranju, šikaniranju, ubijanju, o bilo čemu, i izjava koje su posle više godina date Haškom tribunalu? U prvobitnim izjavama nema nigde Šešelja i šešeljevaca, ni Srpske radikalne stranke ni naših dobrovoljaca, a onda se posle 10 godina na volšeban način pojavljuju u izjavama koje sačinjava samo tužilaštvo, jer dovoljno je da tužilaštvo svedoku sa neprijateljske strane u ovome ratu dovoljno jasno i nedvosmisleno stavi do znanja šta je poželjan iskaz, i svedok je odmah kooperativan, svedok odmah ide u tom pravcu i veze priču. Imali ste svedoka Dabića koji je dao lažnu izjavu tužilaštvu pa se okrenuo odbrani, mislio dobiće nešto od odbrane, što će promeniti iskaz i dati sasvim suprotan onome što je dao tužilaštvu. Ništa nije dobio i onda se izgubio. Došavši ovde u sudnicu, rekao je da ga je neko pretukao dva-tri dana ranije, i da je on to shvatio kao pritisak kako će svedočiti, a ispostavi se da je čistio sneg, i negde se okliznuo s krova ili niz stepenice, ne znam ni ja sam više kako se to desilo, pao i ostala mu neka mala modrica od udarca. Pa, ovde nam je predočeno da je on iz Haga obavljao telefonske razgovore, da je zvao ljude da ga zovu u Hag i da mu kažu – preti ti taj, i preti ti onaj, i preti i ovaj ne bi li naknadno nešto postigao da ga tužilaštvo proglasi ugroženim, pa da se dočepa smeštaja u nekoj zapadnoj zemlji. I kada sam ga ovde saslušavao u sudnici, ništa nije znao, ništa nije video – tako su mi pričali, tako su mi pričali, samo je to bio iskaz. To su svedoci kojima vi raspolažete i kojima ste filovali optužnicu, dokazni postupak, završni podnesak i završnu reč.

Završne reči su vam prepune preliminarnih iskaza lažnih svedoka, i vi se ponašate kao da nikad ti svedoci nisu povukli te svoje iskaze, sami ih demantovali ili u sudnici bili potpuno raskrinkani. Kao da nije bilo unakrsnog ispitivanja. Tužilac u međunarodnom krivičnom pravosuđu ne sme tako da se ponaša. Tužilac je po definiciji službenik međunarodne pravde, njegov je cilj da se sazna i dokaže istina, a ne da se po svaku cenu, po ho ruk sistemu dokažu teze optužbe. Nije tužilaštvo postiglo uspeh ako se prihvate teze optužbe na uštrb istine, pa se donese presuda na osnovu lažnih teza. To nije uspeh ni međunarodne pravde, ni sudskog veća ni tužilaštva. Tužilac mora da se postavi tako da je njegov uspeh ako se dokaže istina, ma kakva bila istina, pa makar istina opovrgla njegovu optužnicu. A to gospodin Markuzen ne razume, ni ekipa ljudi koja sa njim sarađuje to ne razume. Oni se ponašaju kao plaćenici koji su ratovali po afričkim zemljama, oni imaju zadatak i ne postavljaju pitanje da li su na pravednoj strani. Oni kao pitbul terijeri jurišaju kad osete krv, i ne razmišljaju o tome što rade. Gde je tu tužilac, ne samo u ovoj ekipi koja se pojavila u ovom procesu, nego i u drugim procesima, koji ima visoko razvijeno osećanje časti, poštenja, koji će da stvari postavi sa aspekta interesa međunarodne pravde i da kaže – cilj mi je da se sazna istina, i kad saznamo istinu videćemo onda koje su konsekvence te istine. Smešan mi je najviše gospodin Markuzen, setite se lažnog svedoka muslimana, iz okoline Zvornika, koji je tvrdio da sam ja u martu 1992. godine držao miting u Malom Zvorniku. I da je taj miting bio antimuslimanski, da sam dao neku izjavu, da su muslimani pagani i tako dalje, i da ćemo ih proterati do Anadolije i slično. Pa da je posle mitinga u dvorani Doma kulture došlo do okršaja sa muslimanima koji su demonstrirali napolju. I šta se ispostavilo? Ispostavilo se da je miting bio dve godine ranije, početkom avgusta 1990. godine, ispostavilo se da smo mi u listu “Velika Srbija” u celosti objavili sve govore sa mitinga i pitanja slušalaca, ispostavilo se da nas je rulja napala kada smo izašli napolje, da su nas gađali kamenjem, da je dvoje ljudi iz naše stranke povređeno tim kamenjem i da su naši momci iz obezbeđenja dohvatili neke motke i razjurili rulju. To je bilo 1990. godine.

Sudsko veće je dalo zadatak gospodinu Markuzenu da to ispita, na osnovu štampe i drugih izveštaja, da li se taj događaj desio 1992. godine, i kako se desio. Gospodin Markuzen je ovde u sudnici podneo izveštaj i rekao da nisu našli nikakvog traga, ima neki izveštaj vojne službe bezbednosti pošto je reč o pograničnoj zoni, da sam se ja jednog dana kolima pojavio u Malom Zvorniku na putovanju za Ljuboviju i Bajinu Baštu, da su me sačekala dvojica-trojica ljudi iz našeg lokalnog opštinskog odbora i da sam posle kraćeg razgovora sa njima nastavio put. A gde je miting? Nema mitinga. A nisu ni mogla biti dva mitinga sa istim scenarijem, da nas rulja napolju napadne kamenjem, da je mi razjurimo motkama i tako dalje. I sad se dešava još veće čudo, gospodin Markuzen je i dalje insistirao da je svedočenje tog svedoka istinito, a ja sam ga razbio na još nekim detaljima. Odgovarajući na moj zahtev po pravilo 98bis, gospodin Markuzen više ne pominje uopšte taj miting. Ali gle čuda, pominje ga sudsko veće. Većina članova sudskog veća koje stoji iza te odluke. Vi ste vašu odluku napisali kao da je zaista miting bio u martu 1992. godine, kao da je to dokazano. Kako mogu razumne sudije da donesu takav zaključak? To je van svakog razuma, na stranu to što su nerazumne još neke teze iz vaše odluke po pravilu 98bis, a ovo je najnerazumnije, naravno, kad takvu odluku donosite po 98bis, ne može se od vas očekivati ni razumna presuda, i ja je ne očekujem. Ma, meni je bitno još da sa vama okončam posao ovim završnim rečima ovde i da sve prepustim sudu istorije koji će suditi i vama i meni. Tužilaštvo s tim lažnim svedocima ništa nije postiglo što bi dokazalo moju eventualnu krivicu i odgovornost, tužilaštvo je tim lažnim svedocima samo doprinelo da se dodatno u provaliju surva bilo kakav pravni, politički, moralni integritet Haškog tribunala.

Ovaj proces se razlikuje od mnogih drugih haških procesa, po tome što je upravo ova strana manipulacije lažnim svedocima maksimalno došla do izražaja. Ja sam gledao u drugim procesima s vremena na vreme, kako ustaju advokati odbrane, pa očigledno lažnom svedoku se predstavljaju pa ga hvale, pa mu se dodvoravaju, umesto da ga nemilosrdno rastrgnu u sudnici da ne zna kako će izaći, na koja vrata. A mi smo imali ovde lažnih svedoka optužbe koji nisu znali šta ih je snašlo, koji nisu znali ni vrata da potrefe. Metod kojim se služilo tužilaštvo je apsolutno zabranjen metod u kontinentalnom i anglosaksonskom pravu, metod kojim sam se ja služio je apsolutno dozvoljen. Čak ste me vi ograničavali u tom pogledu. Unakrsno ispitivanje po anglosaksonskom pravu je mnogo nemilosrdnije od onoga što sam ja imao mogućnosti ovde da radim, vi ste me stalno prekidali, upadali u reč, branili lažnog svedoka, štitili ga, opravdavali, u pogodnom trenutku davali pauzu i tako dalje.

E sad, dolazimo do kategorije lažnih svedoka koji se zovu insajderi. Najveći haški izdajnik i najvoljeniji haški svedok je svakako bila Biljana Plavšić. Tužilaštvo je prvo planiralo da je izvede u mom procesu, a onda je odustalo. Tužilaštvo ima dokument i to je, da li gospodin Markusen ili neko od njegovih saradnika, pominjao u završnoj reči, da je Biljana Plavšić pozivala Željka Ražnatovića Arkana, Mirka Jovića i mene, da uputimo dobrovoljce u Republiku Srpsku. To je jedno pismo koje sam i ja dobio, al’ nikad na njega nisam odgovorio i nikada mi srpski radikali nigde nismo upućivali dobrovoljce po pozivu Biljane Plavšić. I nikada o Biljani Plavšić nisam imao dobro mišljenje, nekoliko puta sam je sreo, popričao, ali sam sa gnušanjem odbacivao njene nebulozne zaključke, hipoteze, pretpostavke, tvrdnje i tako dalje. Ona je bila spremna da govori da su muslimani genetski oštećeni, a ja sam večito žalio što nas je nesrećna tragična sudbina podelila i na osnovu verskih razlika napravila razdor između Srba muslimana, Srba pravoslavaca i Srba katolika.

Jutros su me dovezli u tribunal zajedno sa gospodinom Karadžićem i u vozilu sam podsetio gospodina Radovana Karadžića kako sam ga 1996. godine ubeđivao celi dan u njegovoj kancelariji na Koranu, kod Pala, da ne kandiduje Biljanu Plavšić za predsednika Republike Srpske kada je on morao da se povuče iz politike. Njegova stranka, Srpska demokratska stranka, je kandidovala Biljanu Plavšić, dokazivao sam mu da nije normalna, da je nepouzdana, da joj se ne može ništa verovati, a on je mislio Biljana Plavšić je najekstremnija, ona je najviše eksponirana u sukobu sa Miloševićem, biće najpogodnija na tom mestu. Ma, lud čovek nikad ne može biti pouzdan. I to se odmah pokazalo, njoj su nafilovali, čak i uz učešće vojvode Momčila Đujića poslali izvesne ljude iz Amerike, Miloša Pricu, Anu Mitrović i još neke. Otkud to znam? Pa, tog Miloša Pricu Đujić je prvo meni pokušao da pošalje još 1991. godine, i taj Miloš Prica, u razgovoru sa mnom, odmah započinje temu da se izlazi na ulicu, da se nasiljem ruši Miloševićem režim, puca se širom srpske krajine, ginu ljudi, a on bi u Beogradu prolivao krv. I naravno, ja ga odstranim, više nikad nismo kontaktirali. Posle, šalju ga Biljani Plavšić, i on uzima stvar u svoje ruke, Biljanu Plavšić instrumentalizuje da izazove državni udar u Republici Srpskoj, da ukida legalne organe vlasti i Biljana Plavšić tu dobija izvesnu podršku, najviše podršku zapadnih sila i uspeva u svom naumu. Na prvim sledećim izborima Biljanu Plavšić je porazio radikalski kandidat za predsednika republike, i pošto je obavila svoje prljave poslove, Biljanu Plavšić čeka Haški tribunal, podignuta optužnica, i ona ovde dolazi, takozvana srpska carica, žena koja je ohrabrivala borce Republike Srpske, bila najekstremnija, a ovde sklapa pogodbu sa tužilaštvom, ne sviđa joj se u zatvoru, priznaje progon, da bi dobila malu kaznu, i da pristaje da svedoči protiv drugih haških optuženika. Biljana Plavšić kao ekstremista, preterani ekstremista čak i po mom ukusu, iako mene mnogi smatraju ekstremistom, mada ja sopstveni radikalizam ne smatram ekstremnim. Biljana Plavšić kao krajnji ekstremista dolazi da svedoči protiv jednog mirnog Momčila Krajišnika, koji je uvek bio za politiku kompromisa, za politiku dogovaranja, pregovaranja. Doveli su je da svedoči protiv Miloševića, došla je već bila u Hag, pa je u poslednji mah tužilaštvo odustalo, smatrajući da će to biti kontraproduktivno, i odustali su od svedočenja u mom predmetu. To je, dakle, još gori slučaj u odnosu na Borislava Jovića i Zorana Lilića.

