Завршна реч одбране пред Хашким трибуналом 15. марта 2012.

Секретар: Добар дан свима. Часни суде, ово је предмет ИТ-03-67, Тужилац против Војислава Шешеља.

Председавајући судија Жан-Клод Антонети: Хвала вам, господине секретаре. Данас је четвртак, 15. март 2012. године. Поздрављам све присутне у судници, а нарочито преводиоце које нам помажу у раду, поздрављам представнике тужилаштва, као и господина Шешеља. Господине Шешељ, имате реч, можете да наставите своју завршну реч.

Др Шешељ: У свим оним небулозама које су изнели представници тужилаштва, једна се посебно истиче. Небулоза да су ван разумне сумње доказани моји злочини, злочини за које сам одговоран, ван разумне сумње. Како је то могуће? Прво, кад ми је одузето право на одбрану, одузето ми је право да изведем доказни поступак одбране, јер ми је ускраћена основна претпоставка, а то је право на исто оружје као и тужилаштво. Ја никад нисам тражио исту количину новца коју је тужилаштво потрошило за своје потребе у мом предмету. Погледајте колико је у тужилаштву запослено људи који су радили на овом мом предмету. У судници је овде наступало шест тужилаца у завршној речи. Сећате ли се ви уопште оних тужилаца који су се раније појављивали? Сећате ли се њихових имена? Ја не могу свих да се сетим: она Уерц Рецлаф, па онда она, како се зваше она што сам објавио посебну слику са њеном сликом, ево не могу да се сетим, Амандис, Дететр, ко ће их све запамтити. Сви су они пуно радно време радили у овом предмету, а ја нисам имао никога ко би радио пуно радно време. Ја сам имао неколико сарадника, имао сам већи број сарадника, негде око 25, али који су радили онолико колико су им њихове редовне обавезе дозвољавале. Ја сам задовољан њиховим радом. Они су ми својим истраживачким напорима на терену олакшали да се обрачунам са лажним сведоцима оптужбе у судници. Они су ми својим истраживачким напорима олакшали да се обрачунам са тим лажним експертима тужилаштва. Али доказни поступак одбране нисам могао да изведем, и судско веће се на то оглушило. Убеђивао ме господин Антонети, као предрасправни судија, да узмем кредит у некој српској банци да финансирам одбрану па ће ми се то надокнадити кад се донесе дефинитивна одлука о финансирању од стране трибунала. Сва срећа па се нисам у то упустио. Иначе би моји жиранти сада страдали. Морали би да продају куће, станове, да изврше самоубиство и тако. Има доста Срба који су се преварили да некоме буду жирант приликом узимања кредита, па после нису имали куд, извршили су самоубиство. Новине су много о томе писале. Ето због мене није морао нико да изврши самоубиство од мојих сарадника, јер се нисам лакомислено понео према тој иницијативи.

Онда је судско веће донело одлуку да ми се одбрана може финансирати, али од тренутка доношења одлуке. Дакле, кад је завршен већ доказни поступак оптужбе, па да ми се финансира 50 посто одбране. Да је то 50 посто уобичајене одбране за трећу категорију, од почетка процеса, од мог доласка у Хаг, то би било у реду, а суд неће ретроактивно ништа да плати. Ови из секретаријата дају неке изјаве да је то зато што нисам поднео одговарајућу документацију. Па сва је документација у трибуналу. Све оно што је требало платити мојим сарадницима, то је конкретан рад на папиру, поднесци, материјали, елаборати и тако даље. Имао сам више од 10 елабората о посебном облику одбране, што ни тужилац ни судско веће заправо нису ни разумели, јер ви имате предрасуду да је посебан облик одбране ако се неко брани алибијем, или ако се брани да није ментално био способан да управља својим поступцима. Па има много посебних облика одбране. Један од њих је и указивање на опште историјске околности догађаја о којима је реч. А ја сам уз помоћ својих сарадника, у оквиру посебног облика одбране, обрадио на основу најбоље светске научне литературе улогу Ватикана и римских папа у вековном геноциду над српским народом. Обрадио сам своје политичке говоре, интервјуе, са аспекта њихових фрагмената из којих се види да сам се увек залагао за поштовање међународног ратног права, да сам позивао добровољце да се према непријатељу односе као непријатељу само док је он наоружан, док има оружје у рукама, чим се преда, кад је у питању жена, кад је у питању дете, кад је у питању старац, да се опходи хумано и поштујући сво људско достојанство.

Овде је тужилац приказао делимични снимак са испраћаја једне групе добровољаца испред тадашњег седишта Српске радикалне странке у Охридској улици и само један фрагмент мог говора дао, а исекао, нападно исекао део говора, кад кажем: према непријатељу треба да се опходите витешки, морате да поштујете међународно право, кад је реч о ратним заробљеницима, морате племенито да се односите према женама и деци, према цивилима уопште. А српска штампа је о томе обавестила јавност. Има још доста новинара у Србији који се сећају таквих говора, и тог говора који је исекао тужилаштво.

Јесам ја у више наврата упозоравао да су могуће велике жртве, и цивилне жртве и невине жртве, ако дође до ратног обрачуна. Али немате нигде доказ да сам се залагао да се врше злочини над заробљеницима, над цивилима, нигде, никада, да сам рекао: треба их побити, треба их тући, треба их малтретирати, треба изгладњавати, треба их сместити у нељудске услове. Додуше, тужилаштво је имало велики број лажних сведока у чије је изјаве све то могло да филује. И ви сте велики број тих изјава прихватили у спис. А ваљда сте свесни да је то безвредно. Безвредно је све што је произвело тужилаштво и што вам је предало. Оно има статус додатка оптужници и ништа више. Само оно што је речено у судници може да има одговарајућу тежину, ако је прошло глат кроз унакрсно испитивање, ако није ефектно оспорено и сад, тужилашто манипулише сведоцима. Даћу вам неколико примера, пример Љубише Петковића који је био начелник ратног штаба, потпредседник Српске радикалне странке једно време, па је онда из странке искључен под сасвим специфичним оптужбама 1993. године. Њега је хашко тужилаштво, посредством своје канцеларије, позвало на разговор и уплашило га. Запретили су му да ће против њега бити покренут кривични поступак пред Хашким трибуналом, и толико су га уплашили да је он прихватао разне ствари које су му сугерисали као његов исказ. А кад погледате у целини његов исказ, опет не можете да нађете нигде ниједну оптужбу против мене, да сам се залагао за чињење ратних злочина, за кршење међународног права и тако даље, него изјаве да сам био аутократа у странци, да сам једини о свему одлучивао, да сам овакав, да сам онакав. Нема у Србији данас, ни у то време није било, политичке партије са демократскијом унутрашњом организационом структуром од Српске радикалне странке, ни данас ни раније.

Српска радикална странка има најоднегованију унутрашњу демократску структуру и систем одлучивања. То што смо ми радикални, значи да захватамо ствари у корену, да нисмо трули компромисери, да нисмо поводљиви за разним политичким идеологијама, туђинским утицајима и тако даље, и да смо бескрајно одани свом народу. Али код нас у странци аутократског понашања није било. Навели сте Љубишу да вам то потврди, и добро, потврдио је, и шта сад? Хоћете да се ја бавим у доказном поступку оповргавањем тога, па је оповргао сам Љубиша Петковић. Све што су му подносили на потпис потписивао је док није истекао рок у коме је хашко тужилаштво могло да подиже нове оптужнице. Чим је истекао тај рок, Љубиша Петковић вам је отказао сарадњу, отказао послушност, и одмах се обратио мојим сарадницима и донео им део тог снимка, пред хашким истражитељем. Ја сам то одмах објављио у књизи “Ђаволов шегрт, злочиначки римски папа Јован Павле ИИ”, одмах сам видео и да је делимично, неке ствари је и Љубиша Петковић и од нас сакрио. Љубиша Петковић је променио исказ и понудио се да буде сведок одбране, вратио се у Српску радикалну странку, постао активан, учествовао у страначким делатностима, и тако даље, и одбио да се у судници појави као сведок оптужбе.

Вођен је против њега кривични поступак за непоштовање суда, уплашио се он и тог поступка, дали су му неког адвоката из Француске, ваљда српског порекла, па је осуђен на три месеца затвора. Он јесте био на страначкој листи, али није био посланик, и није имао шанси да буде посланик јер страначка листа је 250 људи, а ми смо освојили 79 посланичких мандата. Међутим, чињеница да је издржао овде у Хашком трибуналу и да није поклекао у својој одлуци да не сведочи, па макар добио робију запрећену до 7 година, он је добио три месеца, није се ни жалио, за нас је био довољан разлог да Љубиша Петковић буде награђен. Прво упражњено место, када нам је умро један народни посланик, веома заслужан, добар правник, Драган Тасић, који је дипломирао у Монпељеу, изванредно знао и француски језик, и чија ми је помоћ била драгоцена, ми смо тај мандат доделили Љубиши Петковићу. И то је вама било чудно, ви сте били запрепашћени. А зашто вам је чудно? Љубиша Петковић је први Србин који се супротставио намерама да га доведу као лажног сведока оптужбе у хашку судницу. Видели сте га овде, 20 кила живе ваге у њему није било, али је издржао, јест био уплашен, и овде у затвору је био уплашен, и у судници је био уплашен, а после је објавио књигу са свим својим изјавама и целим својим процесом, на 500 страна. Он је лично објавио.

Он је издржао оно што није издржао један Борислав Јовић, члан председништва Југославије, и једно време председник Југославије, и учесник са мном у наводном удруженом злочиначком подухвату. Борислав Јовић је дошао да сведочи против Слободана Милошевића. Па, поставља се одмах питање са моралног аспекта зашто је дошао, што се није убио? Јер частан човек би се пре убио него што би то себи дозволио. Он као председник Председништва Југославије, наводни учесник у удруженом злочиначком подухвату, долази да сведочи против другог наводног учесника у удруженом злочиначком подухвату. Или Зоран Лилић, председник Савезне Републике Југославије, долази у хашку судницу да сведочи против Слободана Милошевића, а у време злочина који су приписани Милошевићу, није Милошевић био врховни командант војске, него Зоран Лилић. Дакле, имали смо с једне стране, неморалне креатуре, које су погазиле сопствену част и достојанство, а с друге стране имали смо једног малог човека, Љубишу Петковића, са средњом стручном спремом, бившег таксисту, који се успротивио. Е, због тога је он морао да буде награђен, а не зато што је евентуално мени сметало његово сведочење или његова изјава. Ви сте ту његову изјаву увели у спис, али она вам не вреди ништа. То што је рекао да сам лош човек или што је рекао да сам аутократа и тако даље, шта то може значити за вашу пресуду? Или што је јадан рекао да сам у свему ја доносио одлуке, и да се он ништа није питао, па нека је.

Ја стојим иза сваке одлуке о слању добровољаца на фронт. Ја се никада од тога нисам правдао, никад нисам знао да је отишла група добровољаца када је ратни штаб послао, а да ме ништа није обавестио, ја и иза тога стојим. Све што је послао ратни штаб Српске радикалне странке, ја иза тога стојим. Имали сте онда друге сведоке, нећу ја помињати сад њихова имена него ћу их поделити у одређене категорије. Имали сте још сведока које је тужилаштво покушало да уцени и присили да сведоче, и није успело, они су то одбили. Када сам поднео кривичну пријаву против Карле дел Понте и њених сарадника, одложили сте одлучивање о томе када се заврши процес, а онда сте се предомислили и одлучили, негде пре годину и по дана, да наложите секретаријату да се именује амикус курие који ће то истражити. И гле чуда невиђеног, секретар одреди Американца као амикус куриа. Што баш Американца? Што баш никога није нашао из Бангладеша, из Тајланда? Што није неког нашао из Танзаније, из Нигерије, из Аргентине? Што баш Американца? И то Американца који ће остати анониман за јавност. Зашто је он до данас анониман за јавност? Јел’ се он нечег боји? Јел’ њему прети нека опасност? Зашто је анониман? Зашто се у тајности држи његово име? Зашто се делови његовог извештаја држе у тајности, чак и од мене?

