Mišljenje povodom diskriminatorskih stavova o LGBT osobama profesora M. B.

Postupajući u okviru zakonom propisane nadležnosti da prima i razmatra pritužbe zbog povrede odredaba Zakona o zabrani diskriminacije i daje mišljenja i preporuke u konkretnim slučajevima (član 33. stav 1. tačka 1. Zakona o zabrani diskriminacije „Službeni glasnik RS“, br.22/2009), povodom pritužbe O. z. l. lj. p. „L.“ iz B., Poverenica za zaštitu ravnopravnosti daje

MIŠLjENjE

Na predavanju iz predmeta „Teorija javnog mnjenja“, koje je studentima održao 12. oktobra 2011. godine na F. z. k. m. „M. u.“ u B., dr M. B., profesor ovog Fakulteta govorio je o homoseksualnosti pominjući u tom kontekstu „bolest“ „lečenje“ i „promenu pola“ i dovodeći u pitanje valjanost odluke kojom je ona uklonjena sa liste bolesti, čime je doprineo stvaranju ponižavajućeg i uvredljivog okruženja u odnosu na LGBT osobe. Time je izvršio diskriminaciju LGBT osoba na osnovu njihovog ličnog svojstva – seksualne orijentacije, zabranjenu članom 12. Zakona o zabrani diskriminacije.

PREPORUKU

Prof. dr M. B. će ubuduće voditi računa da ono što studentima govori o homoseksualnosti bude sasvim jasno i nedvosmisleno, bez ikakve mogućnost da se smisao njegovih reči pogrešno razume, imajući pri tome u vidu da određene netačne izjave mogu doprineti stvaranju i održavanju stereotipa, predrasuda i netolerancije prema LGBT osobama, povrediti njihovo dostojanstvo i u odnosu na njih stvoriti ponižavajuće i uvredljivo okruženje.

Obrazloženje

Poverenici za zaštitu ravnopravnosti obratila se 19. oktobra 2011. godine O. z. l. lj. p. „L.“, koja je u ime K. p. d. podnela pritužbu protiv dr M. B., profesora F. z. k. m. „M. u.“ u B. U pritužbi je navedeno da je prof. dr M. B. na predavanju 5. oktobra 2011. godine iz predmeta „Teorija javnog mnjenja“ održanom na F. z. k. m. „M. u.“ u B. izjavio da je „homoseksualnost bolest i da bi trebalo da bude tako zavedena kao što je čir na želucu, a da se homoseksualnost leči promenom pola.“ Istaknuto je da je prof. dr M. B. tokom predavanja izjavio da je za vreme studija izučavao Psihijatriju i da je tada „homoseksualnost bila bolest, te se začudio što to više nije slučaj“. Stav je podnositelja pritužbe da je ovim izjavama prof. dr M. B. izvršio akt diskriminacije na osnovu seksualne orijentacije.

Na zahtev Poverenice za zaštitu ravnopravnosti od 4. novembra 2011. godine, podnosilac pritužbe je dopunio pritužbu 14. novembra 2011. godine, dostavljanjem podataka o osobi za koju se u pritužbi tvrdi da je prisustvovala predavanju prof. dr M. B. 5. oktobra 2011. godine.

Poverenica za zaštitu ravnopravnosti sprovela je postupak u cilju utvrđivanja pravno relevantnih činjenica i okolnosti, u skladu sa čl. 35. stav 4. i 37. stav 2. Zakona o zabrani diskriminacije, pa je u toku postupka prof. dr M. B. upućen zahtev  da se u roku od 15 dana izjasni o navodima i osnovanosti pritužbe.

Prof. dr M. B. uputio je pisano izjašnjenje u kojem je naveo da je tačno da je na svom predavanju, koje je, po njegovom tvrđenju, održano 12. oktobra 2011. godine, izjavio „da je u udžbeniku psihijatrije iz kojeg je spremao ispit 1976. godine stajalo da je homoseksualizam bolest“, i da je tačno da je izjavio da“ u sadašnjem udžbeniku psihijatrije stoji da to više nije slučaj“. Istakao je da nije tačno da je rekao da „homoseksualizam treba da bude isto kao čir na želucu“ i da „može da se leči promenom pola“.