Drugi primer je Milan Babić. Prvi predsednik republike Srpske Krajine prvo je angažovan od strane tužilaštva da bude svedok optužbe u procesu Slobodanu Miloševiću, tužilaštvo ga je stavilo pred dilemu – ili ćeš svedočiti protiv Miloševića ili ćeš i ti biti optužen. I on se polakomi, čovek slabog karaktera, i prihvati da bude svedok protiv Miloševića, međutim kada je obavio taj prljavi posao i završio svedočenje, tužilaštvo ga prevari i protiv njega digne optužnicu. I onda dolaze novi emisari tužilaštva – sklopi sa nama pogodbu pa ćeš proći sa relativno blagom kaznom. I on je sklopio pogodbu da prizna učešće u udruženom zločinačkom poduhvatu, u progonu, a tužilaštvo se složilo da mu kazna bude do 11 godina zatvora. Međutim, sudsko veće mu izrekne 13 godina, i sad obećalo mu je tužilaštvo da će mu porodicu smestiti u jednu stranu zemlju, zapadnu zemlju u kojoj će on izdržavati kaznu. Porodica je dovedena u tu zemlju ali je živela u uslovima kućnog pritvora. Porodici je dozlogrdilo pa je tražila supruga, sin valjda i ćerka da se vrate u Srbiju. A Babiću dolaze nove obaveze da svedoči protiv Krajišnika, da svedoči protiv Milana Martića, pa posle da svedoči protiv Jovice Stanišića i Franka Simatovića i protiv mene. Možda bi ga izveli i protiv Gorana Hadžića.

U toku svedočenja u procesu Milanu Martiću, Milan Babić je izvršio samoubistvo. Šta znači to njegovo samoubistvo? Jel’ ono potkrepljuje, eventualno, istinitost njegovog svedočenja? Jel’ ono potkrepljuje teze tužilaštva ili ih ruši? Ja neuporedivo cenim više Milana Babića u odnosu na Biljanu Plavšić, jer je on bar u jednom trenutku smogao snage da sam sebi presudi posle te moralne diskvalifikacije na koju je sam pristao. Milan Babić je planiran kao svedok u ovom procesu, i pošto je mnogo ranije izvršio samoubistvo, dok ja još nisam ni znao da će on biti svedok u ovom procesu, tužilaštvo je pokušalo da u spis uvede njegove ranije izjave, njegov intervju, i gomilu pratećih dokumenata. Vi ste, gospodo sudije, to odbili, jer nije bilo nikakvog pravnog osnova da se to uvede u sudski spis. A onda ste na ponovljeni, treći ili četvrti zahtev tužilaštva, ko zna koji je bio, 2010. godine ili 2011. godine, to ipak prihvatili u spis. To je onda kada vam je tužilaštvo buldožerima guralo dokumenta, a vi niste pravili nikakvu selekciju, skoro nikakvu. Za šta to može biti relevantno? Za čoveka koji je u očajanju, u znak protesta protiv Haškog tribunala sam sebi oduzeo život, ne može biti. Na stranu to što je formirana komisija na čelu sa sudijom Kevinom Parkerom da istraži okolnosti tog samoubistva i podnela lažni izveštaj. Ta komisija Kevina Parkera je saopštila javnosti da Milan Babić nije ostavio oproštajno pismo, a ja sam čuo iz mojih poverljivih izvora, neću vam reći kojih, da li iz tužilaštva, da li iz sekretarijata, da je ipak postojalo oproštajno pismo. I ja sam podnosio podnesak, protestni, predsedniku suda, i rekao mojim saradnicima u javnosti da kažu da postoji oproštajno pismo, i onda tribunal nije imao kud, priznao je da je nađeno oproštajno pismo. Da li je oproštajno pismo u celini citirano javnosti ili ne, e to već ne mogu da procenim. To i moje mogućnosti prevazilazi. Taj isti Kevin Parker je predvodio rad komisije koja je utvrđivala okolnosti smrti Slobodana Miloševića i podnela lažni izveštaj.

Slobodan Milošević se ranije žalio da su mu u krvi našli teške antibiotike koji se koriste protiv lepre i tuberkuloze, a koji izazivaju kontraefekat u odnosu na lekove protiv visokog krvnog pritiska. I to je podneo pismo preko ruskog ambasadora ruskom Ministarstvu inostranih poslova. Ispalo je da je Milošević sam sebe doveo u situaciju da iznenada umre, a zapravo Milošević je ubijen pod tajanstvenim okolnostima, a u najmanju ruku tako što mu je uskraćena adekvatna i blagovremena lekarska nega, jer danima je u sudnici govorio da mu je loše, da mu je glava teška pola tone, a sudsko veće se na to nije obaziralo. Sudsko veće se s prezirom prema tome odnosilo, sudsko veće kome je predsedavao sudija Robinson, u kome su bio O Gon Kvon i Jan Bonomi. To su metode rada Haškog tribunala, i s takvom silom ja sam se ovde uhvatio ukoštac.

Treći karakterističan slučaj lažnog svedoka – Miroslav Deronjić. Ja sam sa njim bio na istom spratu prve godine kada sam došao u Hag. Družili smo se, razgovarali, on je profesor književnosti, obrazovan čovek i on mi je pričao kako je uhapšen. Prvo su ga predstavnici Haškog tribunala nekoliko puta zvali na razgovor, on se odazivao. Ooni su mu stavljali do znanja da bi mogao biti optužen, ali da to još nije sigurno. On je njima odgovorio – ako me optužite samo zovite, ja ću odmah doći. Međutim, kada je stigla optužnica, njega je uhapsio SFOR, prilikom hapšenja ga teško pretukao, mučio i u toku tog mučenja su ga nekoliko puta potapali u bačvu punu vode. Sve mi je to ispričao Miroslav Deronjić. Ja sam to jednom pokušao i ovde da iznesem u sudnici, tad je Karmel Agius bio pretpretresni sudija, i on me je sprečio, isključio mi je struju.

Miroslav Deronjić je tvrdio da nije bio umešan u ni u kakav zločin oko Srebrenice i tako se postavljao. A onda je u nagodbu stupio Momir Nikolić, oficir bezbednosti Bratunačke brigade. On je u svom iskazu pomenuo da je Deronjić bio na nekom sastanku gde je dogovarano streljanje zarobljenika. Nikolić nije uopšte bio prisutan na tom sastanku, ali su vrata bila otškrinuta, pa je on čuo; kao kod ovog nesrećnika koji tvrdi da je u Vukovaru pored otškrinutih vrata čuo šta ja govorim na sastanku sa gardijskim oficirima. I od toga nije bilo odbrane. Momir Nikolić potpisao, tužilaštvo imalo prvi dokaz protiv Deronjića i onda mu dolaze emisari sa ponudom da sklopi nagodbu. I u njegovom slučaju, kao i u slučaju Milana Babića, ogromnu ulogu je odigrala i Vera Petrović, službeni psihijatar tribunala, koja je po celi dan s njima provodila i svojim metodama im olakšavala donošenje odluke da stupe u nagodbu. I taj Miroslav Deronjić je onda spreman da izmišlja sve i svašta protiv svakoga. Nikada nisu dobrovoljci Srpske radikalne stranke bili u Bratuncu, a on je posle pominjao da ih je bilo i u Bratuncu. Uvek je govorio “Beli orlovi”, posle dobrovoljci i ko zna šta još. Vi ste te njegove iskaze uvrstili u spis. Oni za mene nemaju nikakav optužujući karakter jer Bratunac uopšte nemam u optužnici, ali to svedoči o metodu rada Haškog tribunala.

Mi smo imali dobrovoljce Srpske radikalne stranke u Srebrenici 1992. godine. Godine 1992. Srbi su oslobodili Srebrenicu. Muslimanske snage su bile potisnute prema Konjević polju i okolnim šumama, a onda je ubijen Goran Zekić, srpski lokalni predvodnik. Pričalo se da je Miroslav Deronjić umešan u njegovo ubistvo i počela je da puca srpska linija fronta nakon tog ubistva. U protivnapadu muslimani su zauzeli Srebrenicu i onda je držali sve do 1995. uglavnom uz pomoć zapadnih sila. Godine 1992. dakle presudio je samo jedan trenutak i jedan događaj, ubistvo Gorana Zekića, da Srbi ostanu bez Srebrenice.

Imamo još nekoliko slučajeva lažnih svedoka na koje se pozivate. Reč je o umrlim ljudima, Zoranu Totu, valjda nema niko od tih umrlih više na listi zaštićenih svedoka. Možda ima, neću sva imena pomenuti. Ali evo, Zoran Tot i Stevan Todorović. Kome to može biti relevantno? Jedan od tih zaštićenih svedoka tvrdi da sam ja 1992. godine bio na Ilijašu, Ilidži i Vogošći, a ja pre 1994. tamo nikad nisam bio. Ti koji su umrli pre svedočenja, nisu svedočili vašom krivicom. Da sam ja imao blagovremeno suđenje, da mi je suđenje počelo bar godinu dana nakon dolaska u Hag – a Karla del Ponte je to najavljivala, rekla sve je spremno za suđenje, to je rekla u Beogradu u februaru 2003. Sve je spremno. Kada sam podneo zahtev 2004. da mi se ukine pritvor, ključni odgovor tužilaštva je bio da mi na jesen počinje proces i da zato ne treba. Bilo je tu još argumenata. Nisam hteo da tražim garancije od prozapadnog režima u Beogradu i tako dalje, ali ovo je bio ključni argument – počinje mi proces na jesen i zato ne treba donositi odluku o ukidanju pritvora.

Ima još tih mrtvih svedoka, ja sam ih ukupno 10 pronašao. Jedan oficir tamo za Slavoniju, a jedan iz Ilijaša koji je bio u jedinici Vaska Vidovića, musliman, sve vreme rata bio pripadnik jedinice. Kad su Srbi morali da se povuku posle Dejtonskog sporazuma, da napuste Ilijaš, on je odlučio da ostane, nije mu se napuštala njegova kuća i imanje. I onda je morao da se dokazuje pred muslimanskim vlastima tvrdeći da je na silu bio mobilisan, da je bio prisiljen da bude pripadnik te jedinice i tako dalje. I on vam je lažno svedočio. Da ste vi na vreme počeli ovaj proces, vi biste mogli sve te kasnije umrle svedoke da pozovete. Što ste kasnili, ko vam je kriv. Jesam li ja kriv što ste vi kasnili? Nijedan dan ovaj proces nije kasnio zbog mene. Niste trebali ni sada ovo što je bilo za ponedeljak i utorak zakazano, niste morali da odlažete, ja sam i u ponedeljak bio spreman da dođem. Ja sam insistirao da operacija bude odmah u petak, da bih mogao da dođem u ponedeljak na suđenje. Dakle, nijedan dan zbog mene nije izgubljen. I sad hoćete njihove preliminarne izjave da upotrebite kao dokazni materijal. Kome to može da posluži kao dokazni materijal? Nikome. Izjave koje ste vi pisali, a koje su oni samo potpisali. Da ste na vreme počeli proces, oni bi se pojavili u sudnici, prošli kroz unakrsno ispitivanje, pa bismo videli šta je tu tačno, šta nije. Ovako je besmisleno da raspravljamo šta je tačno, a šta nije, i neću o tome da raspravljam.

