Izveštaj o nehumanim postupanjima sa ljudima i ilegalnoj trgovini ljudskim organima na Kosovu

(Politika, 20.12.2010)

Dik Marti, izvestilac Odbora za pravna pitanja Parlamentarne skupštine Saveta Evrope. O njegovom izveštaju skupština će raspravljati 25. januara 2011. kada će se glasati o predloženoj rezoluciji

Zbog strukture društva kosovskih Albanaca, još uvek veoma klanski orijentisanog, kao i odsustva istinskog civilnog društva, bilo je izuzetno teško uspostaviti kontakte sa lokalnim izvorima. Uz to ide i strah, često do granice pravog terora, koji smo primetili kod nekih naših doušnika čim smo im saopštili šta je predmet naše istrage. Čak ni pojedini predstavnici međunarodnih institucija nisu krili da nisu voljni da se uhvate u koštac sa ovim činjenicama.

Tako je u kritičnom periodu, koji je fokus naše istrage, OVK imao kontrolu nad prostranom teritorijom koja je obuhvatala Kosovo, ali i neke pogranične regione na severu Albanije. Kontrolu OVK ne treba shvatiti kao neko strukturisano vršenje vlasti, a svakako je bila daleko od kontura države. U toku ovog kritičnog perioda počinjeni su brojni zločini i nad Srbima koji su ostali u regionu i nad kosovskim Albancima osumnjičenim da su „izdajnici“ i„kolaboracionisti“, ili su postali žrtve trvenja unutar OVK. Ti zločini su uglavnom prošli nekažnjeno i tek godinama kasnije je napravljen prilično skroman početak po tom pitanju.

Uvodne napomene – pregled

1. U aprilu 2008. Karla del Ponte, bivša glavna tužiteljka Međunarodnog krivičnog suda za bivšu Jugoslaviju (MKSJ), objavila je knjigu memoara, u koautorstvu sa Čakom Sudetićem, o svojim iskustvima u tribunalu. Knjiga je prvo izašla na italijanskom (La caccia-lo e i criminali di guerra). Skoro deset godina po završetku rata na Kosovu, u knjizi su se pojavila otkrića o trgovini ljudskim organima uzetim od srpskih zarobljenika, koju su navodno obavljali glavni komandanti Oslobodilačke vojske Kosova (OVK). Te tvrdnje su predstavljale iznenađenje u više pogleda i izazvale su mnoštvo snažnih reakcija. Pre svega, iznenađujuće su bile jer su potekle od nekoga ko je imao najvišu službenu odgovornost, u samom srcu sudskog sistema zaduženog za krivično gonjenje za zločine počinjene tokom sukoba koji su razorili bivšu Jugoslaviju. Pored toga, i iznad svega, one su predstavljale iznenađenje jer su otkrile da je očigledno izostala zvanična reakcija na navode koji su ipak smatrani dovoljno ozbiljnim da bi ih bivša tužiteljka uključila u memoare.

2. Imajući pred sobom predlog za Rezoluciju (11574), što je zahtevalo temeljnu istragu o delima koja pominje Del Ponteova i njihovim posledicama kako bi se utvrdila verodostojnost tih tvrdnji, žrtvama obezbedila pravda i uhvatili počinioci zločina, Komitet za pravna pitanja i ljudska prava imenovao je mene za izvestioca i shodno tome mi naložio da predložim preliminarni nacrt rezolucije i sačinim izveštaj.

3. Odmah su mi bili jasni vanredni izazovi ovog zadatka. Dela koja navodi bivša tužiteljka, osoba s međunarodnom reputacijom, navodno su se dogodila pre deset godina i nisu propisno istražena od strane bilo kojeg domaćeg ili međunarodnog tela nadležnog za pomenutu teritoriju. Sve ukazuje na to da su napori da se utvrde činjenice o kosovskom sukobu i kazne odgovorni za ratne zločine pre svega bili usmereni u jednom pravcu, zasnovani na implicitnoj pretpostavci da su na jednoj strani bile žrtve, a na drugoj zločinci. Kao što ćemo videti, stvarnost je, čini se, složenija. Zbog strukture društva kosovskih Albanaca, još uvek veoma klanski orijentisanog, kao i odsustva istinskog civilnog društva, bilo je izuzetno teško uspostaviti kontakte sa lokalnim izvorima. Uz to ide i strah, često do granice pravog terora, koji smo primetili kod nekih naših doušnika čim smo im saopštili šta je predmet naše istrage. Čak ni pojedini predstavnici međunarodnih institucija nisu krili da nisu voljni da se uhvate u koštac sa ovim činjenicama. „Prošlost je prošlost. Sada moramo gledati u budućnost“, govorili su. Albanske vlasti su nagovestile da njihova teritorija nije bila zahvaćena sukobima i da nemaju razloga da otvaraju istragu. Srpske vlasti su reagovale, iako sa priličnim zakašnjenjem, ali do sada nisu postigle značajnije rezultate. MKSJ je sa svoje strane sproveo istraživačku misiju na mestu ozloglašene „Žute kuće“, mada je postupak bio prilično površan i sa profesionalnim standardima koji pomalo zbunjuju. Osim toga, mandat MKSJ je bio ograničen na jasno definisan vremenski rok i teritoriju: Međunarodni sud je formiran da sudi osumnjičenima za zločine počinjene samo do juna 1999, kraja sukoba na Kosovu, i njegova nadležnost se ne proširuje na Albaniju, osim u slučajevima kada Albanija izričito da ovlašćenje da se istraga sprovede na njenoj teritoriji.

4. Dela koja nas trenutno interesuju navodno su počinjena uglavnom od leta 1999. pa nadalje, u situaciji velike konfuzije u celom regionu. Srpske snage bezbednosti su napustile Kosovo i vojnici Kfora (Međunarodne stabilizacione NATO snage za Kosovo) prilično su se sporo utvrđivali, dok su desetine hiljada kosovskih albanskih izbeglica pokušavale prvo da stignu do Albanije a onda da se vrate kući, a Srbi opet da potraže utočište na teritorijama pod kontrolom srpske vojske. Vladao je haos: nije bilo funkcionalne administracije naroda Kosova, a Kforu je bilo potrebno poprilično vremena da preuzme kontrolu nad situacijom, očigledno bez potrebnog znanja kako da se nosi sa ovako ekstremnim situacijama. Intervencija NATO-a je u suštini bila vazdušna kampanja – bombardovanje Kosova i Srbije (operacije koje su po nekim mišljenjima prekršile međunarodno pravo, jer ih nije odobrio Savet bezbednosti UN) – a na terenu je de fakto saveznik NATO-a bila OVK. Tako je u kritičnom periodu, koji je fokus naše istrage, OVK imao kontrolu nad prostranom teritorijom koja je obuhvatala Kosovo, ali i neke pogranične regione na severu Albanije. Kontrolu OVK ne treba shvatiti kao neko strukturisano vršenje vlasti, a svakako je bila daleko od kontura države. U toku ovog kritičnog perioda počinjeni su brojni zločini i nad Srbima koji su ostali u regionu i nad kosovskim Albancima osumnjičenim da su „izdajnici“ i „kolaboracionisti“, ili su postali žrtve trvenja unutar OVK. Ti zločini su uglavnom prošli nekažnjeno i tek godinama kasnije je napravljen prilično skroman početak po tom pitanju.

5. Za vreme ove haotične faze, granica između Kosova i Albanije je praktično prestala da postoji. Nije zapravo bilo nikakvog oblika kontrole, a teško da je i bilo moguće primeniti pravila s obzirom na ogroman priliv izbeglica prema Albaniji i njihov povratak u sličnom broju pošto su neprijateljstva okončana. Za vreme jedne misije na terenu 1999. u ime švajcarskog parlamenta lično sam ovome prisustvovao; iznad svega sam zapazio kako su s jedinstvenom solidarnošću albansko stanovništvo i vlasti prihvatali kosovske albanske izbeglice. U takvoj atmosferi su se frakcije OVK slobodno kretale sa obe strane granice, koja je, kao što sam istakao, u to vreme bila više neka simbolična linija podele. Dakle, jasno je da je OVK imala kontrolu u regionu u tom kritičnom periodu, kako na Kosovu tako i u severnom delu Albanije, uz granicu. Međunarodne snage su sarađivale sa OVK kao sa lokalnim organima vlasti u vojnim operacijama i obnovi reda. Rezultat ovakve situacije je to što su određeni zločini koje su počinili pripadnici OVK, uključujući i neke lidere u vrhu OVK, praktično prikriveni i ostali su nekažnjeni.

6. Zločini srpskih snaga su dokumentovani, javno osuđeni i, u meri u kojoj je to moguće, počiniocima se sudilo. Zastrašujuću prirodu ovih zločina zaista ne treba dalje opisivati. Oni su proizašli iz izopačene politike koju je Milošević dugo vodio, uključujući i ono vreme kada je uživao puno diplomatsko priznanje u prestonicama mnogih demokratskih zemalja. Ti zločini su odneli desetine hiljada života i poremetili ceo jedan region našeg kontinenta. U sukobu na Kosovu, albansko stanovništvo je pretrpelo stravično nasilje zbog sulude politike etničkog čišćenja diktatora koji je tada bio na vlasti u Beogradu. Nijedan od ovih istorijskih događaja ne može danas biti predmet nedoumica. Međutim, paralelno s tim se pojavila jedna klima i sklonost da se svi ovi događaji i dela posmatraju kroz objektiv koji sve prikazuje isuviše jasno: na jednoj strani su Srbi, prikazani kao zli ugnjetači, a na drugoj kosovski Albanci, viđeni kao nevine žrtve. U užasima zločina ne može da postoji princip kompenzacije. Osnovna suština pravde je da svi budu tretirani na isti način. Štaviše, dužnost je da se utvrdi istina i sprovede pravda kako bi se obnovio istinski mir i da bi različite zajednice mogle da se pomire i počnu da žive i rade zajedno.

7. Ipak, u slučaju Kosova, preovladala je, izgleda, prilično kratkovida logika: uspostaviti privid reda što je brže moguće, a izbegnuti sve što bi moglo da destabilizuje region, još uvek u stanju veoma krhke ravnoteže. Rezultat je bio takav oblik pravde koji se jedino može definisati kao selektivni. Nekažnjivi su postali mnogi zločini koji su izgleda, na osnovu pouzdanih pokazatelja, direktno ili indirektno bili delo najviših vođa OVK. Zapadne zemlje koje su se angažovale na Kosovu nisu se upustile u direktne intervencije na terenu, opredelivši se za napade iz vazduha, pa je OVK bila njihov neophodni saveznik u kopnenim operacijama. Međunarodni akteri rešili su da zažmure pred ratnim zločinima OVK i odredili su kao najvažniji cilj da uspostave izvestan stepen kratkoročne stabilnosti. U suštini, novo Kosovo je izgrađeno na postojećim strukturama domovinskog pokreta kosovskih Albanaca? Dakle, i međunarodne administracije koje su se tamo smenjivale, i vlada SAD, za koju se generalno smatra da igra važnu ulogu u dešavanjima na novom Kosovu[1], morale su da održavaju dobre odnose sa svojim de fakto saveznicima na terenu, pošto su oni postali novi gospodari lokalne političke scene. Ova situacija, kao što smo već naglasili, na kraju je osujetila izglede da do kraja saznamo istinu o počinjenim zločinima, barem u slučajevima gde postoje sve indicije da su u pitanju nedela osoba na položajima u vlasti ili lica bliskih onima na vlasti. Dodatni problem je to što resursi međunarodne administracije pod Unmikom nisu bili dovoljni ni po količini ni po kvalitetu da bi se na efikasan i nepristrastan način procesuirali počinjeni zločini. Vremenski ograničeni ugovori za većinu inostranog osoblja Unmika i kasnije stalne rotacije predstavljali su veliku prepreku sprovođenju pravde. Međunarodni zvaničnici su nam rekli da im je bilo nemoguće da sačuvaju poverljivost izvora – što je suštinski element za uspeh krivične istrage – posebno zbog toga što su morali da se oslanjaju na lokalne prevodioce koji su često prenosili informacije osobama pod istragom. Zbog toga je Euleks morao da dovodi prevodioce iz drugih zemalja kako bi bezbedno obavljao najosetljivija ispitivanja. Isti izvori su nam rekli da bi se pristup međunarodne zajednice ukratko najbolje mogao opisati kao „stabilnost i mir po svaku cenu“. Takav pristup je očigledno podrazumevao da se ne dolazi u sukob sa lokalnim akterima na vlasti.

8. Tako je misija Euleksa, na zadatku od kraja 2008, nasledila izuzetno tešku situaciju. Brojne dosijee o ratnim zločinima, posebno one u kojima su kao osumnjičeni navedeni borci OVK, Unmik je predao u jadnom stanju (zatureni dokazi i izjave svedoka, prevelike vremenske pauze između nepotpunih istražnih radnji). Zvaničnici Euleksa su čak otvoreno iznosili svoje strahove kad smo odlazili u istraživačke posete da će od brojnih predmeta prosto morati da se odustane2. Neki od naših kontakata, predstavnici novog civilnog društva u povoju, nisu se ustezali da kritikuju Euleks: očekivalo se da će Euleks konačno krenuti na „nedodirljive“, čija je više nego mutna prošlost bila opštepoznata činjenica. Ipak, očekivanja su bila uzaludna: bilo je mnogo najava i obećanja, ali opipljive rezultate tek treba videti. Tipičan je slučaj Nazima Blace, duvača u pištaljku, koji je javno priznao da je ubijao po nalogu ljudi koji su danas na visokim političkim položajima. Četiri dana je prošlo pre nego što je uhapšen i stavljen pod zaštitu. Način na koji se Euleks bude bavio ovim slučajem biće važan test koliko je daleko spreman da ide u svojoj misiji promovisanja pravde.

9. Mora se ipak pohvaliti izuzetna posvećenost mnogih pripadnika Euleksa – u vreme pisanja ovog teksta oko 1.600 međunarodnih rukovodilaca i 1.100 lokalnih radnika – i njihova rešenost da se suoče sa izuzetnim izazovom koji im je predat u zadatak. Njihovi napori su počeli da daju opipljive rezultate, posebno u slučajevima logora u Kukešu i klinike „Medikus“ u Prištini. Ipak, neophodno je da Euleks dobije eksplicitniju i odlučniju podršku na najvišem nivou evropske politike. Ne može biti oklevanja i nedoumica kad je u pitanju potreba da se gone svi osumnjičeni za zločine, čak i u slučajevima kada oni zauzimaju važne institucionalne i političke položaje. Isto tako, Euleks mora pod hitno da dobije pristup kompletnoj arhivi koju su prikupile međunarodne agencije koje su prethodno radile na Kosovu, uključujući i dokumentaciju Kfora koja je u međuvremenu vraćena u zemlje koje su dale vojni doprinos3, i dokumentaciju koju je sastavio MKSJ4. Po mišljenju ključnih osoba koje rade na terenu, treba da postoji zajednička, jedinstvena baza podataka koja bi se sastojala od arhive svih međunarodnih činilaca, lako dostupna istražiteljima Euleksa. Čovek mora da se upita šta bi uopšte moglo da bude navedeno kao razlog zašto ovaj osnovni zahtev nije ispunjen.