Navodeći da je u pritužbi smisao njegovih reči „nedopustivo sveden“ i „iskrivljen“, prof. dr M. B. je u izjašnjenju istakao da je temu uveo na dnevni red kao primer „koji u javnosti ilustruje pritisak javnog mnjenja, usled čega nije moguća javna racionalna rasprava“, o čemu, navodno, „svedoči i podneta pritužba“.  Dalje je naveo da je čir na želucu na predavanju pomenuo u vezi sa načinom na koji je Američko udruženje psihijatara „homoseksualizam skinulo sa liste bolesti  - demokratskim glasanjem“, upućujući pritom studente da zamisle „kada bi lekari, na primer hirurzi, demokratski odlučili da čir više nije bolest“. U izjašnjenju je, takođe, naveo da je na pitanje prisutne studentkinje „kako to misli da je homoseksualizam bolest“, pomenuo probleme pola koji se „rešavaju operacijom u cilju promene istog“, i naveo je da je to učinio kako bi „ilustrovao bolesti i probleme koje i struka i država priznaju, te država i subvencioniše operacije tog tipa, kojima se rešavaju stvarni i ozbiljni problemi ličnosti i polnog samodoživljaja“. Objasnio je da „nije identifikovao dva slučaja, već je napomenuo moguću blizinu problema pola i homoseksualizma, koja je sigurno veća nego blizina čiru na želucu.“

Izjašnjavajući se o osnovanosti pritužbe, prof. B. je u izjašnjenju naveo da se u konkretnom slučaju ne radi o diskriminaciji, već o "razmeni stavova i mišljenja". Po njegovom tvrđenju, ukoliko bi se diskriminacijom proglašavala sama „razmena stavova i mišljenja“, koja je na univerzitetu „prirodna  stvar„, bila bi „uvedena Inkvizicija“. Dalje je naveo da samo iznošenje mišljenja o tome da je „homoseksualizam“ bolest ne predstavlja diskriminaciju, niti je povezano sa tolerancijom, zaključujući: „rekao ja ili ne rekao da (li) je homoseksualizam bolest, to još ne kaže ništa o mom stavu prema ljudima LGBT opredeljenja“. Istakao je da je na svojim predavanjima uvek studentima govorio: „Kako god bilo i šta god da privatno mislimo dužni smo da tolerišemo ljude bez obzira na opredeljenja i na to da li su bolesni ili ne (od SIDE ili neke druge bolesti), ukoliko to ne narušava naše zdravlje“, te da je više puta na časovima nastave i u javnosti eksplicitno izjavio da je „nedopustivo nasilje prema LGBT populaciji, kao i prema bilo kom drugom, zato što je drugačiji od nas. Tolerantan si upravo zato što pokazuješ da možeš da podneseš razliku, iako nećeš i ne možeš da se saglašavaš“. Konačno, naveo je da se decenijama druži s nekoliko kolega „homosekseksualnog opredeljenja“, što ga, kako je istakao, nije „sprečilo da u njima vidi ono što su: vredni ljudi i ličnosti za poštovanje“. 

U toku postupka zatraženo je pisano izjašnjenje N. L., za koju se u pritužbi navodi da je prisustvovala predavanju prof. dr M. B.

U pisanom izjašnjenju od 28. decembra 2011. godine, N. L. je navela da je prisustvovala predavanju iz predmeta „Teorija javnog mnjenja“ prof. B., održanom 5. oktobra 2011. godine. Istakla je da je na predavanju prof. B. rekao kako je za vreme svojih studija učio iz knjige Psihijatrija da je homoseksualnost bolest i da je to istina. Navela je, takođe, da je „prof. B. rekao da se homoseksualnost više ne vodi kao bolest, jer je to izglasala grupa demokrata, od kojih je većina bila homoseksualne orijentacije,“ i da je na pitanje jedne koleginice „da li ta bolest ima leka i kako se leči, on odgovorio da lek "naravno postoji kao i za svaku drugu bolest, na primer čir na želucu, a to je promena pola“.