Predsedavajući sudija Žan-Klod Antoneti: (nema prevoda, 51.00 minut)

 Dr Šešelj: Sada ću govoriti o onom delu optužnice iz završne reči tužilaštva koji se tiče Hrtkovaca. Čim je Franjo Tuđman došao na vlast u Hrvatskoj, čim je HDZ preuzeo poluge vlasti dolazi do organizovanog progona Srba, pre svega srpskog gradskog stanovništva. Koji su tu izvori? To je temeljito obradio profesor Svetozar Livada. Obimnu knjigu je štampao o tome, a tužilaštvo je jedno vreme intenzivno sarađivalo sa profesorom Livadom. Tužilaštvo mi je čak dostavilo svojevremeno materijale iz jednog časopisa u kome su tematski obrađeni razni vidovi progona Srba u Hrvatskoj. Uvodnik je i tu bio profesor Svetozar Livada. Zatim, o tome govori glavni Tuđmanov biograf Darko Hudelist. On govori o svim ovim ustašoidnim aspektima Tuđmanovog režima, Tuđmanovoj verziji, ja ga dosta citiram u mojoj knjizi “Rimokatolički zločinački projekat veštačke hrvatske nacije”. On je obradio Tuđmanovu saradnju sa ustaškom emigracijom, sa hercegovačkim fratrima franjevcima, sa Rimokatoličkom crkvom u Hrvatskoj koja mu je omogućila preuzimanje vlasti, kao što je svojevremeno omogućila i preuzimanje vlasti od strane Ante Pavelića. Ante Pavelić je došao iz Italije sa negde dva do tri kamiona ustaša, dakle bilo je manje od stotinu ustaša, ali je uspeo da preuzme vlast jer ga je u tome potpomogla Rimokatolička crkva preko svih svojih župa i on je preuzeo infrastrukturu Hrvatske seljačke stranke Vlatka Mačeka i njene odrede gradske i seoske straže.

I treći veoma ozbiljan izvor o progonu Srba je Stipe Šuvar, koji je to temeljito obradio u svojoj knjizi “Hrvatski karusel”, i u svojoj knjizi sam dao nekoliko opširnih citata iz Šuvarove knjige. Ja bih vam to i pročitao kada bih imao dovoljno vremena na raspolaganju, ali već razmišljam da li ću stići da iznesem sve što sam planirao jer sam negde skoro pola vremena potrošio, a ne znam da li mogu računati na ona zahtevana dodatna četiri sata, pošto mi ništa sudsko veće nije reklo. Srbima miniraju kuće, Srbe mestimično ubijaju, vrlo često premlaćuju, srpsku decu organizovano ugnjetavaju u osnovnim i srednjim školama, huškaju na njih njihove vršnjake Hrvate. Srbe otpuštaju sa posla, pogotovo sa posla u državnim institucijama. Već 1990. godine dolazi do velikog egzodusa Srba iz hrvatske federalne jedinice. Početkom 1991. godine to već poprima neslućene razmere i mi prvo formiramo Krizni štab Srpske radikalne stranke sa zadatkom da tim izbeglim Srbima nađemo bilo kakav smeštaj, da ih udomimo, da im organizujemo ishranu, i tako dalje. To je bila prvobitna namena našeg kriznog štaba dok nije počeo rat, dok nije počela pucnjava. A krizni štab je preimenovan u ratni štab tek kada je proglašeno stanje neposredne ratne opasnosti. Znate, Beograd je milionski grad, oko milion i šesto hiljada stanovnika, u njemu je bilo dosta praznih stanova, pogotovu stanova u vlasništvu države, savezne države koja se raspadala, a mi smo pronalazili te stanove i poluilegalno u njih useljavali izbegle srpske porodice. Kad kažem poluilegalno, nismo mi imali zakonskog osnova da to radimo, ali ni vlast se tome nije suprotstavljala, jer je to bilo jedno nužno privremeno rešenje.

Kada su počeli oružani sukobi, onda počinje i otvoreni progon Srba. Srbi su masovno proterani iz Grubišnog polja, to su zapadni obronci Slavonije. Srbi su masovno proterivani iz dalmatinskih gradova, iz raznih gradova u Slavoniji, zatim iz Zagreba, Siska, iz Varaždina i drugih mesta. Talasi izbeglica stalno su zapljuskivali Srbiju. Početkom 1992. godine već je bilo između 200 i 300 hiljada prognanih Srba. Tu ne računam Srbe koji su otišli u Bosnu i Hercegovinu, koji su otišli u zapadnoevropske ili prekomorske zemlje, samo Srbe koji su izbegli ili koji su prognani u Srbiju. U takvim uslovima, kad je Srbiju zapljusnula prava poplava izbeglica, mi održavamo prve izbore za Saveznu skupštinu Savezne Republike Jugoslavije.

Dana 27. aprila 1992. je usvojen i proglašen novi Ustav, a izbori su zakazani za kraj maja. Pred sobom smo imali mesec dana predizborne kampanje. U toj predizbornoj kampanji ja svakodnevno držim nekada i tri mitinga u jednom danu. Vrlo često dva, a najmanje po jedan. I držim i taj miting u Hrtkovcima. Hrtkovci su jedno veće mesto kome gravitiraju mnoga okolna sela. U tom govoru ja izlažem predizborni program Srpske radikalne stranke, i vi ste pred sobom imali kompletan tekst govora. Gospodin Markuzen, ili neko od njegovih saradnika, pošto su oni svi za mene isti, ne mogu više ni da ih razlikujem, kaže da sam ja naknadno objavio tekst tog govora, nakon što je podignuta haška optužnica. Ne. Ja sam to po drugi ili treći put objavio kada je podignuta haška optužnica. To u jednoj mojoj knjizi, koju sam ja pokazao u sudnici, postoji objavljeno mnogo godina ranije. Ja sam se trudio da objavim sve svoje političke govore koji su snimljeni i čiji je snimak došao do mene. Nisam u tome uspeo, naravno, jer je bio ogroman broj tih govora, ali sam zato uspeo skoro sve televizijske emisije, skoro sve radio emisije i skoro sve novinske intervjue da prikupim i objavim, jer ja ništa što sam javno izjavio nisam krio i nemam čega da se stidim. Sve ono što sam tada izjavio, izjavio bih i danas. Možda bih to malo modifikovao, možda bi to delovalo još ubedljivije nego nekad zahvaljujući naknadno nagomilanom iskustvu i sazrevanju, ali verovatno ne bi bilo toliko inteligentno kao što je onda bilo, jer s godinama inteligencija kod čoveka odumire, smanjuje se.

Taj miting nije imao militantni karakter. Tužilaštvo kaže da su na mitingu bili četnici u crnim uniformama. Ma, nikada nigde četnici nisu nosili crne uniforme, ni u Drugom svetskom ratu, ni u ovim ratovima. Nikada. Dobrovoljci Srpske radikalne stranke nosili su maskirne uniforme, vrlo retko stare vojničke uniforme sivo-maslinaste boje, pošto je JNA bila i te kako zainteresovana za angažovanje što većeg broja ljudi iz Srpske radikalne stranke, jer su bili najdisciplinovaniji, uvek je iz magacina davala najbolje uniforme. Na mitingu je moglo biti ljudi koji su bili obučeni u delove vojničke uniforme. Sada, kada gledam srpsku televiziju, pa prikazuju emisije iz nekih srpskih sela, prikazuju drvoseče ili poljoprivrednike, često se desi da neko od njih ima maskirnu vojničku bluzu ili maskirne vojničke pantalone. Znate, srpska šajkača, kao nezaobilazni deo srpske narodne nošnje, nastala je tek u drugoj polovini 19. veka kao vojnička kapa. Srbi su je zavoleli i nosili u svakodnevnom životu, i sada je šajkača jedno od srpskih obeležja, jedan od srpskih simbola. Moguće je da su neki od učesnika mitinga imali delove vojničke maskirne uniforme na sebi, ali niko nije bio u crnoj uniformi i niko nije bio sa automatskim oružjem. Bilo je tu stranačko obezbeđenje naoružano pištoljima, ali ti pištolji nisu bili spolja vidljivi. Puštana je radikalska i četnička muzika pre mitinga, i to se uvek pušta sat-dva pre mitinga, to se uvek pušta. To je način da se privuku ljudi na miting.

Videli ste već da nikakvi spiskovi Hrvata koje treba proterati nisu čitani. Čitan je samo spisak Hrvata koji su već otišli iz Hrtkovaca i prijavili se Zboru narodne garde, hrvatskoj paravojnoj organizaciji koju je formirao Tuđman. Njihova su imena pročitana. Ja lično nisam čitao, ali stojim iza tog spiska. Kao da jesam. Možda sam i nekom prilikom rekao – čitao sam. Ako je čitao aktivista naše stranke, čitao sam ja. I zašto da ne čitam. A vi onda potežete lažne svedoke koji ovde u sudnici tvrde, jedan od njih, da sam u svom govoru tražio da se razvrgnu svi mešoviti brakovi. A drugi opet svedok kaže da sam tražio da se pobiju deca iz mešovitih brakova. Svi ste to ovde čuli u sudnici. Kad sam podneo krivičnu prijavu protiv tih lažnih svedoka, odbacili ste krivičnu prijavu, možda sa obrazloženjem da ti svedoci nisu bili svesni da lažu. I to kod vas prolazi. Sve ono što tužilaštvo meni pripisuje istinito je u onoj meri koliko je istinita ova tvrdnja da sam javno tražio da se pobiju deca iz mešovitih brakova.

U Hrtkovcima dolazi do prilično velike razmene imovine između prognanih Srba i lokalnih Hrvata. Srbi koji su prognani iz Hrvatske nisu stigli da uzmu ništa više od kofera i putnih torbi, ako su mogli i to. A Hrvati iz Hrtkovaca su mogli više puta da putuju u Hrvatsku i da merkaju s kojim će se Srbinom zameniti kad procene njegovu imovinu. Zašto haško tužilaštvo nije sankcionisalo nekoga iz hrvatske vlasti zbog tog velikog progona Srba, a reč je o stotinama hiljada ljudi? Nije moje da se pravdam, ako sam ja počinio krivično delo pa da kažem i on je počinio krivično delo, pa njega ne gonite. Ne može izvršilac krivičnog dela na taj način da se brani, ali mogu na taj način da kompromitujem haško tužilaštvo i Haški tribunal u celosti. Jer meni je važnije da vas kompromitujem, nego da sebe odbranim, i ja to veoma uspešno radim više od devet godina jer se vi sami nameštate. Vi se sami najčešće postavljate na onaj način na koji bih ja najviše želeo da se postavite, pa da mogu da mlatim po vama iz sve snage. Vi ste kompromitovani zato što nikada niste procesuirali nikoga iz Hrvatske koji je učestvovao u progonu Srba, a taj progon je trajao nekoliko godina od dolaska Tuđmana na vlast. A hoćete mene da osudite zato što sam se zalagao da se bar delimična razmena stanovništva obavi.

Prvo, ja sam se zalagao za retorziju. Retorzija je princip koji postoji u međunarodnom pravu. Neke ga države primenjuju, neke ga ne primenjuju, ali ne možete negirati njegovo postojanje. Retorzija znači često i odmazdu, ne samo odgovaranje istom merom, nego odgovaranje mnogo većom merom. Gde su Nemci iz Češke, gde su Nemci iz Poljske? Koliko ih je živelo na području današnje Poljske? Gde su Italijani sa istočne Jadranske obale, oko 300 hiljada je proterano. Gde su Nemci iz bivše Jugoslavije? Dakle, reč je o jednom principu koji se može s moralnog aspekta opravdavati ili napadati, ali koji postoji.