10. Kosovska policija (KP), multietnička po sastavu, profesionalno je obučena, dobro opremljena i očigledno efikasna u borbi protiv sitnog kriminala ili manje teških oblika kriminaliteta. Sa više od 7.200 uniformisanih policajaca i preko 1.100 pomoćnog osoblja, KP čine predstavnici 13 etničkih grupa, uključujući i 10% Srba. Prema poslednjim anketama, KP je druga, odmah iza Kfora, među institucijama koje na Kosovu uživaju visok nivo poverenja javnosti. Visoki međunarodni zvaničnici su potvrdili da je policija „pristojna“, a sudije „problematične“ – u smislu da su izloženi zastrašivanju, korumpirani ili pod uticajem političara. Ipak, posmatrači s kojima smo razgovarali imaju različite procene o policiji. KP još treba da se dokaže da bi zadobila puno poverenje svojih međunarodnih partnera, uključujući i kolege u Euleksu. Među predstavnicima međunarodne zajednice na Kosovu smo osetili kolebanja i sumnje u odgovoru na pitanje da li svi čelnici policije imaju neophodnu političku volju da se najsnažnije suprotstave svim oblicima kriminala; naročito kada se od policije traži da vodi borbu protiv organizovanog kriminala i/ili krivičnih dela u koja su umešani visokopozicionirani političari, a naročito kada treba da obezbedi zaista efikasnu zaštitu svedoka, što je veoma osetljiv i suštinski važan element gonjenja najozloglašenijih i najopasnijih kriminalaca.

11. Korupcija i organizovani kriminal predstavljaju najveći problem u regionu, što je pokazalo nekoliko međunarodnih studija. Problem pogoršava činjenica da su kriminal, korupcija i politika usko isprepleteni. Čini se da masovno prisustvo međunarodnog osoblja nimalo nije popravilo stvari, zapravo je dovelo do nekih prilično čudnih anomalija; na primer vozač ili čistačica u nekoj međunarodnoj organizaciji ili stranoj ambasadi po pravilu zarađuju znatno više od policajca ili sudije, što neizbežno remeti skalu društvenih vrednosti.

 12. Najveći prioritet iz humanitarne perspektive je da se razjasni sudbina nestalih lica. Broj nestalih je ekstremno visok kada se uzme u obzir mali broj stanovnika Kosova. Od ukupno 6.005 slučajeva nestalih lica koje je registrovao Međunarodni komitet Crvenog krsta (MKCK), oko 1.400 osoba su pronađene žive i bilo je moguće otkriti i identifikovati 2.500 tela. Većina preminulih su kosovski Albanci, od kojih je polovina ekshumirano iz masovnih grobnica na teritoriji Srbije, a druga polovina na teritoriji Kosova. Pored toga, postoji 1.869 nestalih čija sudbina nije utvrđena. Dve trećine su kosovski Albanci. Po dolasku Kfora 12. juna 1999. nestalo je 470 osoba, od toga 95 kosovskih Albanaca i 375 nealbanaca, uglavnom Srba5.

13. Kada govorimo o proceni broja nestalih, treba napomenuti da su mnoge kosovske albanske porodice koje su izgubile svoje voljene posle 12. juna 1999. navodno prijavile raniji datum nestanka, pre ovog „datuma prekretnice“, zbog straha da će njihove najdraže smatrati „izdajnicima“ koje je OVK kaznila. Značajno je da kosovski zakon o naknadama za porodice „palih boraca“ izričito isključuje lica koja su stradala nakon dolaska Kfora. Što se tiče zakona o naknadi za porodice nestalih lica, koji je još uvek u fazi rasprave, stav je kosovskih vlasti da bi taj zakon trebalo da obuhvati samo one koji su nestali posle 1. januara 1999. i pre 12. juna 1999. Ovakav stav pokazuje koliko je problem nestalih kosovskih Albanaca i danas osetljiva stvar. Prema nekim našim izvorima, ta tema je i dalje ogroman tabu i ozbiljna prepreka da se otkrije istina. Potraga za „izdajnicima“ je često bacala u senku krvave zavade između frakcija unutar OVK i služila da zataška zločine koje su počinili pripadnici OVK i njihovi saradnici.

14. Sadašnja Kancelarija za nestala lica i sudsku medicinu6 navodi da ima velike teškoće u radu sa dokumentacijom često lošeg kvaliteta koju je nasledila od prethodnika7; ona očigledno ima i problem da motiviše i zadrži zaposlene, koji su navodno nedovoljno plaćeni u odnosu na kvalifikacije koje imaju. Napore da se utvrdi sudbina nestalih lica takođe otežava nedovoljna saradnja između različitih međunarodnih organizacija i kosovskih vlasti, da ne pominjemo nadležne organe u Albaniji. Dok je Srbija sarađivala u naporima da se iskopaju masovne grobnice za koje se sumnjalo da postoje na njenoj teritoriji, iako ne bez početnih sumnji, ispostavilo se da je takve istražne postupke mnogo komplikovanije sprovesti na teritoriji Kosova8 , i do sada nemoguće na teritoriji Albanije9. Saradnje sa kosovskim vlastima naročito nije bilo kad je u pitanju 470 slučajeva nestalih, zvanično registrovanih nakon završetka sukoba10. Izostanak saradnje sa vlastima Kosova i Albanije u utvrđivanju sudbine nestalih Srba, pa čak i kosovskih Albanaca za koje se veruje da su žrtve OVK, izaziva ozbiljne sumnje da trenutno postoji potreban nivo političke volje da se utvrdi cela istina u vezi sa ovim događajima.

15. Radnoj grupi za nestala lica, kojoj predsedava MKCK, u saradnji sa OMPF, potrebna je svesrdna podrška međunarodne zajednice da bi prevazišla otpor koji postoji kod svih strana.

Takva podrška je važna i zbog preživelih rođaka nestalih osoba, čija patnja i dalje predstavlja veliku prepreku pomirenju.

Zaprepašćen postupkom Haškog suda

16. Već smo podsetili kako su tvrdnje o trgovini organima dospele u javnost, dobile međunarodne dimenzije i podstakle Parlamentarnu skupštinu Saveta Evrope da zatraži izradu ovog izveštaja. Naširoko se polemisalo o takozvanoj Žutoj kući, koja se nalazi u mestu Ripe, u blizini grada Burela u centralnoj Albaniji – do toga da se učinilo da ova kuća ima monopol na pažnju javnosti. Međutim, ta kuća je bila samo jedan od mnogih elemenata u daleko većoj i složenijoj epizodi. Tačno je da je cela priča, izgleda, počela sa otkrićima o Žutoj kući. U februaru 2004. MKSJ i Unmik su zajednički organizovali istraživačku posetu ovom mestu, uz prisustvo novinara. Ipak, ova poseta se po svim tehničkim standardima ne može posmatrati kao pravo forenzičko ispitivanje. Ljudi koji su učestvovali u njoj, a koje smo intervjuisali, otvoreno su osudili nedostatak profesionalizma, naročito u pogledu uzimanja uzoraka i beleženja naučnih zapažanja. Osim toga, ponašanje nekih članova porodice Katuči, koja živi u toj kući, budi niz pitanja, pre svega zbog različitih i kontradiktornih objašnjenja koja su ponudili objašnjavajući tragove mrlja od krvi (otkrivene upotrebom luminola) u blizini stola u glavnoj sobi. Glava porodice je prvo tvrdio da su životinje sa farme tu ubijene i istranžirane. Drugo objašnjenje je bilo da se jedna žena iz porodice porodila na istom mestu.

17. Ni MKSJ ni Unmik, niti kancelarija albanskog javnog tužioca, nisu posle ove posete sproveli bilo kakvo detaljnije ispitivanje. Albanski istražitelj koji je učestvovao u pomenutoj poseti, štaviše, požurio je da javno kaže da nije pronađen trag bilo koje vrste.

Prikupljene fizičke uzorke na licu mesta MKSJ je kasnije uništio nakon što ih je fotografisao, što mi je u pismu potvrdio sadašnji glavni tužilac MKSJ.11 Moramo sebi dozvoliti da izrazimo zaprepašćenje što je takav jedan korak preduzet.

18. Ni tim specijalnog tužioca za ratne zločine u Beogradu nije došao do nekih konkretnih rezultata u ovom slučaju, bez obzira na značajan trud. Medijska halabuka koja je pratila istragu sigurno nije doprinela njihovoj efikasnosti. Zahvaljujemo specijalnom tužiocu na saradnji i spremnosti da pomogne.

19. Ekipe međunarodnih tužilaca i istražitelja u misiji Euleksa, zadužene da istraže navode o nehumanom postupanju, uključujući i one koji se odnose na moguće slučajeve trgovine organima, ostvarile su izvestan napredak, posebno u pravcu dokazivanja postojanja tajnih pritvorskih objekata OVK u severnoj Albaniji, gde su navodno počinjena i ubistva. Međutim, Euleksovu istragu je do sada otežavao nedostatak saradnje od strane albanskih vlasti, koje nisu odgovarale na specifične, podrobne zahteve za sudsku pomoć. U vreme pisanja ovog izveštaja, Euleks nije imao pristup kompletnoj dokumentaciji MKSJ o ovom delu istrage.

20. Dalja istraga, koju je takođe sproveo Euleks, o slučaju klinike „Medikus“ u Prištini, takođe je na sličan način otežana time što su vlasti nekoliko članica Saveta Evrope i zemalja posmatrača sa zakašnjenjem odgovorile na zahteve Euleksa za međunarodnu pravnu pomoć.12 S obzirom na težinu navedenih dela – trgovina ljudskim organima, ni manje ni više – ovakva kašnjenja su neshvatljiva i nesavesna. Treba podsetiti da je početna istraga dovela do hapšenja nekoliko osumnjičenih u novembru 2008. Od tada je izdato više naloga za hapšenje drugih osumnjičenih koji su trenutno u bekstvu.13 Ova istraga služi kao još jedan dokaz da u ovom regionu postoje kriminalne strukture i mreže, u koje su umešani i lekari, i koje deluju u regionu kao deo međunarodne mreže trgovine ljudskim organima, bez obzira na prisustvo međunarodnih snaga. Verujemo da postoje dovoljno ozbiljne i značajne indicije da je ovaj oblik trgovine postojao mnogo pre slučaja „Medikusa“, i da su neke vođe OVK i njihovi saradnici umešani u to odranije. Indikacije su svakako suviše jake da bi se mogao tolerisati propust da se konačno sprovede ozbiljna, nezavisna i iscrpna istraga.

Likvidirani svedoci

21. Saznali smo iz prve ruke koliko je teško rekonstruisati događaje na Kosovu u burnom i haotičnom periodu 1999–2000. Sa izuzetkom nekoliko Euleksovih istražitelja, bilo je i još uvek ima manjka odlučnosti da se utvrdi istina o tome šta se desilo u tom periodu i u skladu s tim podeli odgovornost. Mnoštvo dokaza koji postoje protiv pojedinih vrhovnih vođa OVK izgleda u velikoj meri doprinosi toj neodlučnosti. Bilo je svedoka događaja koji su likvidirani, i onih previše uplašenih i samom činjenicom da ih propituju o ovim događajima. Takvi svedoci uopšte nemaju poverenja u zaštitne mere koje bi mogli da dobiju. Mi smo sami morali da preduzmemo precizne mere predostrožnosti u pogledu pojedinih sagovornika kako bismo ih uverili da će njihova anonimnost biti strogo čuvana. Pri svemu tom zaključili smo da su dostojni poverenja i uspeli smo da utvrdimo da se njihove izjave poklapaju sa objektivno proverljivim činjenicama. Naš cilj, međutim, nije bio da sprovodimo krivičnu istragu. Ipak, možemo da tvrdimo da smo prikupili dovoljno ubedljive dokaze da snažno zahtevamo da međunarodna tela i umešane države konačno preduzmu sve korake kako bi osigurali da se istina utvrdi, a krivci jasno identifikuju i pozovu na odgovornost za svoje postupke. Znaci da su kriminalci u dosluhu sa nosiocima najviših političkih i institucionalnih funkcija previše su brojni i previše ozbiljni da bi se ignorisali. Fundamentalno je pravo građana Kosova da znaju istinu, celu istinu, a to je takođe i neophodan uslov za pomirenje između zajednica i za prosperitetnu budućnost zemlje.

22. Pre nego što pređem na detalje u vezi sa našom istragom, hteo bih da izrazim zahvalnost svima koji su mi pomogli da obavim ovaj težak i delikatan zadatak. Na prvom mestu, zahvaljujem Sekretarijatu Komiteta, kome je pomagao jedan spoljni ekspert, kao i vlastima država koje smo posetili, i sposobnim, hrabrim novinarima istraživačima koji su sa nama podelili neke informacije. Takođe dugujem posebnu zahvalnost osobama koje su verovale u našu profesionalnost i u našu dužnost da štitimo njihov identitet kako ih ne bismo doveli u bilo kakvu opasnost.

2. Uvodni komentar o izvorima

23. U toku istraživanja, obezbedili smo svedočenja i iskaze nekoliko desetina primarnih izvora: boraca i saradnika raznih oružanih frakcija koje su učestvovale u neprijateljstvima na Kosovu; direktnih žrtava nasilnih zločina počinjenih na Kosovu i okolnim teritorijama; članova porodica nestalih i umrlih lica; sadašnjih i bivših predstavnika međunarodnih pravosudnih institucija sa nadležnošću za događaje na Kosovu (pre svega Unmika, Euleksa i MKSJ); predstavnika nacionalnih pravosudnih sistema, uključujući tužioce sa jurisdikcijom za događaje u vezi sa Kosovom (Tužilaštvo za ratne zločine u Beogradu, Kancelarija generalnog tužioca u Tirani, tužilac, policajci i funkcioneri državne bezbednosti u Prištini i u tri okolne države), humanitarnih agencija (uključujući Međunarodni komitet Crvenog krsta i Međunarodnu komisiju za nestala lica); i raznih pripadnika civilnog društva i organizacija za ljudska prava koji su istraživali i izveštavali o događajima na Kosovu u za nas važnom periodu (uključujući Fond za humanitarno pravo).

24. Naravno, pokušali smo gde god je bilo moguće da ova svedočenja uzmemo sami prilikom poseta Prištini, Tirani, Beogradu i drugim delovima Balkana, bilo putem zvaničnih sastanaka (on the record), bilo kroz poverljive razgovore. Međutim, zbog niza okolnosti – uključujući i njihove „nestanke”, iz bezbednosnih razloga, zbog njihovog preseljenja u inostranstvo, kao i ograničenja našeg zvaničnog programa susreta dok smo obavljali misiju u regionu – neki od izvora koji su obezbedili svedočenje nisu mogli da se lično sastanu sa nama.

25. Zatim, da bismo dobili istinita svedočenja o navodnim zločinima kosovskih Albanaca, suočili smo se sa istim preprekama kao i druga istražna tela tokom protekle decenije. Zbog ukorenjenog osećaja odanosti klanu i principa časti koji je možda najbolje opisan u ekspertskom izveštaju za MKSJ u slučaju Ljimaj,14 većina svedoka albanske nacionalnosti bila nam je nedostupna. Videvši da su dva istaknuta procesa MKSJ dovela do smrti tako mnogo svedoka, i na kraju do neuspeha da se ostvari pravda,15 izvestilac Parlamentarne skupštine sa tričavim resursima u poređenju sa MKSJ teško da je mogao da preokrene šanse da svedoci pristanu da s nama direktno govore.

