Izdvojeno mišljenje u odluci sudskog veća povodom zahteva za oslobođenje Vojislava Šešelja (II)

Četvrtak, 5. maj 2011. godine, odluka po pravilu 98bis

Danas, u četvrtak 5. maja 2011. godine pozdravljam sve prisutne, gospodina Markuzena, gospođu Birsej, njihove saradnike. Pozdravljam i gospodina Šešelja, kao i sve druge osobe koje nam pomažu danas u radu.

Nastaviću sa čitanjem svog mišljenja i stigao sam do paragrafa 7 – Naređivanje u skladu sa članom 7.1 statuta.

Tužilaštvo u paragrafima 144 i 145 pretpretresnog postupka smatra da je optuženi citiram “lično naredio zločine, progona, ubistva, mučenja, nehumanog postupanja i prisilnog premeštanja u Vukovaru”, tačke 1, 4, 8, 9 i 11, paragrafi 15 do 18, 20 i 28 do 32 optužnice, time što je dao za zadatak “nijedan ustaša ne sme živ da izađe iz Vukovara”. To je rekao svedok VS-027.

Takođe je “naredio zločine progona, proterivanja i prisilnog premeštanja u Hrtkovcima” tačke 1, 10 i 11, paragrafi 15 do 17 i 31 do 33 optužnice, “tokom svojih sastanaka sa saradnicima i simpatizerima u Vojvodini 1991. i 1992. godine i implicitno u svom govoru održanom u Hrtkovcima 6. maja 1992. godine”, i najzad “ da je namera optuženog da naredi zločine u Vukovaru i Hrtkovcima nešto što se može izvesti iz sadržine govora i razgovora i činjenice da su se zločini zaista posle toga odigrali”, a pri tom se tužilaštvo oslanja na svedoke VS-015, VS-026 i VS-1033.

Što se tiče rečenice izgovorene u Vukovaru, koju sam upravo citirao, nju optuženi osporava, a jedini svedok koji prenosi te reči, po meni, nije dovoljno verodostojan. Stoga se ne može zaključiti da optuženi treba da bude smatran odgovornim za taj vid odgovornosti koji proističe iz člana 7.1 statuta.

U pogledu govora u Hrtkovcima pitanje koje se postavlja jeste pitanje da li ono što je izjavio tokom tog govora, što se karakteriše sledećom rečenicom “Duboko sam uveren da vi Srbi iz Hrtkovaca i obližnjih sela znate kako da sačuvate vaše jedinstvo i živite u slozi i da ćete se brzo otarasiti Hrvata koji ostaju u vašem selu”, dakle da to predstavlja naređenje. Tim pre što prema sudskoj praksi koju navodi tužilaštvo u fus notama 488, 489 i 490 u predmetima Kordić, Blaškić, Krstić i Akajezu smatra i uzima kao pretpostavku da osoba koja daje naređenje treba da bude u poziciji autoriteta i da je situacija u kojoj je bio optuženi omogućavala njemu da izdaje naređenja. Optuženi u to vreme nije imao nikakvu političku ni vojnu vlast i nije imao mogućnost da izdaje naređenja.

Sagledavanje govora koji je održan u Hrtkovcima 6. maja 1992. godine, to sasvim potvrđuje, jer tu se možemo uveriti da se on podseća, da on podseća na činjenicu da postoji jedan režim koji je na vlasti i da postoji jedna opozicija sa Srpskom radikalnom strankom i on naglašava “Mi osuđujemo sadašnji režim kako u Srbiji, tako i u ovoj krnjoj Jugoslaviji”. Pored toga postoji i jedna očigledna kontradikcija koja proističe iz vidova odgovornosti, jer ne može se s jedne strane njemu stavljati na teret to što je davao naređenja i s druge strane to što je podsticao na počinjavanje ili čak sam počinjavao. Moguće je da postoji samo jedan ili drugi vid odgovornosti. Shodno tome, po meni, optuženog bi trebalo osloboditi za taj vid odgovornosti, koji se dakle zasniva na naređivanju.

U redu. Sada ću preći na poglavlje C – Počinjavanja. To je najvažniji deo mog mišljenja.

Pre nego što pređem na sam sadržaj ovog poglavlja, želim da kažem sledeće, preliminarno. Na stranici 43791 dokaznog predmeta P-00031, optuženi kao svedok u predmetu Milošević izjavio je sledeće, odgovarajući na jedno pitanje gospodina Najsa o njegovoj svečanoj izjavi vezano za ovaj sud, citiram u potpunosti ono što je rekao “Smatram da nije objektivno i da je ovaj sud izuzetno pristrasan. Mogao bih, što se mene tiče, da odmahnem rukom i rukom izbrišem ovakve izjave unutar izvođenja dokaza i da kažem da je sve to samo folklor i da sačekam mirno završno većanje da bih se usredsredio na ključno pitanje udruženog zločinačkog poduhvata”.

S obzirom da sam kao sudija deo ovog suda mogu da smatram da optuženi misli da sam ja apriori pristrasan i da se neću upustiti u suštinu debate, a to je udruženi zločinački poduhvat iz paragrafa 6 optužnice. Ali, eto učiniću to time što ću vrlo brižljivo odmeravati stanovište tužilaštva, kao i stanovište optuženog da bih došao do jednog provizornog zaključka u ovoj fazi postupka. Reč je o jednom izuzetnom složenom pitanju koje, nažalost, ne mogu da obradim iz svih uglova s obzirom na usmeni postupak. Međutim, ipak ću tome posvetiti 20 stranica, dakle nešto manje od celine mog izdvojenog mišljenja.

U redu. Dakle, sada ću preći na pitanje odgovornosti optuženog unutar udruženog zločinačkog poduhvata.

U paragrafu 6 optužnice kaže se “Vojislav Šešelj je učestvovao u udruženom zločinačkom poduhvatu. Svrha tog udruženog zločinačkog poduhvata bila je da se činjenjem zločina, koji predstavljaju kršenja odredbi članova 3 i 5 Statuta Međunarodnog suda, većina Hrvata, muslimana i drugih stanovnika nesrpske nacionalnosti silom trajno ukloni sa otprilike jedne trećine teritorije Republike Hrvatske (u daljem tekstu Hrvatska) i velikih delova Bosne i Hercegovine, kao nekih delova Vojvodine u Republici Srbiji kako bi ta područja postala deo nove države pod dominacijom Srba.”

U paragrafu 8 navode se učesnici tog poduhvata i ja ću ih citirati, budući da je ovo važno: Slobodan Milošević, general Veljko Kadijević, general Blagoje Adžić, pukovnik Ratko Mladić, Radmilo Bogdanović, Jovica Stanišić, Franko Simatović zvani Frenki, Radovan Stojičić zvani Badža, Milan Martić, Goran Hadžić, Milan Babić, Radovan Karadžić, Momčilo Krajišnik, Biljana Plavšić, Željko Ražnatović zvani Arkan, drugi političari iz bivše Jugoslavije, iz Republike Crne Gore i srpski rukovodioci iz Bosne i iz Hrvatske. Takođe su u taj spisak bile uvrštene srpske snage, to je termin koji kolektivno označava pripadnike Jugoslovenske narodne armije JNA, koja je posle toga postala Vojska Jugoslavije, zatim teritorijalne odbrane, srpske teritorijalne odbrane u Hrvatskoj i u Bosni i Hercegovini, Vojske Republike Srpske Krajine VRSK i Vojske Republike Srpske VRS, kao i pripadnici TO Srbije i Crne Gore, snage srpske lokalne policije, Republike Srbije i snage specijalne srpske policije SAO Krajina i RSK koje su se zajednički nazivale Martićeva policija, martićevci, policija SAO Krajine ili milicija SAO Krajine, kao i pripadnici paravojnih srpskih, crnogorskih, bosansko-srpskih i hrvatsko-srpskih snaga, kao i dobrovoljačke jedinice, pre svega četnici ili Šešeljevci.

Potkrepljujući tezu o udruženom zločinačkom poduhvatu tužilac, pored dokaznih predmeta koje navodi u svom usmenom izlaganju, poziva se na paragrafe 4 i sledeće paragrafe optužnice u vezi sa učešćem tužioca u udruženom zločinačkom poduhvatu, razaznavajući tri glavna aspekta koja ću sada da navedem.

Kao prvo, optuženi je navodno iskoristio svoju vlast političara da bi obezbedio promovisanje u medijima svog projekta stvaranja, putem nasilja, Velike Srbije.

Drugo, kao predsednik Srpske radikalne stranke i kao vođa SČP-a Vojislav Šešelj je navodno nadzirao regrutovanje, indoktrinaciju, finansiranje, formiranje, stvaranje, koordinaciju, snabdevanje i raspoređivanje dobrovoljačkih jedinica koje su često izazivale prisilno premeštanje nesrba koji su živeli u ciljnim područjima.

Kao treće, optuženi je navodno dao veliki doprinos stvaranju udruženog zločinačkog poduhvata time što je počinio zločine progona putem govora koji su pozivali na mržnju u Vukovaru u Hrvatskoj, Zvorniku u Bosni i Hercegovini i Hrtkovcima u Srbiji i putem proterivanja i nehumanih dela, kao što je prisilno premeštanje u Hrtkovcima.

Potkrepljujući udruženi zločinački poduhvat tužilaštvo navodi u svom pretpretresnom podnesku izveštaj svedoka Tomića, zatim dokazne predmete P -255, P-1200, P-32, P-1176, P-34, P-35, P-1196, P-1197, P-40, P-1185, P-1176, P-1196, P-1220, P-1086, P-163, P-34, P-35, P-644, P-1003, P-59, P-513, P-221 i P-915.

Izvinjavam se što čitam sve ove brojeve, međutim, kao što sam rekao da ću da podrobno analiziram stav tužioca, morao sam ovo sve da navedem.

Takođe tužilaštvo se oslanja, pre svega, na sledeće svedoke: VS-014, VS-026, VS-1104, VS-1133, VS-007, VS-010, VS-011, VS-017, VS-027, VS-038, VS-1008 i VS-1136.

U redu. Dakle, u ovome je izneta čitava teza tužilaštva, dakle, na osnovu svedoka i dokumenata.

U fazi postupka, shodno pravilu 98bis, nije nužno da se uđe u duboku analizu primenjivog prava u ovom pogledu, jer tokom faze predočavanja dokaznih predmeta nije bilo svedoka, ni veštaka, ni prijatelja suda i njihovih pravnih stavova, koji ne moraju da se uzmu u razmatranje, tek na kraju, pa ipak treba napraviti jednu minimalnu sliku pojma udruženog zločinačkog poduhvata na osnovi prakse iz žalbene presude u predmetu Tadić. U vezi s tim žalbeno vijeće u predmetu Tadić, u paragrafu 227 presude, u vezi s actus reus zločina, navelo je sledeće, ovo ću sad svima pročitati na informaciju:

(i) Veći broj optuženih, s tim da se konkretno navodi da ti optuženi ne moraju nužno biti pripadnici neke vojne, političke ili administrativne strukture, kako to sasvim jasno pokazuje predmet linča u Esenu i predmet Kurt Gebl.

Drugo, postojanje projekta, plana ili cilja zajedničkoga koji se sastoji od počinjenja jednoga od zločina koji se navode u statutu ili se pak implicira počinjenje tih djela. Taj projekt, plan ili cilj ne mora se nužno razraditi ili formulirati prije samog događaja. On se može konkretizirati spontano i zaključiti se iz činjenice da više osoba, odnosno više pojedinaca djeluje zajedno kako bi izvršili jedan udruženi zločinački poduhvat.

Treće, učestvovanje optuženoga u zajedničkom planu, koji implicira počinjenje jednog od zločina na osnovi statuta. Tu sudjelovanje ne uključuje nužno i konsumaciju nekoga od konkretnih zločina koji se navode u odredbama statuta, ubojstvo, istrebljenje, mučenje, silovanje i tako dalje, nego može biti u obliku pomoći ili u obliku doprinosa u cilju ostvarenja zajedničkoga projekta ili cilja. Što se pak tiče stanja svijesti, odnosno mens rea, veće je konkretno navelo da se mens rea mijenja ovisno o kategoriji i u koji ulazi zajednički plan. Budući da postoje tri kategorije, odnosno tri vida, ja ću ih nabrojiti.

Kod prvog oblika traženi element je namjera da se počini konkretan zločin, a to je namjera koju djele nekoliko supočinitelja.

Što se tiče drugog oblika potrebno je da optuženi ima lična saznanja o sistemu zlostavljanja i to da se dokaže na osnovi konkretnih svjedočenja ili pak da se zaključi na osnovi ovlasti koje optuženi ima, te da je imao namjeru da doprinese tome zajedničkom sistemu zlostavljanja.

Kod trećega oblika, takozvanog proširenog, traženi element je namjera da se sudjeluje i da se doprinese kriminalnoj aktivnosti ili kriminalnom planu od strane grupe i da se doprinese udruženom zločinačkom poduhvatu u kojem u svakom slučaju dolazi do izvršenja zločina od strane grupe. Osim toga odgovornost za zločin neki drugi osim onoga koji se planira zajedničkim planom vrijedi samo u sljedećim situacijama:

(i) Bilo je predvidljivo da se može počiniti takav zločin, tj. da ga može počiniti jedan ili drugi član grupe i

(ii) Optuženi se namjerno izložio tom riziku.

Ova sudska praksa daleko je od jednoglasne. Osim toga nju čak spore i suci ovoga međunarodnog suda, kako to i pokazuje izdvojeno mišljenje suca Šomburga u vezi s krivičnom odgovornošću Milana Martića.

Kako bismo iznijeli stvar sažeto, moram podsjetiti da u statutu nema nijedne riječi o udruženom zločinačkom poduhvatu. Štaviše, generalni sekretar Ujedinjenih naroda je u svom izvještaju od 3. maja 1993. godine pred Vijećem sigurnosti rekao sljedeće, citiram u cijelosti “Međutim, postavlja se pitanje da li neka pravna osoba, neko udruženje ili organizacija mogu kao takve biti smatrane počiniteljem zločina, jer su njezini članovi zbog tog jedinog razloga stavljeni pod nadležnost nekog međunarodnog suda.”

Generalni sekretar misli da se ne bi trebalo držati tog koncepta u pogledu međunarodnog suda. Kriminalna djela koja su navedena u statutu su djela koja su počinile fizičke osobe i te osobe stavljaju se pod nadležnost međunarodnog suda i to neovisno od njihove pripadnosti bilo kojoj grupi. To stoji u paragrafu 51 njegovog izvještaja.