Na mitingu sam obećavao šta ćemo uraditi ako osvojimo vlast, i to se jasno vidi iz mog govora, a vi pokušavate moj govor da predstavite kao napad. Da bi se primenio član 5 statuta, mora postojati organizovan ili sistematski napad u ratnim uslovima. Sudsko veće, čiji je član bio gospodin Antoneti, 2004. godine, rešavajući po mom prigovoru na optužnicu, donelo je odluku da se iz optužnice izbace sve lokacije koje se tiču Vojvodine, ako tužilaštvo nema dokaza da je u Vojvodini bilo oružanog sukoba. A onda se tužilaštvo žalilo, pa je žalbeno veće to vratilo u optužnicu rekavši, otprilike, nemam pred sobom taj papir, da tek sudski proces treba da dokaže da li je bilo ili nije bilo oružanog sukoba. A tužilaštvo kaže: u to vreme je bio oružani sukob u Hrvatskoj, u Bosni i Hercegovini, pa postoji neksus između događaja u Hrtkovcima i tih oružanih sukoba. To nije istina. Vensovim planom oružani sukob u Hrvatskoj je okončan. Vensovim planom su već bili raspoređeni pripadnici UNPROFOR-a na području Republike Srpske Krajine. A kada je reč o srpskim izbeglicama i prognanicima, sa izuzetkom zapadne Slavonije, gde je došlo do velikog egzodusa Srba u novembru i decembru 1991. godine, svi ostali prognani Srbi su bili sa područja gde nisu vođeni oružani sukobi. U Zagrebu nije bilo oružanih sukoba, u Varaždinu, Sisku i mnogim drugim mestima.

U Vojvodini nije bilo oružanog sukoba. Vaš ekspert Tunens kaže da nije bilo napada na civilno stanovništvo Hrtkovaca. A ne samo da je morao da postoji napad koji je istog intenziteta kao pojedinačna krivična dela obuhvaćena članom 5 statuta, nego je taj napad morao biti rasprostranjen ili sistematski. Nikakvog napada nije bilo. U nedostatku bilo kakvog napada, vi sam moj govor tretirate kao napad. E, to ne može. To je otpalo i u presudi Dariju Kordiću. Verbalni delikt ne može biti napad, a vi sad kažete – može. Vi svi možete da kažete šta hoćete, za vas nema ni morala, ni zakona, ni pravnih principa. Šta vam padne na pamet, vi izlazite s tim. Došli ste ovde kao anonimusi i posle ovoga procesa se vraćate u anonimnost. Ovde ste zarađivali dobre plate, izgleda da imate sada i penzije, pravo na penziju već posle četiri godine rada za Ujedinjene nacije, i baš vas briga. Vi svoj prljavi posao obavite, zaradite dosta novca i odoste. Niko vas nije znao pre ovoga procesa, niko za vas neće znati posle ovog procesa.

Pošto nije bilo tog napada, ne može biti ni krivičnog dela progona. Vaši svedoci izjavljuju – neke su izbeglice bile naoružane. I ja pitam svedoka, svedočio je taj preko video linka koliko se sećam – pa kako su nosili to oružje? Pa, kaže, primećivali smo pištolje u futrolama oko pojasa. Pa i ja kada sam u Beogradu, ili bilo gde u Srbiji i srpskim zemljama, nosim pištolj u futroli oko pojasa, bez namere da bilo koga napadnem. Volim da nosim pištolj. Najviše volim ako sam u nekoj opasnosti sam da se odbranim.

Vi se pozivate na izveštaj lažnog eksperta Eve Tabo. Ona je, pre svega, na osnovu crkvenih dokumenata rimokatoličke župe u Hrtkovcima izvlačila dalekosežne zaključke. Umesto da je istraživala u opštini Ruma podatke o doseljenim i odseljenim licima, o prijavljenim i odjavljenim licima i o razmenjenoj imovini, sve je to bilo dostupno, to nju uopšte nije interesovalo, ona je samo vodila računa o onome šta je jedan pijani župnik u Hrtkovcima tamo zabeležio. Ima tamo veliki broj izdatih uverenja o krštenju u Rimokatoličkoj crkvi. Svako ko je putovao u Hrvatsku ili ko je računao da će možda putovati, vadio je to uverenje. Je li neko od vas, gospodo sudije, kad putuje u inostranstvo, vadio uverenje o svom krštenju? Pretpostavljam, gospodine Antoneti i gospođo Latanci, da ste vi katolici, pretpostavljam da je gospodin Harhof protestant, nisam siguran da znam, ali otprilike, je li vadite uverenju o krštenju da biste putovali u inostranstvo? Nikada to niste vadili. A zašto su ovi Hrvati iz Hrtkovaca vadili uverenje o krštenju? Zato što sa jugoslovenskim pasošem uopšte nisu mogli da uđu u Hrvatsku dok ne dokažu da su rimokatolici. Zato što je Hrvatska provodila diskriminatorne mere i pravoslavnim Srbima uopšte nije dozvoljavala da pređu graničnu liniju ako su imali pasoš Jugoslavije. E, zbog toga su vađena ta uverenja. I videli smo, neki koji su vadili uverenje uopšte nisu putovali.

Da biste vi mogli da me osudite zbog progona putem deportacije ili prinudnog raseljavanja, morate dokazati da je bilo deportacije, da je bar jedan Hrvat deportovan. Da vidimo koji je Hrvat deportovan iz Srbije. Znate li vi šta je deportacija? Znate li vi kako se provodi deportacija? Zar je deportacija to ako je nekom Hrvatu bilo neprijatno da živi pored toliko srpskih izbeglica (ja verujem da im je bilo neprijatno u velikom broju), pa putuje dva-tri puta u Hrvatsku da nađe nekog pogodnog za razmenu imovine, jer uvek bolje prođe u toj razmeni. Bilo je ovde lažnih svedoka koji su tvrdili da su lošije prošli. Zamislite sad, nekoliko stotina hiljada Srba prognanih iz Hrvatske ne mogu više nikako tamo da se vrate, a ovamo nekoliko stotina Hrvata koji menjaju imovinu, i sada neko od tih Hrvata kaže da je lošije prošao od Srbina s kojim je menjao imovinu. Je li to van zdrave pameti? Odlaze Hrvati po nekoliko puta, merkaju, a onda sklapaju ugovor. Sklapaju ugovor najčešće pred hrvatskim vlastima, nekad i pred srpskim, nije bitno, bez ikakve prinude. I tek kad razmene imovinu onda putuju, onda odlaze. Pa, da li je to deportacija? Koji je to pravnik na svetu koji može da kaže da je to slučaj deportacije? Nijedan ozbiljan, nijedan razuman pravnik to ne može da kaže.

U Haškom tribunalu ne treba računati, naravno, na razumne odluke. Ja i ne računam, a moje je da kažem javnosti. Ni jedan jedini Hrvat nije deportovan. Desilo se da je jedan Hrvat ubijen negde u tom vremenu, mislim u junu mesecu, ako me sećanje dobro služi, izvesni Štefanec. Njegovo ubistvo je potpuno rasvetljeno i vidi se da je iz kriminalnih pobuda i izvršioci su procesuirani. Desilo se da su Rimokatolička crkva i njen župni ured opljačkani, a onda nam ključni svedok ovde potvrdi da je izvršilac pljačke bio rimokatoličke vere i da je zbog toga procesuiran. I ta pljačka je bila nakon vremenskog raspona koji obuhvata optužnica protiv mene podignuta. Dakle, koji je to slučaj progona? Progon je to što se nekome nije svideo moj govor. Pa evo, mnogima se danas ne sviđa moj govor u ovoj sudnici, pa hoćete da kažete da ja vas progonim? Rado bih vas progonio kad bih imao ikakvu vlast. Nažalost, ove moje reči ne mogu nikako da predstavljaju progon. Mogu da loše deluju na vašu savest, eventualno. Mogu da vam budu neprijatne, da vam pokvare ručak današnji. Ali u suštini ne mogu ništa. Ne može iznošenje mišljenja, čak i najgoreg mogućeg mišljenja, predstavljati krivično delo. Naravno, krajem 20. veka i početkom 21. veka, neke međunarodne organizacije, poput Saveta Evrope, zalažu se za gonjenje govora mržnje. Vođena je čuvena rasprava i u engleskom Domu lordova, negde krajem osamdesetih i početkom devedesetih godina, o tom pitanju. Ali se uvek naglašava da se govor mržnje ne može kažnjavati zatvorom. Postoje druge kazne. Ovo sudsko veće se pozivalo na zakonodavstvo komunističke Jugoslavije. Tamo je postojalo krivično delo širenja rasne i nacionalne i verske mržnje, i zaprećena maksimalna kazna deset godina. A onda je devedesete godine pod pritiscima spolja, kad je ukidan verbalni delikt, odnosno krivično delo neprijateljske propagande, i u ovom krivičnom delu širenja mržnje kazna prepolovljena. Al’ ne možete vi da sudite po zakonima bivše Jugoslavije, pogotovo ne po njenim komunističkim zakonima. Vi morate naći uporište u međunarodnom pravu, da inkriminišete govor mržnje kao zločin koji obuhvata član 5 pravilnika. A vi zato nemate nikakvog uporišta. Možete sami sad da konstituišete pravilo, pravnu normu, i da od vas počinje to, drugačije ne ide.

Pozivanje na slučaj Štrajher je potpuno promašeno. Štrajher, to se vidi iz presude, neprekidno je pozivao na genocid protiv Jevreja i lično učestvovao u genocidnim radnjama, od kristalne noći kad su paljene sinagoge pa nadalje. Još tad nije bilo definisanog krivičnog dela genocida, ali sva obeležja krivičnog dela koje je pripisano Julijusu Štrajheru kasnije su postala obeležja krivičnog dela genocida po Konvenciji o genocidu. I gotovo. I samo se, dakle, može kažnjavati po međunarodnom pravu, direktno i javno pozivanje na genocid. Kod mene toga nema. Jer da ste igde našli, vi biste mi pripisali to krivično delo.

Javno i direktno podsticanje na krivična dela protiv čovečnosti ili krivična dela kršenja zakona i običaja rata, ne mogu biti podsticajni. Sad se ja zalažem za ubijanje. I sad održim jedan govor i kažem, javno i direktno, da se zalažem za ubijanja, za silovanja, za ovo, za ono. Sve dok ne možete da dokažete da se tim govorm zalažem za genocid, ne mogu biti sankcionisan. Možete da me mrzite, možete da me javno napadate, možete da kažete da sam zao, ali ne možete da me kaznite. Nemoguće je po pravu, po sudijskoj samovolji, po samovolji Haškog tribunalu, po samovolji međunarodnih faktora čiji je instrumetaški tribunal može. Tu sve može. Ali radite vi kako god hoćete. Vi sudite meni, javnost sudi vama. Još se ne zna ko će bolje proći. Tek ćemo videti. Pošto niste prihvatili moje elaborate sa dokazima o govoru mržnje prisutnim u hrvatskoj ili bosansko-muslimanskoj javnosti, to su vrlo obimni elaborati koje sam ja posle objavio u svojim knjigama, vi ste me onemogućili da izvodim i dokazni postupak na tu temu. Iako, opet ponavljam, ne može niko da se opravda zbog svog krivičnog dela pozivajući se da je i drugi činio krivično delo. Kad je reč o verbalnim deliktima, postoji javna atmosfera u kojoj se daju izvesne izjave. I da vidimo u toj atmosferi kakve su izjave protiv Srba davane po hrvatskim medijima i političkim skupovima. Da vidimo kakve su izjave davane po muslimanskim medijima i političkim skupovima. Pa da vidimo ko je tu bio ekstremniji. Da vidimo šta je tu bilo tuk na utuk.