Nedodirljiva „Albanska mafija”

26. Mnoge osobe koje su dugo radile na Kosovu i postale najcenjeniji komentatori pravnih pitanja u regionu uputile su nas u to da je u organizovane kriminalne mreže Albanaca („Albanska mafija”) u samoj Albaniji i na susednim teritorijama, uključujući Kosovo i Bivšu Jugoslovensku Republiku Makedoniju i dijasporu, verovatno teže prodreti nego u Koza nostru; čak i operativci na najnižem nivou radije bi se odlučili na zatvorsku kaznu od nekoliko decenija nego da izdaju pripadnike svog klana.

27. Tako smo se, u nuždi i samo kada je to bilo potrebno, oslanjali na audio i video-snimke intervjua sa ključnim izvorima, koje su obavljali drugi. U takvim slučajevima smo preduzeli sve moguće korake da sami utvrdimo autentičnost i verodostojnost tih izvora; uporedili smo njihove iskaze sa informacijama dobijenim od odvojenih, nezavisnih izvora za koje oni nisu mogli da znaju; a od ljudi koji su obavljali intervjue dobili smo utiske iz prve ruke o okolnostima i uslovima pod kojima su razgovori vođeni.

OVK nije bila viteška

28. Razgovore su obavili bivši policajci i inspektori iz nekoliko zemalja, akademski istraživači i istraživački novinari od ugleda i poverenja. Mi smo uvek insistirali da sva svedočanstva budu potkrepljena drugim dokazima.

3. Detaljni rezultati naše istrage

3.1 Opšti utisak

29. Opšti utisak koji proizilazi iz naše istrage u nekoliko aspekata se drastično razlikuje od uobičajenog predstavljanja sukoba na Kosovu. Dok se vodila intenzivna borba za budućnost teritorije Kosova, bilo je veoma malo situacija da su se suprotstavljene naoružane frakcije suočile jedna s drugom na bilo kakvoj vojnoj liniji fronta.

30. Užasna zlostavljanja kojima su srpska vojska i policija pribegavale pokušavajući da potčine i na kraju proteraju albansko stanovništvo s Kosova dobro su poznata i dokumentovana.

31. Dokazi koje smo otkrili su možda najznačajniji po tome što su često sasvim suprotni toliko forsiranom imidžu Oslobodilačke vojske Kosova, ili OVK, kao gerilske vojske koja se viteški borila da odbrani pravo svog naroda da naseljava teritoriju Kosova.

32. Iako je nesumnjivo bilo mnogo hrabrih vojnika koji su bili spremni da idu na front, da se suoče sa velikim nedaćama i ako je potrebno i umru za nezavisnu otadžbinu kosovskih Albanaca, ovi borci nisu nužno bili u većini.

33. Iz iskaza koje smo uspeli da sakupimo, politika i strategija nekih lidera OVK bile su mnogo složenije od jednostavnog plana da nadvladaju svoje srpske ugnjetače.

34. S jedne strane, rukovodstvo OVK je čeznulo za priznanjem i podrškom stranih partnera, posebno vlade SAD. Imajući taj cilj pred sobom, „portparoli” OVK sa dobrim međunarodnim vezama morali su da ispune određena obećanja svojim partnerima i sponzorima, i/ili da se pridržavaju određenih odredaba dogovora, koje su bile de fakto uslovi da dobiju podršku iz inostranstva.

35. S druge strane, međutim, jedan broj visokih komandanata OVK navodno nije propustio priliku da profitira u ratu, između ostalog i tako što su za sebe obezbedili ličnu i materijalnu korist. Hteli su da obezbede pristup resursima za sebe i svoju porodicu/klan, naročito kroz poziciju moći na političkoj funkciji, ili u unosnim delatnostima kao što su energetika (nafta), građevinarstvo i nekretnine. Oni su hteli da se osvete za ono što doživljavaju kao istorijsku nepravdu počinjenu nad albanskim stanovništvom u bivšoj Jugoslaviji. A mnogi od njih su izgleda bili rešeni da profitiraju maksimalno koliko su mogli dok su imali operativnu kontrolu nad pojedinim teritorijama na kojima je vladalo bezakonje (na primer u delovima južnog i zapadnog Kosova) i da obezbede uticaj i moć – posebno finansijsku – uz pomoć kojih bi za sebe obezbedili uporište na drugim područjima (na primer u Albaniji).

36. Istina je da su se najvažnije operativne aktivnosti OVK – pre, za vreme i neposredno nakon sukoba – odvijale na teritoriji Albanije, gde srpske snage bezbednosti nikada nisu bile raspoređene.

3.2 Podele unutar OVK i veze sa organizovanim kriminalom

37. Za dve i više godine otkako se prvo pojavio 1996. godine, OVK se smatrao za marginalnu, labavo organizovanu pobunjeničku grupu, čije su napade na Jugoslaviju zapadni posmatrači svrstavali u dela „terorizma”.

38. Naši izvori bliski OVK i svedočenja zarobljenih pripadnika OVK koje je prikupila srpska policija, potvrđuju da su glavne lokacije na kojima su se borci OVK regrutovali i obučavali bile na severnu Albanije.

39. Dobro je poznato da su oružje i municija švercovani u delove Kosova i Metohije, često na konju, kroz tajne, planinske puteve iz severne Albanije. Srpska policija je te akcije opisala kao kriminalna dela bandita koji su hteli da vrše terorističke napade na srpske snage bezbednosti. Kosovski Albanci i državljani Albanije koji su učestvovali u ovim operacijama krijumčarenja predstavljali su to kao herojski čin otpora protiv srpskog ugnjetavanja.

40. Domaće jačanje OVK u smislu njegove borbene sposobnosti, kao i kredibiliteta među albanskim stanovništvom na Kosovu, naročito u toku 1998, poklapalo se sa povećanom brutalnošću u akcijama srpske vojske i policije.

41. Ipak, tek u drugoj polovini 1998, uz otvorenu podršku zapadnih sila, u čijoj je osnovi bilo snažno lobiranje Sjedinjenih Država, OVK je u percepciji međunarodne javnosti obezbedila prestižan imidž nosioca oslobodilačke borbe kosovskih Albanaca.

42. Ta percepcija prestiža je bio najveći i najvažniji imetak OVK. To je podstaklo najbogatije donatore albanske dijaspore da OVK doturaju znatna finansijska sredstva. Pojedinačni predstavnici dobili su veća ovlašćenja da govore i deluju u ime kosovskih Albanaca u celini. Takođe, vodeće ličnosti OVK prikazane su kao buduće verovatno najmoćnije i najuticajnije figure na posleratnom Kosovu.

43. Zaista, ova percepcija nadmoći OVK, koju su u velikoj meri stvorili Amerikanci, bila je temelj na kome je OVK postigla stvarnu dominaciju nad drugim pretendentima na vlast, kao što su Demokratski savez Kosova (DSK) Ibrahima Rugove ili „vlada u egzilu” Bujara Bukošija.

44. Prema informacijama koje smo dobili od insajdera, sa istom žestinom s kojom je sprovodila koordinirane vojne akcije protiv Srba, OVK se borila, i verovatno je odvojila više resursa i političkog kapitala, da zadrži prednost u odnosu na rivalske frakcije.

45. Istovremeno, treba naglasiti da OVK nije bila jedna jedinstvena grupa boraca po ugledu na konvencionalnu armiju. Nije bilo formalno imenovanog glavnog vođe, ili „glavnokomandujućeg”, čiji bi autoritet priznali drugi komandanti i čija bi se naređenja poštovala na svim nivoima.

46. Zapravo, dok je trajala borba oko toga ko će u budućnosti upravljati Kosovom, i kako se rasplamsavao sukob, OVK je bila duboko podeljena unutrašnjom iscepkanošću.

47. Važni uzroci podele su bile suprotstavljene političke ambicije, kao i različite predstave najznačajnijih ličnosti OVK o tome šta su prihvatljivi parametri nasilnog otpora.

48. Tako se 1998. i 1999, a posebno posle smrti slavnog komandanta OKV Adema Jašarija16 , pojavilo nekoliko različitih OVK frakcija.

49. Svaku od ovih grupa je predvodio jedan od samozvanih osnivača OVK. Svaka grupa se sastojala od lojalnog jezgra regruta i pristalica, često okupljenih iz redova nekoliko blisko povezanih klanova i porodica, i/ili grupisanih na definisanoj geografskoj teritoriji Kosova. Svaka grupa je odredila svog vođu kao najsvetliju nadu da predvodi borbu OVK protiv Srba i izbori se za samoopredeljenje kosovskih Albanaca, sarađujući po potrebi sa drugim komandantima OVK.

50. Očigledno je da su sastav i rukovodstvo ovih „frakcija” OVK, uz već postojeću popularnost DLK, ti koji su nastavili oslobodilačku borbu i suštinski oblikovali postkonfliktnu političku scenu Kosova.17

Frakcije OVK imaju svoje obaveštajne strukture

51. Tokom poslednje decenije dužnost najviših izvršnih službi na Kosovu podeljena je između bivših vodećih komandanata OVK, a većina političkih kampanja zasnivala se na tome koliki je doprinos kandidat dao za oslobodilačku borbu, kao i do koje mere je u stanju da stalno promoviše interese kosovskih Albanaca kada je reč o poznatim i nepoznatim protivnicima.

52. Utvrđeno je da su, pored ostalih oblika samoodržanja, razne OVK „frakcije” koje pominjem formirale i održavale njene obaveštajne strukture. Na bilo koji dostupan način i definitivno na marginama pravnog i regulatornog sistema, najveći zagovornici ovog de facto oblika ratovanja OVK nastavili su da nadziru, i često pokušavali da sabotiraju, aktivnosti svojih protivnika i onih koji mogu da ugroze njihove političke i poslovne interese.18

53. Pored toga, utvrdili smo19 da su strukture OVK jedinica formirane, u značajnoj meri, u skladu sa hijerarhijom, privrženošću i kodeksima časti koji preovlađuju u klanovima etničkih Albanaca ili proširenim porodicama, a koji de facto čine skup zakona, poznat kao Kanun, u regionima Kosova iz kojih potiču njihovi komandanti.

54. Na osnovu analitičkih informacija koje smo dobili od nekoliko međunarodnih posmatračkih misija, potvrđenih od strane naših izvora u Evropskim agencijama za sprovođenje zakona i bivših boraca OVK, utvrdili smo da se glavne jedinice OVK i njihove odgovarajuće zone operativne komande gotovo savršeno podudaraju sa strukturama koje kontrolišu različite oblike organizovanog kriminala u područjima u kojima je OVK bio aktivan.

55. Jednostavno rečeno, ključ za otkrivanje onoga ko je vodio najveći deo posla, posebno trgovine ljudima ili krijumčarenja, odnosno aktivnosti koja je cvetala na tom prostoru, sastojao se u otkrivanju kruga komandanata OVK i filijala koji su bili zaduženi za određeni region u kome je OVK delovao na Kosovu i u pojedinim delovima Republike Albanije.

56. Ono što je najznačajnije za naša istraživanja jeste to da smo utvrdili da je mala, ali neprocenjivo moćna grupa ličnosti OVK preuzela kontrolu nad većinom nezakonitih kriminalnih radnji u koje su kosovski Albanci bili uključeni u Republici Albaniji, počevši najkasnije 1998.

Tači bos „Dreničke grupe”

57. Ova grupa istaknutih ličnosti OVK sebe je nazvala „Drenička grupa”, evocirajući tako vezu sa Dreničkom dolinom na Kosovu20, tradicionalnim srcem otpora etničkih Albanaca ugnjetavanju Srba pod Miloševićem, i mestom u kome je nastala OVK.

58. Otkrili smo da je šef „Dreničke grupe” — ili da upotrebimo terminologiju mreže organizovanog kriminala, njen „bos” — poznati politički operater, a možda i najviše međunarodno priznata ličnost OVK, Hašim Tači21.

59. Tači je zaslužan za uspon OVK i njene nadmoćnosti uoči pregovora u Rambujeu, kako na terenu na Kosovu tako i u inostranstvu. On je takođe učinio mnogo na podsticanju žestokog unutrašnjeg frakcionaštva koje karakteriše OVK tokom 1998. i 1999.

60. S druge strane, Tači je nesumnjivo zahvaljujući svom ličnom usponu uspeo da obezbedi političku i diplomatsku podršku22 Sjedinjenih Država i drugih zapadnih sila i postane željeni domaći partner u njihovom projektu spoljne politike na Kosovu. Ovaj oblik političke podrške dao je Tačiju, i to ne samo po njegovom mišljenju, osećanje da je „nedodirljiv” i bez premca jedini održivi posleratni lider Kosova koji čeka da to i postane.

61. S druge strane, prema čvrsto potkrepljenim izveštajima službe koje smo detaljno pregledali i potvrdili kroz intervjue u toku naše istrage, Tačijeva „Drenička grupa” formirala je ogromnu bazu moći u poduhvatima organizovanog kriminala koji su u to vreme cvetali na Kosovu i u Albaniji.

62. U tom pogledu, Tači je, kako se navodi, delovao uz podršku i saučesništvo ne samo formalnih struktura vlasti u Albaniji, uključujući socijalističku vladu koja je tada bila na vlasti, već i tajne službe Albanije i opasne albanske mafije.

63. Mnogi komandanti OVK ostali su na albanskoj teritoriji, a neki su čak delovali iz albanske prestonice Tirane tokom narednih neprijateljstva i kasnije.

64. Tokom perioda NATO bombardovanja, koje je trajalo nekoliko nedelja, glavni pomak u odnosima snaga na Kosovu možda je nastao kao rezultat priliva stranaca u region, kako u otvorenoj, tako i u implicitnoj podršci za ciljeve OVK. U nemogućnosti da ostvari direktan pristup na teritoriju Kosova, većina ove strane podrške kanalisana je preko Albanije.

„Drenička grupa” švercuje heroin

65. Uz prećutnu zahvalnost za bezbedno utočište koje su im pružile saosećajne albanske vlasti, a i zato što bilo praktičnije i pogodnije da nastave sa radom na terenu sa kojim su upoznati, nekoliko ključnih komandanata OVK navodno su ustanovili zaštitne rekete u oblastima u kojima su u Albaniji preovlađivali njihovi članovi klana ili tamo gde su mogli da pronađu zajednički cilj sa ustanovljenim organizovanim kriminalcima koji su uključeni u aktivnosti kao što su trgovina ljudima, prodaja ukradenih motornih vozila i trgovina seksom.

66. Naime, Tači je, kako se navodi, delovao uz podršku i saučesništvo ne samo formalnih struktura vlasti u Albaniji, uključujući socijalističku vladu koja je tada bila na vlasti, već i tajne službe Albanije i opasne albanske mafije.23

67. Slično tome, analitičari obaveštajne službe koji rade za NATO, kao i oni koji rade za najmanje četiri nezavisne strane vlade, došli su do ubedljivih otkrića koja se odnose na period neposredno nakon sukoba 1999.24 Tači je bio najčešće identifikovan i citiran u tajnim obaveštajnim izveštajima kao najopasniji od „kriminalnih bosova” OVK.25

68. Na još nekoliko poznatih članova Tačijeve „Dreničke grupe” ukazano nam je u toku našeg istraživanja i rečeno da su odigrali vitalnu ulogu kao učesnici u zaveri u raznim kategorijama kriminalnih aktivnosti. To su DŽavit Haliti, Kadri Veseli, Azem Sulja i Fatmira Limaj. Svi oni više puta su ispitivani tokom protekle decenije kao osumnjičeni za ratne zločine ili organizovani kriminal, uključujući i slučajeve koje su vodili tužioci Unmika, MKSJ-a26 i Euleksa. Do danas, međutim, svi oni uspeli su da izbegnu pravdu.