Poverenica za zaštitu ravnopravnosti je prilikom zauzimanja stava u ovom predmetu analizirala sve navode sadržane u pritužbi, izjašnjenju i pisanoj izjavi svedokinje, kao i relevantne pravne propise u oblasti zaštite od diskriminacije.

Iako je u ovom slučaju teško utvrditi šta je tačno prof. B. izgovorio na predavanju 12. oktoba 2011. godine u okviru premeta „Teorija javnog mnjenja“, na osnovu navoda iz pritužbe i izjašnjenja prof. B., kao i pisane izjave N. L., koja je njegovom predavanju prisustvovala, može se zaključiti da je tom prilikom on studentima govorio o homoseksualnosti dovodeći je u vezu sa „bolešću“, „lečenjem“ i „promenom pola“ i izrazio svoj negativni stav prema načinu na koji je Američko udruženje psihijatara glasanjem uklonilo homoseksualnost sa liste bolesti.

Poverenica najpre konstatuje da Ustav Republike Srbije („Službeni glasnik RS“, br. 98/2006) u članu 21. propisuje da su pred Ustavom i zakonom svi jednaki i da je zabranjen svaki oblik diskriminacije po bilo kom osnovu, a u članu 18. stav 3. propisuje da se odredbe o ljudskim i manjinskim pravima tumače u korist unapređenja vrednosti demokratskog društva, saglasno važećim međunarodnim standardima ljudskih i manjinskih prava, kao i praksi međunarodnih institucija koje nadziru njihovo sprovođenje.

Ustavna zabrana diskriminacije bliže je razrađena Zakonom o zabrani diskriminacije, kojim je u članu 4. propisano načelo jednakosti tako što je regulisano da su svi jednaki i uživaju jednak položaj i jednaku pravnu zaštitu, bez obzira na lična svojstva, te da je svako dužan da poštuje načelo jednakosti, odnosno zabranu diskriminacije. Odredbama čl. 5-14. Zakona o zabrani diskriminacije definisani su različiti oblici povrede načela jednakosti, odnosno diskriminatornog postupanja. S obzirom na činjenice i okolnosti konkretnog slučaja, za njegovo razmatranje relevantne su odredbe člana 12. Zakona o zabrani diskriminacije kojim je zabranjeno uznemiravanje i ponižavajuće postupanje koje ima za cilj ili predstavlja povredu dostojanstva lica ili grupe lica na osnovu njihovog ličnog svojstva, a naročito ako se time stvara strah ili neprijateljsko, ponižavajuće i uvredljivo okruženje.

Prilikom sagledavanja ovog slučaja Poverenica je najpre razmotrila prihvatljivost stava prof. B., po kome samo iznošenje mišljenja da je homoseksualnost bolest ne predstavlja diskriminaciju jer ne pokazuje stav prema LGBT osobama onoga ko takvo mišljenje izražava. Poverenica stoji na stanovištu da je ovakav stav neprihvatljiv. Naime, predavanje univerzitetskog profesora nije tek „iznošenje mišljenja“. Predavanje je komunikacija između „nejednakih strana“, profesora, koji prenosi znanje i koji svojim predavanjem oblikuje shvatanja svojih slušalaca, i studenata koji na predavanje dolaze da bi nešto naučili od osobe koja je poznavalac stvari i intelektualni autoritet u oblasti koju predaje. Zato je iznošenje mišljenja univerzitetskog profesora studentima na predavanju da je homoseksualnost bolest, samo po sebi, akt diskriminacije jer predstavlja neprihvatljivo etiketiranje i vređa dostojanstvo ovih osoba, stvarajući u odnosu na njih ponižavajuće i uvredljivo okruženje. Prof. B. je, kao univerzitetski profesor, bio dužan da vodi računa da su ovom njegovom predavanju mogli da prisustvuju ne samo studenti/studentkinje heteroseksualne, već i homoseksualne orijentacije, koje bi iznošenje mišljenja da su bolesni svakako uznemirilo, ponizilo i izazvalo nelagodu i ljutnju.