Dodajem i sljedeće – ne može postojati kolektivna odgovornost kako se u svoje vrijeme izjasnio i Ninberški sud “Ljudi su ti, a ne apstraktni entiteti, koji čine zločine za čije počinjenje kaznu izriče međunarodno pravo”. Osim toga moram kazati s tim u vezi da, kada se poziva na kolektivnu odgovornost, to je nešto što ide sasvim u suprot, odnosno sasvim protiv misije međunarodnoga suda, a ono je da se postigne mir i da se ide u prilog pomirenju na teritoriju bivše Jugoslavije.

Kako bismo bolje razradili ovu provizornu sliku ja se moram pozvati na jednu noviju odluku, koju je donijelo Preliminarno vijeće Vanrednih veća pred sudovima Kambodže, koje prihvaćajući primjenu udruženog zločinačkog poduhvata i to njegovog prvog i drugog vida odbacilo primjenu trećega vida udruženog zločinačkog poduhvata smatrajući da taj oblik nema utemeljenja u međunarodnom običajnom pravu, odnosno da ga nije imao u vrijeme počinjenih djela. S tim u vezi dovoljno je pročitati 83. paragraf te odluke.

U ovome trenutku, odnosno za vrijeme postupka po pravilu 98bis i bez zauzimanja konačnoga stava u vezi s teorijom udruženog zločinačkog poduhvata ja ću je ipak unijeti u svoje izlaganje kako bih provjerio da li predočeni dokazi omogućuju da se donese zaključak o postojanju navodnog udruženog zločinačkog poduhvata.

Kako bih pokušao okvalificirati taj udruženi zločinački poduhvat sudac se osjeća dužnim, u nedostatku formalnih dokumenata, koji potvrđuju postojanje zajedničkog projekta da uđe u potragu za indicijama, a među tim indicijama ja sam dužan, samo pokazivanja radi, treba citirati one koji su navedeni u najnovijoj presudi ovoga suda u predmetu Đorđević.

Evo ih, demografski podaci – Pretjerana upotreba sile od strane, od srpskih snaga u kršenju sporazuma iz oktobra 1998. godine, motivi zločina – Koordinirano dejstvovanje MUP-a i jedinica VJ, neproporcionalna upotreba sile u antiterorističkim akcijama, sistematska kontrola identifikacijskih isprava i registarskih oznaka vozila Albanaca s Kosova, nastojanja da se zločini sakriju, odnosno ti zločini koji su počinjeni nad albanskim civilima s Kosova.

Kao što se vidi, ovaj lov na indicije može se se pokazati neplodnim u ovom slučaju zato što na prvi pogled jednostavno bi se moglo reći da se radi o proizvedenim indicijama, o demografskim indicijama, odnosno podacima i o motivima zločina. Razumni sudac ne može zaključiti da postoji nekakav projekt u kojem se nalaze sve navedene osobe. Zapravo, mada se prema stavu optužbe treba zaključiti da je takav jedan projekt povezivao sve te ličnosti, dokazni predmeti u prilog tvrdnjama tužilaštva ne idu formalno u tom smjeru. Očito je da članovi udruženog zajedničkog poduhvata moraju između sebe imati nekakvu vezu koja nastaje na osnovi stručnih sastanaka druge vrste susreta, zajedničkih stavova, pripadnosti istoj stranci ili pripadnosti istoj vladi. Bio bi, naime, paradoksalno tvrditi da su oni članovi udruženog zločinačkog poduhvata na nekakav automatski način, zbog svojih uvjerenja, zbog nacionalne pripadnosti, zbog vjeroispovesti ili zbog svog načina mišljenja, ako bi sudac uopće mogao analizirati nečije intimne misli.

Prema tome, ja mislim da je važno da se na raspolaganju imaju i neopipljivi elementi koji uspostavljaju vezu među takvim ljudima. To nije promaklo tužilaštvu, budući da je ono ograničilo vremenski okvir ovog udruženog zločinačkog poduhvata od 1. avgusta 1991. godine do mjeseca septembra 1993. godine i stvarno je interesantno znati zašto je određen taj baš mjesec septembar 1993. godine.

Optužba u 8. paragrafu optužnice kaže sljedeće “Udruženi zločinački poduhvat, koji se spominje nastao je pre 1. avgusta 1991. godine i trajao najmanje do decembra 1995. godine. Vojislav Šešelj je učestvovao u ovom udruženom zločinačkom poduhvatu do septembra 1993. godine, kada je došao u sukob sa Slobodanom Miloševićem.”

Optužba dakle priznaje da postoji potreba za takvom vezom jer očito nakon što je došlo do toga sukoba sa Slobodanom Miloševićem više nije bilo zajedničkoga projekta. Sasvim inkoherentno u tom smislu u optužnici koja je podignuta protiv Radovana Karadžića, koja je svima poznata, vremenski okvir traje sve do decembra 1995. godine i u njemu se spominje Vojislav Šešelj kao jedan od članova udruženog zločinačkog poduhvata, bez ikakvoga prekida u vremenu.

Tužilac je objasnio svoj stav u zahtjevu od 17. maja 2010. godine, kojim se tražilo direktno prihvaćanje dokaznih predmeta u spis. Prema stavu tužilaštva radilo se o relevantnim dokumentima, jer se odnose na udruženi zločinački poduhvat i namjeru optuženoga i njegov doprinos udruženom zločinačkom poduhvatu. Međutim, optužba je dugo razrađivala svoje stajalište govoreći da je s porastom srpskoga nacionalizma, za vrijeme raspada bivše Jugoslavije, optuženi postao postao saveznik Slobodana Miloševića i drugih srpskih vođa, te su oni zajedno nastojali postići cilj ujedinjenja svih Srba u jednoj državi, koju je optuženi nazivao Velikom Srbijom i ta kreacija dovela je do prisilnoga premještanja nesrpskoga stanovništva i počinjenja drugih zločina nad takvim stanovništvom. U tome zahtjevu tužitelj navodi slijedeće dokazne predmete P-1321, P-1167, P-1169, P-1170, P-1263, P-1264, P-1275, P-1301, P-1206, P-1388 i P-1364. Dakle, tako kaže tužiteljstvo.

Optuženi je prihvatio ideologiju koju je zagovarao Srpski kulturni klub i Srpski četnički pokret, dokazni predmet P-1170 i 1172. Optuženi Šešelj je prigrlio naziv vojvode, dokazni predmet P-1170, P-1322 i P-1180.

Prema stavu tužilaštva udruženi zločinački poduhvat nastao je još u februaru 1991. godine. Godine 1990. optuženi je formirao SČP i nastojao ga je registrirati, ali bez uspjeha, dokazni predmet P-1264. Onda je formirao SRS, odnosno Srpsku radikalnu stranku u februaru 1991. godine, koja je priznata kao politička stranka, dokazni predmet P-1265.

Prema onome što kaže tužilaštvo, optuženi je priznao da je njegova stranka vidjela u borbi za obranu nacionalnih interesa Srba teren na koji se moglo ući u suradnju sa SPS-om Slobodana Miloševića, te sa SDS-om, mada tužilac citira sljedeću rečenicu “U vezi sa svim ostalim mi se ne slažemo, ali moramo surađivati da bismo branili srpski identitet. Mi vodimo zajedničku borbu i po tom pitanju ništa nas ne smije dijeliti”, dokazni predmet P-1204. U prilog ovoj argumentaciji optužba se poziva na dokumente P-1282, P-1187, P-1233, P-1312, P-1243, P-1251, P-1252 i P-1327.

U svim tim dokaznim predmetima tužilaštvo je zahtjevalo prihvaćanje u spis iskaza optuženog iz predmeta Milošević. Radi se o dokaznom predmetu, odnosno dokumentu P-31, koji prema riječima tužilaštva karakterizira udruženi zločinački poduhvat. Taj dokument ima više od 1600 stranica, ja sam ga vrlo pažljivo proučio i to riječ po riječ.

Razmatranje transkripta od 42678. do 44370. stranice omogućava da se ustanovi da optuženi Šešelj nije poznavao neke članove poduhvata, primjerice Simatovića, vratiću se na njega, ili da je imao tek sporadične kontakte s drugima, na primjer s Babićem, a što se tiče Miloševića, s njim se upoznao tek u aprilu 1992. godine. Prema tome, kao što vidimo jasno daleko nakon početka postojanja navodnog udruženog zločinačkog poduhvata.

Naravno, Šešeljeve tvrdnje izrečene pod zakletvom mogu biti neistinite ili mogu davati samo jedan djelomični prikaz istine. Međutim, tužiteljstvo nije za vrijeme unakrsnog ispitivanja oborilo te tvrdnje i u ovoj situaciji ono što je govorio svjedok Šešelj pod zakletvom u predmetu Milošević može se uzeti u obzir od strane razumnog suca kao nešto što je posebno relevantno, pa i od dokazne vrijednosti.

Citiraću nekoliko primjera.

Stranica zapisnika 43932 optuženi, koji je ovde prisutan, rekao je, kada je sjedio na mjestu za svjedok kao svjedok “Ja tvrdim, odnosno insistiram na činjenici da je Franko Simatović netko koga ja u životu nisam vidio, odnosno susreo”.

Konkretnije što se tiče Slobodana Miloševića i veza s njim, on je rekao na stranici zapisnika 43943 “U maju 1992. godine počeo sam se redovitije sastajati s Miloševićem.”

Na stranici 44383 kaže slijedeće “Bio je nemoguće ukazati na bilo kakvu vezu između nas, zato što do aprila 1992. godine mi se uopće nismo poznavali.”

To, dakle, što je svjedok rekao na stranici zapisnika 44100 “Hoćete da vam objasnim kakvi su bili odnosi između gospodina Miloševića i gospodina Hadžića? Hadžić je jedan od onih poznatih begunaca. I to od… ja sam od 1991. godine u sukobu s gospodinom Hadžićem. Ja sam o njemu govorio samo negativno.” Sudac Bonomi postavlja pitanje i postavlja sljedeće pitanje “Zar niste rekli da ne dolazi u obzir da je gospodin Hadžić bio u nekakvom udruženom zločinačkom poduhvatu, bez obzira kojem, s optužnim?” Optuženi u tom slučaju bio je Slobodan Milošević. Odgovor Vojislava Šešelja “Ja sam rekao da je nemoguće da on sudjeluje sa mnom u bilo čemu, zato što je između nas dvojice postojao stalni sukob.”

Optužba, budući da nema relevantnih elemenata za svakoga člana kojega vodi na popisu udruženog zločinačkog poduhvata, ne dokazuje da su te osobe imale neku vezu u smislu prakse koju je postavilo žalbeno vijeće, kako smo ranije kazali ili da su imali istu namjeru. Prema tome trebalo je da postoje dokazni predmeti, koji ustanovljavaju da su članovi udruženog zločinačkog poduhvata imali istu namjeru, kao i optuženi, da se izvrši protjerivanje nesrba, konkretno da muslimani i Hrvati konačno napuste, dakle definitivno, jednu trećinu Republike Hrvatske, široka područja Republike Bosne i Hercegovine, te neke djelove Vojvodine kako bi se te regije uvele u novu državu u kojoj bi dominirali Srbi.

Ja ću sada ući malo dublje u analizu.

Tako bi konačni cilj udruženog zločinačkog poduhvata, prema riječima optužbe, bio da se te regije integriraju u novu državu kojom bi dominirali Srbi. Polazeći od te premise, postavlja se pitanje razumnom sucu o granicama te Velike Srbije, kako se spominje u paragrafu 9 optužnice. Tu se kaže da je optuženi “propagirao politiku koja je imala za cilj objediniti sve srpske teritorije u jednu homogenu srpsku državu. On je definirao liniju Karlobag-Ogulin-Karlovac-Virovitica kao zapadnu granicu te nove srpske države, koju je nazivao Velikom Srbijom i koja uključuje Srbiju, Crnu Goru, Makedoniju i znatne dijelove Hrvatske i Bosne i Hercegovine.

U pretpretresnom podnesku piše sljedeće “Vojislav Šešelj je u velikoj mjeri doprinio udruženom zločinačkom poduhvatu igrajući ulogu glavnoga propagandista stvaranja Velike Srbije putem nasilja, jedinstvene države pod dominacijom Srba. Sredinom devedesetih godina dvadesetog stoljeća Vojislav Šešelj je neprekidno pozivao na stvaranje srpske države, koja bi imala aktuelne granice Republike Srbije i Crne Gore, te velike djelove Hrvatske, Makedonije i Bosne i Hercegovine.” U potkrepu ovim argumentima optužba navodi dokazne predmete P-01321, P-1170, P-1169, P-150, P-1171, P-1172, P-1173 i P-39.

Potrebno je ustanoviti da govori, bilo pisani, bilo intervjui, optuženoga su se događali u toku vremena, a optužba sama čini jednu razliku u svom predraspravnom podnesku između više vrsta tih govora. Govori održani sredinom devedesetih godina prošlog stoljeća. Dokazni predmeti 1321, 1170, 1169, 150, 1171, 1172, 1173 i P-39. Ovdje treba ustanoviti da se tu upućuje zahtjev za ujedinjenjem u jednu državu za sve srpske teritorije.

Govori koji su održani pred kraj devedesetih godina bili su radikalniji. P-1174, P-1175 i P-37. Tu treba primjetiti da se traži da srpski teritorij i srpski narod ne bude odvojen od otadžbine.

Isto tako, čini mi se važnim, precizira se da unutar te srpske države trebaju živjeti pravoslavni muslimani, katolici i protestantski Srbi u jedinstvu. Dakle, tu se mora ustanoviti da nema ni traga etničkim razmatranjima.

Navodni radikalni karakter ovih govora meni se ne čini dovoljnim da bi imao direktne ili indirektne poslijedice za počinjene zločine.

U periodu koju pokriva optužnica optuženi je iskoristio situaciju i pogoršavao je kako bi silom stvorio srpsku državu, P-1264, P-1338, P-56, P-255, P-256, P-644, P-179, P-34, P-62 i P-56.

Sam koncept udruženog zločinačkog poduhvata s različitim protagonistima osporavan je, čini mi se, u odluci koju je 10. novembra 2005. godine donijelo Vijeće broj tri, riješavajući po zahtjevu optužbe, kojom se tražilo spajanje predmeta Milan Martić, Jovica Stanišić i Franko Simatović, te Vojislav Šešelj. U to je vrijeme tužilaštvo htjelo spojiti ova tri predmeta. Zanimljivo je razmisliti o razlozima i motivima takvog zahtjeva.

Optužba u svom zahtjevu od 1. juna 2005. godine, u paragrafu 23 podneska navodi cilj udruženog zločinačkog poduhvata u tri optužnice. Vijeće III kojim je predsjedavao sudac Robinson, a u vijeću su bili suci Agijus i Liju, odbacilo je zahtjev za spajanjem predmeta, rekavši u paragrafima 20 i 21 odluke, citiram, slijedeće “Udruženi zločinački poduhvat, koji se tu navodi nije identičan u svakoj od ovih optužnica, s tim da se mora primjetiti da dolazi do djelomičnog preklapanja između točki optužnice, oblika odgovornosti, vremenskog okvira i mjesta zločina”.