Показивао сам вам овде у судници како изгледа верзија извештаја која је мени дата, са целим страницама које су избрисане. Зашто је то тако? Зато што је тај човек радио врло прљав посао и желео је да нико у светског правничкој јавности не сазна да је он то радио, да се не обрука. То је суштина. И ви сте онда прихватили његов извештај, уз огроман број мањкавости, које је и сам господин Антонети навео у свом издвојеном мишљењу. Ја сам покушавао да нађем још нешто што би се могло замерити извештају, поред онога што је навео господин Антонети, и морам да признам да нисам нашао нешто озбиљно, све је тамо било садржано. Чак је навео и нешто од онога што мени не би пало на памет, па је онда и он гласао за тај извештај. И шта вам сад значи тај извештај? И сад тужилаштво хоће да извештај уђе у спис, ма и ја хоћу да уђе у спис. Хоћу да добијем целовит тај извештај, па макар ви целу пресуду на њему засновали. Јер тај извештај такође до краја компромитује Хашки трибунал и  компромитује велике силе, чији је инструмент Хашки трибунал. Друга категорија сведока то су сведоци који су подлегли пред притисцима и претњама, и пристали да лажно сведоче. Избрбљали тамо понешто пред хашким истражитељима, што није имало никаквог веродостојног утемељења у чињеницама, али највише заправо су потписали оно што су им истражитељи тужилаштва сугерисали, оно што су ваши истражитељи сматрали да се може уклопити у оптужницу, под претњом да ће они бити оптужени ако то не ураде. Чим је прошао рок који вам је Савет безбедности дао за подизање нових оптужница, огромна већина њих се окренула против вас. И дошли у мој тим одбране да испричају све како је било и да дају нове изјаве и да се понуде као сведоци одбране. И сад тужилаштво, у завршном претресном поднеску и у завршној речи овде датој у судници, позива се на претходне изјаве тих сведока, а готово да и не помиње ове накнадне. Дакле, оно што је писало само тужилаштво у име тих сведока, и што су ти сведоци потписали као своје, то је тачно, истинито, а оно што касније ти сведоци слободно сами кажу, е то није тачно, то је под утицајем. Па јесам ли ја некоме претио? Јесам ли ја некога потплаћивао и чиме? Зашто би они мењали тај исказ? Не само у мом предмету, него ни у једном српском предмету у Хашком трибуналу није се десило да неко убије сведока оптужбе, да га физички нападне, повреди, да му отме имовину, да му било шта друго уради. Нема таквог случаја.

Режим у Београду једва чека да пружи заштиту било коме ко би се пожалио да смо му ја или моји сарадници запретили и да смо га нечим угрозили. Имали сте једног лажног Дејана Анастасијевића, одустали сте од његовог сведочења, који је тврдио да сам преко моје супруге Јадранке наручио да му се бомба постави на прозор, и то ручна бомба кашикара. Како је то изведено, то Бог зна. Али то је толико смешно, трагикомично. Како се то кашикара поставља на прозор? То би требало неки експерти да испитају. То је, дакле, та друга категорија сведока. Трећа категорија сведока су поткупљени сведоци. Један такав примерак се појавио овде у судници, то је Горан Стопарић. Њега је инструисала првобитно Наташа Кандић, зближила се са њим, живео је у њеном стану, имао је кључ од њеног стана, и он је дао лажни исказ у коме чак стоји да сам на митингу у Шиду 1991. године, узгред, тог митинга 1991. године није ни било у Шиду, да сам ушао на фудбалско игралиште где се окупила маса грађана и поздравио их хитлеровским поздравом. То стоји у изјави коју је сачинило тужилаштво и коју је Горан Стопарић потписао. И ту је једно од мојих првих питања је било питање тог хитлеровског поздрава. Горан Стопарић у судници је рекао да то није тачно, да не зна како се то уопште нашло у његовој изјави. И многе друге ствари је негирао из своје изјаве. Само се задржао на лажима о војничком организовању четника по Србији, у јединице, у чете, у одреде, у десетине, у водове, и тако даље, што је ноторна лаж. Што цела Србија зна да је лаж. А био је користан јер ми је помогао да разјасним и неке догађаје у Херцеговини и неке догађаје у Вуковару, и тако даље. И ником ништа. Да је ово прави суд, одмах би судско веће донело одлуку да се кривично гоне припадници тужилаштва који су изјаву Горана Стопарића увели, да сам ја хитлеровским поздравом поздрављао масу грађана на наводном митингу у Шиду. Горан Стопарић је богато наплатио своје услуге Хашком трибуналу. Био је сведок и у другим процесима, и код Слободана Милошевића, добио је добар смештај у једној западној земљи, солидну количину новца да отпочне приватни бизнис, и он је, продајући душу ђаволу, себе лично материјално обезбедио. Има још случајева попут Горана Стопарића, сетите се да смо имали извештај Службе за заштиту сведока, одмах сутрадан после првог дана сведочења Горана Стопарића, да га је Наташа Кандић звала телефоном, са одређеним сугестијама, које нису експлицитно изражене али су биле јасне. То вас је служба обавестила и ником ништа.

Видите сведока 026, и он је пристао да душу прода ђаволу, лажно је сведочио у предмету Слободан Милошевић. И док је чекао на сведочење, провео је пар месеци овде у Хагу, и нема шта није извољевао. Преко 50 медицинских интервенција, што операција, што стоматолошких, протетских интервенција и тако даље, укључујући и више сеанси акупунктуре, је прошао. Све му је платио Хашки трибунал. Значи, шта му је пало на памет, да промени све зубе, да се излечи од свих могућих болести, све му је испуњавано. Кад је лажно сведочио, заједно са супругом је смештен у једној западној земљи. Међутим, тиме је постао незадовољан, нису испунили сва обећања, дали су му неки стан и скромнија месечна примања, нису поступили као у случају Горана Стопарића, и незадовољан, он се покупи са својом супругом и врати се у Србију, и то крадом се извуче из те западне земље, и пошто сте га ви преварили, револтиран, он се обрати мом тиму за помагање одбране. У његовој изјави је стајало да сам ја у Суботици дигао у ваздух римокатоличку катедралу. Као да су катедрале свемирски бродови и могу се лако лансирати у космос. И тужилаштво на томе инсистира без икакве провере. Ово што сведок каже одмах иде у изјаву, и то је то. Које то тужилаштво на свету ради без провере? Никада та катедрала није дигнута у ваздух. Јест био неки инцидент са експлозивном направом слабије снаге на њеном улазу, који је полиција врло успешно расветлила. И реч је о припадницима неке секте који су то извели. А тужилац у завршној речи помиње да је тај сведок говорио о неком састанку који сам ја држао у Срему, 1991. године, који се тицао прогона Хрвата. И тужилаштво то сматра доказом. Целу претходну изјаву тог сведока тужилаштво сматра доказом, а ви сте му ту помогли, господо судије, јер сте то све унели у спис.

Испочетка сте се борили да у спису буду само релевантни документи, чак сте мени ускраћивали право да уведем релевантне документе, јер су били апсолутно релевантни, а после сте дозволили тужилаштву да вам булдожерима разноразна документа угурају у судски спис. То сте 2010. године дозволили, нешто 2011. године, булдожерима буквално. Нит’ сте гледали та документа, нит’ сте их овлаш проучавали, нит’ сте мени омогућили у судници да се о њима изјасним. Наравно, могао сам се писмено изјаснити, и сад ћу ја да се изјашњавам о тим глупостима писмено, ма нећу. Дајте да видим како ћете ви написати пресуду на основу тих докумената, како ћете ви написати пресуду на основу прелиминарних изјава сведока које су после они јавно демантовали. Да видимо то.

Има сведока, то је ваљда четврта категорија ако ме сећање добро служи, којима је обећавано много тога од стране тужилаштва а који су потпуно преварени, који никада нису могли да оду у неку страну земљу да се тамо сместе, да поведу породицу и тако даље. Па, један од њих се овде до уласка у судницу, јел’ се сећате тог сведока, до уласка у судницу се препирао са тужилаштвом хоће ли му нешто дати или неће. И тужилаштво је после одустало од његовог сведочења, због огромне количине доказа, да му је сведочење потпуно лажно. Да је потпуне небулозе испричао. Има још један сведок, муслиман из околине Зворника од чијег сведочења је само тужилаштво одустало. Рекло је – никад се неће позивати на његове изјаве, значи и да је тужилаштво видело колико је компромитовано. То је то што нам је овде тужилаштво приредило, а судско веће дозволило да се све то дешава. Имамо много важнијих сведока муслимана и Хрвата, овде смо имали документе у судници које сам вам предочио, оригиналне хрватске документе, које сам прибавио из извора тужилаштва са ознаком тужилаштва, из којих се види да су хрватске службе безбедности припремале Хрвате сведоке против Срба у Хашком трибуналу, припремали су и сведоке који ће се појавити у мом процесу, највише у процесу Слободану Милошевићу, у процесу вуковарској тројци и тако даље. У процесу Мркшићу и осталима вођена је расправа у судници о таквим сведоцима на основу овог документа.

Имали смо много доказа да је муслиманска обавештајна агенција АИД припремала муслимане сведоке, како да сведоче у мом процесу и другим процесима оптуженим Србима. Откуда толике разлике између првобитних изјава сведока жртава о неком злочину, о неком малтретирању, шиканирању, убијању, о било чему, и изјава које су после више година дате Хашком трибуналу? У првобитним изјавама нема нигде Шешеља и шешељеваца, ни Српске радикалне странке ни наших добровољаца, а онда се после 10 година на волшебан начин појављују у изјавама које сачињава само тужилаштво, јер довољно је да тужилаштво сведоку са непријатељске стране у овоме рату довољно јасно и недвосмислено стави до знања шта је пожељан исказ, и сведок је одмах кооперативан, сведок одмах иде у том правцу и везе причу. Имали сте сведока Дабића који је дао лажну изјаву тужилаштву па се окренуо одбрани, мислио добиће нешто од одбране, што ће променити исказ и дати сасвим супротан ономе што је дао тужилаштву. Ништа није добио и онда се изгубио. Дошавши овде у судницу, рекао је да га је неко претукао два-три дана раније, и да је он то схватио као притисак како ће сведочити, а испостави се да је чистио снег, и негде се оклизнуо с крова или низ степенице, не знам ни ја сам више како се то десило, пао и остала му нека мала модрица од ударца. Па, овде нам је предочено да је он из Хага обављао телефонске разговоре, да је звао људе да га зову у Хаг и да му кажу – прети ти тај, и прети ти онај, и прети и овај не би ли накнадно нешто постигао да га тужилаштво прогласи угроженим, па да се дочепа смештаја у некој западној земљи. И када сам га овде саслушавао у судници, ништа није знао, ништа није видео – тако су ми причали, тако су ми причали, само је то био исказ. То су сведоци којима ви располажете и којима сте филовали оптужницу, доказни поступак, завршни поднесак и завршну реч.

Завршне речи су вам препуне прелиминарних исказа лажних сведока, и ви се понашате као да никад ти сведоци нису повукли те своје исказе, сами их демантовали или у судници били потпуно раскринкани. Као да није било унакрсног испитивања. Тужилац у међународном кривичном правосуђу не сме тако да се понаша. Тужилац је по дефиницији службеник међународне правде, његов је циљ да се сазна и докаже истина, а не да се по сваку цену, по хо рук систему докажу тезе оптужбе. Није тужилаштво постигло успех ако се прихвате тезе оптужбе на уштрб истине, па се донесе пресуда на основу лажних теза. То није успех ни међународне правде, ни судског већа ни тужилаштва. Тужилац мора да се постави тако да је његов успех ако се докаже истина, ма каква била истина, па макар истина оповргла његову оптужницу. А то господин Маркузен не разуме, ни екипа људи која са њим сарађује то не разуме. Они се понашају као плаћеници који су ратовали по афричким земљама, они имају задатак и не постављају питање да ли су на праведној страни. Они као питбул теријери јуришају кад осете крв, и не размишљају о томе што раде. Где је ту тужилац, не само у овој екипи која се појавила у овом процесу, него и у другим процесима, који има високо развијено осећање части, поштења, који ће да ствари постави са аспекта интереса међународне правде и да каже – циљ ми је да се сазна истина, и кад сазнамо истину видећемо онда које су консеквенце те истине. Смешан ми је највише господин Маркузен, сетите се лажног сведока муслимана, из околине Зворника, који је тврдио да сам ја у марту 1992. године држао митинг у Малом Зворнику. И да је тај митинг био антимуслимански, да сам дао неку изјаву, да су муслимани пагани и тако даље, и да ћемо их протерати до Анадолије и слично. Па да је после митинга у дворани Дома културе дошло до окршаја са муслиманима који су демонстрирали напољу. И шта се испоставило? Испоставило се да је митинг био две године раније, почетком августа 1990. године, испоставило се да смо ми у листу “Велика Србија” у целости објавили све говоре са митинга и питања слушалаца, испоставило се да нас је руља напала када смо изашли напоље, да су нас гађали камењем, да је двоје људи из наше странке повређено тим камењем и да су наши момци из обезбеђења дохватили неке мотке и разјурили руљу. То је било 1990. године.