Vi ste, naravno, to izbegli sprečavajući me da izvedem dokazni postupak odbrane. I odbijajući, uz podršku sudskog veća, da prevedete na engleski jezik ta dva elaborata. Vi ste samo moj prvi elaborat o posebnoj odbrani preveli na engleski jezik i posle vam se smučila ta argumentacija koja je razarala fundament vaše optužnice. U jednom trenutku neko iz tužilaštva pokušava da me poveže sa Ostojom Sibinčićem. Mi svo ovde dokazali da je Ostoja Sibinčić bio član Srpskog pokreta obnove, čak lokalni funkcioner. Kad je krenula kampanja u medijima koje su provodile prozapadne političke partije i neke takozvane nevladine organizacije koje su zapravo predstavljale špijunsku agenturu, onda je ta kampanja obuhvatila i Ostoju Sibinčića. I Ostoja Sibinčić je uhapšen negde u avgustu 1992. I na konferenciji za štampu ja sam osudio njegovo hapšenje. Zašto? Da je Ostoja Sibinčić na osnovu krivične prijave uhapšen onda nakon što je možda počinio neko krivično delo, sve bi bilo u redu, ali on je uhapšen tek posle velike i žestoke političke kampanje u medijima. E, to nije u redu. Ne može zaglušujuća buka koju dižu te špijunske organizacije, koje se nazivaju nevladinim organizacijama i prozapadne političke partije da bude razlog za krivično gonjenje. Ja sam svojevremeno na sličan način i javno protestovao zbog hapšenja Alije Izetbegovića 1983. godine i grupe njegovih prijatelja, muslimana. Već tad je Alija Izetbegović imao napisanu Islamsku deklaraciju. Ali ja sam branio njegovo pravo, da misli gluposti i da piše gluposti. Međutim, kad je pokušao da to provede, kao politički projekat na uštrb srpskih nacionalnih interesa, onda sam mu se sa oružjem suprotstavio. Protiv ideja možete ratovati samo drugim, boljim idejama, i ničim više. Vi mene, na osnovu toga što sam osudio Sibinčićevo hapšenje po osnovu političke hajke, dovodite u spregu sa Sibinčićem, kao da smo bili saradnici u nekim nezakonitim radnjama.

Daću vam jedan primer iz sadašnje srpske prakse koji pokazuje da se tako ne može zaključivati. U Srbiji je živeo neki glumac, trećerazredni glumac koji se zove Žarko Laušević, iz Crne Gore je. Jednom prilikom, pre više godina, zatekao se u Podgorici u nekom kafiću gde su dva ili tri mladića nešto glasnije razgovarala, a on je počeo da se dere na njih da se utišaju, da zaćute. Mladići su bili revoltirani, došlo je do razmene nekih uvreda, i u jednom trenutku Žarko Laušević poteže pištolj, ubija dva mladića Srbina, trećeg ranjava, ispaljuje ukupno 15 metaka. Žarko Laušević koji je bio poznat u javnosti kao crnogorski nacionalista i jedan od osnivača Liberalnog saveza Crne Gore. I sad, sud ga sudi zbog prekoračenja nužne odbrane. A razni ljudi iz strukture vlasti, i u Srbiji i u Crnoj Gori, pokušavaju nipodaštavati činjenicu da je on ubio dvojicu nenaoružanih mladića. Koja je to nužna odbrana sa 15 metaka protiv nenaoružanih ljudi? Ne može biti. Čak i ova Vera Petrović, koja je ovde službeni psihijatar, i ona je učestvovala u davanju lažnih iskaza, da je Žarko Laušević bio u stanju smanjene uračunljivosti. A šta je zapravo bilo? Bio je pijan, pod dejstvom alkohola, a to ne oslobađa krivice. I Žarko Laušević je osuđen valjda na 12 godina zatvora, pa su ga jednom prilikom pustili da se brani sa slobode, pošto je u nekoliko navrata proces ponavljan, i on je pobegao u Ameriku. I onda, pre nekoliko dana, on je u bekstvu, za njim je raspisana crvena Interpolova poternica, pre nekoliko dana predsednik Republike Srbije Boris Tadić, donosi odluku o pomilovanju Žarka Lauševića. Može li, gospodo sudije, u vašim zemljama predsednik republike ili kralj u Danskoj da donese odluku da se pomiluje lice koje je u bekstvu od zakona? Ne verujem. Valjda prvo treba da bude dostupan zakonu, pa da podnese zahtev za pomilovanje, pa eventualno bude pomilovan. Ovde je lice u bekstvu pomilovano. A onda ministar unutrašnjih poslova Srbije, Ivica Dačić, putuje u Njujork i nosi na noge Žarku Lauševiću srpski pasoš. To se desilo. Mogu li ja sad iz toga izvući zaključak? Ja mogu moralno i politički da osuđujem i predsednika republike i ministra unutrašnjih poslova. Ali mogu li ja na osnovu toga što se oni ophode prema Žarku Lauševiću, što nipodaštavaju njegove zločine, što mu daju pomilovanje i pasoš i sve ostalo, mogu li ja da zaključim da je Boris Tadić bio njegov saučesnik u ubistvu ovih mladića? Ne mogu. Mogu li da zaključim da je Ivica Dačić bio saučesnik u ubistvu ovih mladića? Ne mogu. A kako može tužilaštvo na osnovu činjenice da sam ja branio Ostoju Sibinčića zbog hapšenja na osnovu političke harange, da izvuče zaključak da je to dokaz da sam ja sarađivao sa Ostojom Sibinčićem u istim kriminalnim radnjama? Može, haški tužilac može sve. Što normalan čovek ne može, haški tužilac može.

Povodom tih Hrtkovaca ja sam objavio i knjigu na 1200 strana. Vi znate da sam i krivično gonjen zbog nepoštovanja suda, zbog te knjige, i tako dalje. I knjiga se nalazi na mom internet sajtu. I skoro 10.000 primeraka te knjige je već preuzeto u celosti. U Hrtkovcima nije bilo krivičnog dela progona, nije bilo krivičnog dela deportacije, nije bilo krivičnog dela prinudnog raseljavanja. Moj govor je mnogima bio neprijatan. Pa šta? Kako je meni neprijatno kad ovde govore predstavnici tužilaštva, i još mi gospođa Birsej psuje majku, citirajući tamo nekog Hrvata koji je navodno psovao moju majku. I ona to onako sočno ovde ponavlja u sudnici u originalu. I sad kad bih ja rekao, da jedna televizijska kamera zabeležila da je neki taksista, poznati taksista pod nadimkom Čombe, izlazeći iz kafića, rekao čoveku koji je upravo ulazio, kamera snimila, opet ona Lisa Birsej, jebem joj majku. To bi bilo vrlo neprijatno. Vi biste me zbog toga osudili. Kad je to rekla gospođa Birsej, niko nije reagovao. E, zato i ja to ovde pominjem na adekvatan način kao nešto što je neprimereno. Jer to nije bio dokaz protiv mene nikakav, što je meni neki Hrvat pre 20 godina u razgovoru s nekim trećim čovekom opsovao majku. A kad se to ponovi ovde na taj način, šta to dokazuje? To samo dokazuje bezobrazluk tužilaštva. Nije bilo drugog razloga da se to ovde pomene. Niti to mene tereti niti olakšava tužilaštvu posao. Samo da me povredi. Nadam se da će i gospođa Birsej biti povređena kad sam izneo ovu činjenicu i kad to sazna. Imali ste vi još takvih bisera u vašoj završnoj reči.

Kažete da su dobrovoljci Srpske radikalne stranke ozloglašeni zbog brutalnosti i zločina. A do sada još niste uspeli da identifikujete ni jedan jedini zločin koji se može na osnovu dokaza pripisati nekom dobrovoljcu Srpske radikalne stranke, pa da se kaže poimenično, taj i taj dobrovoljac učinio je to i to. Vidite, gospodo sudije, u kakvu kontradikciju još upada haško tužilaštvo. Oni neprekidno potvrđuju da smo mi dobrovoljce upućivali već organizovane u formacije jačine otprilike jedne čete, stotinak dobrovoljaca. To oni potvrđuju, to je njima dokaz sad da smo mi paravojna organizacija. A s druge strane, trude se da dokažu da su na raznim lokacijama bile srpske snage i poneki šešeljevac, uključujući šešeljevce. Pa, kako je to sad moguće? Mi pošaljemo dobrovoljce u formaciji jedne čete, a onda se oni na terenu rasprše u raznorazne jedinice i svuda ih ima. Gde vam je tu zdrava logika? Gde vam je pamet? Kako to može?

Kod navodno udruženog zločinačkog poduhvata, tužilaštvo kaže da je naš zajednički cilj, ujedinjenje svih Srba u Velikoj Srbiji. Ma, to je samo moj cilj i cilj Srpske radikalne stranke. Niko drugi taj cilj nije isticao. A mi smo taj cilj višestruko objašnjavali u našim zvaničnim dokumentima, naveli šta on znači. Tužilaštvo kaže da sam vodio nemilosrdnu i neumerenu propagandu, propagandnu kampanju protiv Hrvata, muslimana i Albanaca. Pa, što pominjete ovde Albance? Šta će vam to? Nedostaju vam dokazi pa sad malo da dodate, da dosolite. I da sam pobio milion Albanaca, vi mi ne možete ništa. I šta sad? Hoćete da plačete zbog toga? Što me niste na vreme optužili i za Albance? Nemilosrdna i neumorna propagandna kampanja protiv Hrvata i muslimana. Ona jeste bila neumorna, bila je i nemilosrdna protiv svih onih koji ugrožavaju srpske nacionalne interese. Ali se ovde nameće pitanje, ko je kriv za rat. Da li oni koji su nasilno razbijali Jugoslaviju, ili koji su nasiljem hteli da sačuvaju Jugoslaviju? Ne mogu oni biti u istoj ravni. Nasilno razbijanje Jugoslavije je samo po sebi krivično delo. I niko ga ne može opravdati u međunarodnom pravu. A nasilni pokušaj čuvanja Jugoslavije nije krivično delo. To je ustavna obaveza.

Govori se da je menjana kompletna etnička slika, da su pouzdane izjave svedoka koje su uključene u spis, da sam trovao i Srbe i nesrbe svojom kampanjom mržnje. I posebno, da sam se zalagao za homogenu Veliku Srbiju. Juče sam vam to raskrinkao sve. I nikog nisam trovao. Sve što sam iznosio u javnosti, sve je zasnovano na činjenicama, nekad istorijskim, nekad savremenim. Hoćete da kažete, nekad je bilo preterivanja. Ja tvrdim da nije. Uvek je moja reakcija na spoljašnjem događaju bila primerena i adekvatna, i vrlo često upozaravajuća. Ja sam se sad prebacio na nekoliko ovih opštih pitanja, jer bih radnije sad jednu pauzu pa da onda počnem da govorim o Sarajevu, Mostaru i Nevesinju, ako je moguće sad da se da pauza. Ja mislim da radimo već pun sat.

Predsedavajući sudija Žan-Klod Antoneti: (nemaprevoda)

Dr Šešelj: Sad dolazimo do Sarajeva. Na samom početku rata imali smo veliku grupu dobrovoljaca Srpske radikalne stranke u Sarajevu. Oni su učestvovali u borbama za Grbavicu 2 i za Hrasno. Tu grupu dobrovoljaca predvodili su Branislav Gavrilović Brne i Srđan Glamočanin. Zaista sam ja obezbedio helikopter za Branislava Gavrilovića, da ga preveze iz Slavonije za Sarajevo.

Predsedavajući sudija Žan-Klod Antoneti: (nemaprevoda)

Dr Šešelj: Branislav Gavrilović Brne, to nam se ime često pominje, to je četnički vojvoda, i Srđan Glamočanin, čovek koji ima velike ratne zasluge, ali ga nisam unapredio u zvanje četničkog vojvode, zato što mu je otac bio potpredsednik Srpske radikalne stranke. To je onaj bivši svedok optužbe, koji je kasnije prešao na stranu odbrane, Jovan Glamočanin, koji vam je ovde svedočio, kako ga je Zoran Đinđić podučavao da protiv mene lažno svedoči.