Polazeći od toga da svaka izgovorena reč nije samo puko saopštavanje mišljenja, već predstavlja poruku onome kome je upućena, Poverenica smatra da je povezivanje homoseksualnosti sa bolešću ponižavajuće i uvredljivo, da doprinosi stvaranju i održavanju stereotipa i predrasuda, kao i stigmatizaciji i netoleranciji prema LGBT osobama. Ovo posebno ako se ima u vidu ekstremno negativna društvena percepcija LGBT osoba i visok nivo homofobije, koja nije urođena, niti nužna ljudska odlika, već predstavlja vrednosnu, odnosno ideološku poziciju koja se usvaja socijalizacijom, a reprodukuje kroz diskurzivne prakse utemeljene na neznanju, zamagljivanju i sakrivanju činjenica. O tome profesori univerziteta, kao i svi drugi koji svojim radom i stručnim autoritetom utiču na formiranje stavova mladih, pružajući im znanje i model ponašanja, svesni odgovornosti za javno izgovorenu reč, moraju posebno da vode računa. Zbog toga je njihova obaveza da izjavama ne podržavaju i podstiču stereotipe i predrasude prema LGBT osobama još naglašenija. U vezi sa tim, Poverenica ukazuje na obavezu profesora da ono što studentima žele da kažu izgovore na savim jasan i nedvosmislen način, ne ostavljajući bilo kakvu mogućnost da se smisao onoga što su rekli može razumeti različito, odnosno pogrešno.

Poverenica je imala u vidu da prilikom ispitivanja da li konkretno ponašanje određene osobe, koje se sastoji u izgovaranju određenih reči, u preduzimanju nekih faktičkih radnji i sl., predstavlja akt diskriminacije, s aspekta antidiskriminacionih propisa, nije od značaja da li je ta osoba imala nameru da diskriminiše, da li je kriva za diskriminaciju i dr. Predmet procene jeste samo manifestovano ponašanje, u pogledu koga se ispituje da li je, s obzirom na sve okolnosti, dopušteno ili nije dopušteno, tj. da li je suprotno imperativnim propisima o zabrani diskriminacije, koji su obavezujući za sve pravne subjekte. Ovo potvrđuje i činjenica da zakonodavac u članu 12. Zakona o zabrani diskriminacije zabranjuje uznemiravanje i ponižavajuće postupanje ne samo kada je cilj takvog ponašanja povreda dostojanstva lica ili grupe lica na osnovu njihovog ličnog svojstva, već i kada takvo ponašanje objektivno predstavlja povredu dostojanstva lica ili grupe lica. Prema tome, u konkretnom slučaju nije pravno relevantno da li je prof. B. imao za cilj da povredi dostojanstvo LGBT osoba na osnovu njihove seksualne orijentacije ili to uopšte nije bio njegov cilj. 

Povodom navoda u izjašnjenju da je tokom predavanja vršena „razmena stavova i mišljenja“, koja se ne može „proglasiti“ diskriminacijom, Poverenica konstatuje da  se ovde ne radi o „razmeni stavova i mišljenja“, već o predavanju koje je prof. B. održao studentima. Naučna rasprava koja se odnosi na pojedine osetljive, aktuelne i akutne probleme društvene stvarnosti, povodom kojih u naučnoj i široj zajednici postoji nesaglasnost, vodi se u naučnim časopisima, na naučnim i stručnim skupovima, a ne sa studentima na predavanjima. U razmenu stavova i mišljenja o ovim pitanjima može se ući samo sa "sebi ravnima", koji su u stanju da o takvoj temi raspraljaju na ravnopravnoj osnovi. U odnosu na svoje profesore, studenti to svakako nisu.  