Судско веће је дало задатак господину Маркузену да то испита, на основу штампе и других извештаја, да ли се тај догађај десио 1992. године, и како се десио. Господин Маркузен је овде у судници поднео извештај и рекао да нису нашли никаквог трага, има неки извештај војне службе безбедности пошто је реч о пограничној зони, да сам се ја једног дана колима појавио у Малом Зворнику на путовању за Љубовију и Бајину Башту, да су ме сачекала двојица-тројица људи из нашег локалног општинског одбора и да сам после краћег разговора са њима наставио пут. А где је митинг? Нема митинга. А нису ни могла бити два митинга са истим сценаријем, да нас руља напољу нападне камењем, да је ми разјуримо моткама и тако даље. И сад се дешава још веће чудо, господин Маркузен је и даље инсистирао да је сведочење тог сведока истинито, а ја сам га разбио на још неким детаљима. Одговарајући на мој захтев по правило 98бис, господин Маркузен више не помиње уопште тај митинг. Али гле чуда, помиње га судско веће. Већина чланова судског већа које стоји иза те одлуке. Ви сте вашу одлуку написали као да је заиста митинг био у марту 1992. године, као да је то доказано. Како могу разумне судије да донесу такав закључак? То је ван сваког разума, на страну то што су неразумне још неке тезе из ваше одлуке по правилу 98бис, а ово је најнеразумније, наравно, кад такву одлуку доносите по 98бис, не може се од вас очекивати ни разумна пресуда, и ја је не очекујем. Ма, мени је битно још да са вама окончам посао овим завршним речима овде и да све препустим суду историје који ће судити и вама и мени. Тужилаштво с тим лажним сведоцима ништа није постигло што би доказало моју евентуалну кривицу и одговорност, тужилаштво је тим лажним сведоцима само допринело да се додатно у провалију сурва било какав правни, политички, морални интегритет Хашког трибунала.

Овај процес се разликује од многих других хашких процеса, по томе што је управо ова страна манипулације лажним сведоцима максимално дошла до изражаја. Ја сам гледао у другим процесима с времена на време, како устају адвокати одбране, па очигледно лажном сведоку се представљају па га хвале, па му се додворавају, уместо да га немилосрдно растргну у судници да не зна како ће изаћи, на која врата. А ми смо имали овде лажних сведока оптужбе који нису знали шта их је снашло, који нису знали ни врата да потрефе. Метод којим се служило тужилаштво је апсолутно забрањен метод у континенталном и англосаксонском праву, метод којим сам се ја служио је апсолутно дозвољен. Чак сте ме ви ограничавали у том погледу. Унакрсно испитивање по англосаксонском праву је много немилосрдније од онога што сам ја имао могућности овде да радим, ви сте ме стално прекидали, упадали у реч, бранили лажног сведока, штитили га, оправдавали, у погодном тренутку давали паузу и тако даље.

Е сад, долазимо до категорије лажних сведока који се зову инсајдери. Највећи хашки издајник и највољенији хашки сведок је свакако била Биљана Плавшић. Тужилаштво је прво планирало да је изведе у мом процесу, а онда је одустало. Тужилаштво има документ и то је, да ли господин Маркусен или неко од његових сарадника, помињао у завршној речи, да је Биљана Плавшић позивала Жељка Ражнатовића Аркана, Мирка Јовића и мене, да упутимо добровољце у Републику Српску. То је једно писмо које сам и ја добио, ал’ никад на њега нисам одговорио и никада ми српски радикали нигде нисмо упућивали добровољце по позиву Биљане Плавшић. И никада о Биљани Плавшић нисам имао добро мишљење, неколико пута сам је срео, попричао, али сам са гнушањем одбацивао њене небулозне закључке, хипотезе, претпоставке, тврдње и тако даље. Она је била спремна да говори да су муслимани генетски оштећени, а ја сам вечито жалио што нас је несрећна трагична судбина поделила и на основу верских разлика направила раздор између Срба муслимана, Срба православаца и Срба католика.

Јутрос су ме довезли у трибунал заједно са господином Караџићем и у возилу сам подсетио господина Радована Караџића како сам га 1996. године убеђивао цели дан у његовој канцеларији на Корану, код Пала, да не кандидује Биљану Плавшић за председника Републике Српске када је он морао да се повуче из политике. Његова странка, Српска демократска странка, је кандидовала Биљану Плавшић, доказивао сам му да није нормална, да је непоуздана, да јој се не може ништа веровати, а он је мислио Биљана Плавшић је најекстремнија, она је највише експонирана у сукобу са Милошевићем, биће најпогоднија на том месту. Ма, луд човек никад не може бити поуздан. И то се одмах показало, њој су нафиловали, чак и уз учешће војводе Момчила Ђујића послали извесне људе из Америке, Милоша Прицу, Ану Митровић и још неке. Откуд то знам? Па, тог Милоша Прицу Ђујић је прво мени покушао да пошаље још 1991. године, и тај Милош Прица, у разговору са мном, одмах започиње тему да се излази на улицу, да се насиљем руши Милошевићем режим, пуца се широм српске крајине, гину људи, а он би у Београду проливао крв. И наравно, ја га одстраним, више никад нисмо контактирали. После, шаљу га Биљани Плавшић, и он узима ствар у своје руке, Биљану Плавшић инструментализује да изазове државни удар у Републици Српској, да укида легалне органе власти и Биљана Плавшић ту добија извесну подршку, највише подршку западних сила и успева у свом науму. На првим следећим изборима Биљану Плавшић је поразио радикалски кандидат за председника републике, и пошто је обавила своје прљаве послове, Биљану Плавшић чека Хашки трибунал, подигнута оптужница, и она овде долази, такозвана српска царица, жена која је охрабривала борце Републике Српске, била најекстремнија, а овде склапа погодбу са тужилаштвом, не свиђа јој се у затвору, признаје прогон, да би добила малу казну, и да пристаје да сведочи против других хашких оптуженика. Биљана Плавшић као екстремиста, претерани екстремиста чак и по мом укусу, иако мене многи сматрају екстремистом, мада ја сопствени радикализам не сматрам екстремним. Биљана Плавшић као крајњи екстремиста долази да сведочи против једног мирног Момчила Крајишника, који је увек био за политику компромиса, за политику договарања, преговарања. Довели су је да сведочи против Милошевића, дошла је већ била у Хаг, па је у последњи мах тужилаштво одустало, сматрајући да ће то бити контрапродуктивно, и одустали су од сведочења у мом предмету. То је, дакле, још гори случај у односу на Борислава Јовића и Зорана Лилића.

Други пример је Милан Бабић. Први председник републике Српске Крајине прво је ангажован од стране тужилаштва да буде сведок оптужбе у процесу Слободану Милошевићу, тужилаштво га је ставило пред дилему – или ћеш сведочити против Милошевића или ћеш и ти бити оптужен. И он се полакоми, човек слабог карактера, и прихвати да буде сведок против Милошевића, међутим када је обавио тај прљави посао и завршио сведочење, тужилаштво га превари и против њега дигне оптужницу. И онда долазе нови емисари тужилаштва – склопи са нама погодбу па ћеш проћи са релативно благом казном. И он је склопио погодбу да призна учешће у удруженом злочиначком подухвату, у прогону, а тужилаштво се сложило да му казна буде до 11 година затвора. Међутим, судско веће му изрекне 13 година, и сад обећало му је тужилаштво да ће му породицу сместити у једну страну земљу, западну земљу у којој ће он издржавати казну. Породица је доведена у ту земљу али је живела у условима кућног притвора. Породици је дозлогрдило па је тражила супруга, син ваљда и ћерка да се врате у Србију. А Бабићу долазе нове обавезе да сведочи против Крајишника, да сведочи против Милана Мартића, па после да сведочи против Јовице Станишића и Франка Симатовића и против мене. Можда би га извели и против Горана Хаџића.

У току сведочења у процесу Милану Мартићу, Милан Бабић је извршио самоубиство. Шта значи то његово самоубиство? Јел’ оно поткрепљује, евентуално, истинитост његовог сведочења? Јел’ оно поткрепљује тезе тужилаштва или их руши? Ја неупоредиво ценим више Милана Бабића у односу на Биљану Плавшић, јер је он бар у једном тренутку смогао снаге да сам себи пресуди после те моралне дисквалификације на коју је сам пристао. Милан Бабић је планиран као сведок у овом процесу, и пошто је много раније извршио самоубиство, док ја још нисам ни знао да ће он бити сведок у овом процесу, тужилаштво је покушало да у спис уведе његове раније изјаве, његов интервју, и гомилу пратећих докумената. Ви сте, господо судије, то одбили, јер није било никаквог правног основа да се то уведе у судски спис. А онда сте на поновљени, трећи или четврти захтев тужилаштва, ко зна који је био, 2010. године или 2011. године, то ипак прихватили у спис. То је онда када вам је тужилаштво булдожерима гурало документа, а ви нисте правили никакву селекцију, скоро никакву. За шта то може бити релевантно? За човека који је у очајању, у знак протеста против Хашког трибунала сам себи одузео живот, не може бити. На страну то што је формирана комисија на челу са судијом Кевином Паркером да истражи околности тог самоубиства и поднела лажни извештај. Та комисија Кевина Паркера је саопштила јавности да Милан Бабић није оставио опроштајно писмо, а ја сам чуо из мојих поверљивих извора, нећу вам рећи којих, да ли из тужилаштва, да ли из секретаријата, да је ипак постојало опроштајно писмо. И ја сам подносио поднесак, протестни, председнику суда, и рекао мојим сарадницима у јавности да кажу да постоји опроштајно писмо, и онда трибунал није имао куд, признао је да је нађено опроштајно писмо. Да ли је опроштајно писмо у целини цитирано јавности или не, е то већ не могу да проценим. То и моје могућности превазилази. Тај исти Кевин Паркер је предводио рад комисије која је утврђивала околности смрти Слободана Милошевића и поднела лажни извештај.

Слободан Милошевић се раније жалио да су му у крви нашли тешке антибиотике који се користе против лепре и туберкулозе, а који изазивају контраефекат у односу на лекове против високог крвног притиска. И то је поднео писмо преко руског амбасадора руском Министарству иностраних послова. Испало је да је Милошевић сам себе довео у ситуацију да изненада умре, а заправо Милошевић је убијен под тајанственим околностима, а у најмању руку тако што му је ускраћена адекватна и благовремена лекарска нега, јер данима је у судници говорио да му је лоше, да му је глава тешка пола тоне, а судско веће се на то није обазирало. Судско веће се с презиром према томе односило, судско веће коме је председавао судија Робинсон, у коме су био О Гон Квон и Јан Бономи. То су методе рада Хашког трибунала, и с таквом силом ја сам се овде ухватио укоштац.

Трећи карактеристичан случај лажног сведока – Мирослав Дероњић. Ја сам са њим био на истом спрату прве године када сам дошао у Хаг. Дружили смо се, разговарали, он је професор књижевности, образован човек и он ми је причао како је ухапшен. Прво су га представници Хашког трибунала неколико пута звали на разговор, он се одазивао. Оони су му стављали до знања да би могао бити оптужен, али да то још није сигурно. Он је њима одговорио – ако ме оптужите само зовите, ја ћу одмах доћи. Међутим, када је стигла оптужница, њега је ухапсио СФОР, приликом хапшења га тешко претукао, мучио и у току тог мучења су га неколико пута потапали у бачву пуну воде. Све ми је то испричао Мирослав Дероњић. Ја сам то једном покушао и овде да изнесем у судници, тад је Кармел Агиус био претпретресни судија, и он ме је спречио, искључио ми је струју.

Мирослав Дероњић је тврдио да није био умешан у ни у какав злочин око Сребренице и тако се постављао. А онда је у нагодбу ступио Момир Николић, официр безбедности Братуначке бригаде. Он је у свом исказу поменуо да је Дероњић био на неком састанку где је договарано стрељање заробљеника. Николић није уопште био присутан на том састанку, али су врата била отшкринута, па је он чуо; као код овог несрећника који тврди да је у Вуковару поред отшкринутих врата чуо шта ја говорим на састанку са гардијским официрима. И од тога није било одбране. Момир Николић потписао, тужилаштво имало први доказ против Дероњића и онда му долазе емисари са понудом да склопи нагодбу. И у његовом случају, као и у случају Милана Бабића, огромну улогу је одиграла и Вера Петровић, службени психијатар трибунала, која је по цели дан с њима проводила и својим методама им олакшавала доношење одлуке да ступе у нагодбу. И тај Мирослав Дероњић је онда спреман да измишља све и свашта против свакога. Никада нису добровољци Српске радикалне странке били у Братунцу, а он је после помињао да их је било и у Братунцу. Увек је говорио “Бели орлови”, после добровољци и ко зна шта још. Ви сте те његове исказе уврстили у спис. Они за мене немају никакав оптужујући карактер јер Братунац уопште немам у оптужници, али то сведочи о методу рада Хашког трибунала.