Tužilaštvo veliku pažnju poklanja jednom mom telefonskom razgovoru iz tog vremena. Grupa dobrovoljaca, njih valjda 18, u jednom trenutku su bili opkoljeni u Hrasnom. Oni su prednjačili u tim borbama u odnosu na ostatak srpskih snaga. Nije bilo dobre koordinacije, i došli su u opasnost da budu svi pobijeni. Branislav Gavrilović koji je ranjen, zove mene telefon, i vi imate taj snimljeni telefonski razgovor, u kome mu ja objašnjavam, da sam tražio Radovana Karadžića, nisam ga našao, al’ sam poručio rukovodstvu Republike Srpske, da se hitno pomogne dobrovoljcima, da se izvuku, čak i pretio ukoliko se ti dobrovoljci ne izvuku, pa ćemo povući sve dobrovoljce sa prostora Bosne i Hercegovine. Možda je moja pretnja bila preterana, možda bi oni priskočili u pomoć i bez toga, ali u svakom slučaju, pomoć je bila efikasnija. I vi imate samo taj snimljen moj telefonski razgovor. Možda imate i razgovor kad sam zvao izvesnu Kaću, zapravo Katarinu Dučić, koja je radila u agenciji Srna, koja je bila moja koleginica sa Fakulteta političkih nauka svojevremeno u Sarajevu, a dobro je poznavala Radovana Karadžića. Pa sam i preko nje poručivao telefonom, zahtevajući da se izvuku dobrovoljci Srpske radikalne stranke iz okruženja.

A jeste li se zapitali vi iz haškog tužilaštva, zašto nemate još neki moj snimljen telefonski razgovor? Imate samo snimljen ovaj razgovor kad je bilo urgentno da se hitno zove. Znate zašto? Zato što sam ja stari antikomunistički disident, veteran, koji je znao kako treba kontaktirati, i koji se u telefonske razgovore nije uzdao. A imate opet gomilu telefonskih razgovora drugih ljudi koje ste meni dostavili, uključujući Branislava Gavrilovića i Maju Gojković, tadašnju potpredsednicu Srpske radikalne stranke, koji sebi daju oduška i preko telefona pričaju šta im padne na pamet. Naravno, u tim razgovorima nema nikakvih inkriminacija koje se mene tiču ili to nije bitno. A kod mene ne možete da nađete nijedan zapravo telefonski razgovor koji biste mogli da upotrebite i kao ilustraciju zbivanja, a ne razgovor koji bi sadržao izvesnu inkriminaciju. Ja sam iskusni antikomunistički veteran, koji je na vreme shvatio šta znači prisluškivanje telefonskih razgovora i do čega to može dovesti.

Međutim, nije to važno za osnovni problem. Imali smo još dobrovoljaca Srpske radikalne stranke na području Sarajeva. Evo, ja se, na primer, sećam grupe pod komandom Jove Ostojića, grupe dobrovoljaca koja je učestvovala u borbama na Poljinama, i tako dalje. Vi pojma o tome nemate. Vi ste se koncentrisali na trojicu četničkih vojvoda, zaslužnih članova Srpske radikalne stranke, kojima mi zapravo u relevantno vreme nismo ni slali dobrovoljce. Kad god bih ja dolazio u Sarajevo, obilazio sam jedinicu Slavka Aleksića, sastavljenu od dobrovoljaca iz raznoraznih zemalja sveta. Tu je bilo Rusa najviše, ali i Ukrajinaca, Bugara, Francuza, Italijana, jedan Nemac, jedan Japanac, i iz još nekih zemalja. Svaki put sam obilazio. Slavko Aleksić je bio izuzetno hrabar borac i komandant, bio je ponos Srpske radikalne stranke. Nažalost, posle rata, pod uticajem vojvode Đujića, s kojim je imao direktnu komunikaciju, priklonio se Biljani Plavšić. I tad smo raskinuli naše prijateljske odnose. Ostao je četnički vojvoda, niko mu nije dovodio u pitanje to zvanje, ali otada nismo imali nikakvu komunikaciju. Jer ja sam na vreme prepoznao izdaju Biljane Plavšić. Mnogi časni Srbi nisu. Posle su bili razočarani, neki su i kose čupali zbog toga. U jedinicu Slavka Aleksića nismo slali dobrovoljce. Drugo, Slavko Aleksić je na početku rata bio član Opštinskog odbora Srpske demokratske stranke, pa je onda prešao u Srpsku radikalnu stranku. Bio je prvo mobilisan kao policajac, a onda je formirao posebnu jedinicu. Za ime Slavka Aleksića ne može da se veže nijedan ratni zločin, ni jedan jedini.

Drugo lice koje se pominje, Branislav Gavrilović Brne. Čuli ste kako je došao na područje Sarajeva. Kad je završena operacija naših dobrovoljaca na području Grbavice, i kada su se dobrovoljci vratili u Srbiju, Branislav Gavrilović je ostao u Sarajevu, jer on je iz Sarajeva. Vi imate čitav niz njegovih telefonskih razgovora iz Sarajeva, pre početka rata u Bosni i Hercegovini. Bio je zaljubljen u Maju Gojković u to vreme, pa ti telefonski razgovori imaju pomalo i ljubavni karakter. Meni ste dali gomilu tih razgovora. Branislav Gavrilović je ostao u Sarajevu, u svom rodnom mestu, i priključio se Ilidžanskoj brigadi Vojske Republike Srpske, i učestvovao u borbama za Igman, i okupljao određen broj dobrovoljaca sa tog područja, možda mu je dolazio neko iz Srbije i tako dalje. Ali niko mu nije došao koga je poslao ratni štab Srpske radikalne stranke. U jednom trenutku on je bio i strašno ljut kad je, negde u maju 1992. godine, Nikola Poplašen postavljen za privremenog predsednika Srpske radikalne stranke Republike Srpske, on je čak napustio Srpsku radikalnu stranku, formirao Srpski slobodarski pokret, tamo ga registrovao, i okupio 700 članova, to znam, jer mi je kasnije dao pristupnice svih tih članova. Ja se ne odričem, ne distanciram ni od jednog svog saradnika, ni od jednog četničkog vojvode, ali želim da ukažem na činjenice, da vašu pogrešnu interpretaciju ovde ispravim, da vaše laži raskrinkam. Branislav Gavrilović nije izvršio nijedan ratni zločin. Ni iz opisa zarobljavanja Perice Koblara, vidi se koliko je vodio brigu o ratnim zarobljenicima, da mu je čak navlačio i pancirni prsluk da ga neko usput ne bi ubio, ko bi ga prepoznao kao pripadnika muslimanskih snaga i tako dalje. To što je posle Perica Koblar lagao, da bi se predstavio muslimanskim vlastima u sasvim drugačijem svetlu, to je već drugo pitanje. Videli ste kako se u sudnici ovde proveo Perica Koblar.

Treća ličnost je Vasilije Vidović zvani Vaske. On je bio jedan od osnivača Srpskog četničkog pokreta u Beogradu. Jedan od prvih sto i nešto potpisnika kad smo pokušali da registrujemo Srpski četnički pokret kao političku partiju. Tad je imao nadimak Jaro, mi smo ga zvali Vaske. I on je otišao s jednom od grupa dobrovoljaca za Benkovac 1991. godine. Kad sam obilazio Republiku Srpsku Krajinu u novembru 1991, obišao sam i tu jedinicu u Benkovcu. I pripadnici te jedinice su sedeli u onoj kafani gde sam razgovarao sa srpskim vojnicima, i gde sam ih ubeđivao da treba da nose šlemove. Prikazali ste deo tog snimka. Ja posle više nikakav kontakt nisam imao sa Vaskom Vidovićem. Kad je usvojen Vensov plan, on se vratio u Ilijaš, a kad je izbio rat u Bosni i Hercegovini, on je formirao jednu jedinicu od dobrovoljaca, snage jednog voda otprilike, pola čete, imao je oko 50 ljudi. Dao sam ja vama, gospodo sudije, njegove ratne dnevnike. Na silu sam vam to tamo utrapio iako niste hteli da ih uvrstite u sudski spis. To vam je bio poklon četničkog vojvode Vaska Vidovića, a uz komplimente koje vam je poslao. Za Vaska Vidovića niti sam šta čuo niti sam imao neki kontakt do 1994. godine. Kad sam proglašavao srpske četničke vojvode, u maju 1993. na Romaniji, nisam njega proglasio. Nisam ni znao gde je tada. Ja sve do 1994. godine nikad nisam išao u Vogošću, Ilijaš, Rajilovac, Ilidžu i Hadžiće. 1994. godine, kad sam došao da obiđem front u Sarajevu, na Grbavicu je došao Vasilije Vidović i zamolio me da sutradan odemo u Ilijaš. Ja sam njegovu jedinicu posetio prvi put 1994. godine. A nakon toga ga naknadno proglasio srpskim četničkim vojvodom. Kada sam video jedinicu, kad sam video da su ljudi koji su se učlanili u Srpsku radikalnu stranku, da su veoma hrabri, sve vreme rata su uglavnom proveli na položajima u Čekrčićima. Čekrčići su jedno istureno selo od Ilijaša prema Visokom na jednom uzvišenju koje je imalo izvanredan strateški značaj, i s obzirom da je tamo bila raspoređena jedincia Vaska Vidovića, nikad muslimani te položaje nisu mogli da osvoje. I nikada nisu od Visokog mogli da se probiju prema Ilijašu. Nikada mi u jedinicu Vaska Vidovića nismo slali dobrovoljce iz Beograda, niti je on tražio. Slali smo na druga mesta, slali smo masovno na Nišićku visoravan, na primer, prema Olovu. Tu su bili osetljivi srpski položaji a prilično nenaseljeno područje, pa nije bilo dovoljno srpskih boraca, pa su išli masovno i naši dobrovoljci, dosta ih je tamo i poginulo, išle su i druge jedinice vojske Republike Srpske. Sledeći put u Ilijašu sam bio 1995. godine, tada je Vasilijv Vidović već bio četnički vojvoda.

Opet sam obišao sve srpske položaje u Ilijašu, Rajlovcu, na Ilidži i u Hadžićima. Na povratku prema Palama, na Poljinama, vozio sam se u vozilu Vasilija Vidovića, on je bio za volanom a ja na mestu do vozača. To je onaj džip sa plastičnom lobanjom na haubi. Sa mnom su još u autu bili Tomislav Nikolić, ovaj sadašnji zapadnjački agent u čijem vrbovanju je učestvovala i francuska obaveštajna služba, bio je i Nikola Poplašen i jedan naš dobrovoljac iz Bijeljine koji je bio u pratnji. Na Poljinama, sa muslimanskih položaja su nas gađali maljutkom. Verovatno su muslimani odabrali najboljeg strelca, najboljeg rukovaoca maljutkom, ali njemu je u trenutku ruka zadrhtala, nije pogodila naše vozilo, pogodio je ispod puta, ispod prednjeg desnog točka yipa. Pored mene se digao stub zemlje i vatre, džip je bio malo oštećen, prednji far je bio oštećen, žmigavac. Vasilije Vidović je za trenutak stao, ja sam mu rekao – vozi dalje i ubrzo smo izašli iz zone gde su nas muslimani mogli dobaciti. Eto, to je ta srećna okolnost ili za vas nesrećna, za sve srpske neprijatelje nesrećna, da za dlaku nismo izgubili život. Zašto vam to sve sada govorim? Da bi vam pokazao da se izvanredno dobro sećam svih detalja a da ste vi bili krajnje neozbiljni u prikazivanju određene faktrografije, određenih činjenica.