Usput budi rečno, moram kazati da udruženi zločinački poduhvat, koji se tereti u optužnici, odnosno u predmetu Mrkšić, Radić i Šljivančanin, se spominje na slijedeći način u paragrafu P-169 presude koja je sada već svima poznata, koju svi mogu pročitati “U optužnici se tvrdi da su trojica optuženih u dogovoru s drugim osobama, među ostalim Miroljubom Vujovićem, Stankom Vujanovićem, sudjelovali u udruženom zločinačkom poduhvatu, čiji je cilj bio progon Hrvata i drugih nesrba koji su bili u bolnici u Vukovaru. Također se tvrdi da su zločini koji se terete u optužnici bili u okviru cilja koji se pripisuje udruženom zločinačkom poduhvatu, te da je svaki od optuženih posjedovao potrebni mens rea za počinjenje svakog od tih zločina. To je reklo vijeće.

U paragrafu 608 vijeće kaže sljedeće “Činjenice za koje je vijeće zaključilo da su utvrđene dokazima ne potkrepljuju tezu tužilaštva da je postojao udruženi zločinački poduhvat u kojem je zajedno s drugima učestvovao bilo koji od trojice optuženih i dodaje kao i drugi. Ta presuda, koja predstavlja pravni autoritet, po mom mišljenju ne mora predstavljati uzimanje na znanje općepoznate činjenice, ali, prema tome ako u Vukovaru nije bilo udruženog zločinačkog poduhvata, sa članovima Srpske radikalne stranke, kako bi ona u ovome predmetu mogao takav poduhvat postojati. Polazeći od te premise analizu treba još malo produbiti. I prije nego što budemo … analizirali dijelove odluke, žalbene odluke iz predmeta Tadić potrebno je ispitati da li je zajednički plan postojao, u kojem bi bili optuženi i drugi članovi udruženog zločinačkog poduhvata. Jednom riječju, projekt UZP-a, kako se definira u paragrafu 6 optužnice, koji ću ponovno citirati, zato što je to važno, koji je imao za cilj da se definitivno istjera nesrpsko stanovništvo sa otprilike trećine teritorije Republike Hrvatske, velikih područja teritorija Bosne i Hercegovine i nekih djelova Vojvodine u Republici Srbiji kako bi se te regije integrirale u novu državu, kojim bi dominirali Srbi.

Dakle, mi shvaćamo da bi novi cilj bio, odnosno da je cilj bio konačan – nova država pod srpskom dominacijom.

Da li je to stvarno projekt koji motivira sve njegove sudjelnike ili nisu li, zapravo, postojala dva projekta, dva plana – stvaranje Velike Srbije, onu koju traži optuženi Šešelj i drugi plan, koji bi bio održavanje krnje Jugoslavije unutar nekadašnjih granica federalne, odnosno Savezne Jugoslavije, što bi bio Miloševićev plan. To pitanje nalaže duboku analizu. Način da se postigne taj konačni cilj, dakle, je li takav, to sredstvo bilo odlazak nesrba iz Hrvatske, djelova Bosne i Hercegovine ili, pak, Vojvodine ili je taj odlazak bio motiviran nekim drugim razlozima, koji nemaju nikakve veze sa stvaranjem države.

Dakle, na osnovi ovih osnovnih pitanja potrebno je analizirati dokaze tužilaštva.

Prije svega, očito je da postoje dvije osnovne koncepcije koje se nalaze u temelju političkoga djelovanja Miloševića i Šešelja. Očiti zaključak je da se ne radi točno o istome projektu i tako ne može se primjeniti oblik odgovornosti koji proizlazi iz udruženog zločinačkog poduhvata.

U vezi s drugim pitanjem, što se tiče definitivnog odlaska nesrba mora se ustanoviti da čak ako su Srbi, ne, oprostite, ponoviću. Dakle, čak ako su Hrvati sa područja Krajine napustili navedene teritorije, ipak morate zaključiti da je od 15. januara 1992. godine Republika Hrvatska međunarodno priznata i to u okviru granica kakve su bile u Federativnoj Jugoslaviji.

Isto tako što se tiče Republike Bosne i Hercegovine nije se moglo raditi o stvaranju neke nove države, počev od aprila 1992. godine, tim pre što su Ženevske konferencije i plan Vens-Oven priznavali postojanje teritorije pod srpskom dominacijom u Republici Bosni i Hercegovini, koje danas čine Republiku Srpsku.

I na kraju, u pogledu Vojvodine, za koju treba reći da ona i onako pripada Srbiji, nije bilo potrebe za bilo kakvim proterivanjem da bi se ona pripojila nekoj novoj srpskoj državi, pošto je ona već bila u srpskoj državi.

Slušajući šta je govorio optuženi u vezi Hrvata, uglavnom, i u manjoj meri u vezi muslimana, čini se posle prve analize da je odlazak Hrvata možda jedna mera represije ili represolija posle isterivanja Srba iz Hrvatske, dok je odlazak muslimana izgleda nešto što osporava čak i sam optuženi, koji smatra da su to Srbi muslimanske vere. Ovim pitanjem nadugačko se bavilo tužilaštvo i gospodin Najs za vreme svedočenja optuženog u predmetu Milošević na temu Velike Srbije.

Optuženi Šešelj, odgovarajući na jedno pitanje Slobodana Miloševića rekao je sledeće, citiram (slobodan prevod bez teksta) “Ovo je jedan ideološki koncept koji potiče iz davnina, pojavio se u javnosti 1683. godine u vreme sloma Turaka pred kapijama Beča. Ja uzimam za osnovu koncept koji potiče iz 17. veka. U velikom broju suđenja pred Haškim tribunalom, a ja sam pročitao praktično sve presude, bilo je puno svedoka koji su govorili o Velikoj Srbiji, a koji nemaju pojma o tome šta to znači i u velikoj brojem presuda to se uzima zdravo za gotovo. Međutim ja, kao najveći živi nacionalista i glavni ideolog srpskog nacionalizma, ja mogu da vam da pravo, originalno objašnjenje ove ideje, ovog koncepta. To bi bilo korisno za ovo suđenje i za druga suđenja isto tako”, on je tada verovatno već imao u vidu svoje suđenje, “jer niko od osoba koje su obuhvaćene udruženim zločinačkim poduhvatom, niko od njih, osim mene, nije govorio o Velikoj Srbiji i daleko od toga da je nešto radio u tom cilju.

Moj angažman za Veliku Srbiju traje već više od 30 godina i on se ovde koristi da se druge osobe za to optuže, a s tim nemaju nikakve veze. Ja sam spreman da život dam za Veliku Srbiju.” To je transkript 43214.

I on dodaje na strani 43216 “Ideja Velike Srbije podrazumeva jednu ujedinjenu srpsku državu, u koju bi ušle sve srpske zemlje gde su Srbi većinsko stanovništvo, naglašavam većinsko. Međutim ovo je u suprotnosti sa pokušajima Vatikana, Austrije i ostalih, koji bi želeli da Srbe svedu na državljane Srbije ili na stanovništvo pravoslavne vere. Međutim, u srpskom biću ima Srba pravoslavaca, Srba katolika i Srba muslimana.”

Međutim, ovo se razlikuje od progona na verskoj osnovi zbog toga što optuženi na strani 43222 istog transkripta kaže sledeće “Ideja Velike Srbije ne može da se poistovećuje sa bilo kakvom praksom progona protiv muslimanskog ili katoličkog stanovništva, jer u svim dokumentima vezanim za program Srpskog četničkog pokreta, pokreta koji je posvećen srpskoj slobodi i Srpske radikalne stranke, mi pozivamo Srbe pravoslavce, katolike, muslimane, protestantne i Srbe ateiste isto tako da žive u bratskoj slozi i da se ujedine. Ne može da se uspostavi ikakva veza između ideje Velike Srbije i teze koja se ovde izlaže o etničkom čišćenju. To je ono to sam hteo da kažem, međutim, vi me stalno prekidate i zbog toga mi insistiramo na potrebi da uključimo u partiju i katolike i muslimane i da oni dođu na visoke položaje u našoj partiji.”

Opis njegovog delovanja pokazuje da su Srbi pobunjenici bili u sukobu sa Hrvatima, da su se borili protiv Hrvata i izgleda, kažem izgleda, akcije koje su preduzimane nisu imale za cilj apriori etničko čišćenje već jednostavno preuzimanje kontrole nad jednim autonomnim regionom, pokrajinom i izgleda da je to bio cilj. Malo ću podrobnije ovo razraditi.

Prema optužnici došlo je do jednog prekida vatre između JNA i Hrvatske. JNA se povukla, ostavljajući svoju vojnu opremu, i tako je nastala Republika Srpska Krajina (dalje RSK). Arkanova grupa je osnovala svoju bazu u jednoj staroj kasarni JNA u Erdutu, u Hrvatskoj.

Interesantno je čitati ovu optužnicu, jer kaže se ovako, i to je napisalo tužilaštvo, koje po definiciji treba da bude složno u svom mišljenju.

U optužnici kaže “U Bosni i Hercegovini situacija se pogoršala do te mere da je prešla u otvoreni sukob i Arkanovi tigrovi su bili razmešteni u raznim lokalitetima gde je bilo većinsko nesrpsko stanovništvo. Bijeljina i Zvornik su bili među tim gradovima. Važno je konstatovati da je situacija ta koja se pogoršala i prešla u otvoreni sukob i da se ne pominje nikakav konkretni plan bilo koje zaraćene strane da sprovede bilo kakvo etničko čišćenje. U istoj optužnici kaže se za jednu opštinu, koja nije u našoj optužnici u ovom predmetu, Sanski Most, za period između 1992. i septembra 1995. godine da je jedan veliki deo stanovništva muslimana i Hrvata u to vreme izbegao, dok su oni koji su ostali bili podvrgnuti drakonskom režimu.

Ovo što je napisalo tužilaštvo, ovo što oni pominju bežanje muslimanskog i hrvatskog stanovništva ne omogućava nam da znamo tačno od čega su oni pobegli, nemajući dokaza o tome, da li su pobegli iz straha od predstojećih borbi ili iz nekog drugog razloga. To meni omogućava da napravim vezu sa fus notom 429 pretpretresnog podneska tužilaštva. Fus note su uvek važne i treba ih pažljivo čitati.

Da vidimo šta se tu kaže.

“Tokom ovog perioda jedna jedinica specijalne policije Sremske Mitrovice bila je poslata u Hrtkovce da spreči da nesrbi budu proterani, napadnuti ili šikanirani. Ova rečenica koja govori o jednom događaju, činjenica da je poslata policija, vrlo rečito govori o tome da u to vreme nije bilo nikakve zavere ili zajedničkog delovanja između Vojislava Šešelja i drugih učesnika u udruženom zločinačkom poduhvatu zbog toga što su vlasti koje su imale svu moć, daleko od toga da su sarađivale u realizaciji nekog zajedničkog plana, one su mu pravile prepreke šaljući policiju.”

Ovo bi mogao biti dokaz u prilog tome da je svoju kampanju diskriminacija, a na ovo ću se vratiti kasnije, optuženi vodio sam, u čemu s mu pomagali neki od njegovih dobrovoljaca, kao što i govore neki svedoci koji pak ne kažu da su progoni spadali u zajednički cilj udruženog poduhvata čiji je cilj bio da se izbace i proteraju nesrbi iz te opštine. Ovo će biti razrađeno malo kasnije u poglavlju – Zločini koje je fizički počinio optuženi, progoni, proterivanja i prisilna premeštanja.

I na kraju, da se dobro razume pojam udruženog zločinačkog poduhvata, jedan ključni i dokazni element koji treba pregledati je dokazni predmet P-31, a to su transkripti iz svedočenja optuženog Šešelja u predmetu Tužilac protiv Slobodana Miloševića.

Kada pročitamo svih tih 1092 strane, pažljivo pregledanje teksta pokazuje nam da je došlo do velikih protivrečnosti i debate na temu udruženog zločinačkog poduhvata između tužioca, gospodina Najsa, svedoka pod zakletvom, Vojislava Šešelja, optuženog Miloševića i samih sudija, ovaj dokazni element je mnogo značajniji nego iskazi brojnih svedoka koji su bili bilo žrtve, bilo osobe vrlo udaljene od političke vlasti, bilo svedoci veštaci iz tužilaštva.

Prema tužilaštvu, koga je zastupao gospodin Najs, transkript 43248 Šešelj i Milošević su delili zajednički cilj da stvore Veliku Srbiju i da proteraju većinu nesrpskog stanovništva.

Teza tužilaštva počiva na postulatu prema kome je pokret Velike Srbije, osnovan tokom Drugog svetskog rata, bio zajednički preteča koji leži u osnovi tog cilja, kome je težila i Srpska radikalna stranka Šešelja i SPS Miloševića, transkript strana 44240.

Tužilaštvo tvrdi da su teorijske osnove ove dve partije u nekim tačkama različite, međutim njihova dva projekta su dosta bliska u svojoj realizaciji, stranica transkripta 43255, 43260, 43262, 43263.

Tužilaštvo tvrdi da je Miloševićev režim davao privilegovani pristup medijima optuženom da bi mu omogućio da širi svoju poruku mržnje i da ga tako instrumentalizuje u svom sopstvenom interesu, stranice transkripta 44052 i 44053. Ovo viđenje tužilaštva osporio je kako Šešelj tako i Milošević.

Koncept Velike Srbije potiče iz davnina, budući da je nastao posle razni i sukcesivnih najezda na Balkan, osmanlijskog carstva, austrougarskog i ruskog carstva. Čini se da je termin Velika Srbija prvi put nađen u memorandumu koji je upućen ruskom caru 1803. godine. Kasnije su ga više puta koristili istaknuti srpski intelektualci, političke organizacije i definitivno je postao aktuelan u delima Vase Čubrilovića i Dragana Vasića, dok ga nije zabranio komunistički režim.

Ideja Velike Srbije izgleda da je u suprotnosti sa Saveznom Jugoslavijom, zbog toga što počiva, pre svega na ideji ujedinjene srpske države. Velika Srbija treba da bude jedna unitaristička i centralistička država, koja, iako daje velika prava nacionalnim manjinama, ne bi imala nikakve autonomne pokrajine, ukinula bi ih, transkript strana 43322. Velika Srbija obuhvata srpske zemlje, sve srpske zemlje. To će reći teritorije gde su Srbi u većini.

Prema optuženom, srpski narod nije definisan svojom verom, već jezikom koji govori, štokavskim, strana 43113.