Ми смо имали добровољце Српске радикалне странке у Сребреници 1992. године. Године 1992. Срби су ослободили Сребреницу. Муслиманске снаге су биле потиснуте према Коњевић пољу и околним шумама, а онда је убијен Горан Зекић, српски локални предводник. Причало се да је Мирослав Дероњић умешан у његово убиство и почела је да пуца српска линија фронта након тог убиства. У противнападу муслимани су заузели Сребреницу и онда је држали све до 1995. углавном уз помоћ западних сила. Године 1992. дакле пресудио је само један тренутак и један догађај, убиство Горана Зекића, да Срби остану без Сребренице.

Имамо још неколико случајева лажних сведока на које се позивате. Реч је о умрлим људима, Зорану Тоту, ваљда нема нико од тих умрлих више на листи заштићених сведока. Можда има, нећу сва имена поменути. Али ево, Зоран Тот и Стеван Тодоровић. Коме то може бити релевантно? Један од тих заштићених сведока тврди да сам ја 1992. године био на Илијашу, Илиџи и Вогошћи, а ја пре 1994. тамо никад нисам био. Ти који су умрли пре сведочења, нису сведочили вашом кривицом. Да сам ја имао благовремено суђење, да ми је суђење почело бар годину дана након доласка у Хаг – а Карла дел Понте је то најављивала, рекла све је спремно за суђење, то је рекла у Београду у фебруару 2003. Све је спремно. Када сам поднео захтев 2004. да ми се укине притвор, кључни одговор тужилаштва је био да ми на јесен почиње процес и да зато не треба. Било је ту још аргумената. Нисам хтео да тражим гаранције од прозападног режима у Београду и тако даље, али ово је био кључни аргумент – почиње ми процес на јесен и зато не треба доносити одлуку о укидању притвора.

Има још тих мртвих сведока, ја сам их укупно 10 пронашао. Један официр тамо за Славонију, а један из Илијаша који је био у јединици Васка Видовића, муслиман, све време рата био припадник јединице. Кад су Срби морали да се повуку после Дејтонског споразума, да напусте Илијаш, он је одлучио да остане, није му се напуштала његова кућа и имање. И онда је морао да се доказује пред муслиманским властима тврдећи да је на силу био мобилисан, да је био присиљен да буде припадник те јединице и тако даље. И он вам је лажно сведочио. Да сте ви на време почели овај процес, ви бисте могли све те касније умрле сведоке да позовете. Што сте каснили, ко вам је крив. Јесам ли ја крив што сте ви каснили? Ниједан дан овај процес није каснио због мене. Нисте требали ни сада ово што је било за понедељак и уторак заказано, нисте морали да одлажете, ја сам и у понедељак био спреман да дођем. Ја сам инсистирао да операција буде одмах у петак, да бих могао да дођем у понедељак на суђење. Дакле, ниједан дан због мене није изгубљен. И сад хоћете њихове прелиминарне изјаве да употребите као доказни материјал. Коме то може да послужи као доказни материјал? Никоме. Изјаве које сте ви писали, а које су они само потписали. Да сте на време почели процес, они би се појавили у судници, прошли кроз унакрсно испитивање, па бисмо видели шта је ту тачно, шта није. Овако је бесмислено да расправљамо шта је тачно, а шта није, и нећу о томе да расправљам.

Председавајући судија Жан-Клод Антонети: (нема превода, 51.00 минут)

 Др Шешељ: Сада ћу говорити о оном делу оптужнице из завршне речи тужилаштва који се тиче Хртковаца. Чим је Фрањо Туђман дошао на власт у Хрватској, чим је ХДЗ преузео полуге власти долази до организованог прогона Срба, пре свега српског градског становништва. Који су ту извори? То је темељито обрадио професор Светозар Ливада. Обимну књигу је штампао о томе, а тужилаштво је једно време интензивно сарађивало са професором Ливадом. Тужилаштво ми је чак доставило својевремено материјале из једног часописа у коме су тематски обрађени разни видови прогона Срба у Хрватској. Уводник је и ту био професор Светозар Ливада. Затим, о томе говори главни Туђманов биограф Дарко Худелист. Он говори о свим овим усташоидним аспектима Туђмановог режима, Туђмановој верзији, ја га доста цитирам у мојој књизи “Римокатолички злочиначки пројекат вештачке хрватске нације”. Он је обрадио Туђманову сарадњу са усташком емиграцијом, са херцеговачким фратрима фрањевцима, са Римокатоличком црквом у Хрватској која му је омогућила преузимање власти, као што је својевремено омогућила и преузимање власти од стране Анте Павелића. Анте Павелић је дошао из Италије са негде два до три камиона усташа, дакле било је мање од стотину усташа, али је успео да преузме власт јер га је у томе потпомогла Римокатоличка црква преко свих својих жупа и он је преузео инфраструктуру Хрватске сељачке странке Влатка Мачека и њене одреде градске и сеоске страже.

И трећи веома озбиљан извор о прогону Срба је Стипе Шувар, који је то темељито обрадио у својој књизи “Хрватски карусел”, и у својој књизи сам дао неколико опширних цитата из Шуварове књиге. Ја бих вам то и прочитао када бих имао довољно времена на располагању, али већ размишљам да ли ћу стићи да изнесем све што сам планирао јер сам негде скоро пола времена потрошио, а не знам да ли могу рачунати на она захтевана додатна четири сата, пошто ми ништа судско веће није рекло. Србима минирају куће, Србе местимично убијају, врло често премлаћују, српску децу организовано угњетавају у основним и средњим школама, хушкају на њих њихове вршњаке Хрвате. Србе отпуштају са посла, поготово са посла у државним институцијама. Већ 1990. године долази до великог егзодуса Срба из хрватске федералне јединице. Почетком 1991. године то већ поприма неслућене размере и ми прво формирамо Кризни штаб Српске радикалне странке са задатком да тим избеглим Србима нађемо било какав смештај, да их удомимо, да им организујемо исхрану, и тако даље. То је била првобитна намена нашег кризног штаба док није почео рат, док није почела пуцњава. А кризни штаб је преименован у ратни штаб тек када је проглашено стање непосредне ратне опасности. Знате, Београд је милионски град, око милион и шесто хиљада становника, у њему је било доста празних станова, поготову станова у власништву државе, савезне државе која се распадала, а ми смо проналазили те станове и полуилегално у њих усељавали избегле српске породице. Кад кажем полуилегално, нисмо ми имали законског основа да то радимо, али ни власт се томе није супротстављала, јер је то било једно нужно привремено решење.

Када су почели оружани сукоби, онда почиње и отворени прогон Срба. Срби су масовно протерани из Грубишног поља, то су западни обронци Славоније. Срби су масовно протеривани из далматинских градова, из разних градова у Славонији, затим из Загреба, Сиска, из Вараждина и других места. Таласи избеглица стално су запљускивали Србију. Почетком 1992. године већ је било између 200 и 300 хиљада прогнаних Срба. Ту не рачунам Србе који су отишли у Босну и Херцеговину, који су отишли у западноевропске или прекоморске земље, само Србе који су избегли или који су прогнани у Србију. У таквим условима, кад је Србију запљуснула права поплава избеглица, ми одржавамо прве изборе за Савезну скупштину Савезне Републике Југославије.

Дана 27. априла 1992. је усвојен и проглашен нови Устав, а избори су заказани за крај маја. Пред собом смо имали месец дана предизборне кампање. У тој предизборној кампањи ја свакодневно држим некада и три митинга у једном дану. Врло често два, а најмање по један. И држим и тај митинг у Хртковцима. Хртковци су једно веће место коме гравитирају многа околна села. У том говору ја излажем предизборни програм Српске радикалне странке, и ви сте пред собом имали комплетан текст говора. Господин Маркузен, или неко од његових сарадника, пошто су они сви за мене исти, не могу више ни да их разликујем, каже да сам ја накнадно објавио текст тог говора, након што је подигнута хашка оптужница. Не. Ја сам то по други или трећи пут објавио када је подигнута хашка оптужница. То у једној мојој књизи, коју сам ја показао у судници, постоји објављено много година раније. Ја сам се трудио да објавим све своје политичке говоре који су снимљени и чији је снимак дошао до мене. Нисам у томе успео, наравно, јер је био огроман број тих говора, али сам зато успео скоро све телевизијске емисије, скоро све радио емисије и скоро све новинске интервјуе да прикупим и објавим, јер ја ништа што сам јавно изјавио нисам крио и немам чега да се стидим. Све оно што сам тада изјавио, изјавио бих и данас. Можда бих то мало модификовао, можда би то деловало још убедљивије него некад захваљујући накнадно нагомиланом искуству и сазревању, али вероватно не би било толико интелигентно као што је онда било, јер с годинама интелигенција код човека одумире, смањује се.

Тај митинг није имао милитантни карактер. Тужилаштво каже да су на митингу били четници у црним униформама. Ма, никада нигде четници нису носили црне униформе, ни у Другом светском рату, ни у овим ратовима. Никада. Добровољци Српске радикалне странке носили су маскирне униформе, врло ретко старе војничке униформе сиво-маслинасте боје, пошто је ЈНА била и те како заинтересована за ангажовање што већег броја људи из Српске радикалне странке, јер су били најдисциплинованији, увек је из магацина давала најбоље униформе. На митингу је могло бити људи који су били обучени у делове војничке униформе. Сада, када гледам српску телевизију, па приказују емисије из неких српских села, приказују дрвосече или пољопривреднике, често се деси да неко од њих има маскирну војничку блузу или маскирне војничке панталоне. Знате, српска шајкача, као незаобилазни део српске народне ношње, настала је тек у другој половини 19. века као војничка капа. Срби су је заволели и носили у свакодневном животу, и сада је шајкача једно од српских обележја, један од српских симбола. Могуће је да су неки од учесника митинга имали делове војничке маскирне униформе на себи, али нико није био у црној униформи и нико није био са аутоматским оружјем. Било је ту страначко обезбеђење наоружано пиштољима, али ти пиштољи нису били споља видљиви. Пуштана је радикалска и четничка музика пре митинга, и то се увек пушта сат-два пре митинга, то се увек пушта. То је начин да се привуку људи на митинг.

Видели сте већ да никакви спискови Хрвата које треба протерати нису читани. Читан је само списак Хрвата који су већ отишли из Хртковаца и пријавили се Збору народне гарде, хрватској паравојној организацији коју је формирао Туђман. Њихова су имена прочитана. Ја лично нисам читао, али стојим иза тог списка. Као да јесам. Можда сам и неком приликом рекао – читао сам. Ако је читао активиста наше странке, читао сам ја. И зашто да не читам. А ви онда потежете лажне сведоке који овде у судници тврде, један од њих, да сам у свом говору тражио да се развргну сви мешовити бракови. А други опет сведок каже да сам тражио да се побију деца из мешовитих бракова. Сви сте то овде чули у судници. Кад сам поднео кривичну пријаву против тих лажних сведока, одбацили сте кривичну пријаву, можда са образложењем да ти сведоци нису били свесни да лажу. И то код вас пролази. Све оно што тужилаштво мени приписује истинито је у оној мери колико је истинита ова тврдња да сам јавно тражио да се побију деца из мешовитих бракова.

У Хртковцима долази до прилично велике размене имовине између прогнаних Срба и локалних Хрвата. Срби који су прогнани из Хрватске нису стигли да узму ништа више од кофера и путних торби, ако су могли и то. А Хрвати из Хртковаца су могли више пута да путују у Хрватску и да меркају с којим ће се Србином заменити кад процене његову имовину. Зашто хашко тужилаштво није санкционисало некога из хрватске власти због тог великог прогона Срба, а реч је о стотинама хиљада људи? Није моје да се правдам, ако сам ја починио кривично дело па да кажем и он је починио кривично дело, па њега не гоните. Не може извршилац кривичног дела на тај начин да се брани, али могу на тај начин да компромитујем хашко тужилаштво и Хашки трибунал у целости. Јер мени је важније да вас компромитујем, него да себе одбраним, и ја то веома успешно радим више од девет година јер се ви сами намештате. Ви се сами најчешће постављате на онај начин на који бих ја највише желео да се поставите, па да могу да млатим по вама из све снаге. Ви сте компромитовани зато што никада нисте процесуирали никога из Хрватске који је учествовао у прогону Срба, а тај прогон је трајао неколико година од доласка Туђмана на власт. А хоћете мене да осудите зато што сам се залагао да се бар делимична размена становништва обави.