Vasiliju Vidoviću ne može da se pripiše nijedan ratni zločin. Vi ste govorili o izvesnim zločinima u Lješevu i povezivali to sa činjenicom da je njegova jedinica učestvovala u borbama za Lješevo. Ali nijedan pripadnik njegove jedinice nije bio na mestu tog zločina. Imali ste svedoka koji je slučajno preživeo streljanje muslimana. Nijednom rečju nije pomenuo ni Vidovića ni njegove borce. Imali ste jednog lažnog svedoka, Safeta Sejdića, koji je bio srpski borac romske nacionalnosti, dužio je najsavremeniji mitraljez M-84, takozvani sejač smrti. Istakao se u borbama, stekao popularnost u srpskoj vojsci, ali posle Dejtonskog sporazuma i povlačenja Srba ostao da živi na području Ilijaša i tamo prošao pravu torturu od strane muslimanskih vlasti, novouspostavljenih. I deo muslimanskog stanovništva i on se ovde pojavio kao lažni svedok. Sećate li se najveće laži koju je on ovde izrekao – da je video na položajima prema Nišićkoj visoravni sasvim određenog dana Radovana Karadžića, Ratka Mladića i mene. Pa sam ja od toga zbijao šalu, kao javio mi Radovan Karadžić da tog dana nije mogao biti tamo jer je bio u Beogradu, što i novinski izveštaji potvrđuju, a da mi je javio Ratko Mladić da nije mogao biti tamo jer Vojska Republike Srpske ne bi dozvolila te tako tri istaknute i važne ličnosti da se u istom momentu nađu na istom mestu na dohvatu neprijateljske vatre. Vi ste sve to progutali kao istinu. Možda ste učestvovali i u kreiranju te laži – a to je moglo lako da se proveri. Ja, kada sam išao na Nišićku visoravan, nisam išao iz pravca Ilijaša, nego sa Romanije. Obilazio sam celu liniju fronta prema Olovu. Čak bio u rodnoj kući srpskog vladike Longina. Njegovu majku, još je bila živa, tamo zatekao. Dakle, nijedna od tih vaših laži nema nikakvo realno uporište. Što se tiče Nikole Poplašena, on je vaš saradnik, on je vama tajno davao izjavu, on nikoga iz Srpske radikalne stranke nije obavestio da je razgovarao sa haškim istražiteljima i da vam je dao izjavu. U toj izjavi se nepovoljno o meni izražavao, ali nije dao osnova ni za kakvu inkriminaciju. Mi smo ga posle isključili iz Srpske radikalne stranke. Isključili smo ga dok još nismo znali da je vaš saradnik. Zato što je pravio neprincipijelne dogovore, sa lokalnim strukturama vlasti u Banjaluci, da bi njegov kum postao direktor fabrike duvana u Banjaluci. Interese Srpske radikalne stranke tome podređivao. Što ga niste doveli da ovde svedoči? Svedočio je u procesu Krajišniku. Šta vi meni pripisujete ono što je eventualno on radio? On nije bio dobrovoljac Srpske radikalne stranke, jeste proglašen za srpskog četničkog vojvodu, ali tek negde 1995. godine. Znate na osnovu čega, na osnovu toga što je već tada bio profesor Univerziteta u Banjaluci i u jednom momentu kada su muslimani iz Bihaća krajem 1994, početkom 1995, provalili srpske položaje, zauzeli veliki deo teritorije, što je na čelu, na brzinu stvorenog studentskog odreda, išao u intervenciju i što se taj odred istakao u borbama koje su tamo vođene – to je bio razlog da on bude proglašen za srpskog četničkog vojvodu. Naravno, bilo je kod mene tu i političkih motiva, pošto je on predsednik stranke za Republiku Srpsku, kao što je bilo i političkih motiva da Tomislav Nikolić bude proglašen za četničkog vojvodu, mada se nije nešto naročito isticao u borbama. Jeste bio dobrovoljac mesec-dva dana u istočnoj Slavoniji, ali nije tu bilo nekih posebnih ratnih zasluga, pa bi se moglo reći da je više po političkoj osnovi to postao, a imali smo mi presedan i u Drugom svetskom ratu. Vojvoda Jevđević nikada nije bio komandant, on je bio političar ali je proglašen za srpskog četničkog vojvodu, pa me je to motivisalo da i u ovom slučaju tako postupim – reč je o Dobroslavu Jevđeviću.

Pripisujete mi novine “Zapadna Srbija”. Što niste Nikolu Poplašena pitali za te novine? To je izlazilo pod njegovom kontrolom a ne pod mojom. Izašlo je svega 11 brojeva, posle je to ukinuto. Što ne uporedite tu “Zapadnu Srbiju” sa “Velikom Srbijom”, da vidite kolike su razlike. Ako ste našli karikaturu koja bi mogla da izazove versku netrpeljivost u tim novinama, što se ne pitate kako takvih karikatura nikada nije bilo u “Velikoj Srbiji”? Gde je moje ime u zaglavlju “Zapadne Srbije”? Kakva je moja organska veza s tim? Kažete da su to novine pod mojom kontrolom, kakav bezobrazluk s vaše strane.

U Sarajevu nema nijednog zločina koji se može vezati za dobrovoljce Srpske radikalne stranke, ili niste uspeli ništa ni da dokažete na tom planu. Sve vam je razbijeno u paramparčad. Sporadično su se neki zločini dešavali, a što ih niste istražili? Nisu dobrovoljci Srpske radikalne stranke mogli da izvode ratne zarobljenike na prve linije fronta da kopaju rovove. Što niste ustanovili ko je to radio? Ko ima ovlašćenja da to radi? Ko je to mogao da uradi? Ili da nam pripisujete Planjinu, kuću, ili tamo neki, kako se to zove, već sam i zaboravio, nema to nikakve veze s nama. Da vidimo malo Mostar i Nevesinje.

U završnoj reči kažete da je general Perišić razorio Mostar a da su dobrovoljci Srpske radikalne stranke, da je jedna jedinica dobrovoljaca pod komandom Olivera Denisa Bareta, bila pod komandom Momčila Perišića. Prvo, Mostar tada uopšte nije bio razoren, šta god da je Momčilo Perišić gađao artiljerijom. Postoje brojna svedočenja i dokazi, da je prvo upozoravao hrvatsku stranu radijom, da će gađati taj i taj vojni cilj, i da upozorava civilno stanovništvo da bi na vreme moglo da se skloni iz tog kraja – to je činjenica. Dok je tamo bio Perišić, on je čvrsto držao deo Mostara, levu obalu Neretve. Kada se povukla JNA, došlo je do pada linije fronta. Za grupu dobrovoljaca na čijem čelu je bio Oliver, niko ne može da kaže ništa loše, pa ni vaši lažni svedoci nisu mogli da se sete toga. Nego nalaze neke pojedinačne navodne šešeljevce, jednoga koji je danima, svaki dan, satima oštrio bajonet za automatsku pušku i slične gluposti. Oliver Denis je 25. maja sa mnom bio u Podgorici i tamo je ranjen kada je na mene bačena ručna bomba. I on je bio u neposrednoj bilizini, i on je bio mnogo izranjavan i po nogama i po donjem delu stomaka. Ja sam vam doneo knjigu “Podgorički atentat” iz koje ste mogli da sagledate kompletan sudski proces, izjave svih ranjenih, svih očevidaca, presudu izvesnom Ademu Šabotiću, muslimanu koji je osuđen na 15 godina zatvora zbog atentata i odležao kaznu. Sve ste to imali. Dakle, toj jedinici dobrovoljaca ništa ružno ne može da se pripiše. Šta se dalje dešava?

Krajem maja se povlači JNA iz Mostara. Ostaju jedinice novouspostavljene Vojske Republike Srpske. A onda izbija muslimanska pobuna u pozadini na Podveležju. Ti su muslimani bili lojalni srpskim vlastima, čak su od JNA dobili značajnu količinu naoružanja, radi svoje lične i grupne bezbednosti i JNA je imala poverenja prema njima. Kada se povukla JNA, oni iznenada napadaju Srbe sleđa. Ubijaju jednog srpskog oficira i tada pucaju sve linije fronta na Neretvi. Padaju velika srpska sela: Klepci, Tasovčići, Prebilovci, to su srpska sela koja su preživela stravične ustaške zločine u Drugom svetskom ratu, a preživela i u ovom ratu. U ovom ratu više tamo nije ostalo Srba, što je pobijeno, što je moralo da pobegne.

Mi smo tada u Hercegovini imali više stotina dobrovoljaca pod komandom Branislava Vakića, u oblasti Bobani. To je jedna široka oblast u trebinjskoj opštini koja se graniči sa durboračkom opštinom. Tu je veliki broj srpskih sela, pravoslavnih, dva katolička sela i još u jednom, većinski pravoslavnom, živela su tri katolička roda u Kijevu Dolu. Međutim, sva su ta sela bila prilično nenaseljena. Nakon što su komunisti 70-ih godina ukinuli železničku prugu od Čapljine do Dubrovnika, ljudi tu nisu videli nikakvu perspektivu, pa su se iseljavali ili u Dubrovnik ili u Trebinje, a neki i mnogo dalje. Dakle, veoma prostrana oblast, bez značajnijeg stanovništva, koju je trebalo braniti i zbog toga je Božidar Vučurević tražio dobrovoljce iz Srbije i zbog toga je tamo došlo više stotina dobrovoljaca Srpske radikalne stranke. Čuvši da padaju linije frontova na Neretvi, Branislav Vakić, sa 19 dobrovoljaca, odlazi u Nevesinje, javlja se pukovniku Novici Glušiću, komandantu Nevesinjske brigade, i nudi pomoć. Glušić kaže: “Ne mogu ja da čekam da se vi vratite i da dovedete sve te dobrovoljce, vi što ste došli, krenite u borbu ako hoćete da pomognete”. I Vakić kreće u borbu i od njih 20 četvoro je poginulo. Sve je to u sudnici ispričao krunski svedok optužbe Goran Stoparić, koji je tamo bio i tamo je ranjen. Mnoge detalje ja nisam znao, od njega sam prvi put ovde čuo. E sad, desilo se da jedan dobrovoljac iz Vakićeve grupe, bio je komandir čete ili komandir voda, sporečkao se nešto sa Vakićem, posvađao i napustio jedinicu i otišao na Boračko jezero gde je poginuo. Vi na osnovu njega jednog donosite zaključak da smo imali dobrovoljce Srpske radikalne stranke na Boračkom jezeru. Nije istina, slagali ste. Imali smo samo ovih 20 dobrovoljaca pod komandom Vakićevom na području Nevesinja. Od njih je četvoro poginulo, a dvoje ili troje ranjeno. Pripisujete mi zločine kod Zalika, zapravo kod Vrapčića. Sutina i Zalik su nadomak Vrapčića. Tamo nikada nismo imali dobrovoljce. A samo tužilaštvo mi daje dokumenta Kantonalog suda u Mostaru, optužnicu, da li je bila i presuda ili samo optužnica, ima li smo to ovde u sudnici, gde se vidi da je protiv 20 ili 30 ljudi vođen krivični postupak i da tu nema niko iz Srbije. Svi su meštani, a sada je neko izjavio od tih lažnih svedoka: “Ma bilo sigurno i šešeljevaca”. I tužilaštvo kaže – bili šešeljevaci. Pa, dajte jednog identifikujte. Dajte identifikujte tog famoznog Vranjanca za koga kažete da je minirao katoličku crkvu u Nevesinju. Dajte, nađite tog. Kako niko od nas ne zna za tog Vranjanca, kako Vakić ne zna za njega? Ja nemam nameru da se tu ograđujem od bilo koga, ali sam vam iznosio činjenice.