Pošto ja lično nisam upućen u ove stvari, govorim u kondicionalu, u Jugoslaviji, u bivšoj Jugoslaviji, naravno, postoji tri dijalekta, to su štokavski, čakavski i kajkavski. Ima puno, puno članaka o tome, o raznim dijalektima, ja ih nisam imao vremena čitati. Međutim, prema optuženom, sve osobe koje govore štokavski su Srbi, nezavisno od svoje vere, to je strana 43217. Po njegovom mišljenju, u svim srpskim zemljama svi Srbi govore isti jezik, Srbi, srpski koji proističe iz štokavskog. To je strana transkripta 43219.

I tako, prema optuženom, Hrvati i Bošnjaci ili Bosanci su, zapravo, Srbi katolici ili muslimani i za stvaranje Velike Srbije bio bi dovoljno ubediti Hrvate i muslimane da su oni, zapravo, deo srpskog naroda. To je strana 43220.

Srpske zemlje ne poklapaju se u potpunosti sa Jugoslavijom. To je strana 43219.

Štokavski se govori u celoj Srbiji, u Bosni i Hercegovini, u Crnoj Gori i u jednom, dosta velikom, delu Hrvatske. To je ta teritorija koja čini teritorijalnu osnovu Velike Srbije, kakvu zamišlja Vojislav Šešelj. Prema tome, Velika Srbija odgovara onome što je optuženi prekrstio Srboslavija, to će reći Jugoslavija od koje bi bili odsečeni Slovenija i kajkavski deo Hrvatske. To je strana 43837.

Linija Karlobag-Virovitica-Ogulin-Karlovac predstavlja zapadnu granicu Velike Srbije, kakvu je zamišlja optuženi. Ova linija predstavlja granicu srpskih zemalja zapadno od kojih se nalaze Zagreb, Križevci i Varaždin, sa svojim širim područjima, koji čine kajkavsku Hrvatsku, kolevku stvarnog hrvatskog naroda. Ova linija nije granica sama po sebi, to je jedna linija koja, čini se, odgovara jednom istorijskom i lingvističkom viđenju ovog regiona. To je strana 43437.

Pitanje, koje leži u osnovi u ovom svedočenju optuženog u predmetu Milošević, tiče se značenja termina “zajednički cilj” u navodnom udruženom zločinačkom poduhvatu. Da li se postojanje zajedničkog cilja, da li je može dokazati samo time što će tužilaštvo dokazati da su navodni učesnici u UZP-u imali zajednički želju da imaju srpsku državu koja bi ujedinila sve Srbe ili pak zajednički cilj mora biti nešto precizno i, na primer, podrazumevati međusobnu saglasnost u pogledima između tih učesnika, u pogledu državnog modela koji se propoveda i političke ideologije koja bi mu bila u osnovi.

Tužilaštvo prihvata da je cilj, po kome svi Srbi treba da žive u istoj državi, različito od istorijskog i filozofskog koncepta Velike Srbije. To je tužilaštvo govorilo u predmetu Milošević.

Tužilaštvo dodaje da optuženi Milošević nikad nije koristio termin Velika Srbija kao takav i nikad se sa njim nije identifikovao, nije njega niko vezivao za Veliku Srbiju. Milošević je samo dozvolio na svom položaju, koji je tada imao, ljudima koji su se zalagali za ovu ideju, kao što je bio Šešelj, da je izražavaju i da je zagovaraju. To su strane 43224 do 43226.

Pa, ipak, po viđenju tužilaštva, činjenica da je cilj optuženog Miloševića bio da omogući svim Srbima da žive u istoj državi, daje pravo da se kaže da je cilj optuženog de fakto bio Velika Srbija. Ovo je sve iznosio gospodin Najs, kao tužilac, ali isto tako mogao je biti i gospodin Markuzen, to je jedna te ista stvar. Tužilac je dodao samo praktične činjenice u ovom predmetu.

U ovom pogledu tužilaštvo dodaje “Praktične činjenice i konkretni efekti onoga što je želeo optuženi su isti u pogledu geografskog dometa, kao i efekat koji bi imala realizacija Velike Srbije, kakvu je zamišljao i kakvu je želeo svedok”. To je stranica 43246.

Zapravo, po njihovom mišljenju, želja, izražena želja da svi Srbi žive u jednoj državi. To je to de fakto, to se poklapa sa istim geografskim područjem, koje bi bilo dobijeno kada bi se ostvarila želja pristalica Velike Srbije. To je stranica 43249.

Tužilaštvo dalje kaže da čim je postalo nemoguće održati Jugoslaviju, kao saveznu državu, trebalo je realizovati i neki drugi plan i koji je počeo zaista i da se primenjuje. Upravo u toj fazi je ideja Velike Srbije, po njihovom mišljenju, postala realnost, u njegovoj glavi. Ova vizija je nešto čemu su se žestoko protivili i Milošević i Šešelj. U svom prilazu tužilaštvo, koga je zastupao gospodin Najs, poistovećuje činjenicu da svi Srbi treba da žive u jednoj državi, Jugoslaviji i to poistovećuju sa idejom Velike Srbije, kažu da je to jedna opipljiva materijalna činjenica.

Međutim, kako kaže Slobodan Milošević, takva jedna koncepcija zajedničkog cilja ulazi u sukob sa činjenicom da je Jugoslavija već objedinjavala svo srpsko stanovništvo u jednoj državi i da je to država koja je imala, koja je bila pravno i međunarodno priznata. On kaže u ovom pogledu “Svi Srbi u jednoj državi, to nije jedan slogan, to je stvarnost koja traje već 70 godina, od osnivanja Jugoslavije do 1991. godine. Ukoliko gospodin Najs želi da podigne optužnicu protiv svih koji žele da očuvaju neku suverenu i međunarodno priznatu državu, jednu od osnivača Ujedinjenih nacija posle Drugog svetskog rata, pretpostavljam da je dugačak spisak kandidata.” To je na strani 43264.

Optuženi Šešelj dodaje, u prilog ovome, “Srpska radikalna stranka je napravila jednu geografsku kartu Velike Srbije. Ona se često objavljuje u našem časopisu “Velika Srbija” i to na prvoj ili nekoj glavnoj strani i tu vidimo granicu, zapadnu granicu, koja se nalazi na liniji Karlobag-Ogulin-Virovitica. Ova karta Velike Srbije obuhvata ne samo teritorije gde je pravoslavno srpsko stanovništvo u većini. On kaže “Nikad niko nije pominjao stavove koji se tiču teritorijalnih ambicija Srbije. Srbi u Saveznoj Republici Hrvatskoj, u to vreme, su jasno dali do znanja Hrvatima da ’ako vi želite da se otcepite od Jugoslavije, mi ne želimo. Mi ne želimo da idemo iz Jugoslavije’. Ovo je rečeno jasno i glasno pre početka svakog rata. ’Nismo mi želeli da napustite Jugoslaviju, to ste želeli vi’”. To je stranica 43275. “To je ono što su želeli pravoslavni Srbi očuvanje Jugoslavije, a ne neku uvećanu Srbiju. Većina Srba nisu želeli Veliku Srbiju, oni su… Samo je Srpska radikalna stranka to želela”. Zbog toga bivša Jugoslavija, prema Miloševiću, je već bila država koja je ujedinjavala sve Srbe u jednoj državi i raspad te države je postavio pitanje kako će se politički reorganizovati srpski narod.

Prema stavu tužilaštva u predmetu Milošević, stavovi koji su zauzimali optuženi Milošević i Šešelj i pitanje o postojanju ili nepostojanju nekog zajedničkog cilja među njima ili nekog kriminalnog cilja, može da se postavi ovako – da li zajednički cilj treba da bude definisan svojim konačnim ciljem, okupljanjem svih Srba u jednoj državi, ili treba da se definiše nekim konkretnim planom da se uspostavi ovakav ili onakav državni model baziran na određenoj političkoj ideologiji.

U prvoj slučaju može se reći da su postojale ideološke razlike između Šešelja i Miloševića, ali da je moguće, na prvi pogled, da je postojao neki zajednički cilj koji ih je objedinjavao i sa drugima, a rezultat kome su oni težili je bilo stvaranje srpske države u jednoj državnoj strukturi koja bi objedinjavala sve Srbe.

Sad ću uskoro da napravim pauzu.

Međutim, ova teza nailazi na ozbiljne prepreke, jer ne uzima u obzir da je Jugoslavija već postojala i samim tim ulazi u protivrečnost sa činjenicom da su svi Srbi samim tim već bili objedinjeni u jugoslovenskoj državi, koju je Milošević želeo da sačuva. Ova koncepcija ima za posledicu da obuhvata u jednom istom poduhvatu pojedince koji nisu imali ništa više od sporadičnih kontakata, jer su težili nekom konačnom cilju, pritom ponekad ulazeći u sukob interesa.

U drugom slučaju, čini se da su ciljevi, kojima su težili Šešelj i Milošević, različiti. Za Miloševića radilo se o tome da se sačuva savezna država koja je već postojala, koja bi omogućila Srbima da ostanu u istoj državi, dok je za Šešelja bilo poželjno da se stvori jedna unitarna i centralistička država koja bi obuhvatila istorijske srpske zemlje i u kojoj bi svi stanovnici govorili isti jezik – štokavski. Uzimajući u obzir sve ove parametre jedan razumni sudija ne bi mogao da zaključi, van svake razumne sumnje, da je optuženi Šešelj imao isti cilj kao i drugi učesnici udruženog zločinačkog poduhvata, zbog toga što su njihovi konačni ciljevi bili dijametralno različiti. Ja ne mogu zbog toga da zaključim da je optuženi učestvovao u udruženom zločinačkom poduhvatu koji je imao za cilj da nasilno i zločinima natera nesrbe da napuste, definitivno, jednu trećinu Hrvatske, velike delove Republike Bosne i Hercegovine i neke delove Vojvodine, da bi se te regije pripojile jednoj novoj srpskoj državi.

(Pauza)

Nastavljamo sa zasedanjem. Sada ću dakle da pročitam poglavlje posvećenom progonu i moram da kažem da već sada da ne postoji razlika u stavovima između mene i drugih sudija, s obzirom da se u potpunosti slažemo u vezi sa ovim pitanjem. Član 5 statuta poda nazivom “Zločini protiv čovečnosti” utvrđuje nadležnost ovog suda u slučaju međunarodnog ili internog konflikta usmerenog protiv civilnog stanovništva. Ubistvo, istrebljenje, porobljavanje, proterivanje, zatvaranje, mučenje, silovanje, progon na političkim, rasnim ili verskim osnovama i na kraju druga nehumana postupanja. Po meni autori člana 5 statuta su u pogledu zločina protiv čovečnosti uspostavili lestvicu težine, pri čemu je ubistvo zločin koji je najviše na lestvici dok su nehumana postupanja na dnu lestvice i dok je progon samo jedan nivo ispod njih. Zbog čega postoji ta lestvica? Bez sumnje slučajevi a. i b. stiču se fizičkog odstranjenja civilnog stanovništva dok drugi slučajevi od c. do i. stiču se dela vršenih protiv civilnog stanovništva koji ne idu do smrti. Bez obzira na to, svako od tih krivičnih dela može biti kažnjeno maksimalnom kaznom. Dakle, unutar te klasifikacije ne treba praviti razliku s obzirom na eventualnu težinu krivičnog dela. Stoga smatram da je progon na rasnoj, političkoj i verskoj osnovi jednako ozbiljno i teško krivično delo kao ubistvo, istrebljenje ili porobljavanje. Iako je tačno da postoji debata između sudija ovog suda u pogledu doktrine, povodom pitanja da li su progoni jednako teško krivično delo kao i ubistvo, jer naravno civilno stanovništvo može da bude proganjano putem diskriminacije na primer prilikom zapošljavanja da niko ne rizikuje život na taj način. Međutim progon putem govora, reči, pisane reči, može da bude detonator pa čak i gorivo krvnih delikata.

Pod A. progon koje je primenjivo pravo, to je nešto što je već bilo razrađeno u odluci koju sam juče pročitao, međutim podubiću određene aspekte. Pitanje govora mržnje u pogledu progona zločina protiv čovečnosti, postavljeno je pred Međunarodnim krivičnim sudom za bivšu Jugoslaviju u predmetu Kordić i Čerkez i pred ?????i Antu u predmetu Nahimana i drugih u predmetu Čerkez i Kordić, pretresno veće je u paragrafu 209, presuda od 26. februara 2001, utvrdilo. Optužnica podignuta protiv Darija Kordića je prva u istoriji ovog suda gde se govori o potparivanju mržnje iz političkih ili drugih razloga kao zločinu protiv čovečnosti. Pretresno veće je konstatovalo da to delo kakvo je navedeno u optužnici ne predstavlja samo po sebi progon kao zločin protiv čovečnosti jer se nigde kao takvo krivično delo ne pominje u Statutu Međunarodnog suda i pre svega zato što ne dostiže isti nivo težine kao i druga dela obuhvaćena članom 5 i takođe je rečeno da međunarodno običajno prvo ne smatra da je to zločin i da bi se time narušio princip legalnosti u koliko bi optuženi bio osuđen za takvo delo pod tačkom progona.

Pravna analiza koju je primenilo pretresno veće, pomenuta je u fus noti 272 gde se pominje predmet Štrajšer i gde se kaže da je Međunarodni vojni sud osudio optuženog za progon jer je naveo nemački narod da se upusti u neprijateljske akcije. Taj sud je zaključio da su radnja optuženog objavljivanja atisemitskog dnevnika, navele na ubistva i istrebljivanja. Dakle to je predmet Štrajšer i to je presuda Međunarodnog vojnog suda, stranica 321 do 324 – predmet Štrajšer. Na isti način u presudi ??a. k. paragrafi 672 do 675, Međunarodni sud za Ruandu je osudio optuženog za direktno i javno podsticanje na genocid zabranjeno delo po članu 23c. statuta tog suda. U predmetu ???žalbeno veće je u paragrafu b. 979 presude od 28. novembra 2007. godine, navelo da podnesci strana a pre svega prijatelja suda koji ukazuju na činjenicu da je interpertacija predmeta Štrajšer od strane pretresnog veća bila pogrešna jer on nije osuđen za progon zbog antisemitskig tekstova napisanih mnogo pre istrebljivanja Jevreja 40. godina, već zato što je naveo na ubistvo i istrebljenje u vreme kada su na Istoku, Jevreji masakrirani u užasnim uslovima. Veće je takođe navelo da ta interpretacija predmeta Štrajšer se potvrđuje činjenicom da je Međunarodni vojni sud oslobodio priča, zato što njegovi govori mržnje nisu imali za cilj da navedu Nemce da počine svireposti protiv osvojenih naroda.