69. Sve nas navodi da verujemo da bi svi oni bili osuđeni za teške zločine i da bi sada već bili na odsluženju duge zatvorske kazne da nije bilo dve nečuvene stvari koje su dovele do toga da ne budu kažnjeni: prvo, izgleda da su uspeli da uklone, ili zastraše da ćute većinu potencijalnih i stvarnih očevidaca koji je trebalo da svedoče protiv njih (i neprijatelje i nekadašnje saveznike), upotrebom nasilja, pretnji, ucena, reketa; i drugo, kolebljiva politička volja međunarodne zajednice da efikasno krivično goni bivše vođe OVK. Ovo je, takođe, izgleda omogućilo Tačiju – i samim tim ostalim članovima „Dreničke grupe” da iskoriste svoj položaj i ostvare lično bogatstvo koje je u potpunoj suprotnosti sa aktivnostima kojim su izjavili da se bave.

Vlada SAD ima dokaze o kriminalu „Dreničke grupe“

70. Tači i drugi članovi „Dreničke grupe” dosledno se imenuju kao „ključni igrači” u izveštajima obaveštajne službe o strukturama organizovanog kriminala nalik na mafiju na Kosovu.27 Ispitao sam ove različite obimne izveštaje sa zaprepašćenjem i osećajem moralne uvrede.

71. Ono što posebno dovodi u nedoumicu jeste to da sve međunarodne zajednice na Kosovu – od vlada Sjedinjenih Američkih Država i drugih savezničkih zapadnih sila, do pravosudnih vlasti koje podržava EU – nesumnjivo poseduju istu, ogromnu dokumentaciju o zločinima „Dreničke grupe”28, ali niko izgleda nije spreman da reaguje, bez obzira na takvu situaciju, i počinioce pozove na odgovornost.

72. Naši izvori iz prve ruke verodostojno navode da su Haljiti, Veseli, Sulja i Fatmir Limaj, zajedno Tačijem i drugim članovima njegovog unutrašnjeg kruga, umešani u naređivanje – a u nekim slučajevima lično su nadgledali – ubistva, hapšenja, prebijanja i ispitivanja u različitim delovima Kosova, što je od posebnog interesa za naš rad u kontekstu operacije pod vođstvom OVK na teritoriji Albanije, između 1998. i 2000.

73. Članovi „Dreničke grupe”, navodi se, takođe su kontrolisali znatna sredstva stavljena na raspolaganje OVK za nastavak ratnih pohoda.29 U nekoliko slučajeva ova grupa je, navodno, mogla da sklapa poslove sa afirmisanim međunarodnim mrežama organizovanog kriminala, što je omogućilo proširenje i diverzifikaciju u nove oblasti „biznisa”, kao i otvaranje novih puteva šverca u drugim delovima Evrope.

74. Konkretno smatramo da su lideri „Dreničke grupe” najodgovorniji za dve grupe nepriznatih zločina opisanih u ovom izveštaju: za osnivanje OVK ad hoc mreže zatočeničkih objekata na teritoriji Albanije30, kao i za određivanje sudbine zatvorenika koji su držani u tim objektima, uključujući i mnoge otete civile koje su sa Kosova dovodili preko granice u Albaniju.

Doktor Šaip Muja investitor „ratnih fondova”

75. Otkrivajući kako su ti zločini prerasli u dalji oblik neljudskosti, odnosno nasilno vađenje ljudskih organa radi trgovine ljudima, identifikovali smo još jednu osobu OVK koja očigledno spada u red vodećih zaverenika: Šaip Muja.

76. Biografija Šaipa Muje u oslobodilačkoj borbi kosovskih Albanaca podseća na one drugih članova „Dreničke grupe”, uključujući i samog Hašima Tačija: od studentskog aktiviste u ranih devedesetih31 do jednog od „koordinatora” elitne grupe OVK sa sedištem u Albaniji;32 do člana Kabineta Privremene vlade Kosova, kao i glavnog komandanta u posleratnom Kosovskom zaštitnom korpusu (KZK),33 ponovo civilni političar u Demokratskoj partija Kosova (DPK) i, na kraju, postaje uticajni funkcioner u aktuelnoj vlasti Kosova.34

77. Zajednička nit svih Mujinih uloga jeste njegova umešanost u medicinski sektor. Ne prihvatamo olako da se ovaj pojedinac predstavlja i da je u mnogim krugovima prihvaćen kao „dr Šaip Muja”: navodno, ne samo lekar i hirurg, već i humanitarac i napredni iskusni lekar.35

78. Otkrili smo brojne indikacije koje upućuju na Mujinu centralnu ulogu tokom više od decenije u međunarodnim mrežama daleko manje vrednim hvale, koje čine trgovci ljudima, brokeri nelegalnih hirurških zahvata, kao i drugi počinioci organizovanog kriminala.

79. Ove indikacije i dokazni elementi naveli su nas da posumnjamo da je Muja veći deo svog pristupa, pokrića i mogućnosti da ostane nekažnjen kao organizovani kriminalac crpio iz naizgled legitimne medicinske „karijere” koju je paralelno vodio. Ovde može da se napravi analogija sa načinom na koji su Tači i drugi članovi „Dreničke grupe” koristili svoje uloge u javnim funkcijama i često u međunarodnoj diplomatiji. Razlika u Mujinom slučaju jeste to što je njegov profil u organizovanom kriminalu jedva poznat izvan kriminalnih mreža sa kojima je sarađivao i nekoliko istražitelja koji su ih pratili.

80. Prema izjavama naših izvora koji su bili učesnici operacija OVK u Albaniji, kao i drugih vojnih i političkih sunarodnika koji su bliski sa Šaipom Mujom, Muja je uspeo da stekne i zadrži ključni uticaj iza scene na poslove u OVK u periodu kasnih devedesetih kada je osvajao međunarodnu podršku.

81. Zatim, u periodu sukoba u severnoj Albaniji i oko granice sa Kosovom, koji se poklapa sa NATO intervencijom 1999, Muja, zajedno sa većinom svojih kolega komandanata OVK, navodno je ostao dalje od linije fronta, održavajući operativnu bazu snaga OVK u Tirani.

82. Posebno, zajedno sa Halitijem i Veselijem, Muja je uključen u pronalaženje inovativnih načina za korišćenje i ulaganje miliona dolara „ratnih fondova”, koji su bili poklon iz inostranstva za ciljeve OVK. Muja i Veseli su, navodno, takođe počeli u ime „Dreničke grupe” da uspostavljaju veze sa stranim privatnim vojnim i bezbednosnim kompanijama.36

83. Smatramo da je posebno relevantno da je Tačijeva „Drenička grupa” stekla prednost zahvaljujući dvema glavnim promenama u okolnostima posle 12. juna 1999.

84. Prvo, povlačenjem srpskih snaga bezbednosti sa Kosova, u ruke raznih frakcija OVK, uključujući i Tačijevu „Dreničku grupu”, predata je faktički neograničena kontrola nad velikom teritorijom u kojoj se obavljaju različiti oblici krijumčarenja i trgovine ljudima 

85. Kfor i Unmik nisu bili u stanju da upravljaju sprovođenjem kosovskog zakona, kretanjem ljudi ili kontrolom granica u periodu posle NATO bombardovanja 1999. Frakcije OVK i druge grupe koje su imale kontrolu nad različitim područjima Kosova (sela, deonice puta, ponekad čak i pojedinačne zgrade) mogli su da sprovode dela organizovanog kriminala gotovo po sopstvenoj volji, uključujući raspolaganje trofejima njihove doživljene pobede nad Srbima.

86. Drugo, Tačijevo sticanje većeg stepena političkog autoriteta (Tači se imenovao za premijera privremene vlade Kosova) naizgled je ohrabrilo „Dreničku grupu” da nastupa sve agresivnije u odnosu na one koje smatra rivalima, izdajnicima i licima osumnjičenim za „saradnju” sa Srbima.

Zlostavljanje kao znak raspoznavanja

87. Naši izvori saopštili su nam da su i komandanti OVK i članovi bili ogorčeni zbog velikih gubitaka albanskog stanovništva na Kosovu, posebno 1998. i početkom 1999, pre i tokom NATO intervencije. Kada su se srpska policija i paravojne snage povukle sa Kosova u junu 1999, jedinice OVK iz severne Albanije raspoređene su na Kosovu sa tobožnjim ciljem „obezbeđenja teritorije”, ali podstaknute nezadrživim besom, čak i osvetom, prema bilo kome za koga su verovali da je doprineo ugnjetavanju albanskog naroda.

88. Srpsko stanovništvo u pretežno albanskim zajednicama brzo je postalo meta osvete. U ostale ciljeve spadali su svi sumnjivi – čak i po osnovu neosnovane optužbe članova rivalskih klanova ili lica koja su dugi niz godina žudela za osvetom protiv njih – da su „sarađivali sa” ili bili srpski činovnici. U akciji zastrašivanja od vrata do vrata pešadiji OVK naređeno je da prikupi imena lica, njihovih rođaka ili saradnika koji su radili za zbačene vlasti SRJ (bez obzira na to koliko su trivijalne bile administrativne funkcije). U ovu kategoriju navodnih „saradnika” spadao je veliki broj etničkih Albanaca, kao i Roma i pripadnika drugih manjina.

89. U tom kontekstu, naš bilans zlostavljanja koje su počinili pripadnici OVK i njihovi zastupnici u Albaniji ide mnogo dalje od jednokratnog zastranjivanja od strane hulja ili odmetnutih elemenata unutar inače disciplinovanih borbenih snaga. Naprotiv, ova zlostavljanja rasprostranjena su u dovoljnoj meri da predstavljaju obrazac.

90. Iako neke radnje govore o određenoj brutalnosti ili ignorisanju žrtve od strane pojedinih izvršilaca, očigledno je da su po svom opštem karakteru ova zlostavljanja naizgled koordinisana i prikrivena s predumišljajem, mada potiču iz sveobuhvatne strategije rukovodstva „Dreničke grupe”.

91. Generalno, zlostavljanja su simptomatična za nadmoć organizovanog kriminala unutar dominantne unutrašnje frakcije OVK. Držanje lica zarobljenih u improvizovanim mestima pritvora, bez znanja ili domašaja vlasti, i smišljanje načina ućutkivanja bilo koga ko je možda saznao pravu prirodu nezakonite aktivnosti u kojoj otmičari učestvuju, smatraju se isprobanom i pouzdanom metodologijom većine mafijaških struktura – a „Drenička grupa” ni po čemu se nije razlikovala od njih.

Šest logora za civile u Albaniji

92. Sama „Drenička grupa” razvila se iz dela oružanih snaga OVK (navodno angažovane u ratu za oslobođenje) i postala upadljivo moćna grupa kriminalaca. Paralelno smo otkrili transformaciju aktivnosti članova grupe u jednoj određenoj oblasti delovanja: zatočeničkih objekata i nehumanih postupanju sa zarobljenicima.

3.3. Zatočenički objekti i nehumano postupanje sa zarobljenicima

93. U toku naše istrage identifikovali smo najmanje šest zasebnih zatočeničkih objekata na teritoriji Republike Albanije, koji se nalaze na teritoriji koja se proteže od Cahana u podnožju planine Paštrik, gotovo u najsevernijem vrhu Albanije, do obalskog puta u Draču, na obali Sredozemnog mora, na zapadu Albanije.

94. OVK nije imala direktnu, stalnu kontrolu nad bilo kojim delom ovog prostora u relevantnom periodu, ali ni bilo koji drugi organ ili lice koji su možda bili spremni ili sposobni da sprovedu zakon.

95. Posebno, praznina u primeni zakona odrazila se na neuspeh albanske policije i obaveštajnih službi da suzbiju mafijaško razbojništvo i kazne jedinice OVK koje su bile stacionirane u severnoj i centralnoj Albaniji za vreme sukoba. Viši regionalni komandanti OVK bili su zakon sam po sebi u svojim oblastima kontrole.

96. Lokacije zatočeničkih objekata o kojima smo dobili svedočanstva neposrednih izvora – potkrepljena dokazima do kojih su došli istraživački novinari (dokazi od kojih su neki stari deset ili više godina), a odnedavno i istražitelji i tužioci Euleksa – uključuju: Cahan, Kukeš, Bicaj (u blizini), Burel, Ripe (selo jugozapadno od Burela u oblasti Mat), Drač i, možda najvažnije od svega, za potrebe našeg specifičnog mandata, Fuše-Kruje.

97. U toku naše istrage posetili smo dva takva zatočenička objekta u Albaniji, mada nismo ulazili u same objekte. Pored toga, kada je reč o još najmanje četiri takva objekta za koje znamo da su postojali, dobili

direktna svedočenja od više lica koja su lično bila u jednom ili više objekata, bilo u vreme kada ih je OVK aktivno koristio, bilo u okviru posmatračkih misija.

98. Zatočenički objekti o kojima je reč nisu korišćeni nezavisno ili samostalno. Oni su bili elementi uhodane, koordinisane i povezane mreže nezakonitih aktivnosti u kojima su visoki komandanti OVK sprovodili kontrolu i nadzor. Zajednički imenitelj svih objekata bio je da su u njima, na albanskoj teritoriji, članovi i pripadnici filijala OVK držali civile.

99. Na mapi priključenoj ovom izveštaju prikazane su lokacije na kojima znamo da su postojali zatočenički objekti, zajedno sa saobraćajnicama koje ih povezuju.

100. Postoje, međutim, značajne razlike u periodima i svrsi u koju je korišćen svaki od ovih zatočeničkih objekata. Evidentno je da je svaki zatočenički objekat imao svoj poseban „operativni profil” u odnosu na: način na koji se odnosi formiraju ili prave dogovori da se omoguće pritvaranja i srodne operacije u različito vreme; karakter i sastav grupa zarobljenika; sredstva kojima su stizali zarobljenici; i sudbine koje su čekale zarobljenike.

Albanske službe ispituju zatvorenike

101. Počećemo sa opisom nekih od opštih karakteristika pritvora OVK u toku rata (od kojih će neke izgleda ispuniti zahteve za ratne zločine), i onih posle konflikta koje su držali pripadnici OVK i njihove filijale (koji izgleda da predstavljaju organizovano zločinačko delo). Nakon toga detaljnije ćemo ispitati ono što se desilo u svakom od zatočeničkih objekata na teritoriji Albanije.

3.3.1 Pritvori OVK u vreme rata

3.3.1.1 Prva podgrupa zarobljenika: „ratni zarobljenici”

102. U periodu između aprila i juna 1999, pritvori OVK na albanskoj teritoriji primetno su bili smešteni na strateškim imperativima za vođenje gerilskog rata.

103. Za vreme rata i masovnih pokreta izbeglica u Albaniju, OVK je navodno sprovodio politiku prema kojoj su sva lica osumnjičena da imaju ma kakva saznanja o delima srpskih vlasti, posebno ona za koja se sumnjalo da su „saradnici”, trebalo da budu predmet „ispitivanja”.

104. Rečeno nam je da su ovu politiku na teritoriji Albanije aktivno podržavali moćni elementi unutar albanske nacionalne obaveštajne službe, uključujući i SHIK (sada SHISH) i vojnu obaveštajnu službu, pri čemu su neki članovi čak i učestvovali u postavljanju pitanja zarobljenicima u logorima OVK. Iza ove politike stajao je Kadri Veselji (pseudonim Luli), oslonac „Dreničke grupe”.