Na prvim izborima, po padu komunističke diktature u Nevesinju, Srpski pokret obnove je osvojio vlast. Kada sam dolazio u Nevesinje, 1991. godine, nisam posećivao opštinu jer sam znao da su tamo pripadnici Srpskog pokreta obnove. Prošao sam kroz Nevesinje, prošetao gradom, otišao do prvih linija fronta, jer je 1991. godine tamo već bio front, pošto su se Hrvati pobunili u zapadnoj Hercegovini. Tamo je još 1991. godine bilo vojnih dejstava.

Vi mi pripisujete Arsena Grahovca. Uz svo poštovanje prema njemu, jer je poginuo u borbama, i uz neznanje da li je kriv za nešto ili nije, neću u to ni da ulazim, podneo sam vam dokument da je Arsen Grahovac bio opštinski odbornik Srpskog pokreta obnove. Za mene je rasprava po njegovom pitanju završena.

Vi nalazite televizijski snimak da je u vreme uličnih barikada 1991. godine neko izjavio da priznaje samo komandu Milana Martića i moju. To je smešno, a ujedno i žalosno. Pa, mogao je da izjavi bilo šta. I ništa. Gotovo. Izjavio, pa šta? Pa jeste, bio je komandant tamo, evo, ovaj kaže. Pa, jeste li vi normalni? Niste.

Arsen Grahovac je bio na čelu odreda Karađorđe. Ne mogu da kažem ništa loše ni o tom odredu. Ali, taj se odred borio u sastavu Konjičke lake brigade pod komandom Bore Antelja. U tu brigadu je Srpski pokret obnove iz Srbije slao takozvanu Srpsku gardu. Imali ste ovde predsednika Mesnog odbora Srpskog pokreta obnove iz Hrtkovaca, Aleksu Ejića, koji je potvrdio da je tamo bio kao pripadnik Srpske garde.

Tamo su se desili neki zločini. Imali smo dve mlade žene, muslimanke čija su deca pobijena, čiji su muževi pobijeni a one same su bile zatočene na Boračkom jezeru i tamo su duže vreme, godinu-dve dana koliko je sve to trajalo, seksualno iskorišćavane. One su se pojavile ovde u sudnici i one su pomogle mojoj odbrani. Pomogle su da razjasnimo neke stvari. Iako se nekoj od njih učinilo da su bili šešeljevci i Crvene beretke na Boračkom jezeru, ispostavilo se da su te Crvene beretke izviđačka jedinica Konjičke lake brigade i ništa više.

Imali ste tamo neki dokument koji je potpisao Krsto Savić, šef policije u Nevesinju, kojim on pokušava nešto tamo da prebaci na šešeljevce. Taj Krsto Savić je u javnosti najpoznatiji po tome što je sleđa ubio četničkog vojvodu Radovana Radovića u januaru 1998. godine, što je pobegao u Banjaluku i što je dugo bio nedostupan zakonu. On je naknadno uhapšen i suđeno mu je u Sarajevu, ne znam na koliko je osuđen jer je to pred sudom Bosne i Hercegovine. Vi taj njegov dokument unosite u spis zdravo za gotovo. Zašto ga niste pozvali ovde? On bi bio najpogodniji svedok optužbe kao šef policije u Nevesinju, da se razjasni šta je bilo i kako je bilo. Istina vam nije odgovarala jer vi nećete da se sazna istina, vi hoćete da se stvari što više zamagle a onda se u magli najlakše lovi, pa ko šta ščepa. Vi ste ovog puta izvukli jadac, što bi rekao srpski narod. Zbog toga vam se ovaj proces razbio o glavu. I to je jedan od razloga zašto je ovaj sudski proces velika i snažna kompromitacija Haškog tribunala.

Izveli ste ovde svoje svedoke koji su zapravo pomogli odbranu. Imali ste svedoka u koga ste polagali velike nade, a koji je potvrdio da je jedinica Olivera Denisa Bareta u Mostaru bila disciplinovana i nije za nju vezivao nikakav zločin, koji je potvrdio da je jedinica Radovana Radovića bila disciplinovana i za nju nije vezivao nikakav zločin. A kako je Radovan Radović postao četnički vojvoda negde 1993. ili 1994. godine? Ja sam bio u poseti Hercegovini. Radovan Radović, koji je već imao jedinicu snage jače od jedne čete, skoro bataljona, jedinicu koja se zvala Dobrovoljci Radović ili Garda Radović, došao je i pristupio Srpskoj radikalnoj stranci. Pošto su za njega svi u Hercegovini govorili da je veliki borac, komandant vrlo hrabar i vrlo sposoban, ja sam ga proglasio za srpskog četničkog vojvodu. Zajedno sa njim sam obilazio položaje njegove jedinice na Podveležju. Tamo su zabeležili da sam pucao iz teškog mitraljeza, a jedan vaš lažni svedok je rekao da sam tukao po Mostaru, pa se ispostavilo da s tog mesta do Mostara ima više od 30 kilometara a da je između veliko brdo. Nažalost, do Mostara nisam uspeo dohvatiti iz teškog mitraljeza, ali sam možda uspeo do muslimanskih položaja. Bar se nadam.

Dakle, to bi bila skoro cela istina o zbivanjima u Hercegovini. Imali smo mi tamo još grupa dobrovoljaca. Imali smo u Kalinoviku jednu veću grupu dobrovoljaca, a opet je tamo komandant bio Oliver Denis Baret i mislim 1994. godine, u jednom danu, da smo imali velike gubitke, ukupno deset dobrovoljaca je poginulo u jurišu. Do pogibije je došlo usled slabe sinhronizacije dejstava raznih srpskih jedinica. Dobrovoljci Srpske radikalne stranke su prednjačili, dakle, brže su se pojavili na početnim linijama za napad nego ostale jedinice, krenuli u juriš. Muslimani su sva svoja dejstva na njih koncentrisali i ukupno je desetoro poginulo. Vi niste ni primetili da smo imali dobrovoljce u Kalinoviku. Imali smo i u mnogim drugim mestima. Ali nigde se za dobrovoljce Srpske radikalne stranke ne može vezati nijedan zločin. Možda je bilo izvesnog straha kod muslimanskog i hrvatskog stanovništva od dobrovoljaca Srpske radikalne stranke, od srpskih četnika. A taj strah se temelji na predrasudama koje su decenijama komunisti razvijali povodom četnika kao navodnih zločinaca u Drugom svetskom ratu.

Tužilaštvo kaže da su četnici ekstremisti i da sam sam ja protežirao ekstremiste i ekstremističku vojnu organizaciju ili kvazivojnu organizaciju ili ekstremističke tradicije. Ma, nisu četnici u Drugom svetskom ratu bili ekstremisti. Ekstremisti su bili komunisti. Nažalost, voljom velikih sila pre svega, komunistički ekstremisti su se dočepali vlasti, pobivši oko 200.000 ljudi. Ne mogu ja da branim sve četnike u Drugom svetskom ratu. Ja znam za zločin četničkih jedinica vojvode Pavla Đurišića u Foči. Ali znam da je tom zločinu prethodio veliki zločin muslimanskih formacija, muslimanskih ustaša nad srpskim civilima. Znam za jedan jedini zločin i niko mi nikada nije mogao reći za drugi, koji je počinjen nad Hrvatima. Reč je o Dugom polju gde je jedinica ograničenog broja ljudi, oko 120, Maneta Lokvića pobila oko stotinu Hrvata, katolika. I to su dva jedina zločina ozbiljnijeg karaktera nad muslimanima ili Hrvatima koje su četnici počinili tokom Drugog svetskog rata. Ja nikad nisam čuo za neki treći, i ne može niko da ga pronađe, ni onaj ko najviše mrzi četnike. A komunistički zločini su bezbrojni. Komunisti se po svojim zločinima ne mogu samo sa ustašama meriti jer su ustaški zločini po broju žrtava pet puta veći od komunističkih. Ukupno su ustaše ubile oko milion ljudi, od toga 700.000 samo u Jasenovcu, a komunisti prema podacima Vladimira Dedijera, znamenitog jugoslovenskog istoričara, oko 200.000 ljudi, uključujući one ubijene tokom samog rata i prve dve poratne godine kad su masovno streljali najviše po Srbiji, od grada do grada streljali su sve što nije bilo po volji novoj komunističkoj vlasti.

To su istorijske činjenice. Imate veliki problem s činjenicama, jer vi pokušavate da se borite protiv činjenica. Vi pokušavate da činjenice zamenite lažima, svrsishodnim lažima, lažima koje mene terete i svaka ta laž vam se rasprsnula kao mehur od sapunice. Govorite da sam svojim izjavama tukao kao haubicom i da su nesrbi ubijani u vreme mojih konferencija i mitinga. Pa, vi zaista niste normalni. Ja držim konferenciju za štampu Srpske radikalne stranke u Beogradu, a tih dana neko je negde izvršio zločin u okolini Zvornika ili na nekom drugom mestu. I vi te dve stvari povezujete. To ste otvoreno uradili u završnoj reči. To je van zdrave pameti. Govorite o raznim grupama šešeljevaca, o šešeljevcima pojedincima koji su navodno negde nešto napravili, a niste u stanju da ih identifikujete. Ja vam tvrdim da posle 26. aprila nikad nije bilo dobrovoljaca Srpske radikalne stranke na području Zvornika, a vi pronalazite pojedinačne šešeljevce na raznim lokacijama stvarnih ili izmišljenih zločina. Kažem ovo da bih se ogradio jer se vama nikad ne može verovati. Kad kažete da se negde desio zločin, ne može vam se verovati na reč. Možda jeste a možda nije, jer ste u stanju svašta da izmislite, svašta da napakujete, jer za vas su moral i pravo nespojivi. U civilizovanom svetu moral i pravo ne mogu da idu jedno bez drugoga, još od antičke Grčke i starog Rima insistira se na povezanosti prava i morala. Međutim, to kod vas dovodi do divergentnih kretanja. Pravo i moral, umesto da su bliski, sve se više udaljuju, jer za vas može biti pravno samo ono što je nemoralno. Za vas je pravno ono što je kvazipravno. Vi treba da zastupate međunarodnu pravdu, a vi zapravo pokazujete, demonstrirate ovde u praksi kakva ne sme da bude međunarodna pravda. Vi ovde u praksi pokazujete da ste zapravo instrument jedne mračne politike, da ste instrument mračnih sila, sa jednim podlim i podmuklim zadatkom da napakostite srpskom narodu, a u mom konkretnom slučaju da me eliminišete sa političke scene na bilo koji način. Da li osuđujućom presudom ili ubistvom, nije vama važno. Vašim gazdama nije važno. Možda vi i ne znate šta sve vaše gazde smeraju. Vi ste puki instrument globalizma ili mondijalizma kao novog svetskog poretka. A taj novi svetski poredak svoju totalitarnu prirodu je dokazao i ovde u Haškom tribunalu u velikom broju procesa, svoju totalitarnu prirodu. Metodologija kojom se služite je totalitarna. Znamo je iz Hitlerovog vremena, znamo je iz Staljinovog vremena, a samo ste je sada usavršili. Hitler i Staljin su bili pošteniji od Amerikanaca i drugih globalista. Oni su nastupali otvorenije. Kod vas je to sve prikrivenije, ali su vam ciljevi isti. Meni je veoma drago što mi se pružila prilika da raskrinkam vašu prirodu, vaše ciljeve, pozadinu vašeg delovanja i pre svega vaše gazde i inspiratore. Ja mislim da bi za danas mogli da prekinemo jer se osećam prilično umorno.

Predsedavajući sudija Žan-Klod Antoneti: U redu, mislim da ste do sada iskoristili nekih 6 sati i 30 minuta, ne 6 sati i 20 minuta. Dakle, iduće nedelje preostaje vam još 3 sata i 40 minuta. Kao što vam je poznato nastavićemo sa radom u utorak u 14 i 15, kao i u sredu ali od devet ujutro. U međuvremenu svima želim prijatan vikend. Vidimo se u ponedeljak. Molim da svi ustanu.