Прво, ја сам се залагао за реторзију. Реторзија је принцип који постоји у међународном праву. Неке га државе примењују, неке га не примењују, али не можете негирати његово постојање. Реторзија значи често и одмазду, не само одговарање истом мером, него одговарање много већом мером. Где су Немци из Чешке, где су Немци из Пољске? Колико их је живело на подручју данашње Пољске? Где су Италијани са источне Јадранске обале, око 300 хиљада је протерано. Где су Немци из бивше Југославије? Дакле, реч је о једном принципу који се може с моралног аспекта оправдавати или нападати, али који постоји.

На митингу сам обећавао шта ћемо урадити ако освојимо власт, и то се јасно види из мог говора, а ви покушавате мој говор да представите као напад. Да би се применио члан 5 статута, мора постојати организован или систематски напад у ратним условима. Судско веће, чији је члан био господин Антонети, 2004. године, решавајући по мом приговору на оптужницу, донело је одлуку да се из оптужнице избаце све локације које се тичу Војводине, ако тужилаштво нема доказа да је у Војводини било оружаног сукоба. А онда се тужилаштво жалило, па је жалбено веће то вратило у оптужницу рекавши, отприлике, немам пред собом тај папир, да тек судски процес треба да докаже да ли је било или није било оружаног сукоба. А тужилаштво каже: у то време је био оружани сукоб у Хрватској, у Босни и Херцеговини, па постоји нексус између догађаја у Хртковцима и тих оружаних сукоба. То није истина. Венсовим планом оружани сукоб у Хрватској је окончан. Венсовим планом су већ били распоређени припадници УНПРОФОР-а на подручју Републике Српске Крајине. А када је реч о српским избеглицама и прогнаницима, са изузетком западне Славоније, где је дошло до великог егзодуса Срба у новембру и децембру 1991. године, сви остали прогнани Срби су били са подручја где нису вођени оружани сукоби. У Загребу није било оружаних сукоба, у Вараждину, Сиску и многим другим местима.

У Војводини није било оружаног сукоба. Ваш експерт Туненс каже да није било напада на цивилно становништво Хртковаца. А не само да је морао да постоји напад који је истог интензитета као појединачна кривична дела обухваћена чланом 5 статута, него је тај напад морао бити распрострањен или систематски. Никаквог напада није било. У недостатку било каквог напада, ви сам мој говор третирате као напад. Е, то не може. То је отпало и у пресуди Дарију Кордићу. Вербални деликт не може бити напад, а ви сад кажете – може. Ви сви можете да кажете шта хоћете, за вас нема ни морала, ни закона, ни правних принципа. Шта вам падне на памет, ви излазите с тим. Дошли сте овде као анонимуси и после овога процеса се враћате у анонимност. Овде сте зарађивали добре плате, изгледа да имате сада и пензије, право на пензију већ после четири године рада за Уједињене нације, и баш вас брига. Ви свој прљави посао обавите, зарадите доста новца и одосте. Нико вас није знао пре овога процеса, нико за вас неће знати после овог процеса.

Пошто није било тог напада, не може бити ни кривичног дела прогона. Ваши сведоци изјављују – неке су избеглице биле наоружане. И ја питам сведока, сведочио је тај преко видео линка колико се сећам – па како су носили то оружје? Па, каже, примећивали смо пиштоље у футролама око појаса. Па и ја када сам у Београду, или било где у Србији и српским земљама, носим пиштољ у футроли око појаса, без намере да било кога нападнем. Волим да носим пиштољ. Највише волим ако сам у некој опасности сам да се одбраним.

Ви се позивате на извештај лажног експерта Еве Табо. Она је, пре свега, на основу црквених докумената римокатоличке жупе у Хртковцима извлачила далекосежне закључке. Уместо да је истраживала у општини Рума податке о досељеним и одсељеним лицима, о пријављеним и одјављеним лицима и о размењеној имовини, све је то било доступно, то њу уопште није интересовало, она је само водила рачуна о ономе шта је један пијани жупник у Хртковцима тамо забележио. Има тамо велики број издатих уверења о крштењу у Римокатоличкој цркви. Свако ко је путовао у Хрватску или ко је рачунао да ће можда путовати, вадио је то уверење. Је ли неко од вас, господо судије, кад путује у иностранство, вадио уверење о свом крштењу? Претпостављам, господине Антонети и госпођо Латанци, да сте ви католици, претпостављам да је господин Хархоф протестант, нисам сигуран да знам, али отприлике, је ли вадите уверењу о крштењу да бисте путовали у иностранство? Никада то нисте вадили. А зашто су ови Хрвати из Хртковаца вадили уверење о крштењу? Зато што са југословенским пасошем уопште нису могли да уђу у Хрватску док не докажу да су римокатолици. Зато што је Хрватска проводила дискриминаторне мере и православним Србима уопште није дозвољавала да пређу граничну линију ако су имали пасош Југославије. Е, због тога су вађена та уверења. И видели смо, неки који су вадили уверење уопште нису путовали.

Да бисте ви могли да ме осудите због прогона путем депортације или принудног расељавања, морате доказати да је било депортације, да је бар један Хрват депортован. Да видимо који је Хрват депортован из Србије. Знате ли ви шта је депортација? Знате ли ви како се проводи депортација? Зар је депортација то ако је неком Хрвату било непријатно да живи поред толико српских избеглица (ја верујем да им је било непријатно у великом броју), па путује два-три пута у Хрватску да нађе неког погодног за размену имовине, јер увек боље прође у тој размени. Било је овде лажних сведока који су тврдили да су лошије прошли. Замислите сад, неколико стотина хиљада Срба прогнаних из Хрватске не могу више никако тамо да се врате, а овамо неколико стотина Хрвата који мењају имовину, и сада неко од тих Хрвата каже да је лошије прошао од Србина с којим је мењао имовину. Је ли то ван здраве памети? Одлазе Хрвати по неколико пута, меркају, а онда склапају уговор. Склапају уговор најчешће пред хрватским властима, некад и пред српским, није битно, без икакве принуде. И тек кад размене имовину онда путују, онда одлазе. Па, да ли је то депортација? Који је то правник на свету који може да каже да је то случај депортације? Ниједан озбиљан, ниједан разуман правник то не може да каже.

У Хашком трибуналу не треба рачунати, наравно, на разумне одлуке. Ја и не рачунам, а моје је да кажем јавности. Ни један једини Хрват није депортован. Десило се да је један Хрват убијен негде у том времену, мислим у јуну месецу, ако ме сећање добро служи, извесни Штефанец. Његово убиство је потпуно расветљено и види се да је из криминалних побуда и извршиоци су процесуирани. Десило се да су Римокатоличка црква и њен жупни уред опљачкани, а онда нам кључни сведок овде потврди да је извршилац пљачке био римокатоличке вере и да је због тога процесуиран. И та пљачка је била након временског распона који обухвата оптужница против мене подигнута. Дакле, који је то случај прогона? Прогон је то што се некоме није свидео мој говор. Па ево, многима се данас не свиђа мој говор у овој судници, па хоћете да кажете да ја вас прогоним? Радо бих вас прогонио кад бих имао икакву власт. Нажалост, ове моје речи не могу никако да представљају прогон. Могу да лоше делују на вашу савест, евентуално. Могу да вам буду непријатне, да вам покваре ручак данашњи. Али у суштини не могу ништа. Не може изношење мишљења, чак и најгорег могућег мишљења, представљати кривично дело. Наравно, крајем 20. века и почетком 21. века, неке међународне организације, попут Савета Европе, залажу се за гоњење говора мржње. Вођена је чувена расправа и у енглеском Дому лордова, негде крајем осамдесетих и почетком деведесетих година, о том питању. Али се увек наглашава да се говор мржње не може кажњавати затвором. Постоје друге казне. Ово судско веће се позивало на законодавство комунистичке Југославије. Тамо је постојало кривично дело ширења расне и националне и верске мржње, и запрећена максимална казна десет година. А онда је деведесете године под притисцима споља, кад је укидан вербални деликт, односно кривично дело непријатељске пропаганде, и у овом кривичном делу ширења мржње казна преполовљена. Ал’ не можете ви да судите по законима бивше Југославије, поготово не по њеним комунистичким законима. Ви морате наћи упориште у међународном праву, да инкриминишете говор мржње као злочин који обухвата члан 5 правилника. А ви зато немате никаквог упоришта. Можете сами сад да конституишете правило, правну норму, и да од вас почиње то, другачије не иде.

Позивање на случај Штрајхер је потпуно промашено. Штрајхер, то се види из пресуде, непрекидно је позивао на геноцид против Јевреја и лично учествовао у геноцидним радњама, од кристалне ноћи кад су паљене синагоге па надаље. Још тад није било дефинисаног кривичног дела геноцида, али сва обележја кривичног дела које је приписано Јулијусу Штрајхеру касније су постала обележја кривичног дела геноцида по Конвенцији о геноциду. И готово. И само се, дакле, може кажњавати по међународном праву, директно и јавно позивање на геноцид. Код мене тога нема. Јер да сте игде нашли, ви бисте ми приписали то кривично дело.

Јавно и директно подстицање на кривична дела против човечности или кривична дела кршења закона и обичаја рата, не могу бити подстицајни. Сад се ја залажем за убијање. И сад одржим један говор и кажем, јавно и директно, да се залажем за убијања, за силовања, за ово, за оно. Све док не можете да докажете да се тим говорм залажем за геноцид, не могу бити санкционисан. Можете да ме мрзите, можете да ме јавно нападате, можете да кажете да сам зао, али не можете да ме казните. Немогуће је по праву, по судијској самовољи, по самовољи Хашког трибуналу, по самовољи међународних фактора чији је инструметашки трибунал може. Ту све може. Али радите ви како год хоћете. Ви судите мени, јавност суди вама. Још се не зна ко ће боље проћи. Тек ћемо видети. Пошто нисте прихватили моје елаборате са доказима о говору мржње присутним у хрватској или босанско-муслиманској јавности, то су врло обимни елаборати које сам ја после објавио у својим књигама, ви сте ме онемогућили да изводим и доказни поступак на ту тему. Иако, опет понављам, не може нико да се оправда због свог кривичног дела позивајући се да је и други чинио кривично дело. Кад је реч о вербалним деликтима, постоји јавна атмосфера у којој се дају извесне изјаве. И да видимо у тој атмосфери какве су изјаве против Срба даване по хрватским медијима и политичким скуповима. Да видимо какве су изјаве даване по муслиманским медијима и политичким скуповима. Па да видимо ко је ту био екстремнији. Да видимо шта је ту било тук на утук.

Ви сте, наравно, то избегли спречавајући ме да изведем доказни поступак одбране. И одбијајући, уз подршку судског већа, да преведете на енглески језик та два елабората. Ви сте само мој први елаборат о посебној одбрани превели на енглески језик и после вам се смучила та аргументација која је разарала фундамент ваше оптужнице. У једном тренутку неко из тужилаштва покушава да ме повеже са Остојом Сибинчићем. Ми сво овде доказали да је Остоја Сибинчић био члан Српског покрета обнове, чак локални функционер. Кад је кренула кампања у медијима које су проводиле прозападне политичке партије и неке такозване невладине организације које су заправо представљале шпијунску агентуру, онда је та кампања обухватила и Остоју Сибинчића. И Остоја Сибинчић је ухапшен негде у августу 1992. И на конференцији за штампу ја сам осудио његово хапшење. Зашто? Да је Остоја Сибинчић на основу кривичне пријаве ухапшен онда након што је можда починио неко кривично дело, све би било у реду, али он је ухапшен тек после велике и жестоке политичке кампање у медијима. Е, то није у реду. Не може заглушујућа бука коју дижу те шпијунске организације, које се називају невладиним организацијама и прозападне политичке партије да буде разлог за кривично гоњење. Ја сам својевремено на сличан начин и јавно протестовао због хапшења Алије Изетбеговића 1983. године и групе његових пријатеља, муслимана. Већ тад је Алија Изетбеговић имао написану Исламску декларацију. Али ја сам бранио његово право, да мисли глупости и да пише глупости. Међутим, кад је покушао да то проведе, као политички пројекат на уштрб српских националних интереса, онда сам му се са оружјем супротставио. Против идеја можете ратовати само другим, бољим идејама, и ничим више. Ви мене, на основу тога што сам осудио Сибинчићево хапшење по основу политичке хајке, доводите у спрегу са Сибинчићем, као да смо били сарадници у неким незаконитим радњама.