Prilikom zauzimanja stava da se ne radi o „razmeni stavova i mišljenja“, Poverenica je posebno imala u vidu da je prof. B. otvorio temu homoseksualnosti, ne pružajući studentima tačne, objektivne i potpune činjenice zasnovane na savremenim naučnim objašnjenjima legitimnih neheteronormativnih varijeteta seksualnosti i rodnih i polnih identiteta, uključujući i informacije o tome da je Svetska zdravstvena organizacija 1990. godine izvršila Reviziju Međunarodne klasifikacije bolesti i srodnih zdravstvenih problema (MKB-10) i uklonila homoseksualnost sa liste bolesti, da samo osobe koje su u međunarodno priznatom akronimu "LGBT" označene slovom "T" imaju potrebu da promene pol medicinskim zahvatom, dok delovi LGBT populacije označeni slovima „L", "G" i "B“ ostvaruju svoje emotivno-seksualne veze sa licima istog pola i dr.

Poverenica ukazuje da član 46. Ustava jemči slobodu mišljenja i izražavanja, kao i slobodu da se govorom, pisanjem, slikom ili na drugi način traže, primaju i šire obaveštenja i ideje, kao i da stav 2. ovog člana propisuje da se sloboda izražavanja može zakonom ograničiti, ako je to neophodno radi zaštite prava i ugleda drugih, čuvanja autoriteta i nepristrasnosti suda i zaštite javnog zdravlja, morala demokratskog društva i nacionalne bezbednosti Republike Srbije. U skladu sa Ustavom, upravo radi zaštite prava i ugleda drugih, odredbama člana 12. Zakona o zabrani diskriminacije izričito je zabranjeno uznemiravanje i ponižavajuće postupanje koje ima za cilj ili predstavlja povredu dostojanstva lica ili grupe lica na osnovu njihovog ličnog svojstva, kao jedan od posebnih oblika diskriminacije. Same radnje kojima se lice ili grupa lica uznemirava i ponižava na osnovu njihovog ličnog svojstva mogu biti raznovrsne, uključujući i javno saopštavanje određenih ideja, stavova i mišljenja.

U vezi sa stavom prof. B. da se "razmena stavova i mišljenja", koja je na univerzitetu "prirodna  stvar", ne može "proglasiti" diskriminacijom  jer bi time bila „uvedena Inkvizicija“,  Poverenica ukazuje da Zakon o visokom obrazovanju („Službeni glasnik RS“, br. 76/2005, 100/2007 - autentično tumačenje, 97/2008 i 44/2010) u članu 4. propisuje principe visokog obrazovanja, među kojima su i akademske slobode, uvažavanje humanističkih i demokratskih vrednosti evropske i nacionalne tradicije i poštovanje ljudskih prava i građanskih sloboda, uključujući zabranu svih vidova diskriminacije.

Poverenica je uzela u obzir navode prof. B. o porukama koje je, kako u izjašnjenju tvrdi, na ranijim predavanjima upućivao studentima, pozivajući ih da budu tolerantni i ukazujući im da je "nedopustivo nasilje prema LGBT populaciji, kao i prema bilo kom drugom, zato što je drugačiji od nas", kao i navode o tome da se, decenijama druži s nekoliko kolega „homosekseksualnog opredeljenja“, što ga, kako ističe, nije „sprečilo da u njima vidi ono što su: vredni ljudi i ličnosti za poštovanje“. Ne ulazeći u istinitost ovih navoda, Poverenica smatra da su oni pravno irelevantni za pravnu kvalifikaciju. Naime, u ovom slučaju ne utvrđuje se stepen tolerancije prof. B. prema LGBT osobama, niti njegov sistem vrednosti, već se utvrđuje šta je prof. B. izgovorio pred studentima na predavanju i da li, s obzirom na sadržinu izgovorenih reči i ukupan kontekst, to predstavlja akt diskrimincije koji zakon zabranjuje.

Sagledavajući sve navedene činjenice i okolnosti i imajući u vidu pravne propise, Poverenica za zaštitu ravnopravnosti, u skladu sa članom 33. stav 1. tačka 1. Zakona o zabrani diskriminacije, dala je mišljenje, kao i odgovarajuću preporuku, saglasno opštem cilju preporuka.

Nevena Petrušić