Žalbeno veće je sa svoje strane smatralo da zločin progona se sastoji od radnje ili propusta koji uvodi de fakto diskriminaciju i koji negira ili krši jedno osnovno pravo priznato Međunarodnim običajnim ili konvencionalnim pravom, aktus reus ili materijalni element zločina i koji je počinjen namerno sa namerom da se diskriminiše iz zabranjenog razloga. Odnosno, iz rasnih, verskih ili političkih razlika, dakle to je mens rea ili moralni element zločina. To je u paragrafu 985 odluke Nahimana. Veće međutim dodaje svaki čin diskriminacije ne sačinjava zločin progona. Krivična dela u osnovi progona koja sačinjavaju zločin protiv čovečnosti, bilo da se razmatraju odvojeno ili zajedno sa drugim delima, moraju da imaju isti stepen težine kao i zločini navedeni u članu 3 statuta. Ona takođe navodi da nije neophodno da ta krivična dela u osnovi sama po sebi predstavljaju zločin po Međunarodnom pravu. U paragrafima 986 i 987, veće ide dalje u svojoj analizi i tako jasno uspostavlja sudsku praksu, time što kaže da smatra, (sada ću polako ovaj deo pročitati jer je reč o sudskoj praksi) da govor mržnje koji je usmeren na jedno stanovništvo iz nacionalnih razloga iz bilo kojih drugih diskriminacionih razloga krši pravo na poštovanje ljudskog dostojanstva.

Prema univerzalnoj deklaraciji o ljudskim pravima pripadnika te grupe zlostavljanje, ponižavanje i psihološko zlostavljanje i predstavlja de fakto diskriminaciju. Pored toga žalbeno veće smatra da govor koji poziva na nasilje protiv određenog stanovništva iz nacionalnih razloga ili iz bilo kojih drugih diskriminatornih razloga, narušava prvo na bezbednost pripadnika grupe na koju je usmeren i predstavlja na taj način de fakto diskriminaciju, član 3 Univerzalne deklaracije o ljudskim pravima. Međutim žalbeno veće nije ubeđeno da govor mržnje sam po sebi može da predstavlja kršenje prava na život, na slobodu i na fizički integritet. Zaista potrebna je intervencija drugih faktora da bi se takva kršenje konkretizovala. Jedan govor ne ubija direktno pripadnike neke grupe, kao što ih ne truje ili ne povređuje fizički. Najzad u pogledu pitanja da li povreda osnovnih prva, pravo na poštovanje ljudskog dostojanstva, pravo na bezbednost je jednako ozbiljna kao što je to slučaj sa drugim zločinima protiv čovečnosti pomenutim u članu 3 statuta.

Žalbeno veće smatra da nije neophodno da se u konkretnom slučaju donese odluka u koliko obični govori mržnje koji ne pozivaju na nasilje pripadnika jedne grupe, etničke grupe su jednako teški kao i drugi zločini protiv čovečnosti. Prema žalbenom veću nije neophodno da svako krivično delo u osnovi progona mora da ima jednaku težinu kao i drugi zločini protiv čovečnosti. Krivična dela u osnovi progona mogu da budu razmatrana zajedno. Kumulativan efekat svih tih krivičnih dela u osnovi mora da bude jednako težak kao i drugi zločini protiv čovečnosti u ostalom kontekst u kojem se odvijaju krivična dela u osnovi je posebno važan da bi se procenila težina. Dakle, koji je moj zaključak o tome? Što se mene tiče ja se slažem sa analizom žalbenog veća koje poziva sudije u trenutku kada utvrđuju da li postoji progon da kompletno razmotre predmete i posebno obrate pažnju na krivična dela u osnovi koja će kumulativno dovesti do određenog nivoa težine koji će omogućiti razumnom sudiji da zaključi da postoji progon. S moje tačke gledišta, ovo se može učiniti tek u trenutku kada se donosi krajnja odluka i u ovoj fazi ja se neću upustiti u razmatranje svako krivičnog dela u osnovi, niti u opštu procenu sa kumulativnog stanovišta u skladu sa navodima žalbenog veća. U ovoj fazi ću se zadovoljiti time što ću zadržati kao što je naglasilo žalbeno veće samo nameru da se diskriminiše iz zabranjenog razloga. Sada ću dakle preći na sledeći deo svog izlaganja a to je razmatranje predočenih dokaznih predmeta u sklopu određivanja diskriminatorne namere. Ja ću da bih to učinio razmatrati po godinama elemente i zaustaviću se na svim intervjuima i izveštajima i izjavama gospodina Šešelja iz 1990, 1991, 1992, 1993. godine, kao i dva koje nemaju datume i ta tehnika će mi omogućiti da ukažem na njihov opšti ton. Dakle, određeni elementi ovog tipa su već pomenuti u većinskoj odluci, međutim sada je interesantno da ih prikažemo hronološki. Tako sam počeo sa 25. junom 1990. godine, gde u jednom intervjuu sa novinarom “Večernjeg lista” gospodin Šešelj izjavljuje da Hrvati mrze Srbe i da imaju megalomanske ambicije. On dodaje da se mržnja rađa samo u novostvorenim nacijama P-1169. Nekoliko meseci kasnije, tokom intervjua za TV Studio B, 1. novembra 1990. godine, optuženi izjavljuje da je genetski i etnički Srbin, to je dokazni predmet P-1172. Mesec dana kasnije tokom intervjua sa jednim novinarem koji se zove Miroslav Peranović jednog bosanskog nedeljnika od 1. decembra 1990, on izjavljuje da ustaški pokret, dakle uvodi taj izraz “ustaški” je tipično fašistički pokret koji je odgovoran za genocid počinjen protiv Srpskog naroda – Hrvatska po njemu je totalitarna država P-1173. On takođe zagovara ukidanje Univerziteta na šiptarskom jeziku, nekoliko dana kasnije u intervjuu za TV Beograd 6. decembra 1990. godine, on kaže da sa nekoliko retkih izuzetaka Hrvati su svi zločinci i treba da budu kažnjeni, gubitkom stotina svojih teritorija T-32 i on ponovo koristi izraz “ustaše” više puta.

Prelazimo na godinu 1991. na zasedanju Narodne skupštine, izlaže 23. februara 1991. godine, to je P-1255 i kaže mi smo spremni na krvoproliće. Prilikom jednog televizijskog izlaganja na TV Politici od 5. aprila 1991. godine, gospodin Šešelj kaže da Hrvati pokušavaju da upotrebe muslimane da bi ih okrenuli protiv Srba i tvrdi da stvaranje jedinstvene srpske države će omogućiti srpskom narodu da ima milion i po neprijatelja manje. On takođe izjavljuje da Srbi počinjavaju jedno od svojih najvećih grešaka time što misle da su im Hrvati ravni. Prvi maj 1991. godine, u jednom intervjuu za televiziju Novi Sad, optuženi objašnjava da osveta Srba protiv Hrvata podrazumeva ubistvo hrvatskih civila i da on to ne može da spreči i da na isti način Srbi po njemu ne mogu da preuzmu odgovornost za to stoga što po njemu je ta osveta opravdana, to je dokazni predmet P-1177, zatim ima jedan video snimak P-1003 hteo sam da prikažem snimke, međutim neću imati vremena za to. 6. maj 1991. godine, evo šta on kaže: “Našim neprijateljima koji još jednom stavljaju ustaški nož pod srpsko grlo, mi kažemo da ćemo osvetiti sadašnje žrtve, međutim i da ćemo sravniti račune iz prošlosti”. Tokom jednog intervjua za televiziju Novi Sad, šest dana kasnije 11. maja, optuženi ignoriše povodom činjenice da kada četnik puca direktno Hrvatu u glavu, puške “tomson” su toliko efikasne da im oči iskoče iz očnih duplji P-1254. U novinama “On” on izjavljuje 24. maja 1991. godine, kako pregovarati sa ustašama zar ne vidite da danas čitav hrvatski narod su “ustaše” sa nekoliko retkih izuzetaka P-34. Znate represalije dovode do slepe osvete, doći će do nevinih žrtava, ali kako postupiti kasnije, neka Hrvati dobro razmisle pre nego što stupe u akciju. Ukoliko oni postanu građani Srbije uživaće sva prava i sve slobode građana. U suprotnom treba da spakuju svoje kofere, 1. juni 1991, televizija Novi Sad, evo šta izjavljuje: “Izgleda da se hvali što je prolio ustašku krv u Slavoniju” P-1180. Tokom predizborne kampanje 4. juna 1991. godine, u novinama “Horvat ustaša” ?? on izjavljuje u koliko vas Hrvati ponovo budu koristili, osveta Srba biće užasna i završićete iza anatolija P-35. Hrvati se naoružavaju, novi ustaški vođa Tuđman danas raspolaže sa 80.000 ustaških komandosa naoružanih do zuba. Rekli smo Hrvatima u koliko se ponovo upustite u genocid protiv Srpskog naroda nećemo se zadovoljiti time što ćemo osvetiti svaku žrtvu. Mi ćemo to iskoristiti da sravnimo sa vama račune u ime svih žrtava dva svetska rata. Kao što možemo da vidimo već dva puta on govori o sravnjivanju računa. Tokom jednog televizijskog intervjua za Televiziju Novi Sad 25. jula 1991. godine, on tvrdi da je u Hrvatskoj prirodi da budu kukavice i da šalju plaćenike da se bore umesto svojih oružanih snaga da bi branili svoje interese. On dodaje da su Hrvati genetski zastrašeni i optužuje ih da su zločinački narod, to je dokazni predmet P-1181. U jednom intervjuu sa jednim novinarem “Duge” srpskim dvomesečnikom od 13. septembra 1991. godine, optuženi predlaže granično razgraničenje P-1182 i kaže između ostalog da su Hrvati genetski kukavice. Kao što je takođe rekao u dokaznom predmetu P-34. Dakle ja ću sada zamoliti poslužitelja da nam prikaže dokazni predmet P-34 i P-1182, da ih stavi na grafoskop. Inače, mogu dati svoju verziju, dakle vidite to. Ja sam stavio P-34 i P-1182 na engleskom a na jeziku gospodina Šešelja sam stavio njegovu izjavu. Na zasedanju Narodne skupštine Republike Srbije od 26. septembra 1991. godine, on se zalaže za uspostavljanje privremene jugoslovenske vlade, sposobne da ukoliko je to neophodno formira vojnu huntu tako da će svet biti zastrašen takvom promenom. Na istom zasedanju Skupštine 27. septembra 1991. godine, on traži od Narodne skupštine da se suprotstavi svim merama koje bi dovele do toga da Srbi žive sa Hrvatima i Slovencima P-258. Ja ću sada da prikažem još jedan dokument koji je po meni izuzetno relevantan to je intervju dat novinaru “Ratnih novina” od 24. novembra 1991. godine, optuženi tu izjavljuje da su Slovenci lopovi koji su uvek razočaravali Srbe kada su ta dva naroda živela zajedno. Evo teksta na engleskom jeziku i na jeziku optuženog.

Prelazimo na 1992. godinu, to je intervju za Televiziju Studio B, 8. aprila 1992. godine, optuženi izjavljuje da u svom životu nikada nije sreo dobrog Hrvata i tvrdi da su Hrvati najgori neprijatelji Srba P-1195, 21. aprila 1992. godine, intervju dat novinaru srpskog dnevnika “Jedinstvo” gde optuženi poziva državne radije da otpuste svoje makedonske, bugarske i hrvatske službenike kada se oni suprotstavljaju odbrani interesa Srpskog naroda P-1197. Posle nekoliko meseci u intervju datom televiziji “Politika” on kaže da ne postoji dobar Hrvat ni u Imotskom ni u čitavoj zapadnoj Hercegovini to je P-1201. Sada prelazim na 1993. godinu i oslanjam se na jednu konferenciju za štampu o kojoj je reč u jednoj od knjiga gospodina Šešelja pod naslovom “Načelnik generalštaba na kolenima” i on tu kaže da Srpska radikalna stranka ima 16 raketa tima “CC 22” i preti da će ih lansirati na italijansko civilno stanovništvo u koliko Italija interveniše na srpskoj teritoriji P-1219, ne znam kakve veze Italija ima sa tim, međutim to je ono što je tada izjavljeno. Tokom jednog intervjua datom novinaru nedeljnika NIN posle nedelju dana, dakle 21. maja 1993. godine, optuženi kaže da su Hrvati najveći neprijatelji muslimana i on time možemo zaključiti potpiruje mržnju i sada kada sam naveo sve ove dokumente navešću i da imam dva dokumenta bez datuma i citirajući dokazne predmete P-1264, P-1338, P-255 i P-256.

Prof. dr Vojislav Šešelj: Vi ste gospodine predsedavajući rekli, citirali moju izjavu da su Hrvati najveći neprijatelji muslimana. Tako mi je prevedeno na srpskom jeziku i to može odgovarati mojim rečima. Ali, u prevodu na engleski jezik, ovde stoji (na engleskom) muslimani su najveći neprijatelji Hrvata. Ali, ovo se dešava stalno, ja sam uzeo da kontrolišem sve transkripte i na engleskom i na francuskom jeziku ima oko 4.000 grešaka ove vrste.

Žan-Klod Antoneti: U redu. Da li ja mogu nešto da kažem. Dakle, vi tako dobro govorite engleski i francuski, moram da primetim da sam vrlo zadovoljan i da vam čestitam jer u jedno nećete da dobijate tekstove na engleskom i francuskom jer tako dobro govorite te jezike. Dakle, u redu je.

Prof. dr Vojislav Šešelj: Mogu da se snalazim i u italijanskom, učio sam latinski i svojevremeno malo sam ga osvežavao italijanskim.

Žan-Klod Antoneti: Mislim da je transkript ispravljen i zaista transkript treba da bude tačan, posebno što znam da gospodin Šešelj sve proverava i ne želim da počinim nikakvu grešku i vodim računa da ne počinim grešku. Možda ja jednostavno prebrzo čitam i izvinjavam se na tome. Dakle, on je u tim dokumentima bez datuma rekao navodno ni jedan zločin neće ostati nekažnjen. A zatim tu je jedna rečenica koju vredi razmotriti citiram: “Ustaške horde haraju našim selima, ustremljuju se na naše žene i našu decu i pokušavaju da završe genocid započet protiv srpskog naroda P-62”. U izveštaju Oberšal vi se sećate da je tužilaštvo dovelo kao svedoka optužbe, svedoka Oberšala da bi on svedočio o nacionalističkoj propagandi optuženog tokom 1990 – 1994. godine. Veštak na stranicama 18, 22 i 24 svog izveštaja govori o progonu a na stranicama 29 i sledećim, analizira govore o proterivanju stanovništva i pravičnosti radi podsetiću na to da je veće u odluci od 30. novembra 2007. godine, odbacilo svojstvo veštaka ovog svedoka, međutim je usvojilo iz praktičnih razloga njegov izveštaj putem jedne kasnije odluke od 24. januara 2008. godine naglašavajući da će pretresno veće voditi računa o odbacivanju svojstva veštaka prilikom procene dokazne vrednosti tog dokaznog predmeta P-5. Tokom svedočenja ovog veštaka prikazivani su video snimci a neki od njih su izuzetno relevantni u pogledu progona. Tako video snimak P-14, da imamo vremena mi bi smo to prikazali, to je govor optuženog u Jagodnjaku iz aprila 1991. godine, tu optuženi govori o generalu Tuđmanu i o novim ustaškim vlastima koje po njemu su još jednom stavile nož pod grlo srpskog naroda i pokušavaju da izazovu novi genocid i on dodaje svaki srpski život biće osvećen. Tokom jednog govora od 13. maja 1993. godine, održanog u sklopu posete rukovodiocima SRS-a u Banjaluci P-18 kaže sledeći put kada budu udarili treba ih, misli na muslimane i Hrvate skršiti da ne bi ponovo ustali da nas nikada ponovo ne bi udarili. Trebaću konkretnije razmotriti govore održane u Hrtkovcima.