105. Zatočenički objekti u kojima su se navodno odvijala „ispitivanja” – naročito one bliže granici sa Kosovom – igrala su ulogu vojne „baze” ili „logora” u kojima se sprovodila obuka i iz kojih su trupe slate na front ili se ponovo snabdevale oružjem i municijom. Tu su bili napušteni ili prisvojeni poslovni prostori (uključujući i jedan hotel i jednu fabriku) u većim provincijskim gradovima i na njihovoj periferiji koje je OVK dobio od Albanaca koji su podržavali njegov patriotski cilj.

106. Povremeno su ratni logori istovremeno korišćeni kao objekti za zatvaranje i druge namene, kao što su: parkiranje vozila, ili tajno skladište vojne opreme, skladištenja i logistike ili zaliha kao što su uniforme i puške, popravke havarisanih vozila; lečenje povređenih drugova, ili za održavanje sastanaka komandanata OVK.

107. U većini slučajeva, međutim, zarobljenici su navodno bili odvojeni od konvencionalnih „ratnih” aktivnosti i u velikoj meri izolovani kako ne bi mogla da ih vidi većina boraca OVK ili spoljni posmatrači koji bi mogli da posete baze OVK.

Logori za „izdajnike“ i „političke“ protivnike

108. Ako su svi zarobljenici zatočeni u objektima OVK na teritoriji Albanije bili podeljeni u podgrupe prema sudbinama koje su ih zadesile, smatramo da je najmanja podgrupa obuhvatala „ratne zarobljenike”: oni koji su držani samo za vreme sukoba na Kosovu, od kojih su mnogi pobegli ili su pušteni iz Albanije, sigurno su se vratili kućama na Kosovo, i danas su živi.

109. Znamo da u ovoj kategoriji ima „preživelih”, koji su svedočili o zločinima pojedinih komandanata OVK i koji su držani u objektima na jednoj ili više od tri navedene lokacije:

Cahan – logor OVK u blizini kosovskog ratnog fronta, takođe se koristi kao mesto sa koga su se trupe slale na front;

Kukeš – bivša fabrika metala pretvorena u višenamenski objekat OVK, uključujući najmanje dva „ćelijska bloka” za smeštaj zatvorenika, i

Drač – mesto na kome je OVK sprovodio saslušanja u zadnjem delu hotela Drenica, štab OVK i regrutni centar.

110. Na osnovu svedočenja izvora, zajedno sa materijalom koji se nalazi u optužnicama koje izdaje Kancelarija specijalnog tužioca za Republiku Kosovo, procenjujemo da je ukupno najmanje po 40 osoba OVK37 zatvorio i držao na jednoj ili više od tri gore navedene lokacije i da su preživele do današnjih dana.

111. Ova podgrupa sastoji se uglavnom od civila etničkih Albanaca – kao i nekih regruta OVK – za koje se sumnjalo da su „saradnici” ili izdajnici, bilo na osnovu pretpostavke da su špijunirali za Srbe, ili zato što se smatralo da su pripadali ili podržavali političke i vojne suparnike OVK, posebno DPK i nastajanje Oružanih snaga Republike Kosovo (FARK).38

112. Lica u ovoj podgrupi prvenstveno su vođena na ispitivanje, a nekoliko njih rekli su da su se OVK i albanski obaveštajni oficiri prema njima grubo ponašali dok su ih ispitivali. Međutim, tokom daljeg perioda pritvora koji je trajao nekoliko dana ili više od mesec dana, mnoge od ovih zatvorenika su na kraju premlaćivali i maltretirali, u cilju kažnjavanja, zastrašivanja i sprovođenja terora.

113. Komandanti OVK optuženi da su bili zaduženi za ove zatočeničke lokacije jesu Sabita GEKI, Riza ALIJA (zvani „komandant Hodžaj”) i Hemšit KRASNIĆI. Sva trojica ističu se u prethodnim istragama Unmika o ratnim zločinima na severu Albanije, protiv njih je SPRK podigao optužnice i uskoro bi trebalo da im se sudi u Okružnom sudu na Kosovu.39 Izvršen je detaljan pretres njihove imovine.

114. Dokazi prikupljeni u toku tih procesa izgleda da ukazuju na to da su ovi operativci OVK – zajedno sa svojim regionalnim komandantom za severnu Albaniju, sada pokojnim Heladinom Gašijem – bili su usklađeni sa „Dreničkom grupom”, pod vođstvom Hašima Tačija, i delovali u saradnji, između ostalih, sa Kadrijem Veseljijem.

3.3.1.1.1. Studija slučaja prirode objekata: Cahan

115. Logor u Cahanu koji je koristio OVK bio je od svih objekata najsevernije u Albaniji i shodno tome najviše vezan za aktivnosti na frontu40 Nismo pronašli ništa što bi ukazivalo na to da su zarobljenici odvođeni iz Cahana u druge zatočeničke objekte u Albaniji, iako takvu mogućnost ne možemo da isključimo.

116. Što je fizička lokacija objekta bila dublje na albanskoj teritoriji, čini se da je bila manje u direktnoj vezi sa ratnim pohodima OVK i više povezana sa podzemljem organizovanog kriminala.

117. Ljudi koji su opisali da su ih držali i maltretirali u Cahanu uglavnom su privođeni proizvoljno i relativno spontano, često u toku patrola OVK u blizini samog kampa ili na kontrolnim punktovima na graničnom prelazu između Kosova i Albanije.

Prebijanja u logoru u Kukešu

118. Lica u ovoj prvoj podgrupi navodno su najviše oslobađana po završetku ratnih neprijateljstava i kada su se srpske snage bezbednosti povukle sa svojih položaja na Kosovu, u junu 1999. Opstanak ovih zarobljenika u velikom broju dokazan je i spiskom od više desetina imenovanih osoba koje imaju status „oštećenih strana/svedoka” u krivičnom postupku protiv komandanata Cahana i Kukeša.

3.3.1.1.2 Studija slučaja prirode objekata: Kukeš

119. Od mesta na kojima su civilni zarobljenici tajno držani u pritvoru OVK, dobili smo veliki broj detalja o bazi OVK u napuštenoj zgradi fabrike na periferiji severnog albanskog grada Kukeša.

120. Dva izvorna svedoka objasnila su nam kako su zarobljenici dovođeni u Kukeš, bacani u improvizovane ćelijske blokove, ostavljani da borave u nezdravim uslovima bez hrane i vode, gde su ih povremeno obilazili vojnici OVK i ispitivali, maltretirali i tukli.

121. Zlostavljanja koja su zatvorenici pretrpeli u ovom objektu precizno su dokumentovana, između ostalog, od strane kosovskog i međunarodnog osoblja koje radi u Kancelariji specijalnog tužioca Kosova. U izjavama datim tužiocima 2009. i 2010, više od deset lica – gotovo svi etnički Albanci – opisuje da su bili u pritvoru na neodređeno vreme, brutalno prebijani palicama i drugim predmetima, kao i podvrgnuti različitim oblicima nečovečnog postupanja u Kukešu. Nekoliko svedoka izjavilo je da su se hodnicima prolamali krici agonije onih koji su držani u ćelijskim blokovima.

122. Vlada Albanije saopštila je da ne postoje tela umrlih lica koja se dovode u vezu sa sukobom na Kosovu i sahranjenih na teritoriji Albanije, i da ih nikada nije ni bilo. Slučaj Kukeša dokazuje da je ova tvrdnja očigledno netačna.

123. Prvo, postoje tela bačena u reke na Kosovu koja je struja nosila nizvodno preko granice u Albaniju. Ekshumacija tih tela i vađenje ostataka od strane predstavnika OMPF na Kosovu bila bi relativno „neosporna” – ali čak i intervenciji na ovim slučajevima žestoko se protive albanske vlasti.

124. Drugo, postoje poznati pojedinačni slučajevi u kojima je utvrđeno da su tela ubijenih kosovskih Albanaca sahranjena u Albaniji. Ovi slučajevi – onda kada su dokumentovani od strane Albanaca i međunarodnih novinara i saopšteni javno – doveli su do dužih, mada diskretnih, pregovora između porodica tih kosovskih Albanaca i uprava grobalja u Albaniji. Konačno, i od posebnog značaja, u jednom slučaju koji nam je neposredni izvor detaljno objasnio, tela su ekshumirana i vraćena na Kosovo da bi ih porodica sahranila kako dolikuje. Albanske vlasti su nam rekle da ne znaju za takve slučajeve.

Spisak preminulih imigranata

125. Treće, postoje tvrdnje o postojanju masovnih grobnica na teritoriji Republike Albanije. U Kancelariji srpskih tužilaca za ratne zločine rečeno nam je da su u njihovom posedu satelitske fotografije oblasti u kojima se nalaze ove masovne grobnice – ali da do sada sama mesta nisu pronađena, iako su srpske vlasti albanskim kolegama poslale zvaničan zahtev za obavljanje pretrage.

126. Dobili smo podatke od lokalnog groblja u Kukešu, koji izgleda da sadrže značajnu potvrdu: tela lica sa Kosova zaista su bila sahranjena u severnoj Albaniji. Najvažniji dokumenat jeste „Spisak preminulih imigranata sa Kosova, 28. mart 1999 – 17. jun 1999”, na pet stranica, koji je uradio nadzornik za javne službe u opštini Kukeš, u severnoj Albaniji.

127. Ovaj dokument kasnije je bio prihvaćen kao dokaz u Okružnom sudu u Mitrovici, na Kosovu, pošto ga je podnela Kancelarija specijalnog tužioca Kosova. Ustanovljeno je da je jedan od umrlih lica na spisku – Anton Bisaku, naveden pod brojem 138 – bio među poznatim žrtvama tajnih pritvora i nehumanog postupanja u objektu OVK u Kukešu, u Albaniji.

128. Prema optužnici podnetoj u avgustu 2010, Bisaku i neodređeni broj drugih civila u pritvoru u Kukešu bili su „više puta pretučeni i udarani motkama i palicama, nogama, verbalno zlostavljani i mučeni”. U optužbi kojom se okrivljeni Sabit Geci tereti za „ratne zločine protiv civilnog stanovništva”, uključujući „ubistvo civila u Kukešu, pojedinca Antona Bisakua koji je pretučen i upucan”, specijalni tužilac Euleksa izjavio je da je Bisaku „ubijen iz vatrenog oružja uperenog u njega u toku nečovečnog postupanja, prebijanja i mučenja koji su se dogodili oko 4. juna 1999. ili na taj dan”.

3.3.2. Postkonfliktni pritvori koje sprovode pripadnici OVK i partneri

129. Posle 12. juna 1999. kosovski Albanci su nastavili da hapse lica zbog raznih stvari, uključujući i osvete, kazne i profit. Počinioci – međi kojima su svi, prema našim izvorima, pripadnici OVK i partneri – nakon toga smišljaju sopstvena nova sredstva za hapšenje i zlostavljanje civila i transportuju ih sa Kosova do novih zatočeničkih objekata u Albaniji, ali ne onih kojima je OVK upravljao u vreme rata.

Svedoci – bivši borci OVK

130. U mesecima neposredno nakon proglašenja kraja sukoba na Kosovu u junu 1999, članovi i partneri OVK na desetine osoba koje su oteli navodno isporučuju u tajne pritvore na albanske teritorije.

131. Ovo kod nas izaziva ozbiljnu zabrinutost i za albanske vlasti sprovođenje istrage i rešavanje ovog slučaja treba da bude prioritet jer se za ogromnom većinom lica, uključujući i brojne Albance, za koja smo utvrdili da su tako tretirana i dalje traga.

132. Prema našim informacijama, u Albaniji nije bio samo jedan objekat za tajni pritvor u periodu posle okončanja sukoba – postojala je čitava ad hoc mreža takvih objekata, koje su povezivala česta putovanja od jednog do drugog pokrajinskim putevima Albanije i prelaženje preko porozne, haotične granice između Kosova i Albanije (posebno u vreme masovnih kretanja izbeglica sredinom 1999).

133. Bili smo u mogućnosti da dobijemo izvorna, potvrdna svedočenja bivših boraca OVK i njihovih pomoćnika, koji su više puta saobraćali između objekata koji se navode u našem izveštaju i prevozili zarobljenike iz većine njih.

134. Na ovim putovanjima, regruti OVK i partneri navodno su vozili privatna vozila bez oznaka, uključujući kamione i kombije, ponekad u konvojima, između dva objekta. Prevozili su osoblje OVK i logistiku, hranu, alkohol ili cigarete, i grupe žena za seksualno iskorišćavanje. Najvažnije jeste to da su od jula 1999. pa sve do avgusta 2000. prevozili i zarobljenike.

135. Objekti u kojima su zatočenici bili zatvoreni u postkonfliktnom periodu razlikuju se po karakteru od objekata iz ratnog perioda: ustanovili smo da su to prvenstveno bile seoske privatne kuće u ruralnim i prigradskim područjima, uključujući i tradicionalne albanske kuće na selu i njihove ambare.

136. Pored toga, postkonfliktnoj mreži zatočeničkih objekata dodat je najmanje jedan namenski izgrađen objekat, koji je bio jedinstven po izgledu i nameni. Sastojao se od modernog prihvatnog centra za organizovani kriminal u trgovini organima, napravljen u stilu improvizovane operativne klinike na kojoj su zarobljenicima koje je držao OVK protiv njihove volje uklanjani bubrezi. Prema našim izvorima, vođe tog zločinačkog poduhvata zatim su otpremale ljudske organe iz Albanije i prodavale ih privatnim klinikama u inostranstvu, na međunarodnom „crnom tržištu” organa za transplantaciju.

3.3.2.1 Druga podgrupa zarobljenika: „nestao”

137. Zarobljenici u ovoj podgrupi bili su žrtve prisilnog nestanka: tokom nedelja koje su sledile posle 12. juna 1999. niko od njih nije viđen, niko za njih nije čuo otkako su oteti na Kosovu.

138. Organizatori ovog postkonfliktnog zločinačkog čina navodno su započeli proces filtriranja, pri čemu je manji broj zarobljenika selektivno izdvajan iz svake veće grupe nestalih i preseljavan na neko drugo mesto. Dokazi ukazuju na to da je razlog za proces filtriranja zarobljenika na ovaj način bio povezan sa utvrđivanjem podobnosti izabranih zatočenika za korišćenje koji ih je čekalo.

Srbi su bili glavna meta

139. Faktori za koje se smatra da su bili od značaja za proces filtriranja – što nam je potvrdilo više izvora – jesu godine starosti, pol, zdravstveno stanje i etničko poreklo zarobljenika, pri čemu su etnički Srbi prvenstveno bili na meti.

140. U brojnim izjavama čuli smo da zarobljenici ne samo da su predavani, već su i „kupovani” i „prodavani”. Zbog ovoga smo pokušali da razjasnimo mesto gde se ukrštaju otmice i neobjavljeno pritvaranje u kontekstu sukoba, kao i aktivnosti organizovanog kriminala, koji je rasprostranjen u mnogim oblastima svakodnevnog života u regionu.

3.3.2.1.1.1 Studija slučaja prirode objekata: Ripe

141. U toku naših istraživanja zaključili smo da su najmanje tri izvora, čija smo svedočenja dobili, nesumnjivo fizički prisutna u kući porodice K. u mestu Ripe u blizini Burela (mnogo pominjana „žuta kuća”) u kontekstu krivičnih dela OVK tokom kojih su bili prisutni.