Даћу вам један пример из садашње српске праксе који показује да се тако не може закључивати. У Србији је живео неки глумац, трећеразредни глумац који се зове Жарко Лаушевић, из Црне Горе је. Једном приликом, пре више година, затекао се у Подгорици у неком кафићу где су два или три младића нешто гласније разговарала, а он је почео да се дере на њих да се утишају, да заћуте. Младићи су били револтирани, дошло је до размене неких увреда, и у једном тренутку Жарко Лаушевић потеже пиштољ, убија два младића Србина, трећег рањава, испаљује укупно 15 метака. Жарко Лаушевић који је био познат у јавности као црногорски националиста и један од оснивача Либералног савеза Црне Горе. И сад, суд га суди због прекорачења нужне одбране. А разни људи из структуре власти, и у Србији и у Црној Гори, покушавају ниподаштавати чињеницу да је он убио двојицу ненаоружаних младића. Која је то нужна одбрана са 15 метака против ненаоружаних људи? Не може бити. Чак и ова Вера Петровић, која је овде службени психијатар, и она је учествовала у давању лажних исказа, да је Жарко Лаушевић био у стању смањене урачунљивости. А шта је заправо било? Био је пијан, под дејством алкохола, а то не ослобађа кривице. И Жарко Лаушевић је осуђен ваљда на 12 година затвора, па су га једном приликом пустили да се брани са слободе, пошто је у неколико наврата процес понављан, и он је побегао у Америку. И онда, пре неколико дана, он је у бекству, за њим је расписана црвена Интерполова потерница, пре неколико дана председник Републике Србије Борис Тадић, доноси одлуку о помиловању Жарка Лаушевића. Може ли, господо судије, у вашим земљама председник републике или краљ у Данској да донесе одлуку да се помилује лице које је у бекству од закона? Не верујем. Ваљда прво треба да буде доступан закону, па да поднесе захтев за помиловање, па евентуално буде помилован. Овде је лице у бекству помиловано. А онда министар унутрашњих послова Србије, Ивица Дачић, путује у Њујорк и носи на ноге Жарку Лаушевићу српски пасош. То се десило. Могу ли ја сад из тога извући закључак? Ја могу морално и политички да осуђујем и председника републике и министра унутрашњих послова. Али могу ли ја на основу тога што се они опходе према Жарку Лаушевићу, што ниподаштавају његове злочине, што му дају помиловање и пасош и све остало, могу ли ја да закључим да је Борис Тадић био његов саучесник у убиству ових младића? Не могу. Могу ли да закључим да је Ивица Дачић био саучесник у убиству ових младића? Не могу. А како може тужилаштво на основу чињенице да сам ја бранио Остоју Сибинчића због хапшења на основу политичке харанге, да извуче закључак да је то доказ да сам ја сарађивао са Остојом Сибинчићем у истим криминалним радњама? Може, хашки тужилац може све. Што нормалан човек не може, хашки тужилац може.

Поводом тих Хртковаца ја сам објавио и књигу на 1200 страна. Ви знате да сам и кривично гоњен због непоштовања суда, због те књиге, и тако даље. И књига се налази на мом интернет сајту. И скоро 10.000 примерака те књиге је већ преузето у целости. У Хртковцима није било кривичног дела прогона, није било кривичног дела депортације, није било кривичног дела принудног расељавања. Мој говор је многима био непријатан. Па шта? Како је мени непријатно кад овде говоре представници тужилаштва, и још ми госпођа Бирсеј псује мајку, цитирајући тамо неког Хрвата који је наводно псовао моју мајку. И она то онако сочно овде понавља у судници у оригиналу. И сад кад бих ја рекао, да једна телевизијска камера забележила да је неки таксиста, познати таксиста под надимком Чомбе, излазећи из кафића, рекао човеку који је управо улазио, камера снимила, опет она Лиса Бирсеј, јебем јој мајку. То би било врло непријатно. Ви бисте ме због тога осудили. Кад је то рекла госпођа Бирсеј, нико није реаговао. Е, зато и ја то овде помињем на адекватан начин као нешто што је непримерено. Јер то није био доказ против мене никакав, што је мени неки Хрват пре 20 година у разговору с неким трећим човеком опсовао мајку. А кад се то понови овде на тај начин, шта то доказује? То само доказује безобразлук тужилаштва. Није било другог разлога да се то овде помене. Нити то мене терети нити олакшава тужилаштву посао. Само да ме повреди. Надам се да ће и госпођа Бирсеј бити повређена кад сам изнео ову чињеницу и кад то сазна. Имали сте ви још таквих бисера у вашој завршној речи.

Кажете да су добровољци Српске радикалне странке озлоглашени због бруталности и злочина. А до сада још нисте успели да идентификујете ни један једини злочин који се може на основу доказа приписати неком добровољцу Српске радикалне странке, па да се каже поименично, тај и тај добровољац учинио је то и то. Видите, господо судије, у какву контрадикцију још упада хашко тужилаштво. Они непрекидно потврђују да смо ми добровољце упућивали већ организоване у формације јачине отприлике једне чете, стотинак добровољаца. То они потврђују, то је њима доказ сад да смо ми паравојна организација. А с друге стране, труде се да докажу да су на разним локацијама биле српске снаге и понеки шешељевац, укључујући шешељевце. Па, како је то сад могуће? Ми пошаљемо добровољце у формацији једне чете, а онда се они на терену распрше у разноразне јединице и свуда их има. Где вам је ту здрава логика? Где вам је памет? Како то може?

Код наводно удруженог злочиначког подухвата, тужилаштво каже да је наш заједнички циљ, уједињење свих Срба у Великој Србији. Ма, то је само мој циљ и циљ Српске радикалне странке. Нико други тај циљ није истицао. А ми смо тај циљ вишеструко објашњавали у нашим званичним документима, навели шта он значи. Тужилаштво каже да сам водио немилосрдну и неумерену пропаганду, пропагандну кампању против Хрвата, муслимана и Албанаца. Па, што помињете овде Албанце? Шта ће вам то? Недостају вам докази па сад мало да додате, да досолите. И да сам побио милион Албанаца, ви ми не можете ништа. И шта сад? Хоћете да плачете због тога? Што ме нисте на време оптужили и за Албанце? Немилосрдна и неуморна пропагандна кампања против Хрвата и муслимана. Она јесте била неуморна, била је и немилосрдна против свих оних који угрожавају српске националне интересе. Али се овде намеће питање, ко је крив за рат. Да ли они који су насилно разбијали Југославију, или који су насиљем хтели да сачувају Југославију? Не могу они бити у истој равни. Насилно разбијање Југославије је само по себи кривично дело. И нико га не може оправдати у међународном праву. А насилни покушај чувања Југославије није кривично дело. То је уставна обавеза.

Говори се да је мењана комплетна етничка слика, да су поуздане изјаве сведока које су укључене у спис, да сам тровао и Србе и несрбе својом кампањом мржње. И посебно, да сам се залагао за хомогену Велику Србију. Јуче сам вам то раскринкао све. И никог нисам тровао. Све што сам износио у јавности, све је засновано на чињеницама, некад историјским, некад савременим. Хоћете да кажете, некад је било претеривања. Ја тврдим да није. Увек је моја реакција на спољашњем догађају била примерена и адекватна, и врло често упозаравајућа. Ја сам се сад пребацио на неколико ових општих питања, јер бих радније сад једну паузу па да онда почнем да говорим о Сарајеву, Мостару и Невесињу, ако је могуће сад да се да пауза. Ја мислим да радимо већ пун сат.

Председавајући судија Жан-Клод Антонети: (немапревода)

Др Шешељ: Сад долазимо до Сарајева. На самом почетку рата имали смо велику групу добровољаца Српске радикалне странке у Сарајеву. Они су учествовали у борбама за Грбавицу 2 и за Храсно. Ту групу добровољаца предводили су Бранислав Гавриловић Брне и Срђан Гламочанин. Заиста сам ја обезбедио хеликоптер за Бранислава Гавриловића, да га превезе из Славоније за Сарајево.

Председавајући судија Жан-Клод Антонети: (немапревода)

Др Шешељ: Бранислав Гавриловић Брне, то нам се име често помиње, то је четнички војвода, и Срђан Гламочанин, човек који има велике ратне заслуге, али га нисам унапредио у звање четничког војводе, зато што му је отац био потпредседник Српске радикалне странке. То је онај бивши сведок оптужбе, који је касније прешао на страну одбране, Јован Гламочанин, који вам је овде сведочио, како га је Зоран Ђинђић подучавао да против мене лажно сведочи.

Тужилаштво велику пажњу поклања једном мом телефонском разговору из тог времена. Група добровољаца, њих ваљда 18, у једном тренутку су били опкољени у Храсном. Они су предњачили у тим борбама у односу на остатак српских снага. Није било добре координације, и дошли су у опасност да буду сви побијени. Бранислав Гавриловић који је рањен, зове мене телефон, и ви имате тај снимљени телефонски разговор, у коме му ја објашњавам, да сам тражио Радована Караџића, нисам га нашао, ал’ сам поручио руководству Републике Српске, да се хитно помогне добровољцима, да се извуку, чак и претио уколико се ти добровољци не извуку, па ћемо повући све добровољце са простора Босне и Херцеговине. Можда је моја претња била претерана, можда би они прискочили у помоћ и без тога, али у сваком случају, помоћ је била ефикаснија. И ви имате само тај снимљен мој телефонски разговор. Можда имате и разговор кад сам звао извесну Каћу, заправо Катарину Дучић, која је радила у агенцији Срна, која је била моја колегиница са Факултета политичких наука својевремено у Сарајеву, а добро је познавала Радована Караџића. Па сам и преко ње поручивао телефоном, захтевајући да се извуку добровољци Српске радикалне странке из окружења.

А јесте ли се запитали ви из хашког тужилаштва, зашто немате још неки мој снимљен телефонски разговор? Имате само снимљен овај разговор кад је било ургентно да се хитно зове. Знате зашто? Зато што сам ја стари антикомунистички дисидент, ветеран, који је знао како треба контактирати, и који се у телефонске разговоре није уздао. А имате опет гомилу телефонских разговора других људи које сте мени доставили, укључујући Бранислава Гавриловића и Мају Гојковић, тадашњу потпредседницу Српске радикалне странке, који себи дају одушка и преко телефона причају шта им падне на памет. Наравно, у тим разговорима нема никаквих инкриминација које се мене тичу или то није битно. А код мене не можете да нађете ниједан заправо телефонски разговор који бисте могли да употребите и као илустрацију збивања, а не разговор који би садржао извесну инкриминацију. Ја сам искусни антикомунистички ветеран, који је на време схватио шта значи прислушкивање телефонских разговора и до чега то може довести.

Међутим, није то важно за основни проблем. Имали смо још добровољаца Српске радикалне странке на подручју Сарајева. Ево, ја се, на пример, сећам групе под командом Јове Остојића, групе добровољаца која је учествовала у борбама на Пољинама, и тако даље. Ви појма о томе немате. Ви сте се концентрисали на тројицу четничких војвода, заслужних чланова Српске радикалне странке, којима ми заправо у релевантно време нисмо ни слали добровољце. Кад год бих ја долазио у Сарајево, обилазио сам јединицу Славка Алексића, састављену од добровољаца из разноразних земаља света. Ту је било Руса највише, али и Украјинаца, Бугара, Француза, Италијана, један Немац, један Јапанац, и из још неких земаља. Сваки пут сам обилазио. Славко Алексић је био изузетно храбар борац и командант, био је понос Српске радикалне странке. Нажалост, после рата, под утицајем војводе Ђујића, с којим је имао директну комуникацију, приклонио се Биљани Плавшић. И тад смо раскинули наше пријатељске односе. Остао је четнички војвода, нико му није доводио у питање то звање, али отада нисмо имали никакву комуникацију. Јер ја сам на време препознао издају Биљане Плавшић. Многи часни Срби нису. После су били разочарани, неки су и косе чупали због тога. У јединицу Славка Алексића нисмо слали добровољце. Друго, Славко Алексић је на почетку рата био члан Општинског одбора Српске демократске странке, па је онда прешао у Српску радикалну странку. Био је прво мобилисан као полицајац, а онда је формирао посебну јединицу. За име Славка Алексића не може да се веже ниједан ратни злочин, ни један једини.