U 125 paragrafu predraspravnog podneska govori se o onom što su govorili svedoci VS-026 i VS-1133, prema stavu tužiteljstva ti svjedoci govorili su istinu, dakle, moram kazati sledeće. U svakom slučaju ja moram konstatirati da svjedok VS-026 u potpunoj kontradikciji sa sadržajem govora tvrdi da je optuženi Šešelj govorio da će nesrbima, Hrvatima i Mađarima iz Subotice kopati oči, zarđalim žlicama i vilicama to nije bilo u tome govoru. Taj isti svjedok izjavio je da se optuženi susreo s vođama SRS i sa SUP-om i da je tom prilikom pozivao na protjerivanje i na ubojstvo nesrba. Svjedok VS-026 nije svjedočio zbog zdravstvenih razloga to znamo, no on je svakako svjedočio u predmetu Milošević. Ali, on je kasnije povukao svoje izjave i čak je unatoč svom lošem zdravstvenom stanju, htio biti svjedok odbrane. U tom smislu dao više izjava u skladu s tim u ovakvoj situaciji nije moguće da razumni sudac pokloni vjeru riječima takvoga svjedoka koje ne potkrepljuje svjedok u vezi s kojim se ne može diskutirati. Ono što je izjavio svjedok VS-233 pa prema riječima toga svjedoka Šešelj je rekao sledeće: “Trebalo je očistiti mješane brakove između Srba i Hrvata i djecu iz tih brakova poubijati, te da je naveo imena ljuda nesrba koji moraju otići iz Hrtkovaca”. Te riječi nisu potvrđene govorom kojega vijeće ima u posjedu. Zatim u paragrafu 127 predraspravnog podneska optužba tvrdi da je optuženi održao govor 6. maja 1992. godine u Hrtkovcima. Te da je prije toga govora se puštala muzika i dva sata prije njegova dolaska došli su dobrovoljci SRS-a, SČP-a autobusima, obučeni u crne uniforme i naoružani s puškama. Za ime govora kojega sam pročitao od riječi do riječi i to desetak puta možda da ne bih pogriješio. Jedan od govornika navodio je imena nesrba koji su otišli iz Hrtkovaca i sasvim suprotno onome što tvrdi tužiteljstvo nije optuženi bio taj koji je navodio imena tih osoba. Dovoljno je pogledati dokument kojega i tužiteljstvo ima u posjedu. Prema stavu tužilaštva nakon govora neki Hrvati su odlučili otići iz Hrtkovaca. Svjedok VS-1136 a svjedok VS-1134 kaže da je došlo do opšte kampanje zastrašivanja i maltretiranja nad nesrbima konkretno na Hrvatima iz Hrtkovcima. Njima su upućivali prijetnje telefonom kao i direktne prijetnje. Tačno je da je optuženi rekao da nijedan zločin neće ostati nekažnjen, te da će biti odgovorni, no te riječi i ako su izgovorene u napetoj situaciji, samo su reprodukcija onoga što se danas govori u demokratskim državama kada se radi o terorističkim napadima na primer. Imajući u vidu predočene dokazne elemente, razmatranje optužnice, predraspravnog podneska, prihvaćenih dokaznih predmeta i izjava svjedoka mi omogućuje da riječi, intervjue i izjave optuženoga okvalificiram kao takve koje bi se mogle okvalificirati govorom mržnje koje sadrži diskriminatorni motiv – toliko o progonima.

A sada u vezi s proterivanjem i prisilnim premiještanjem, mjerodavno pravo s tim u vezi. Proterivanje i prisilno premještanje nesrpskih civila konkretno Hrvata i muslimana nalaze u temelju triju tačaka optužnice koje se tamo navode. Prvo optužba obuhvaća te zločine u tački 1 za progone, s druge strane pak takođe diskvalificira proterivanjem kao zločin protiv čovečnosti u tački 10 i nehumana djela u točki 11, optužba u paragrafu 31 do 33, optužnice kaže da je optuženi planirao, podsticao, činio ili na drugi način pomagao i podržavao planiranje pripremu i izvršenje zločina proterivanja i prisilnog premještanja nesrpskih civila, konkretno Hrvata i muslimana i to od 1. avgusta 1991. do maja 1992. u srpskim autonomnim oblastima u Hrvatskoj ?? od 1. marta 1992. do kraja septembra 1993, u Bosni i Hercegovini te između maja 1992. pa do avgusta 1992, na nekim područjima Vojvodine. Praksa ovoga Međunarodnoga suda čini razliku između proterivanja koje se naziva i deportacijom koje je kažnjivo temeljom člana 5d. Statuta i prisilnog premještanja kažnjivog članom 5 i statuta pod kvalifikacijom druga nečovječna djela ili nehumana djela. Onima koje to zanima radi se o razlici koja je ustanovljena u presudu u predmetu Krstić od 2. 8. 2001. godine, u kojoj je pretresno vijeće izjavilo sledeće u paragrafu 521 citiram: “I deportacija i prisilno premještanje odnose se na nedobrovoljnu i nezakonitu evekuaciju pojedinaca s teritorije na kojoj borave. Međutim, prema međunarodnom običajnom pravu ta dva pojma nisu jednoznačna. Deportacija predstavlja odvođenje van granica države, dok se prisilno premještanje odnosi na raseljavanje unutar države. To je dakle ta razlika koja ne upućuje da bi trebala biti jednoznačna. Dakle, praksa se razvijala i shvatila prekogranični karakter premještanja. Vijeće je u predmetu Stakić smatralo da deportacija zahtjeva prelazak državne granice ali da to može biti različite prirode. Žalbeno je vijeće u tom istom predmetu podsjetilo na svoju odluku od 22. marta 2006, gde kaže da Međunarodno običajno pravo implicite priznaje da žrtve moraju biti protjerane u neku drugu zemlju, dakle preko službeno priznatih granica, te da premještanje izvan nekog okupiranog teritorija može biti dovoljno da se proglasi deportacija. Vijeće iz toga zaključuje da u određenim okolnostima kretanje preko de fakto granica može biti deportacija. Prema stalnoj praksi međunarodnog suda aktus reus protjerevanja čini se činjenicom prisilnog premještanja osoba time što im se protjeruje, ili nekim drugim sredstvom prinude iz regije ??prostora u kojima oni zakonito žive i to preko službene, dakle državne granice ili u nekim slučajevima preko de fakto granice bez motiva koji bi bio prihvaćen u Međunarodnom pravu.

Međutim, kada govorimo o ??potrebi da se dokaže namjera optuženoga da se zauvijek žrtve istjeraju, praksa Međunarodnog suda još je manje sigurna. Kada se govori o prisilnom karakteru premještanja ili protjerivanja, dovoljno je podsjetiti da praksa suda međunarodnog neograničava ta djela na primjer u fizičke sile, već također može se govoriti o prijetnjama, primjeni silom ili o nekoj drugoj prinudi koja se manifestira u obliku nasilja, prisile, pritvaranja, psihološkog pritiska ili zloupotrebe vlasti, ili da jednostavno ishod jedne prinudne klime. Imajući to u vidu postoje okolnosti koje su karakteristične za svaki slučaj i onda treba odrediti da li je stvarno, da li su osobe koje su premeštane stvarno imale mogućnosti izbora. Nekoliko riječi o legalnosti premještanja ili protjerivanja.

Ženevske konvencije odobravaju prinudna premještanja u nekim konkretnim slučajevima. Dakle, 19 član, treće Ženevske konvencije koja govori o postupanju prema ratnim zarobljenicima odobrava evakuaciju ratnih zarobljenika iz zone u kojoj se vode borbe u logore gde će biti izvan opasnosti. Član 49, 4 Ženevske konvencije koja govori o zaštiti civila u ratu odobrava potpuno ili djelimično evakuaciju okupiranog područja citiram: “Ako sigurnost stanovništva ili ključni vojni razlozi to nalažu”. S tim da se mora precizirati da se stanovništvo mora vratiti svojim domovima čim završe neprijateljstva u dotičnom sektoru. I na kraju član 17, dodatnog protokola 2 priznaje da premještanje civilnog stanovništva se može narediti zbog razloga koji imaju veze sa sukobom. Osim toga pristanak osoba koje se premještaju može opravdati njihovo premještanje i učiniti ga legalnim. S tim da se mora reći da takav pristanak mora biti dobrovoljan i na osnovi slobodne volje. U paragrafu 17i. optužnice, optuženog Šešelja se optužuje za progon kažnjiv prema članu 5h. Statuta za protjerivanje ili prisilno premještanje desetina hiljada hrvatskih, muslimanskih i drugih nesrpskih civila. Sa gore navedenih teritorija i onda se spominju Mostar, Nevesinje i neki djelovi Vojvodine. U više navrata je su pretresna vijeća priznala da su prisilna premještanja stanovništva bila zapravo djela progona s tim što su mislila da je prisilni karakter premještanja ono što povlači odgovornost osobe koje čini tako djelo a ne odredište na koje se ti ljudi šalju. Taj element se ocjenjuje u vezi s istim kriterijumima kao i za zločine prisilnog primještanja i protjerivanja prema članu 5d. i 5i. Statuta Međunarodnog suda. Da bi djelo protjerivanja ili prisilnog premještanja se moglo smatrati kao djelo u osnovi za zločin progona, ta djela se moraju biti bilo odvojeno bilo kumulativno počinjena sa diskriminatornom namjerom te moraju činiti zločin progona iste težine kao i drugi zločini o kojima govori član 5 statuta. Budući da je to tako ja u ovome trenutku neću donositi definitivnu odluku o pitanju moram li razrađivati pitanje protjerivanja ili prisilnog premještanja kao djelo u osnovi progona što je opisano u točki 1, budući da sam već prije zaključio imajući u vidu predočene dokazne elemente da je tako nešto postojalo u točki 1. No nameće se jedno suštinsko pitanje a to je postoji li mogućnost da neka vlast izvrši premještanje stanovništva. Dodatni protokol 2, Ženevske konvencije 1949. godine, u vezi sa zaštitom žrtava sukoba, odnosno žrtava oružanih ne međunarodnih sukoba od 8. juna 1977, u članu 17 on kaže sledeće citiram zato što je ovo jako važno: “Premještanje civilnog stanovništva ne može se narediti zbog razloga koji imaju veze sa sukobom osim u slučajevima kada se radi o sigurnosti civila ili pak ključnih vojnih razloga. Ako treba izvršiti takvo premještanje treba poduzeti sve moguće mjere da se civilno stanovništvo prihvati u zadovoljavajućim uvjetima u pogledu smještaja, zdravstvene zaštite, higijene, sigurnosti i prehrane.

Civilne osobe ne mogu se natjerati da napuste svoj teritorij zbog razloga koji bi imali veze sa sukobom. Komentar Međunarodnog Crvenog krsta s tim u vezi kaže da prisilno premještanje civilnog stanovništva je zabranjeno osim u dvije iznimne situacije. Sigurnost civilnog stanovništva i ključni vojni razlozi, čini mi se da te razloge treba ocjeniti za svaki slučaj posebno, te u svakom slučaju moraju biti od ključne važnosti. Razmatrajući govore o kojima ćemo govoriti za nekoliko minuta mogu reći da nisam u riječima optuženoga naišao na takve situacije. Sada ću razmotriti dokaze u vezi sa premještanjem i proterivanjima, to ću učiniti kao i malo prije, ja ću ih ispitati za svaku godinu posebno, tako da na kraju dobijemo opću sliku o tome.

Godine 1990, optuženi je dao intervju srpskom tjedniku “Pogledi” i to ??1990, tada je optuženi tražio da se premjesti svo albansko stanovništvo koje živi na udaljenosti od 50 kilometara od albanske granice na druga mjesta u Jugoslaviji. Te podseća da albanska nacionalna manjina uz podršku Zapada ugrožava srpsku većinu dokazni predmet P-1168. Sledeće godine 1991, 11. maja 1991, za vreme intervjua na televiziji Novi Sad, optuženi izjavljuje da Albance treba proterati iz Srbije, dokazni predmet P-1254. Nekoliko mjeseci kasnije tokom intervjua novinaru “Ratnih novina” 24. novembra 1991, optuženi kaže da bi on bio za razmjenu stanovništva i predlaže da Srbi iz Zagreba odu u Županju a da Hrvati iz Županje odu u Zagreb i to zato što po njegovom mišljenju Hrvati i Srbi ne mogu živeti zajedno u jednoj državi. Dakle, ponoviću rečeno je Srbi i Hrvati ne mogu zajednički živjeti u jednoj državi. Dokazni predmet P-1186. Sledeća godina, intervju dat novinaru Radio Novi Sad, 16. januar 1992, optuženi poziva da se izvrši razmjena stanovništva između Srba i Hrvata što bi trebalo po njegovom mišljenju ostvariti što je moguće prije. Dokazni predmet P-1190. Za vreme intervjua s novinarom “Politike” on govori u prilog o razmjeni stanovništva, konkretno između Srba i Hrvata P-1298. Na intervju sa dnevnikom “Jedinstvo” to sam već spominjao 21. aprila 1992, optuženi poziva pola milijuna dakle 500 tisuća albanskih emigranata da se vrate u Albaniju P-1197. Prilikom pitanja postavljenih na jednoj konferenciji za štampu koja je održala Srpska radikalna stranka 28. maja 1992, optuženi izjavljuje da nelojalne Hrvate treba isključiti iz Hrvatske te da na njihovom mjestu treba doći srpski izbjeglice u njihove domove P-1199. 12. juna 1992, TV Politika optuženi izjavljuje da treba ostvariti razmjenu stanovništva između Srba i Hrvata P-1201. Prilikom jednog intervjua datom novinaru “Globusa” 7. 8. 1992, optuženi objašnjava da kada Srpska radikalna stranka bude na vlasti počeće sa razmjenom stanovništva između Srba i Hrvata P-1203. Prilikom jednog razgovora sa novinarima Tanjuga 7. decembra 1992, optuženi poziva da se protjera 360.000 albanskih emigranata i njihovih potomaka koji su došli na Kosovo i Metohiju, odnosno u širem smislu u Jugoslaviju od 6. aprila 1941. godine, dokazni predmet P-1208.