142. Svaki od ovih izvora ispričao je jedinstvene i specifične detalje u vezi sa tačnom lokacijom i izgledom kuće, o njenom vlasniku, pripadnicima OVK koji su tamo bili raspoređeni i karakteru i zapovedništvu ilegalnih aktivnosti koje su se odvijale u toj kući u periodu od 1999. do 2000.

143. Na osnovu ovih svedočenja izvora, može se zaključiti da su K. kuću držali pod kontrolom i u njoj boravili pripadnici OVK koji su bili deo mreže koja upravlja većim delom severne polovine Albanije.

144. Mala grupa komandanata OVK navodno je naredila i nadzirala više isporuka civilnih zarobljenika u K. kuću u periodu do godinu dana, od jula 1999. do sredine 2000. Većina ovih zarobljenika oteta je iz pokrajinske oblasti juga Kosova i transportovana u Albaniju na načine opisane u ovom izveštaju. Za razliku od onih držanih u Kukešu, zarobljenici dovedeni u Ripe uglavnom su bili Srbi.

145. Osim toga, izvori bliski OVK govore o velikom broju žrtava trgovine ženama i devojkama dovedenim u K. kuću, gde su seksualno iskorišćavane ne samo od strane pripadnika OVK, već i nekih stanovnika Ripe zajednice.

146. U toku perioda u kojem je OVK bio prisutan u kući, ćutanje stanovnika Ripe o prisustvu OVK jedinica i njihovih aktivnosti bilo je, prema našim izvorima, ostvareno zahvaljujući pretnjama, ali i „isplatama”, u kojima su bile i znatne sume novca, kao i slobodnom pristupu alkoholu, drogama i prostitutkama.

Otkrića američkih novinara

147. Postoje značajni dokazni elementi o tome da je mali broj zarobljenika OVK, uključujući i neke od otetih etničkih Srba, umro u mestu Ripe ili u blizini K. kuće. Za ove smrtne slučajeve saznali smo ne samo kroz svedočenja bivših pripadnika OVK koji su rekli da su učestvovali u zatvaranju i transportu zarobljenika dok su bili živi, već i kroz svedočanstva ljudi koji su prisustvovali sahrani, ekshumaciji, premeštanju i ponovnom sahranjivanju leševa zarobljenika i dok je OVK bio u K. kući i u periodu nakon što je OVK napustio K. kuću, a njeni stanovnici se u nju vratili.

148. Naša otkrića u odnosu na K. kuću izgleda da u velikoj meri potkrepljuju rezultati do kojih je došla ekipa istraživačkih novinara koji rade za američke producente dokumentarnih filmova „American Radio Works”. Njihova otkrića sažeta su u poverljivi interni memorandum dostavljen Unmiku 2003, što je dovelo do formiranja istražne misije za K. kuću.

149. Ipak, svedočenja koja smo sakupili takođe su otkrila dimenziju operacija OVK u K. kući o kojima ranije nije izvestio ni ARW tim, ni bivši glavni tužilac Haškog tribunala Karla del Ponte u svojim memoarima, ni mediji u svojim uzastopnim „otkrićima”.

150. Operativci OVK ne samo da su ostavili zarobljenike u Ripe, već su ih očigledno iz ovog mesta prevozili dalje u različite objekte za pritvor. Prema izjavama vozača koji su bili uključeni u prevoz zarobljenika, neke od osoba koje su vozili iz mesta Ripe bile su one iste koje su dovezli sa Kosova, dok su drugi u Ripe stigli iz različitih i nepoznatih krajeva.

151. K. kuća stoga nije bila krajnje ishodište u ovoj povezanoj mreži zatočeničkih objekata i prevoza zarobljenika. Njena tačna uloga, značaj za celu operaciju, možda je prethodno pogrešno protumačena.

152. K. kuća je, u stvari, izgleda bila više neka vrsta „prolazne stanice”, na kojoj su zatočenici držani u tranzitu do njihove konačne sudbine i, prema nekim izvorima, podvrgnuti naizgled čudnim oblicima „obrade” / „filtriranja”, uključujući i ispitivanje krvi i fizičkog stanja.

3.3.2.1.2 Zapažanja o uslovima pritvora i transporta

153. Zarobljenici su u ovim zatočeničkim objektima navodno bili u komunikacijskoj izolaciji pod stalnom oružanom stražom, ili u prostorijama koje su bile deo glavne zgrade, ili u ambarima, garažama, skladištima ili drugim susednim objektima napravljenim za skladištenje.

Vozači kombija i kamiona – svedoci

154. Tokom transporta između tih zgrada, zarobljenici su redovno bacani u kombije i kamione kao bale jer su im ruke bile vezane iza leđa, a zatim vezivani za unutrašnju armaturu na vozilu.

155. Vozači kombija i kamiona – od kojih će nekoliko njih postati ključni svedoci obrazaca opisane prakse zlostavljanja – videli su i čuli patnje zarobljenika u toku transporta, posebno zbog nedostatka vazduha ili zbog psihičkih patnji koje su preživljavali očekujući neizbežnu sudbinu.

3.3.2.2 Treća podgrupa zarobljenika: „žrtve organizovanog kriminala”

156. Poslednja i najuočljivija podgrupa zarobljenika u postkonfliktnom periodu, ne samo zato što je njena sudbina u velikoj meri senzacionalistička i u velikoj meri pogrešno shvaćena, obuhvata zarobljenike koje smatramo „žrtvama organizovanog kriminala”. U ovoj podgrupi ima nekoliko lica za koja smo otkrili da su odvedena u centralni deo Albanije i odmah ubijena, pre nego što su im u improvizovanoj operativnoj klinici uklonjeni bubrezi.

157. Zarobljenici iz ove podgrupe nesumnjivo su u pritvoru OVK pretrpeli najstrašnije mučenje. Prema izvoru svedočenja, zarobljenike „filtrirane” u ovoj poslednjoj podgrupi u početku su držali u životu, dobro hranili i dozvoljavali im da spavaju. Stražari i krvnici OVK, koji bi ih inače tukli do besvesti, ponašali su se prema njima sa relativnom uzdržanošću.

158. Kako nam je rečeno, svaki zarobljenik prolazio je kroz najmanje dva prolazna zatočenička objekta, ili „usputne stanice”, pre nego što je bio isporučen na operativnu kliniku. Ove „usputne stanice”, očigledno pod kontrolom operativaca OVK i partnera usklađenih sa „Dreničkom grupom”, nalazile su se, između ostalog, na sledećim pritvorskim lokacijama:

Bicaj (u okolini) – očigledno privatna kuća u malom selu južno od Bicaja, u seoskom okruženju nedaleko od magistralnog puta prema Peškopeji;

Burel – na periferiji grada Burel, kompleks na kome su najmanje dve pojedinačne građevine u kojima su zatočenici bili zatvoreni, kao i kuća u kojoj su se okupljali operativci i odmarali se;

Ripe – dvospratna, samostalna seoska kuća zvana K. kuća, ili „žuta kuća”, koja je bila predmet kombinovane forenzičke posete Unmika / MKSJ 2004. nakon što su je identifikovali istraživački novinari, i

Fuše-Kruje – još jedna odvojena, dvospratna seoska kuća udaljena od glavnih puteva i okružena velikim imanjem, koja je navodno poslužila kao „sigurna kuća”, ne samo za filijale OVK, već i za druge grupe organizovanih kriminalaca koji su uključeni u šverc droge i trgovinu ljudima.

Studija slučaja prirode objekata: Fuše-Kruje

159. Fuše-Kruje je bila poslednja lokacija otkrivena u našim istraživanjima gde se proces „filtriranja” navodno završavao, a mala, odabrana grupa zarobljenika OVK dovde dovedenih suočavala sa smrću.

Molili otmičare da ih ne iseku na komade

160. Postoje jake indicije, od svedočenja izvora koja smo dobili, da su u procesu kretanja kroz prolazna mesta, bar neki od zarobljenika postajali svesni konačne sudbine koja ih čeka. U zatočeničkim objektima, gde su mogli da čuju druge sapatnike, kao i u toku transporta, priča se da su neki od zarobljenika preklinjali svoje otmičare da ih poštede, da ne budu „iseckani na komade”.41

161. Bar u trenutku kada su im špricem uzimali krv radi analize (korak koji izgleda da je srodan „tipizaciji”, odnosno određivanju nivoa kompatibilnosti organa transplantacije), ili kada su ih pregledali ljudi koje su oslovljavali sa „lekari”, mora da je zarobljenicima bilo napomenuto da su neka vrsta medicinske robe. Izvori koji su opisivali ovakve situacije kažu da su se pomenute analize i ispitivanja obavljali u oba mesta – Ripe i Fuše-Kruje.

162. Svedočenja na kojima zasnivamo naša saznanja govore verodostojno i dosledno o načinima na koje su ubijani svi zarobljenici, obično hicem u glavu, pre operacije tokom koje se uklanjao jedan ili više organa. Saznali smo da se uglavnom trgovalo „bubrezima leševa”, tj. bubrezima koji su posthumno izvađeni; nije bilo naprednih hirurških zahvata koji zahtevaju kontrolisane kliničke uslove i upotrebu velike količine anestetika

163. Iz različitih i nezavisnih izvora OVK insajdera saznali smo za razne elemente i perspektive kruga koji se bavi trgovinom ljudskim organima: s jedne strane, iz perspektive vozača, telohranitelja i drugih „popravljača” koji izvršavaju logističke i praktične zadatke dostavljanja ljudskih tela u operativnu kliniku, a sa druge strane, iz perspektive „organizatora”, kriminalnih vođa koji, kako se navodi, ulaze u poslove obezbeđivanja ljudskih organa radi transplantacije u zamenu za unosne novčane nagrade.

164. Praktična dimenzija trgovine ljudima relativno je jednostavna. Zarobljenici dovedeni u oblast Fuše–Kruje (posle naporne višečasovne vožnje iz Ripe ili Burela) prvo se zatvaraju u „sigurnu kuću”. Vlasnik ovog imanja bio je etnički Albanac koji je navodno imao i klansku i kriminalnu povezanost sa članovima „Dreničke grupe”42.

165. Kada je hirurzima koji obavljaju transplantaciju bilo javljeno da budu spremni za operaciju, zarobljenici su pojedinačno dovođeni iz „sigurne kuće”, ubica OVK pogubio bi ih po kratkom postupku i njihovi leševi transportovani su brzo u operativnu kliniku.

166. Hirurške procedure koje se potom obavljaju – vađenje bubrega iz leša, a ne operacije živih donatora – najčešći su načini na koje se dolazi do organa i tkiva donatora za potrebe transplantacije – osim krivičnog dela pribavljanja leševa. Eminentni stručnjaci koji se bave transplantacijom organa sa kojima smo se konsultovali tokom našeg istraživanja opisali su nam ove procedure kao efikasne i niskorizične43.

Kosovske vlasti ograničavaju istraživanje

167. Izvori su izjavili da je Fuše–Kruje izabran za sedište ovih objekata zbog blizine glavnog aerodroma u Tirani. Objekti u središtu ovog kruga za trgovinu ljudskim organima „sigurna kuća” i operativna klinika bili su dostupni međunarodnim posetiocima koji su dolazili i za slanje pošiljki.

4. Klinika Medikus

168. U toku istraživanja otkrili smo neke informacije koje su na neki način mimo našeg dosadašnjeg saznanja. Izgleda da ove informacije prikazuju širu, složeniju zaveru organizovanog kriminala u pribavljanju ljudskih organa za nezakonitu transplantaciju, u kojoj, pored Kosova, duže od jedne decenije učestvuju konspiratori iz najmanje tri strane zemlje. Konkretno, pronašli smo nekoliko kredibilnih, konvergentnih indikacija koje upućuju na to da je trgovina ljudskim organima, koja se odvijala u periodu posle okončanja konflikta u pritvorima, opisana u našem izveštaju, tesno povezana sa sadašnjim slučajem klinike Medikus, i to ne samo preko istaknutih kosovskih Albanaca i međunarodnih ličnosti koje su označene kao učesnici u zaveri u oba slučaja. Međutim, iz poštovanja prema istrazi koja je u toku i sudskom postupku koji vodi Euleks (Kancelarija specijalnog tužioca Kosova), osećamo obavezu da se uzdržimo od objavljivanja naših nalaza u tom pogledu. Dovoljno je reći da savetujemo svim zemljama čiji se državljani pojavljuju u optužnici u vezi sa klinikom Medikus da učine sve što je u njihovoj moći da se zaustavi ova sramna aktivnost i pomogne u izvođenju njenih organizatora i zaverenika pred lice pravde.

5. Razmišljanja o „staklenom plafonu odgovornosti” na Kosovu

169. Naša istraga je utvrdila da postoji „stakleni plafon odgovornosti” u vezi sa istragama koje se trenutno preduzimaju, kao i do sada izdatim optužnicama, pod pokroviteljstvom Kancelarije specijalnog tužioca na Kosovu.

170. Čini se da postoje dve glavne prepreke na koje SPRK nailazi u potrazi za pravdom u ime naroda Kosova. Prvi problem je u tome što de fakto domet istraživanja pažljivo nadgledaju i ograničavaju kosovske vlasti, pa stoga njihova saradnja sa Euleksom pati od dubokog nedostatka poverenja 44.

Klanovska zaštita kriminalaca

171. Drugo, ovi ljudi bi radije prihvatili pravdu u sudovima zbog svoje navodne uloge u vođenju nelegalnih logora i trgovine ljudskim organima nego da upletu svoje bivše visoke komandante OVK, čija su naređenja izvršavali, a koji su sada visoke političke ličnosti.

172. Centralna prepreka za postizanje pravde za mnoge Kosovare čini se da je običaj predaka, koji još uvek preovlađuje u nekim delovima društva, utemeljen u lojalnosti klanu, ili njegov ekvivalent u sferi organizovanog kriminala. Čak i kada sami zaverenici nisu pripadnici istog plemena, ili proširene porodice, osećanje lojalnosti prema svojim kriminalnim „bosovima” neraskidivo je kao bilo koja porodična veza.

173. Stoga će Sabit Geki odlučno izbegavati da govori o umešanosti onih zaista odgovornih za mučenje civila-zatvorenika u Kukešu jer su sada postali javne ličnosti vredne poštovanja. Isto tako, Iljir Recaj će i dalje da prihvata posledice što je žrtveni jarac za neredovne licence i finansiranje prakse na klinici Medikus u Prištini, a neće uprti prst na one koji su zaista odgovorni za ovu organizovanu kriminalnu aktivnost u zdravstvu na Kosovu.

174. Rezultat se ogleda u tome da politički lideri uverljivo odbacuju navode koji se odnose na umešanost OVK u pritvaranja, mučenja i ubistva u Albaniji – ozbiljne optužbe koje zaslužuju da budu istražene, kao što smo videli, mnogo ozbiljnije nego što je to do sada bio slučaj – kao nešto više od „spektakla” stvorenog od strane srpskih političkih propagandista.