Друго лице које се помиње, Бранислав Гавриловић Брне. Чули сте како је дошао на подручје Сарајева. Кад је завршена операција наших добровољаца на подручју Грбавице, и када су се добровољци вратили у Србију, Бранислав Гавриловић је остао у Сарајеву, јер он је из Сарајева. Ви имате читав низ његових телефонских разговора из Сарајева, пре почетка рата у Босни и Херцеговини. Био је заљубљен у Мају Гојковић у то време, па ти телефонски разговори имају помало и љубавни карактер. Мени сте дали гомилу тих разговора. Бранислав Гавриловић је остао у Сарајеву, у свом родном месту, и прикључио се Илиџанској бригади Војске Републике Српске, и учествовао у борбама за Игман, и окупљао одређен број добровољаца са тог подручја, можда му је долазио неко из Србије и тако даље. Али нико му није дошао кога је послао ратни штаб Српске радикалне странке. У једном тренутку он је био и страшно љут кад је, негде у мају 1992. године, Никола Поплашен постављен за привременог председника Српске радикалне странке Републике Српске, он је чак напустио Српску радикалну странку, формирао Српски слободарски покрет, тамо га регистровао, и окупио 700 чланова, то знам, јер ми је касније дао приступнице свих тих чланова. Ја се не одричем, не дистанцирам ни од једног свог сарадника, ни од једног четничког војводе, али желим да укажем на чињенице, да вашу погрешну интерпретацију овде исправим, да ваше лажи раскринкам. Бранислав Гавриловић није извршио ниједан ратни злочин. Ни из описа заробљавања Перице Коблара, види се колико је водио бригу о ратним заробљеницима, да му је чак навлачио и панцирни прслук да га неко успут не би убио, ко би га препознао као припадника муслиманских снага и тако даље. То што је после Перица Коблар лагао, да би се представио муслиманским властима у сасвим другачијем светлу, то је већ друго питање. Видели сте како се у судници овде провео Перица Коблар.

Трећа личност је Василије Видовић звани Васке. Он је био један од оснивача Српског четничког покрета у Београду. Један од првих сто и нешто потписника кад смо покушали да региструјемо Српски четнички покрет као политичку партију. Тад је имао надимак Јаро, ми смо га звали Васке. И он је отишао с једном од група добровољаца за Бенковац 1991. године. Кад сам обилазио Републику Српску Крајину у новембру 1991, обишао сам и ту јединицу у Бенковцу. И припадници те јединице су седели у оној кафани где сам разговарао са српским војницима, и где сам их убеђивао да треба да носе шлемове. Приказали сте део тог снимка. Ја после више никакав контакт нисам имао са Васком Видовићем. Кад је усвојен Венсов план, он се вратио у Илијаш, а кад је избио рат у Босни и Херцеговини, он је формирао једну јединицу од добровољаца, снаге једног вода отприлике, пола чете, имао је око 50 људи. Дао сам ја вама, господо судије, његове ратне дневнике. На силу сам вам то тамо утрапио иако нисте хтели да их уврстите у судски спис. То вам је био поклон четничког војводе Васка Видовића, а уз комплименте које вам је послао. За Васка Видовића нити сам шта чуо нити сам имао неки контакт до 1994. године. Кад сам проглашавао српске четничке војводе, у мају 1993. на Романији, нисам њега прогласио. Нисам ни знао где је тада. Ја све до 1994. године никад нисам ишао у Вогошћу, Илијаш, Рајиловац, Илиџу и Хаџиће. 1994. године, кад сам дошао да обиђем фронт у Сарајеву, на Грбавицу је дошао Василије Видовић и замолио ме да сутрадан одемо у Илијаш. Ја сам његову јединицу посетио први пут 1994. године. А након тога га накнадно прогласио српским четничким војводом. Када сам видео јединицу, кад сам видео да су људи који су се учланили у Српску радикалну странку, да су веома храбри, све време рата су углавном провели на положајима у Чекрчићима. Чекрчићи су једно истурено село од Илијаша према Високом на једном узвишењу које је имало изванредан стратешки значај, и с обзиром да је тамо била распоређена јединциа Васка Видовића, никад муслимани те положаје нису могли да освоје. И никада нису од Високог могли да се пробију према Илијашу. Никада ми у јединицу Васка Видовића нисмо слали добровољце из Београда, нити је он тражио. Слали смо на друга места, слали смо масовно на Нишићку висораван, на пример, према Олову. Ту су били осетљиви српски положаји а прилично ненасељено подручје, па није било довољно српских бораца, па су ишли масовно и наши добровољци, доста их је тамо и погинуло, ишле су и друге јединице војске Републике Српске. Следећи пут у Илијашу сам био 1995. године, тада је Василијв Видовић већ био четнички војвода.

Опет сам обишао све српске положаје у Илијашу, Рајловцу, на Илиџи и у Хаџићима. На повратку према Палама, на Пољинама, возио сам се у возилу Василија Видовића, он је био за воланом а ја на месту до возача. То је онај џип са пластичном лобањом на хауби. Са мном су још у ауту били Томислав Николић, овај садашњи западњачки агент у чијем врбовању је учествовала и француска обавештајна служба, био је и Никола Поплашен и један наш добровољац из Бијељине који је био у пратњи. На Пољинама, са муслиманских положаја су нас гађали маљутком. Вероватно су муслимани одабрали најбољег стрелца, најбољег руковаоца маљутком, али њему је у тренутку рука задрхтала, није погодила наше возило, погодио је испод пута, испод предњег десног точка yипа. Поред мене се дигао стуб земље и ватре, џип је био мало оштећен, предњи фар је био оштећен, жмигавац. Василије Видовић је за тренутак стао, ја сам му рекао – вози даље и убрзо смо изашли из зоне где су нас муслимани могли добацити. Ето, то је та срећна околност или за вас несрећна, за све српске непријатеље несрећна, да за длаку нисмо изгубили живот. Зашто вам то све сада говорим? Да би вам показао да се изванредно добро сећам свих детаља а да сте ви били крајње неозбиљни у приказивању одређене фактрографије, одређених чињеница.

Василију Видовићу не може да се припише ниједан ратни злочин. Ви сте говорили о извесним злочинима у Љешеву и повезивали то са чињеницом да је његова јединица учествовала у борбама за Љешево. Али ниједан припадник његове јединице није био на месту тог злочина. Имали сте сведока који је случајно преживео стрељање муслимана. Ниједном речју није поменуо ни Видовића ни његове борце. Имали сте једног лажног сведока, Сафета Сејдића, који је био српски борац ромске националности, дужио је најсавременији митраљез М-84, такозвани сејач смрти. Истакао се у борбама, стекао популарност у српској војсци, али после Дејтонског споразума и повлачења Срба остао да живи на подручју Илијаша и тамо прошао праву тортуру од стране муслиманских власти, новоуспостављених. И део муслиманског становништва и он се овде појавио као лажни сведок. Сећате ли се највеће лажи коју је он овде изрекао – да је видео на положајима према Нишићкој висоравни сасвим одређеног дана Радована Караџића, Ратка Младића и мене. Па сам ја од тога збијао шалу, као јавио ми Радован Караџић да тог дана није могао бити тамо јер је био у Београду, што и новински извештаји потврђују, а да ми је јавио Ратко Младић да није могао бити тамо јер Војска Републике Српске не би дозволила те тако три истакнуте и важне личности да се у истом моменту нађу на истом месту на дохвату непријатељске ватре. Ви сте све то прогутали као истину. Можда сте учествовали и у креирању те лажи – а то је могло лако да се провери. Ја, када сам ишао на Нишићку висораван, нисам ишао из правца Илијаша, него са Романије. Обилазио сам целу линију фронта према Олову. Чак био у родној кући српског владике Лонгина. Његову мајку, још је била жива, тамо затекао. Дакле, ниједна од тих ваших лажи нема никакво реално упориште. Што се тиче Николе Поплашена, он је ваш сарадник, он је вама тајно давао изјаву, он никога из Српске радикалне странке није обавестио да је разговарао са хашким истражитељима и да вам је дао изјаву. У тој изјави се неповољно о мени изражавао, али није дао основа ни за какву инкриминацију. Ми смо га после искључили из Српске радикалне странке. Искључили смо га док још нисмо знали да је ваш сарадник. Зато што је правио непринципијелне договоре, са локалним структурама власти у Бањалуци, да би његов кум постао директор фабрике дувана у Бањалуци. Интересе Српске радикалне странке томе подређивао. Што га нисте довели да овде сведочи? Сведочио је у процесу Крајишнику. Шта ви мени приписујете оно што је евентуално он радио? Он није био добровољац Српске радикалне странке, јесте проглашен за српског четничког војводу, али тек негде 1995. године. Знате на основу чега, на основу тога што је већ тада био професор Универзитета у Бањалуци и у једном моменту када су муслимани из Бихаћа крајем 1994, почетком 1995, провалили српске положаје, заузели велики део територије, што је на челу, на брзину створеног студентског одреда, ишао у интервенцију и што се тај одред истакао у борбама које су тамо вођене – то је био разлог да он буде проглашен за српског четничког војводу. Наравно, било је код мене ту и политичких мотива, пошто је он председник странке за Републику Српску, као што је било и политичких мотива да Томислав Николић буде проглашен за четничког војводу, мада се није нешто нарочито истицао у борбама. Јесте био добровољац месец-два дана у источној Славонији, али није ту било неких посебних ратних заслуга, па би се могло рећи да је више по политичкој основи то постао, а имали смо ми преседан и у Другом светском рату. Војвода Јевђевић никада није био командант, он је био политичар али је проглашен за српског четничког војводу, па ме је то мотивисало да и у овом случају тако поступим – реч је о Доброславу Јевђевићу.

Приписујете ми новине “Западна Србија”. Што нисте Николу Поплашена питали за те новине? То је излазило под његовом контролом а не под мојом. Изашло је свега 11 бројева, после је то укинуто. Што не упоредите ту “Западну Србију” са “Великом Србијом”, да видите колике су разлике. Ако сте нашли карикатуру која би могла да изазове верску нетрпељивост у тим новинама, што се не питате како таквих карикатура никада није било у “Великој Србији”? Где је моје име у заглављу “Западне Србије”? Каква је моја органска веза с тим? Кажете да су то новине под мојом контролом, какав безобразлук с ваше стране.

У Сарајеву нема ниједног злочина који се може везати за добровољце Српске радикалне странке, или нисте успели ништа ни да докажете на том плану. Све вам је разбијено у парампарчад. Спорадично су се неки злочини дешавали, а што их нисте истражили? Нису добровољци Српске радикалне странке могли да изводе ратне заробљенике на прве линије фронта да копају ровове. Што нисте установили ко је то радио? Ко има овлашћења да то ради? Ко је то могао да уради? Или да нам приписујете Плањину, кућу, или тамо неки, како се то зове, већ сам и заборавио, нема то никакве везе с нама. Да видимо мало Мостар и Невесиње.

У завршној речи кажете да је генерал Перишић разорио Мостар а да су добровољци Српске радикалне странке, да је једна јединица добровољаца под командом Оливера Дениса Барета, била под командом Момчила Перишића. Прво, Мостар тада уопште није био разорен, шта год да је Момчило Перишић гађао артиљеријом. Постоје бројна сведочења и докази, да је прво упозоравао хрватску страну радијом, да ће гађати тај и тај војни циљ, и да упозорава цивилно становништво да би на време могло да се склони из тог краја – то је чињеница. Док је тамо био Перишић, он је чврсто држао део Мостара, леву обалу Неретве. Када се повукла ЈНА, дошло је до пада линије фронта. За групу добровољаца на чијем челу је био Оливер, нико не може да каже ништа лоше, па ни ваши лажни сведоци нису могли да се сете тога. Него налазе неке појединачне наводне шешељевце, једнога који је данима, сваки дан, сатима оштрио бајонет за аутоматску пушку и сличне глупости. Оливер Денис је 25. маја са мном био у Подгорици и тамо је рањен када је на мене бачена ручна бомба. И он је био у непосредној билизини, и он је био много израњаван и по ногама и по доњем делу стомака. Ја сам вам донео књигу “Подгорички атентат” из које сте могли да сагледате комплетан судски процес, изјаве свих рањених, свих очевидаца, пресуду извесном Адему Шаботићу, муслиману који је осуђен на 15 година затвора због атентата и одлежао казну. Све сте то имали. Дакле, тој јединици добровољаца ништа ружно не може да се припише. Шта се даље дешава?

Крајем маја се повлачи ЈНА из Мостара. Остају јединице новоуспостављене Војске Републике Српске. А онда избија муслиманска побуна у позадини на Подвележју. Ти су муслимани били лојални српским властима, чак су од ЈНА добили значајну количину наоружања, ради своје личне и групне безбедности и ЈНА је имала поверења према њима. Када се повукла ЈНА, они изненада нападају Србе слеђа. Убијају једног српског официра и тада пуцају све линије фронта на Неретви. Падају велика српска села: Клепци, Тасовчићи, Пребиловци, то су српска села која су преживела стравичне усташке злочине у Другом светском рату, а преживела и у овом рату. У овом рату више тамо није остало Срба, што је побијено, што је морало да побегне.