Sada prelazimo na godinu 2993. Zatim ima jedan intervju nastup na radiju za Radio Banjaluka 20. marta 2003. godine, gde optuženi izjavljuje da je Srpska radikalna stranka radila na tome da nađe smještaj srpskim izbeglicama u stanovima koji su prethodno bili napušteni. On tvrdi povrh toga da treba sprovesti jednu kampanju da se izvrši razmjena stanovništva između Srba, muslimana i Hrvata koji ne mogu po njegovom mišljenju više živjeti zajedno na istoj teritoriji dokazni predmet 1215, stranica 22 i 24. Zatim tokom jednog nastupa na radiju Beograd 22. marta 1993. godine, optuženi objašnjava da je Dobrica Ćosić predsednik Savezne Republike Jugoslavije pozvao na realizaciju jedne razmene stanovništva između Srba i Hrvata i da se Srpska radikalna stranka angažovala na tome, dokazni predmet 1216. Za vreme intervjua za koje nemamo izvor, međutim to je u jednoj od njegovih knjiga, optuženi 7. maja 1993. godine izjavljuje da se i u Zvorniku desila spontana razmena stanovništva za vreme koje su Srbi zauzeli mesta ili nastali se u kućama muslimana koji su odatle otišli, dokazni predmet 1218. Za vreme intervjua jednom novinaru Radio Ponosa, 4. novembra 1993. godine, optuženi poziva na razmenu stanovništva između Srba i Hrvata i zalaže se protiv naseljavanja muslimana u Beogradu, dokazni predmet 1231. Za vreme intervjua jednom novinaru Tanjuga 6. decembra 93. godine, optuženi priznaje da je održao govore propagande s ciljem da to stanovništvo napusti Srbiju, dokazni predmet 1241. Dokument P-574 od 20. septembra 2003. godine, poreklom iz Republike Srbije pokazuje da je na popisu 2002. godine, bilo 546 hiljada civila koji su živeli u Autonomnoj pokrajini Vojvodini dok je po popisu iz 2001. godine njih bilo 74.808, znači 18.262 civila manje to jest 24,41 odsto manje. Ovaj dokument pokazuje da su ove cifre rezultat progona stanovništva civilnog stanovništva koje predstavlja ratni zločin. Ovaj dokument je takve prirode da ide u prilog narodima tužilaštva o politici progona koja je dovela do premeštanja ili proterivanja nesrba. Tužilaštvo u paragrafu 11 pretpretresnog podneska kaže da su govori optuženog postali sve žešći protiv Hrvata u Srbiji, dokazni predmet P-35, P-892 i P-43. On kaže da su hiljade funkcionera zaposlenih u saveznim institucijama bili proterani i da će biti shodno tome hiljade stanova raspoloživih u Beogradu. U ovom govoru direktno se pominje odlazak zaposlenih u saveznim institucijama u Jugoslaviji. Optuženi takođe pominje i razmenu stanovništva govoreći o Srbima koji su izbačeni iz Zagreba. To je jedna kaže on klasična mera retorzije u Međunarodnom pravu i on tu posebno podvlači. Mi vas nećemo ubiti, naravno, ali ćemo vas jednostavno ubaciti u autobuse i kamione i vozove i pravac Zagreb, dokazni P-892. On priznaje u dokumentu P-43 da bi proterao hrvate iz nekoliko razloga. Pre svega zbog toga što Hrvati nisu odani Srbiji i zato što destabilizuju unutrašnju situaciju a zatim takođe što su se pokazali kao kolaboranti “ustaša” i na kraju treba prema njima primeniti represalije kao odgovor zbog isterivanja 160.000 Srba od strane Tuđmana. Pitanje koje se postavlja u suštini ovog problema je sledeće: Vi ste na ono pitanje koje mu se postavlja a pitanje glasi vi ste bili kritikovani zbog toga što ste rekli da treba proterati sve Hrvate iz Srbije i zar nije protivno tradiciji Srpske radikalne stranke? Optuženi tu ne daje direktno odgovor na pitanje i samo kaže da Srpska radikalna stranka rešava probleme u korenu i da je u srž problema. Novinar onda pita da li ćete onda povući ono što ste rekli protiv Hrvata” A on kaže nikada. Da li je ovaj odgovor direktno povezan sa, da li se on direktno odnosi na proterivanja Hrvata ili se odnosi na one argumente o tome da su Hrvati proterali Srbe. Tu s moje tačke gledišta nema apsolutno sigurnosti, naprotiv postoji sumnja. Povrh toga za vreme svog svedočenja gospođa Tabo je u prilog svog izveštaja veštaka o iseljavanju Hrvata i drugih nesrba iz Hrtkovaca u Vojvodini 1992. godine, priložila jednu listu Hrvata koji su napustili Hrtkovce 1992. godine, to je dokument P-565. U ovom dokumentu govori se da za neke od njih, da je njihovo odredište Hrvatska ili nepoznato. Iseljavanje stanovništva iz Hrtkovaca po njenom mišljenju potvrđena je informacijama koje su dobijene od biroa za registraciju raseljenih osoba izbeglica koje su osnovale hrvatske vlasti. Ovaj biro je imao za zadatak da registruje sve pristigle i da proceni njihovu situaciju da bi znao da li imaju status raseljenih osoba ili izbeglica i u svakom slučaju davao im je neki broj, taj registracioni broj, to je bilo na ročištu od 21. oktobra od 2008. godine strana 10839 do 10842. Isto tako svedok VS-061 je rekao da su Hrvatima koji su napuštali Hrtkovce bile davane krštenice tj. radni listovi, da bi mogli da pređu Hrvatsku granicu. Jedan razumni sudija ne bi mogao da izvuče zaključak da je među onih 722 ljudi koji su zapisani na tim spiskovima, zapravo ima među njima 233 čije je odredište nepoznato i njih zapravo treba izbrisati sa te liste. Jedan razumni sudija koji bi odlučio da optužene proglasi krivim za zločine progona i prisilnog premeštanja počinjenog u Hrtkovcima između 1992 i 1993, ne bi mogao da ga tereti osim za progon i premeštanje 489 osoba koji su od onih koji su u Aneksu 11 iz optužnice i čije je odredište poznato. Ja pozivam strane da prouče tabelu Aneksu 11 koju smo videli malo pre. U zaključku ima dovoljno dokaznog materijala da bi jedan razumni sudija procenio da je optuženi počinio zločine progona i prisilnog premeštanja koji se nalaze u tačkama optužnice 10 i 11. optužnice.

Što se tiče u oblika odgovornosti koji je vezan za pomaganje i podržavanje tužilaštvo je u paragrafima 149, 150 i 151, 152 i 153, pretpretresnog podneska oslonilo se na sudsku praksu koja je bogata u svojim fusnotama na stranama 507 i 513 predmeti Aleksovski, Krnojelac, Kunarac, Vlaškić, Kurundžija, Tadić, Čelebić i Vasiljević, da bi utvrdilo da se činjenica pomaganja i podržavanja sastoji u tome da se pruža pomoć, podrška ili moralna podrška osobi koja čini neki zločin. Sudska praksa predviđa da delovanje jednog optuženog mora davati značajni doprinos počinjenju zločina, pomaganje i podržavanje mogu biti pre zločina u vreme zločina ili posle njega. Prisustvo optuženog može predstavljati samo po sebi jedan oblik pomaganja i podržavanja u koliko je imalo efekta na počinjenje zločina. Moralni element to jest ?? mora imati dva aspekta. Optuženi mora biti svestan da će zločin verovatno biti počinjen i optuženi mora znati da će njegovo delovanje i njegovi postupci doprineti počinjenu zločina od strane glavnog počinitelja. Prema tužilaštvu paragraf 153 iz njihovog pretpretresnog podneska, moralni element je potvrđen sledećim. Njegovim sopstvenim izjavama u kojima je ohrabrivao i dizao moral srpskim snagama, dokazni predmet P-00644 zatim huškačka priroda njegovih govora u kojima poziva na nasilje protiv nesrba, njegove višekratne posete ratištima i gradovima u Vojvodini kao što su Hrtkovci, zatim kontinuirano slanje dobrovoljaca na front čak i kada je znao da su oni počinili zločine to je govori svedok VS-017, njegova naređenja davana dobrovoljcima i drugim srpskih snagama da čine zločine svedoci VS-007, VS-026, VS-027 zatim njegov propust da sankcioniše i kazni dobrovoljce za činjenje zločina to su svedoci VS-007, VS-026, VS-034. Čini se zbog toga da pomaganje i podržavanje proističu iz govora optuženog, njegovog prethodnog prisustva na ratištima i njegovom slanju dobrovoljaca. U optužnici se pominju tri regije Bosna i Hercegovina, Hrvatska i Srbija. Bilo bi u redu da ovi pomenuti zločini u ovim regijama budu razmatrani imajući u vidu dva ključna datuma to su proglašenja nezavisnosti Hrvatske i Bosne i Hercegovine. Ova dva datuma su jako važna zbog toga što su imali za rezultat povlačenje JNA i na čije su mesto došle lokalne snage ili neke naoružane grupe iz regionalnih entiteta. Tu se postavlja pitanje koliku je i kakvu kontrolu imala Srbija nad trupama prisutnim na terenu. Kontrola Srbije nad srpskim snagama u smislu sudske prakse Tribunala je jedna globalna praksa kontrola nad vojnim operacijama ne samo finansiranje. Zapravo, žalbeno veće podseća u paragrafu 137, žalbene presude Tadića od 15. jula 1999. godine, da stepen kontrole koje je traženo međunarodnom pravu, može se smatrati potvrđenim u koliko je jedna država igra ulogu u organizaciji, koordinaciji i planiranju vojnih akcija, jedne vojne grupe a ne samo finansira, obučava, oprema i pruža operativnu podršku. Što se tiče kontrole, Međunarodni sud pravde u žalbenoj presudi pod naslovom “Primena konvencije za sprečavanje i suzbijanje zločina genocida u predmetu Bosna i Hercegovina protiv Srbije i Crne Gore” od 26. februara 2007. godine. Zaključilo je da Srbija nije vršila kontrolu nad vojnicima vojske Republike Srpske, zbog činjenice da vojska Republike Srpske nije predstajala da juri organ Savezne Republike Jugoslavije u tom smislu da nije posedovala po unutrašnjim zakonima te države, status organa ove potonje. Zapravo u paragrafima 392 i dalje u ovoj žalbenoj presudi sud kaže. Prema sudskoj praksi ovog suda jedna osoba, grupa osoba ili bilo koji entitet može biti asimilovano u svrhu odgovornosti po Međunarodnom pravu u jedan organ države čak i kada takva kvalifikacija ne proističe iz unutrašnjeg prava u koliko ta osoba, grupa ili taj entitet deluje pod totalnom zavisnošću te države čiji je zapravo samo instrument. Relevantnost datuma to jest u julu 1995. godine ni Republika Srpska ni Vojska Republike Srpske ne mogu se smatrati kao samoinstrumenti delovanja Savezne Republike Jugoslavije lišeni svake realne autonomije. Istina je da su prethodnih godina političke, vojne i logističke veze među vlastima, saveznim vlastima u Beogradu i vlastima na Palama, između jugoslovenske vojske i Vojske Republike Srpske bile vrlo jake i vrlo bliske i da su ove veze bez ikakve sumnje ostale vrlo snažne. Međutim, nisu bili takve sigurno ne u relevantnom periodu da bi političke ili vojne strukture bosanskih Srba bile asimilovane kao sastavni deo u organe Savezne Republike Jugoslavije.

Sud je Međunarodnog suda pravde da bi stigli do tog zaključka pregledali su presude i dokumente iz ovog Tribunala. Na taj način ako Srbija nije vršila kontrolu nad vojnicima vojske Republike Srpske na koji bi način jedan opozicionar kao što je Šešelj mogao imati takvu kontrolu. Ovaj optuženi tereti se za pomaganje i podržavanje u izvršenju svih zločina tačke optužnica od 1 do 14 putem davanja značajnog pojedinačnog doprinosa i sa punom svešću o tome. Ovaj oblik odgovornosti koji je veoma širok mora se razmatrati u svetlu samih tačaka optužnice. Treba ustanoviti u najmanju ruku između zločina koji su počinjeni i optuženom, jedan oblik veze koji proističe iz njegovog ponašanja i njegovih govora. Kao prvo nije bilo nikakvog dokaza u pogledu tačke optužnice 4, ubistva tačaka optužnica 8 i 9, mučenja i okrutnog postupanja, tačaka optužnice 12 do 14 bezobzirno razaranje i pljačka. U svom ponašanju i svojim govorima optuženi nije pokazao, tačnije tužilaštvo nije dokazalo van svake razumne sumnje da je on pomagao i ili podržavao one koji su počinili zločine, mučenja, razaranja ili pljačke. Međutim, dokazni predmet P-644 koji je jedan ključni dokazni predmet za tužilaštvo pokazuje da je optuženi sam osudio ove tačke optužnice u martu 1995. godine. Citiram njega: “Bilo je incidenata, mi smo bili veoma strogi na frontu, odmah smo slali natrag takve ljude” 2. maj ??2503. Ovi policajci i ovi arkanovci počeli su da pustoše gradove, to je bila masovna pljačka. Na početku ili usred same operacije u Zvorniku počeli su da pljačkaju. Čak su pljačkali i Srbe. Arkan je taj koji je organizovao čišćenje muslimana, dalje ovi muslimani su ubijeni i režim ne želi ništa o tome da obelodani. Njihove ubice došle su iz Beograda. Sledeći citat koji se tiče Bjeljine: “Arkan je bio pod kontrolom Karadžića ili pod kontrolom srpske vojske a kasnije pod komandom ???Njega su sprečili da ima bilo kakvu ulogu zbog toga što je pljačkao u Bjeljini. Imao je 15-oricu ljudi tamo. Situacija na terenu je bila teška i komplikovana zbog toga što je bilo puno zločina. I dalje ovo je vrlo važno, citiram: Etničko čišćenje

Prof. dr Vojislav Šešelj: Moram opet da intervenišem mada to ne rado činim. Ja bih voleo da precizirate ovo oko Arkana. Čini mi se da je u prevodu na srpski i u prevodu na engleski jezik prevedeno kontra. Moja izjava je morala da bude da Arkan nije bio ni pod kontrolom Karadžića ni pod kontrolom srpske vojske ni kasnije pod kontrolom Blagojevića. A prevedeno je kao da je Arkan bio pod njihovom kontrolom. Nisam čuo dobro kako ste vi rekli na francuskom ali bi mi bilo interesantno ako možete tu rečenicu da ponovite, a onda bi to trebalo proveriti u originalu. Arkan je bio van kontrole to je smisao mojih reči po mom najboljem sećanju.