6. Neka zaključna razmatranja 

175. U zaključku treba još jednom podsetiti da je ovaj izveštaj sačinjen u svetlu otkrića koja su se pojavila u memoarima bivšeg glavnog tužioca Haškog tribunala. Šokirana tim razotkrivanjima, Parlamentarna skupština nam je poverila zadatak da detaljnije proučimo optužbe i kršenja ljudskih prava za koja se tvrdi da su počinjena na Kosovu u navedenom periodu. Elementi izneseni u knjizi bivšeg tužioca odnose se pre svega na navodnu trgovinu ljudskim organima. Naša komplikovana, osetljiva istraga omogućila nam je ne samo da potvrdimo te elemente, već i da rasvetli dalje, povezane navode i stvorimo vrlo sumornu, zabrinjavajuću sliku onoga što se događalo i što se u izvesnoj meri i dalje događa na Kosovu. Naš zadatak nije bio da se sprovede krivična istraga – mi nismo ovlašćeni da to činimo, i pre svega nam nedostaju neophodna sredstva – a kamoli da izreknemo presude krivice ili nevinosti.

Zločin u srcu Evrope

176. Informacije koje smo sakupili ipak se odnose na izuzetno teške događaje koji su se desili u samom srcu Evrope. Savet Evrope i njene države članice ne mogu ostati ravnodušni na takvu situaciju. Mi smo pokazali da je organizovani kriminal značajna pojava na Kosovu. To nije ništa novo i, priznajem, nimalo ekskluzivno na Kosovu. Organizovani kriminal predstavlja užasan problem u regionu i takođe utiče na Srbiju, Crnu Goru i Albaniju, da pomenemo samo nekoliko primera. Postoje i zabrinjavajuće, iznenađujuće veze i sklonosti među različitim grupama koje su umešane. Štaviše, takve kriminalne grupe čini se da međusobno sarađuju daleko efikasnije nego odgovorni nacionalni i međunarodni pravosudni organi. Istakli smo i dokumentovali sumnjive, au nekim slučajevima i otvorene veze između organizovanog kriminala i politike, uključujući i predstavnike

vlasti; ni to nije ništa novo, barem ne za one koji ne zatvaraju oči i uši po svaku cenu. Muk i neuspeh da se reaguje na takav skandal podjednako su ozbiljni i neprihvatljivi. Nismo se bavili glasinama i huškanjima već smo opisali događaje na osnovu izjava više svedoka, dokumenata i objektivnih dokaza. Ono što smo otkrili, naravno, nije potpuno nepoznato. Isti ili slični nalazi dugo su bili detaljno iznošeni i osuđivani u izveštajima ključnih obaveštajnih i policijskih agencija, iako nisu bili praćeni na pravi način jer politički gospodari odgovarajućih autora radije ne bi da se eksponiraju i ne govore ništa, navodno zbog „političke celishodnosti”. Ali moramo da se zapitamo koji bi interesi mogli da opravdaju takav stav i prezir prema svim vrednostima na koje se uvek pozivaju u javnosti? Svi na Kosovu svesni su onoga što se dogodilo i trenutne situacije, ali ljudi ne pričaju o tome, osim u privatnim situacijama; godinama su čekali da istina – prava istina, a ne njena zvanična verzija – bude ogoljena. Naš jedini cilj danas jeste da govorimo u ime onih muškaraca i žena sa Kosova, kao i onih iz Srbije i Albanije, koji bez obzira na svoju etničku ili versku pripadnost, jednostavno teže ka istini i okončanju skandalozne nekažnjivosti i samo žele da budu u stanju da žive u miru. Istina i odgovornost su apsolutno neophodne ako postoji želja za istinskim pomirenjem i trajnom stabilnošću u regionu. Tokom naše misije sastali smo se sa veoma odvažnim osobama – domaćim i međunarodnim akterima – koji se bore da prevaziđu ravnodušnost i izgrade pravičnije društvo. Oni ne zaslužuju samo naše izraze solidarnosti već i našu punu i aktivnu podršku.

1 Sjedinjene Američke Države imaju ambasadu sa impresivnim resursima i vojnu bazu, kamp Bondstil, koja po obimu i važnosti očigledno prevazilazi regionalni značaj

2  „Nasleđe Unmika“ nam je živopisno predstavljeno kao „300.000 zbrkanih stranica”

3 Saznali smo da su neke zemlje koje su učestvovale u Kforu (na primer Velika Britanija) ponele celu svoju dokumentaciju i da je ona kasnije bila dostupna istražiteljima Euleksa samo na posebno obrazložen zahtev za svaki slučaj pojedinačno, što znatno usporava sprovođenje pravde

4 U vreme naše posete u januaru 2010. istražitelji Euleksa nisu uvek imali pristup dokumentaciji MKSJ, mada je tužilac MKS nedavno, kako je preneto, uveravao Euleks da će odmah dobiti pristup

5 Podatke je obezbedila Kancelarija za nestala lica i sudsku medicinu (OMPF), imajući u vidu slučajeve koji nisu bili rešeni početkom 2010. MKCK govori o 1000 nestalih po dolasku Kfora, uglavnom Srba, ali i kosovskih Albanaca koji su obeleženi kao „izdajnici”

6 Kancelarijom za nestala lica i sudsku medicinu (OMPF) trenutno zajednički upravljaju jedan zvaničnik Euleksa i jedan kosovski zvaničnik; formirana je, kako nam je rečeno, „da raščisti zbrku koju su ostavili Unmik i MKSJ”

7 Teškoće su najveće u slučajevima dokumentovanim u periodu „haosa“ od juna do kraja oktobra 1999. Vojnici Kfora očigledno nisu bili kvalifikovani da obave policijski posao i njihovi izveštaji sa mesta zločina uglavnom su, kažu, „neupotrebljivi”.

8 Navešću primer s kojim smo se suočili tokom istraživačke posete Prištini u vezi sa iskopavanjima u rudniku u kom su navodno bila zakopana tela 30 Srba. Angažovanoj lokalnoj građevinskoj kompaniji pretili su pripadnici lokalne zajednice, što je prilično omelo iskopavanja. Kako smo čuli, preovlađujući stav među kosovskim stanovništvom je da se „izdajnikom“ smatra svako ko pruži informacije o masovnim grobnicama sa srpskim žrtvama.

9 Istražitelji Euleksa su nas obavestili da je nivo saradnje sa albanskim vlastima „nula“. Posle nekoliko meseci, odgovor na zahtev za međunarodnu pravnu pomoć (u vezi sa logorom u Kukešu) bio je da je traženu istragu „odložila prirodna nepogoda“. Ostali međunarodni zvaničnici takođe su potvrdili „snažan otpor“ kosovskih vlasti da sarađuju u rešavanju slučajeva nestalih Srba ili navodnih kosovskih Albanaca „izdajnika“. Albanske vlasti su uporno ponavljale da „Albanija nikada nije dozvolila ekshumacije na svojoj teritoriji. Ovde nije bilo rata, pa ne treba tražiti ni grobnice“.

10 Navodno postoji izvesno opiranje i u samom OMPF kad su u pitanju slučajevi nestalih registrovani posle 12. juna 1999.

11 Serž Bramerc, glavni tužilac MKSJ, u pismu meni datiranom 17. decembra 2009. U razgovoru sa Karlom del Ponte 2009. bivša tužiteljka me je uveravala da bi pomenuti materijal trebalo da se čuva u arhivama MKSJ i da je prosto nezamislivo da je uništen.

12 Ti zahtevi su upućeni u martu 2009. sledećim zemljama: Belorusiji, Kanadi, Izraelu, Nemačkoj, Moldaviji, Poljskoj, Ruskoj Federaciji i Turskoj. U trenutku pisanja ovog izveštaja, samo je Kanada odgovorila na zadovoljavajući način.

13 Vidi saopštenje za štampu Euleksa od 15. oktobra 2010. http://www.eulex-kosovo.eu/en/pressreleases/0098.phpi izveštaj Nebi Ćena (AP) od 12. novembra 2010. http://news.yahoo.com/s/ap/20101112/ap_on_re_eu/eu_kosovo_organ_trafficking/print

14 Videti ekspertski izveštaj citiran u presudi Ljimaju

15 Karla del Ponte je sama rekla za suđenje Ljimaju da je „dopušteno da nadvlada nekažnjivost koja iskorišćava strah“. Videti „Lov“, Del Ponte i Sudetić, poglavlje 11

16 OVK je ja­ča­la na do­ma­ćem te­re­nu sko­ro kroz či­ta­ve de­ve­de­se­te ta­ko što je sku­plja­la do­bro­volj­ce po se­li­ma – mu­škar­ce svih uz­ra­sta – i uje­di­nja­va­la ih oko vo­đa ka­kav je bio Adem Ja­ša­ri. Ta­ko su for­mi­ra­ne ma­le oru­ža­ne je­di­ni­ce ili „bri­ga­de” po ce­loj te­ri­to­ri­ji Ko­so­va. Mno­gi od re­gru­ta ove „otadž­bin­ske OVK”, prak­tič­no ar­mi­je se­lja­ka, pro­šle su kroz ge­ril­sku obu­ku u kam­po­vi­ma na se­ve­ru Al­ba­ni­je i kri­jum­ča­ri­li su na Ko­so­vo oruž­je s ko­jim će spro­vo­di­ti na­sil­ne ak­ci­je ot­po­ra. Mi smo u is­tra­zi do­bi­li vi­še od 12 is­ka­za ko­sov­skih mu­ška­ra­ca al­ban­ske na­ci­o­nal­no­sti ko­ji su uče­stvo­va­li u ovoj kam­pa­nji „ot­po­ra”. Ka­da su Ja­ša­ri i ve­li­ki broj čla­no­va nje­go­ve po­ro­di­ce i sa­rad­ni­ka ubi­je­ni u ope­ra­ci­ji srp­skih sna­ga bez­bed­no­sti 1998, ovaj pr­vo­bit­ni ob­lik OVK je prak­tič­no ne­stao, pre­se­liv­ši se u fol­klor kao ro­man­tič­no pre­da­nje o oslo­ba­đa­nju Ko­so­va, sa Ja­ša­rom kao pa­lim ju­na­kom.

17 Me­đu glav­nim ri­val­skim po­li­tič­kim stran­ka­ma na ne­ko­li­ko ne­dav­nih iz­bo­ra bi­le su De­mo­krat­ska par­ti­ja Ko­so­va (Par­tia De­mo­kra­ti­ke e Kosovës ili DPK) i Ali­jan­sa za bu­duć­nost Ko­so­va (Ale­an­ca për Ardhmërinë e Kosovës ili ABK), pri če­mu su na če­lu obe par­ti­je ko­man­dan­ti „frak­ci­ja” ne­ka­da­šnjeg OVK, dok nji­ho­vo član­stvo či­ni ve­li­ki broj biv­ših ope­ra­ti­va­ca OVK.

18 Za­be­le­ži­li smo ne­ve­ro­vat­ne is­po­ve­sti čo­ve­ka po ime­nu Na­zim Blja­ca, ko­ji je pro­šle go­di­ne sve­do­čio o ko­ri­šće­nju oba­ve­štaj­ca za ci­lja­na ubi­stva i ra­znim ob­li­ci­ma re­ke­ti­ra­nja; Blja­cin opis taj­nog pod­ze­mlja je­dan je od onih ko­je pre­po­zna­je­mo u sop­stve­nim is­tra­ži­va­nji­ma.

19 U tom smi­slu, na­ša sa­zna­nja ko­re­spon­di­ra­ju sa oni­ma do ko­jih su do­šli me­đu­na­rod­ni pred­stav­ni­ci voj­nih i oba­ve­štaj­nih po­sma­trač­kih mi­si­ja – od Kfo­ra, pre­ko OEBS-a , pa sve do CIA – u iz­ve­šta­ji­ma ob­ja­vlje­nim na ra­znim me­sti­ma to­kom po­sled­njih pet­na­est go­di­na.

20 Na sa­mom Ko­so­vu, oblast uti­ca­ja „Dre­nič­ke gru­pe” i nje­nih fi­li­ja­la ši­rio se da­le­ko iz­van tog lo­ka­li­te­ta: ima­li su čvr­stu kon­tro­lu nad kri­mi­nal­nim kar­te­li­ma ak­tiv­nim u op­šti­na­ma, uklju­ču­ju­ći, ali ne ogra­ni­ča­va­ju­ći se na, Is­tok, Sr­bi­cu, Sken­de­raj, Kli­nu, Pri­zren i Pri­šti­nu.

21 Vi­di Le Mon­de, 11. de­cem­bar 2010.

22 Ta­či je, na pri­mer, ime­no­van za glav­nog de­le­ga­ta ko­sov­skih Al­ba­na­ca na sa­mi­tu u Ram­bu­jeu.

23 Na pri­mer, ame­rič­ka ad­mi­ni­stra­ci­ja za bor­bu pro­tiv nar­ko­ti­ka u iz­ve­šta­ju u pro­le­će 1999. na­vo­di da or­ga­ni­za­ci­je za kri­jum­ča­re­nje dro­ge ko­je či­ne et­nič­ki Al­ban­ci na Ko­so­vu sma­tra za „dru­ge po zna­ča­ju, iza tur­skih ban­di, kao do­mi­nant­ne kri­jum­ča­re he­ro­i­na duž balkanske rute”.

24 To su oba­ve­štaj­ne slu­žbe Ne­mač­ke (BND), Ita­li­je (Si­smi), Bri­ta­ni­je (MI6) i Grč­ke (EYP)

25 Vi­di, na pri­mer, iz­ve­štaj IEP (In­sti­tut za evrop­sku po­li­ti­ku, Ber­lin) od 9. ja­nu­a­ra 2007. – pri­pre­mljen za Ne­mač­ko mi­ni­star­stvo od­bra­ne („Ope­ra­ti­o­na­li­si­e­rung von Se­cu­rity Sec­tor Re­form (SSR) auf dem We­stlic­hen Bal­kan – in­tel­li­gen­te/kre­a­ti­ve Ansätze für eine langfri­stig po­si­ti­ve Ge­stal­tung di­e­ser Re­gion”); do­ku­ment kla­si­fi­ko­van kao taj­ni, a ipak do­stu­pan na In­ter­ne­tu; na stra­ni 57 auto­ri uka­zu­ju na to da se „Ta­či sma­tra, u bez­bed­no­snim kru­go­vi­ma, mno­go opa­sni­jim od Ha­ra­di­na­ja, ko­ji kao biv­ši šef OVK ima ši­ro­ku me­đu­na­rod­nu mre­žu” (moj pre­vod). Još je­dan iz­ve­štaj ne­mač­ke taj­ne slu­žbe (Bun­de­snac­hric­hten­di­enst/BND), na sli­čan na­čin do­stu­pan na In­ter­ne­tu (BND Analyse vom 22.02.2005), ime­nu­je go­spo­du Ta­či­ja, Lju­ku i Ha­ra­di­na­ja kao ključ­ne lič­no­sti or­ga­ni­zo­va­nog kri­mi­na­la na Ko­so­vu i is­tra­žu­je po­seb­no, na 27 stra­na de­talj­ne ana­li­ze, po­sle­di­ce „Dre­nič­ke gru­pe”. Ni­smo se ogra­ni­či­li na pro­u­ča­va­nje ovih iz­ve­šta­ja i dru­gih iz­vo­ra, već smo in­ter­vju­i­sa­li je­dan broj li­ca ko­ja su bi­la uklju­če­na, na osnov­nom ni­vou, u pri­pre­me ovih iz­ve­šta­ja.

26 Fat­mir Li­maj, biv­ši ko­man­dant OVK vi­so­kog ran­ga, op­tu­žen je, su­đe­no mu je i na kra­ju je oslo­bo­đen od stra­ne MKSJ u su­đe­nju to­kom ko­ga se na­i­šlo na mno­go pro­ble­ma ko­ji se ti­ču va­lja­no­sti do­ka­za.