Ми смо тада у Херцеговини имали више стотина добровољаца под командом Бранислава Вакића, у области Бобани. То је једна широка област у требињској општини која се граничи са дурборачком општином. Ту је велики број српских села, православних, два католичка села и још у једном, већински православном, живела су три католичка рода у Кијеву Долу. Међутим, сва су та села била прилично ненасељена. Након што су комунисти 70-их година укинули железничку пругу од Чапљине до Дубровника, људи ту нису видели никакву перспективу, па су се исељавали или у Дубровник или у Требиње, а неки и много даље. Дакле, веома пространа област, без значајнијег становништва, коју је требало бранити и због тога је Божидар Вучуревић тражио добровољце из Србије и због тога је тамо дошло више стотина добровољаца Српске радикалне странке. Чувши да падају линије фронтова на Неретви, Бранислав Вакић, са 19 добровољаца, одлази у Невесиње, јавља се пуковнику Новици Глушићу, команданту Невесињске бригаде, и нуди помоћ. Глушић каже: “Не могу ја да чекам да се ви вратите и да доведете све те добровољце, ви што сте дошли, крените у борбу ако хоћете да помогнете”. И Вакић креће у борбу и од њих 20 четворо је погинуло. Све је то у судници испричао крунски сведок оптужбе Горан Стопарић, који је тамо био и тамо је рањен. Многе детаље ја нисам знао, од њега сам први пут овде чуо. Е сад, десило се да један добровољац из Вакићеве групе, био је командир чете или командир вода, споречкао се нешто са Вакићем, посвађао и напустио јединицу и отишао на Борачко језеро где је погинуо. Ви на основу њега једног доносите закључак да смо имали добровољце Српске радикалне странке на Борачком језеру. Није истина, слагали сте. Имали смо само ових 20 добровољаца под командом Вакићевом на подручју Невесиња. Од њих је четворо погинуло, а двоје или троје рањено. Приписујете ми злочине код Залика, заправо код Врапчића. Сутина и Залик су надомак Врапчића. Тамо никада нисмо имали добровољце. А само тужилаштво ми даје документа Кантоналог суда у Мостару, оптужницу, да ли је била и пресуда или само оптужница, има ли смо то овде у судници, где се види да је против 20 или 30 људи вођен кривични поступак и да ту нема нико из Србије. Сви су мештани, а сада је неко изјавио од тих лажних сведока: “Ма било сигурно и шешељеваца”. И тужилаштво каже – били шешељеваци. Па, дајте једног идентификујте. Дајте идентификујте тог фамозног Врањанца за кога кажете да је минирао католичку цркву у Невесињу. Дајте, нађите тог. Како нико од нас не зна за тог Врањанца, како Вакић не зна за њега? Ја немам намеру да се ту ограђујем од било кога, али сам вам износио чињенице.

На првим изборима, по паду комунистичке диктатуре у Невесињу, Српски покрет обнове је освојио власт. Када сам долазио у Невесиње, 1991. године, нисам посећивао општину јер сам знао да су тамо припадници Српског покрета обнове. Прошао сам кроз Невесиње, прошетао градом, отишао до првих линија фронта, јер је 1991. године тамо већ био фронт, пошто су се Хрвати побунили у западној Херцеговини. Тамо је још 1991. године било војних дејстава.

Ви ми приписујете Арсена Граховца. Уз сво поштовање према њему, јер је погинуо у борбама, и уз незнање да ли је крив за нешто или није, нећу у то ни да улазим, поднео сам вам документ да је Арсен Граховац био општински одборник Српског покрета обнове. За мене је расправа по његовом питању завршена.

Ви налазите телевизијски снимак да је у време уличних барикада 1991. године неко изјавио да признаје само команду Милана Мартића и моју. То је смешно, а уједно и жалосно. Па, могао је да изјави било шта. И ништа. Готово. Изјавио, па шта? Па јесте, био је командант тамо, ево, овај каже. Па, јесте ли ви нормални? Нисте.

Арсен Граховац је био на челу одреда Карађорђе. Не могу да кажем ништа лоше ни о том одреду. Али, тај се одред борио у саставу Коњичке лаке бригаде под командом Боре Антеља. У ту бригаду је Српски покрет обнове из Србије слао такозвану Српску гарду. Имали сте овде председника Месног одбора Српског покрета обнове из Хртковаца, Алексу Ејића, који је потврдио да је тамо био као припадник Српске гарде.

Тамо су се десили неки злочини. Имали смо две младе жене, муслиманке чија су деца побијена, чији су мужеви побијени а оне саме су биле заточене на Борачком језеру и тамо су дуже време, годину-две дана колико је све то трајало, сексуално искоришћаване. Оне су се појавиле овде у судници и оне су помогле мојој одбрани. Помогле су да разјаснимо неке ствари. Иако се некој од њих учинило да су били шешељевци и Црвене беретке на Борачком језеру, испоставило се да су те Црвене беретке извиђачка јединица Коњичке лаке бригаде и ништа више.

Имали сте тамо неки документ који је потписао Крсто Савић, шеф полиције у Невесињу, којим он покушава нешто тамо да пребаци на шешељевце. Тај Крсто Савић је у јавности најпознатији по томе што је слеђа убио четничког војводу Радована Радовића у јануару 1998. године, што је побегао у Бањалуку и што је дуго био недоступан закону. Он је накнадно ухапшен и суђено му је у Сарајеву, не знам на колико је осуђен јер је то пред судом Босне и Херцеговине. Ви тај његов документ уносите у спис здраво за готово. Зашто га нисте позвали овде? Он би био најпогоднији сведок оптужбе као шеф полиције у Невесињу, да се разјасни шта је било и како је било. Истина вам није одговарала јер ви нећете да се сазна истина, ви хоћете да се ствари што више замагле а онда се у магли најлакше лови, па ко шта шчепа. Ви сте овог пута извукли јадац, што би рекао српски народ. Због тога вам се овај процес разбио о главу. И то је један од разлога зашто је овај судски процес велика и снажна компромитација Хашког трибунала.

Извели сте овде своје сведоке који су заправо помогли одбрану. Имали сте сведока у кога сте полагали велике наде, а који је потврдио да је јединица Оливера Дениса Барета у Мостару била дисциплинована и није за њу везивао никакав злочин, који је потврдио да је јединица Радована Радовића била дисциплинована и за њу није везивао никакав злочин. А како је Радован Радовић постао четнички војвода негде 1993. или 1994. године? Ја сам био у посети Херцеговини. Радован Радовић, који је већ имао јединицу снаге јаче од једне чете, скоро батаљона, јединицу која се звала Добровољци Радовић или Гарда Радовић, дошао је и приступио Српској радикалној странци. Пошто су за њега сви у Херцеговини говорили да је велики борац, командант врло храбар и врло способан, ја сам га прогласио за српског четничког војводу. Заједно са њим сам обилазио положаје његове јединице на Подвележју. Тамо су забележили да сам пуцао из тешког митраљеза, а један ваш лажни сведок је рекао да сам тукао по Мостару, па се испоставило да с тог места до Мостара има више од 30 километара а да је између велико брдо. Нажалост, до Мостара нисам успео дохватити из тешког митраљеза, али сам можда успео до муслиманских положаја. Бар се надам.

Дакле, то би била скоро цела истина о збивањима у Херцеговини. Имали смо ми тамо још група добровољаца. Имали смо у Калиновику једну већу групу добровољаца, а опет је тамо командант био Оливер Денис Барет и мислим 1994. године, у једном дану, да смо имали велике губитке, укупно десет добровољаца је погинуло у јуришу. До погибије је дошло услед слабе синхронизације дејстава разних српских јединица. Добровољци Српске радикалне странке су предњачили, дакле, брже су се појавили на почетним линијама за напад него остале јединице, кренули у јуриш. Муслимани су сва своја дејства на њих концентрисали и укупно је десеторо погинуло. Ви нисте ни приметили да смо имали добровољце у Калиновику. Имали смо и у многим другим местима. Али нигде се за добровољце Српске радикалне странке не може везати ниједан злочин. Можда је било извесног страха код муслиманског и хрватског становништва од добровољаца Српске радикалне странке, од српских четника. А тај страх се темељи на предрасудама које су деценијама комунисти развијали поводом четника као наводних злочинаца у Другом светском рату.

Тужилаштво каже да су четници екстремисти и да сам сам ја протежирао екстремисте и екстремистичку војну организацију или квазивојну организацију или екстремистичке традиције. Ма, нису четници у Другом светском рату били екстремисти. Екстремисти су били комунисти. Нажалост, вољом великих сила пре свега, комунистички екстремисти су се дочепали власти, побивши око 200.000 људи. Не могу ја да браним све четнике у Другом светском рату. Ја знам за злочин четничких јединица војводе Павла Ђуришића у Фочи. Али знам да је том злочину претходио велики злочин муслиманских формација, муслиманских усташа над српским цивилима. Знам за један једини злочин и нико ми никада није могао рећи за други, који је почињен над Хрватима. Реч је о Дугом пољу где је јединица ограниченог броја људи, око 120, Манета Локвића побила око стотину Хрвата, католика. И то су два једина злочина озбиљнијег карактера над муслиманима или Хрватима које су четници починили током Другог светског рата. Ја никад нисам чуо за неки трећи, и не може нико да га пронађе, ни онај ко највише мрзи четнике. А комунистички злочини су безбројни. Комунисти се по својим злочинима не могу само са усташама мерити јер су усташки злочини по броју жртава пет пута већи од комунистичких. Укупно су усташе убиле око милион људи, од тога 700.000 само у Јасеновцу, а комунисти према подацима Владимира Дедијера, знаменитог југословенског историчара, око 200.000 људи, укључујући оне убијене током самог рата и прве две поратне године кад су масовно стрељали највише по Србији, од града до града стрељали су све што није било по вољи новој комунистичкој власти.

То су историјске чињенице. Имате велики проблем с чињеницама, јер ви покушавате да се борите против чињеница. Ви покушавате да чињенице замените лажима, сврсисходним лажима, лажима које мене терете и свака та лаж вам се распрснула као мехур од сапунице. Говорите да сам својим изјавама тукао као хаубицом и да су несрби убијани у време мојих конференција и митинга. Па, ви заиста нисте нормални. Ја држим конференцију за штампу Српске радикалне странке у Београду, а тих дана неко је негде извршио злочин у околини Зворника или на неком другом месту. И ви те две ствари повезујете. То сте отворено урадили у завршној речи. То је ван здраве памети. Говорите о разним групама шешељеваца, о шешељевцима појединцима који су наводно негде нешто направили, а нисте у стању да их идентификујете. Ја вам тврдим да после 26. априла никад није било добровољаца Српске радикалне странке на подручју Зворника, а ви проналазите појединачне шешељевце на разним локацијама стварних или измишљених злочина. Кажем ово да бих се оградио јер се вама никад не може веровати. Кад кажете да се негде десио злочин, не може вам се веровати на реч. Можда јесте а можда није, јер сте у стању свашта да измислите, свашта да напакујете, јер за вас су морал и право неспојиви. У цивилизованом свету морал и право не могу да иду једно без другога, још од античке Грчке и старог Рима инсистира се на повезаности права и морала. Међутим, то код вас доводи до дивергентних кретања. Право и морал, уместо да су блиски, све се више удаљују, јер за вас може бити правно само оно што је неморално. За вас је правно оно што је квазиправно. Ви треба да заступате међународну правду, а ви заправо показујете, демонстрирате овде у пракси каква не сме да буде међународна правда. Ви овде у пракси показујете да сте заправо инструмент једне мрачне политике, да сте инструмент мрачних сила, са једним подлим и подмуклим задатком да напакостите српском народу, а у мом конкретном случају да ме елиминишете са политичке сцене на било који начин. Да ли осуђујућом пресудом или убиством, није вама важно. Вашим газдама није важно. Можда ви и не знате шта све ваше газде смерају. Ви сте пуки инструмент глобализма или мондијализма као новог светског поретка. А тај нови светски поредак своју тоталитарну природу је доказао и овде у Хашком трибуналу у великом броју процеса, своју тоталитарну природу. Методологија којом се служите је тоталитарна. Знамо је из Хитлеровог времена, знамо је из Стаљиновог времена, а само сте је сада усавршили. Хитлер и Стаљин су били поштенији од Американаца и других глобалиста. Они су наступали отвореније. Код вас је то све прикривеније, али су вам циљеви исти. Мени је веома драго што ми се пружила прилика да раскринкам вашу природу, ваше циљеве, позадину вашег деловања и пре свега ваше газде и инспираторе. Ја мислим да би за данас могли да прекинемо јер се осећам прилично уморно.

Председавајући судија Жан-Клод Антонети: У реду, мислим да сте до сада искористили неких 6 сати и 30 минута, не 6 сати и 20 минута. Дакле, идуће недеље преостаје вам још 3 сата и 40 минута. Као што вам је познато наставићемо са радом у уторак у 14 и 15, као и у среду али од девет ујутро. У међувремену свима желим пријатан викенд. Видимо се у понедељак. Молим да сви устану.