27 U to­ku po­sled­njih de­set go­di­na, oba­ve­štaj­ne slu­žbe iz vi­še ze­ma­lja Za­pad­ne Evro­pe, agen­ci­je za spro­vo­đe­nje za­ko­na, uklju­ču­ju­ći Fe­de­ral­ni is­tra­žni bi­ro (FBI) u Sje­di­nje­nim Dr­ža­va­ma i ana­li­ti­ča­ri ne­ko­li­ko na­ci­o­nal­no­sti ko­ji ra­de u struk­tu­ra­ma NA­TO-a pri­pre­mi­li su me­ro­dav­ne iz­ve­šta­je pot­kre­plje­ne či­nje­ni­ca­ma iz po­u­zda­nih iz­vo­ra o ne­za­ko­ni­tim ak­tiv­no­sti­ma „Dre­nič­ke gru­pe”.

28 Po­sto­je čvr­sti do­ka­zi o ume­ša­no­sti ove gru­pe i nje­nih fi­nan­sij­skih spon­zo­ra u pra­nje nov­ca, kri­jum­ča­re­nje dro­ge i ci­ga­re­ta, tr­go­vi­nu lju­di­ma, pro­sti­tu­ci­ju i na­sil­nu mo­no­po­li­za­ci­ju naj­ve­ćih ko­sov­skih eko­nom­skih sek­to­ra, uklju­ču­ju­ći go­ri­vo za vo­zi­la i iz­grad­nju.

29 Ova sred­stva pr­ven­stve­no su sa­ku­plja­na kroz do­pri­no­se iz ko­sov­ske di­ja­spo­re, a dr­ža­na su u stra­nim ban­ka­ma, uklju­ču­ju­ći one u Ne­mač­koj i Švaj­car­skoj. Fi­nan­sij­ska sred­stva na ras­po­la­ga­nju Ta­či­je­vom unu­tra­šnjem kru­gu dra­ma­tič­no su po­ra­sla sa stva­ra­njem fon­da po­sve­će­nog OVK po­zna­tom kao At­dheu Thërre („Do­mo­vi­na zo­ve”).

30 Tre­ba da is­tak­nem od­lič­no no­vi­nar­sko is­tra­ži­va­nje Bal­kan In­sight Re­por­ters’ Net­work (BIRN), ko­ja je iz­ve­sti­la o ele­men­ti­ma mre­že lo­go­ra OVK u Al­ba­ni­ji u apri­lu 2009. Al­tin Ra­hi­mi, Vla­di­mir Ka­raj i Majkl Mont­go­me­ri.

31 Dok je Ta­či bio na Pri­štin­skom uni­ver­zi­te­tu i po­stao li­der Stu­dent­skog po­kre­ta ko­sov­skih Al­ba­na­ca, Mu­ja je stu­di­rao kar­di­o­lo­gi­ju na Uni­ver­zi­te­tu u Ti­ra­ni i bio u ve­zi sa mi­li­tant­nim ele­men­ti­ma al­ban­skog ot­po­ra srp­skoj re­pre­si­ji na Ko­so­vu.

32 Mu­ja je bio op­šti „me­di­cin­ski ko­or­di­na­tor” Glav­nog šta­ba OVK, što je bi­lo me­sto sa ko­ga je nad­gle­dao pru­ža­nje me­di­cin­ske po­mo­ći ra­nje­nim voj­ni­ci­ma OVK, kao i dru­ge hit­ne slu­ča­je­ve u ope­ra­tiv­nim zo­na­ma OVK. Mu­ja je po­seb­no ko­ri­stio Voj­nu bol­ni­cu u Ti­ra­ni, u Al­ba­ni­ji, i ras­po­la­gao obim­nim za­li­ha­ma i opre­mom ko­ju je OVK na­ba­vljao za­hva­lju­ju­ći stra­nim do­na­ci­ja­ma. To­kom 1998. i 1999, kao zva­nič­ni pred­stav­nik OVK, uz po­dr­šku ele­me­na­ta u al­ban­skoj voj­sci i al­ban­ske taj­ne slu­žbe, Mu­ja je bio nad­le­žan za niz dru­gih in­fra­struk­tu­ra: naj­ma­nje je­dan he­li­kop­ter, ne­ko­li­ko do­bro fi­nan­si­ra­nih pro­je­ka­ta iz­grad­nje i im­pro­vi­zo­va­nih sme­šta­ja – uklju­ču­ju­ći pri­vat­ne ku­će i sta­no­ve – za ko­man­dan­te OVK, re­gru­te i part­ne­re ko­ji su iz ino­stran­stva do­la­zi­li u Al­ba­ni­ju, uklju­ču­ju­ći i one na pu­tu pre­ma Ko­so­vu.

33 Mu­ja je bio i ko­or­di­na­tor za zdrav­stvo/me­di­ci­nu u Pri­vre­me­noj vla­di Ko­so­va, za vre­me pri­vre­me­nog pre­mi­je­ra Ta­či­ja, i ko­man­dant 40. Me­di­cin­skog ba­ta­ljo­na Ko­sov­skog za­štit­nog kor­pu­sa.

34 U vre­me pi­sa­nja ovog do­ku­men­ta, u de­cem­bru 2010, Ša­ip Mu­ja ra­di u ad­mi­ni­stra­ci­ji Ha­ši­ma Ta­či­ja kao vi­ši po­li­tič­ki sa­vet­nik u ka­bi­ne­tu pre­mi­je­ra, za­du­žen, iz­me­đu osta­log, za oblast zdrav­stva.

35 Mu­ja je op­šte­pri­znat, na pri­mer, od­i­grao je ulo­gu u uvo­đe­nju si­ste­ma „te­le­me­di­ci­ne” na Ko­so­vu, za­hva­lju­ju­ći ko­joj zdrav­stve­ne i hi­rur­ške uslu­ge mo­gu da se pri­me­nju­ju uz po­moć le­ka­ra na uda­lje­nim lo­ka­ci­ja­ma, ko­ri­ste­ći in­ter­net teh­no­lo­gi­ju za po­ve­zi­va­nje uče­sni­ka.

36 Kom­bi­no­va­ni uti­caj Mu­je i Ve­se­li­ja u tom smi­slu is­tra­jao je to­kom tran­zi­ci­o­ne fa­ze Ko­sov­skog za­štit­nog kor­pu­sa; obo­ji­ca su ima­li cen­tral­ni uti­caj na for­mi­ra­nje oba­ve­štaj­nih struk­tu­ra i me­ha­ni­zme do­no­še­nja stra­te­ških od­lu­ka unu­tar DPK. U spolj­ne stra­ne, za ko­je se na­vo­di da su an­ga­žo­va­ni, spa­da­ju pri­pad­ni­ci al­ban­ske taj­ne slu­žbe, ame­rič­ke pri­vat­ne voj­ne i bez­bed­no­sne kom­pa­ni­je i izra­el­ski oba­ve­štaj­ni struč­nja­ci.

37 Ovih 40 oso­ba ne ob­u­hva­ta­ju li­ca či­ji je pri­tvor u Dra­ču tra­jao sa­mo dok su oba­ve­štaj­ni ofi­ci­ri OVK spro­vo­di­li is­pi­ti­va­nje.

38 Voj­na gru­pa­ci­ja For­cat e Ar­ma­to­su­ra të Republikës së Kosovës ili FARK – „Oru­ža­ne sna­ge Re­pu­bli­ke Ko­so­vo” – no­mi­nal­no se bo­ri­la za isti cilj oslo­bo­đe­nja kao i OVK, ali su je ko­man­dan­ti OVK sma­tra­li pro­tiv­ni­kom i na nju gle­da­li s pre­zi­rom i po­do­zre­njem. FARK je po­li­tič­ki svr­sta­van uz DPK i sma­tran od­bra­nom vla­de Bu­ja­ra Bu­ko­ši­ja u iz­gnan­stvu. Za raz­li­ku od OVK, FARK je bio iz­gra­đen oko je­zgra is­ku­snih ofi­ci­ra, et­nič­kih Al­ba­na­ca ko­ji su slu­ži­li u Voj­sci Sa­ve­zne Re­pu­bli­ke Ju­go­sla­vi­je. Ko­man­dan­ti OVK bi­li su ve­o­ma ne­po­ver­lji­vi pre­ma FARK-u i te­ži­li su da su­zbi­ju nje­go­vo re­gru­to­va­nje no­vih bo­ra­ca i na­bav­ke za­li­ha oruž­ja i mu­ni­ci­je. OVK je u pri­tvo­ru dr­žao broj­na li­ca, po­seb­no ci­vi­le u se­ver­noj Al­ba­ni­ji, u bli­zi­ni gra­ni­ce sa Ko­so­vom, na osno­vu op­tu­žbi da po­dr­ža­va­ju FARK i da su sto­ga ne­lo­jal­ni ci­lju OVK.

39 Ge­ki i Ali­ja su uhap­še­ni u ma­ju i ju­nu 2010. i op­tu­že­ni su za rat­ne zlo­či­ne pro­tiv ci­vil­nog sta­nov­ni­štva. Iako po­sto­je čvr­sti do­ka­zi pro­tiv Kra­sni­ći­ja, tre­ćeg osum­nji­če­nog po istom pi­ta­nju, on je i da­lje u bek­stvu u vre­me ovog pi­sa­nja i sa­mim tim ne mo­že bi­ti pred­met op­tu­žbe pre­ma ko­sov­skom kri­vič­nom po­stup­ku. Če­ka­ju­ći na hap­še­nje Kra­sni­ći­ja, kao i na efi­ka­snu pri­me­nu prav­de, su­đe­nje sve tro­ji­ce tre­ba da se odr­ži ili u Okru­žnom su­du u Pri­šti­ni ili u Okru­žnom su­du u Mi­tro­vi­ci, po­čet­kom 2011.

40 Na­ši iz­vo­ri u OVK re­kli su nam da je Ca­han, u stva­ri, bio ope­ra­tiv­no me­sto za na­pre­do­va­nje OVK pre­ko pla­nin­ske gra­ni­ce na Ko­so­vo. Po­zna­to je da su bor­ci OVK sta­ci­o­ni­ra­ni u Ca­ha­nu po­kre­nu­li „Ope­ra­ci­ju aero”, je­dan od ret­kih upa­da na srp­sku te­ri­to­ri­ju kra­jem ma­ja 1999.

41 U in­te­re­su us­po­sta­vlja­nja rav­no­te­že, tre­ba­lo bi da is­tak­nem da su ne­ke pri­če o stra­hu za­tvo­re­ni­ka ima­le ten­den­ci­ju da pre­te­ra­no dra­ma­ti­zu­ju či­nje­ni­ce. Na pri­mer, ni­smo na­i­šli na do­ka­ze za tvrd­nju da su ne­kim žr­tva­ma pr­vo ukla­nja­li je­dan bu­breg, za­tim ih „za­ši­va­li”, po­no­vo za­tva­ra­li na iz­ve­stan pe­ri­od i na kra­ju od­stra­nji­va­li i dru­gi bu­breg.

42 Šu­ro­va­nje sa mre­ža­ma ko­je su se ba­vi­le tr­go­vi­nom sek­sa, ile­gal­nih imi­gra­na­ta u Evro­pu i kri­jum­ča­re­njem pred­me­ta, uklju­ču­ju­ći dro­gu i oruž­je, do­ve­lo je na kra­ju vla­sni­ka do to­ga da bu­de uhap­šen od stra­ne al­ban­skih zva­nič­ni­ka za spro­vo­đe­nje za­ko­na, iako iz­gle­da da ne­ma ni­ka­kve ve­ze sa zlo­či­ni­ma po­či­nje­nim u okvi­ru mre­že OVK.

43 Na­su­prot ši­ro­ko ras­pro­stra­nje­nom skep­ti­ci­zmu o to­me da li su ope­ra­ci­je po­ve­za­ne sa tr­go­vi­nom or­ga­na iz­vo­đe­ne u Al­ba­ni­ji u pe­ri­o­du 1999–2000, struč­nja­ci ko­je smo kon­sul­to­va­li ne sa­mo da sma­tra­ju da je sa­vr­še­no mo­gu­će da je ta me­to­do­lo­gi­ja ko­ri­šće­na već su i upo­zna­ti s tim da su oba­vlja­ni slič­ni, ne­za­ko­ni­ti za­hva­ti to­kom ko­jih su va­đe­ni or­ga­ni iz le­še­va.

44 Pri­mer u do­me­nu upra­vlja­nja in­for­ma­ci­ja­ma je­ste ogra­ni­čen pri­stup po­li­cij­skim is­tra­ži­te­lji­ma Eulek­sa kri­vič­noj ba­zi po­da­ta­ka ko­jom upra­vlja­ju nji­ho­ve ko­sov­ske ko­le­ge. Lo­kal­no ru­ko­vod­stvo ne­ra­do odo­bra­va slu­žbe­ni­ci­ma Eulek­sa pri­stup In­for­ma­ci­o­nom si­ste­mu ko­sov­ske po­li­ci­je (KPIS), i to sa­mo pre­ko ne­ko­li­ko ko­ri­snič­kih ime­na i lo­zin­ki, pri če­mu sva­ka od njih mo­ra da bu­de ve­za­na za pri­ja­vlji­va­nje na po­zna­tog ime­no­va­nog zva­nič­ni­ka Eulek­sa. Pre­tra­ge ko­je je spro­veo sva­ki od ovih ko­ri­sni­ka mo­gu di­rekt­no da nad­zi­ru ofi­ci­ri za ve­zu, ko­ji će zna­ti ko­li­ko če­sto i ka­da je iz­vr­še­na pre­tra­ga od stra­ne Eulek­sa, kao i ko­ga je Euleks pro­ve­ra­vao. Ipak ima mno­go slu­ča­je­va u ko­ji­ma jed­no­stav­na teh­no­lo­gi­ja raz­o­ča­ra po­li­cij­skog is­tra­ži­te­lja mo­der­nog do­ba jer si­stem KPIS-a re­dov­no „pa­da”. Isti si­stem za re­gi­stra­ci­ju mo­tor­nih vo­zi­la, KVIS, ta­ko­đe, bio je otvo­ren za is­tra­ži­te­lje Eulek­sa po­sle tra­lja­vih pre­go­vo­ra o sa­rad­nji sa Ko­sov­skom po­li­ci­jom. Me­đu­tim, ver­zi­ja ba­ze po­da­ta­ka ko­ja je do­stup­na (za raz­li­ku od ori­gi­nal­nog pro­to­ti­pa ko­ji je za­jed­nič­ki raz­vi­jen u okvi­ru Un­mi­ka) bio je is­klju­či­vo na al­ban­skom je­zi­ku. MMA(mo­ni­to­ring, men­tor­stvo i sa­ve­to­va­nje) ne­ma­ju ve­li­kog zna­ča­ja ka­da ko­sov­ski part­ne­ri ra­de ono što ho­će – je­di­ne ko­rek­tiv­ne me­re ko­je mo­gu da pre­du­zmu me­đu­na­rod­ne sna­ge sa­sto­je se u to­me da na­pi­šu iz­ve­štaj ko­ji ide do lan­ca od­go­vor­no­sti i ve­ro­vat­no za­vr­ša­va na sto­lu ne­gde u Bri­se­lu gde se tre­ti­ra kao naj­ma­nje hi­tan i ne ta­ko va­žan za po­li­tič­ku ko­rekt­nost.