Žan-Klod Antoneti: Trebalo bi pogledati podrobnije dokument P-644 ali dopuštam da postoji neka greška u prevodu. Ja imam pred sobom ove reči na francuskom, Arkan je bio pod kontrolom Karadžića ili srpske vojske a kasnije mu je komandovao Blagojević to je ono što sam ja pročitao. I sad najvažnija rečenica na kraju to je ono što ste vi rekli, naravno uvek postoji ograda zbog neke moguće greške. Ja citiram ono što piše u dokumentu to je jedan video 02 tačka 45, 4, tačka 59. Etničko čišćenje nije bilo organizovane prirode ali je bilo očigledno tu i tamo nekih dešavanja gde se desio neki oblik etničkog čišćenja, to su znači te reči. S druge strane tačke optužnice 1, 10 i 11, eventualno ulaze u sferu odgovornosti optuženog što se tiče pomaganja i podržavanja činjenicom njegovih huškačkih govora, zbog toga optuženi bi trebalo da bude oslobođen od optužbi za pomaganje i podržavanje pod tačkama optužnice 4, 8, 9, 12 i 14 i mogao bi biti proglašen krivim prema dokaznom materijalu pod tačkama 1, 10 i 11 zavisno naravno od daljih dokaza koje je optuženi pružao u fazi izvođenja dokaza odbrane.

Prelazimo na poglavlje tačke optužnice to je poslednje poglavlje tu se govori o tačkama 1, 4, 8, 9, 10, 11, 12, 13 i 14, tu se govori o raznim SAO Krajinama, nešto od toga ću preskočiti pošto nije suštinsko, zaustaviću se samo na onom što je suštinsko i zamoliću preslušatelja da stavi na ekran moj zaključak da znate u čemu bih vas ja oslobodio a gde bih vas kao razumni sudija van svake razumne sumnje mogao proglasiti krivim po pravilu 98bis, to je Aneks 13. Imajući u vidu ukupne elemente u sve dokaze koje su predočeni do sada bili biste oslobođeni po tačkama optužnice 1, 4, 8, 9, 10, 11, 12, 13 i 14. Što se tiče podsticanja bili biste oslobođeni pod tačkama 4, 8, 9, 12, 13 i 14, što se tiče naređivanja bili biste oslobođeni pod tačkama 1, 4, 8, 9, 10, 11, 12, 13 i 14. Što se tiče počinjenja ili izvršavanja, ja bih vas oslobodio za oblike odgovornosti 1, 2 i 3 udruženog zločinačkog poduhvata, što se tiče podržavanja i pomaganja oslobodio bih vas pod tačkama optužnice 4, 8, 9, 12, 13 i 14. Mogao bih da zaključim u ovom slučaju da treba da budete oslobođeni. Sada ću vam pokazati dodatak ili Aneks 14 to je jedna pregledna tabela onoga gde bih ja prihvatio predočene dokaze koje je nama pokazalo tužilaštvo i to naravno ne uzima u obzir sve ono što bi ste vi mogli da predočite tokom vašeg postupka odbrane, ali hteo bih da kažem da što se tiče podsticanja, ja bih mogao da vas osudim po tački 1 progoni, tačkama 10, 11 deportacija i prisilno premeštanje. U pogledu počinjenja ja bih vas proglasio krivim za tačke 1, 10 i 11 to su progoni i deportacije i prisilno premeštanje i za pomaganje i podržavanje mogao bih takođe da zadržim tačke optužnice 1, 10, 11 to su progoni, deportacija i prisilno premeštanje.

Hteo bih da kažem na kraju kao što vidite na ekranu. U ovom trenutku ja sam zadržao oblike odgovornosti pod nazivom podsticanje na izvršenje, izvršenje na osnovu dokaznog materijala. Međutim, u fazi presude mora se izabrati samo jedan oblik odgovornosti, jer optuženi je ili je izvršio, ili je podsticao na izvršenje, ili je pomagao i podržavao. Sa moje tačke gledišta ne može biti i jedno i drugo istovremeno, ne može se biti izvršitelj, saučesnik, i podstrekivač to je zaključak mog izdvojenog mišljenja. Treba da sve bude savršeno jasno, jer je sve ovo vrlo tehnički složeno, ja se apsolutno slažem sa sudskim većem, sa mojim kolegama, što se tiče progona, podsticanja, pomaganja i podržavanja, ali se apsolutno ne slažem s tim i takođe se slažem i za prisilno premeštanje i proterivanje. Znači slažem se sa većinskim mišljenjem za tačke 1, 10 i 11, većina je odlučila da će zadržati i sve druge tačke optužnice i tu postoje neslaganje među nama. Znači kao i moje kolege ja sam za to da se suđenje nastavi i s mojim izdvojenim mišljenjem ja takođe odbijam vaš zahtev da budete oslobođeni, ali po drugim osnovama. Sada moramo da napravimo pauzu iz tehničkih razloga, to mi je rekao poslužitelj, 30 minuta. Nastavljamo za 30 minuta. Reći ću gospodinu Šešelju, kako ćemo nastaviti dalje.

(Pauza)

Statusna konferencija

Sjednica se nastavlja, ja imam tri manja tehnička ispravka zato što budući da je sve bilo jako brzo, došlo je do nekih grešaka pa ću zatražiti da se to u transkriptu izmeni, 43 stranica, 23 redak, umjesto 1033 radilo se o svjedoku VS 1133, drugi tehnički ispravak 44 stranica, 16 redak, umjesto VS 1136, VS 1036, i treći ispravak, to mi je naime, sudac Harhof skrenuo pažnju na citat iz jedne fusnote 429, ja sam bio rekao da je tokom tog perioda jedna jedinica specijalne policije iz Sremske Mitrovice bila je raspoređena u Hrtkovce da bi spriječila protjerivanje, napad ili zastrašivanje nesrba, iz toga sam zaključio da to ustanovljava činjenicu da ne može biti koluzije zato što su vlasti poslale policiju. Sudac Harhof me je upozorio da u tome odlomku takođe piše, a to ću citirati tako da sve bude kompletno, dakle, ta jedinica nije štitila selo, a čak je kadkada pomagala pripadnicima SČP-a, u protjerivanju Hrvata. Ja ovaj drugi dio nisam izostavio namjerno zato što je ono što je mene zanimalo je bilo da se utvrdi kako su vlasti poslale jednu jedinicu te ako je ta jedinica surađivala sa ljudima koji su bili tamo na terenu, ipak moram ustanoviti da su vlasti nekoga poslale. I mislim da tu imamo i ono što se događa danas u Libiji ili u Siriji, dakle, dogodi se da vlasti pošalju određene snage negde na nekakav teren i onda one paktiraju, odnosno, pređu na stranu ustanika, no ono što je važno ovde znati je da su vlasti poslale jednu jedinicu i to je to što sam ja htio pokazati a to što su oni učinili sasvim nešto suprotno od onoga što je bio zadatak to je drugi problem. Sada budući da je to tako, gospodine Šešelj, vijeće je odlučilo nastaviti sa suđenjem i na osnovi pravila 65ter g, ja ću vam pročitati što vi sada trebate napraviti. Zato što je loptica na vašoj strani terena, nakon što završi izvođenje dokaza optužba prije izvođenja dokaza odbrane, ... sudac nalaže odbrani da nam dostavi, morate nam dati slijedeće, spisak svjedoka koje namjeravate pozvati i navesti njihova imena ili pseudonime za svakoga od njih, kratki rezime o činjenicama o kojima će svaki od tih svjedoka govoriti, točke optužnice, o kojima će svaki od tih svjedoka govoriti, ukupni broj svjedoka kao i broj svjedoka koji će svjedočiti za svaku točku optužnice posebno, zatim moramo znati da li će svjedoci svjedočiti lično ili na osnovu pravila 92bis ili 92ter ili kvater, procjenu vremena koje je potrebno za svjedočenje svakoga od svedoka, to nam je važno kako bismo mogli odrediti vrijeme i spisak dokaznih predmeta koje namjeravate predložiti u tu svrhu će vijeće koje se stalno sastaje je odlučilo da vam se zato odredi počevši od današnjeg dana šest tijedana, što znači da taj spisak moramo dobiti, do 17. juna, kao što znate tužitelj će svakako imati primjedbi nakon što se to sve dogodi ako se napravi takav popis, a vijeće će donijeti odluku imajući u vidu sve rokove i tako dalje, zato što se još uvijek radi o hipotezi, no u ovome trenutku sasvim je moguće da bismo mogli početi sa saslušavanjem vaših svjedoka tek nakon ljetne pauze, zato što je, dakle, rok do 16. juna, pa odluka vijeća će biti sedmi mjesec, prema tome tek nakon ljetne sudske pauze. To je najkraće što možemo reći, dakle, gospodine Šešelj što vi imate za reći?

Prof. dr Vojislav Šešelj: Gospodine predsedavajući, ja ne mogu u tom roku da podnesem nijedan od ovih spisaka, i nijedan od ovih spiskova i nijedan od traženih podataka, ako se prethodno ne ispune neki uslovi zasnovani na mojim izvornim pravima, prvo, mora se regulisati status Zorana Krasića, kao mog pravnog savetnika od prvog dana od kada sam ovde kome je i sudsko veće uskratilo neka statusna prava, jer ste doneli odluku kad se govori o poverljivim stvarima ili kad se saslušavaju zaštićeni svedoci da on ne može da bude prisutan u sudnici, ako moj pravni savetnik Zoran Krasić, ne bude ravnopravan sa svim drugim pravnim savetnicima, ja neću izvoditi odbranu. Drugo, sekretarijat je otpočeo postupak, disciplinski postupak, protiv mog pravnog savetnika Borisa Aleksića, uputio je zahtev advokatskj komori koja je ovde u Hagu formirana, mada on nije branilac, niti član te advokatske komore, ali je već tamo formirana i komisija kojom predsedava advokat Edina Rešidović, inače čuveni tužilac iz procesa Alije Izetbegoviću, a zastupala je tužilaštvo i na mom prvom pojavljivanju pred istražnim sudijom okružnog suda u Sarajevu 1984. godine, zastupala je tužilaštvo tada. Ona je određena da bude predsednik disciplinske komisije, ako se odmah to šikaniranje mog pravnog savetnika Borisa Aleksića ne zaustavi, ja neću izvoditi odbranu. Dalje, nije rešeno pitanje finansiranja moje odbrane, vi ste doneli jednu odluku koje vam je potvrdilo Žalbeno veće, pošto se sekretarijat žalio, ja se nisam ni žalio, neću se ni žaliti, jer tom odlukom vi ste odlučili da se mojim pravnim savetnicima isplaćuje 50 odsto od najvišeg iznosa za siromašnog optuženika, do daljnjega. Međutim, ništa niste odlučili po pitanju retroaktivnog plaćanja za svih ovih osam godina, oni su naporno samnom radili, napisali ogroman broj podnesaka, hiljade strana podnesaka, dakle, postoje dokazi o njihovom radu, i predanom angažmanu. Ako se njima sve to ne plati, ja neću izvoditi odbranu. Kako im se to može platiti? Ja sam od prvog dana kada sam podneo zahtev za finansiranje moje odbrane tražio i podatke koliko tužilaštvo košta proces koji se protiv mene vodi. Nikad nisam dobio te podatke. Tražio sam podatke koliko se novca Ujedinjenih nacija daje za finansiranje odbrane svih drugih optuženih koji su ovde suđeni, nikad nisam dobio te podatke. Rekli su mi da postoji to negde na internetu, ali mene još nisu priključili na internet, kao i nijednog drugog pritvorenika u zatvoru Ujedinjenih nacija. Mi nemamo pravo da se priključimo na internet. Dalje, pre nekih desetak godina sekretarijat je napravio tri kategorije optuženika, prvu, drugu i treću. Mene su oduvek svrstavali u treću, kad je došlo vreme na osnovu vaše odluke da počnu da plaćaju, e onda su hteli to da preispitaju pa su čak meni uputili pismo šta ja mislim koja bi kategorija bila odgovarajuća. Valjda misleći da bih ja tražio onu najslabiju prvu kategoriju da bih bio relaksiran od opasnosti vaše zakonske presude. Ja sam od prvog dana relaksiran jer mene vaša presuda jednostavno ne interesuje. Ja zbog javnosti učestvujem u ovom procesu, ja želim da odbranim ne samo svoju ličnu čast i ugled, nego čast desetak hiljada dobrovoljaca Srpske radikalne stranke, i da dokažem da su sve optužbe protiv mene lažne. I zadovoljan sam dosadašnjim uspehom na tom planu, iako vi mislite drugačije. Svi vi članovi sudskog veća, naravno razlikujete se u dosta tih pojedinosti, ali u suštini mislite o nekim stvarima podudarnim, i ja to imam u vidu. Po toj odluci od pre desetak godina za treću kategoriju u pretpretresnoj fazi za 18 meseci priprema odbrane plaća se 380.000 evra pritvoreniku koji nema mogućnosti da sam plaća, to 18 meseci može da se protekne najviše na 24 meseca, međutim moja pretpretresna faza je trajala četiri godine i osam meseci, taj se iznos mora uduplati. Dakle, to je 760.000 evra, po trećoj kategoriji odbrana svakog optuženog od dana početka procesa mesečno košta 40.000 evra, od tih 40.000 evra 20.000 je plata glavnog branioca a ostalo se raspoređuje na članove tima odbrane. Izračunajte vi koliko je to meseci, ovo iz pretpretresne faze dvostruko 760.000 evra, neka pola otpadne što sam sebe branim, pola za rad članova mog stručnog tima to je 380.000 evra, za svakih mesec dana od kad je počelo suđenju u novembru će biti četiri godine, po 20.000 evra to vam je 960.000 evra. Jel tako? Jel sam u pravu? Jesam. Uvek sam u pravu. Dakle, pola neka otpadne na to što sam sebe branim, u pretpretresnoj fazi i pola svakog meseca da se obračunava kad traje proces, članovi tima moje odbrane treba da dobiju negde oko 1.300.000 evra, ako im se to ne plati, ja neću da izvodim odbranu. Neću dozvoliti da članove tima koji pomaže moju odbranu ponižavaju na bilo koji način ili kako se ovde popularno kaže diskriminišu, pošto ja volim da diskriminišem čak mnoge, pa čak i engleske lekare, ali ne volim kad neko moje diskriminiše, moje pravne savetnike, pa se suprotstavljam tuđim oblicima diskriminace, ali uživam u svojim. I postoje još dva uslova bez kojih se ne može. Kondicio sine kvanon. Mene su obavestili da je 2005. godine tužilaštvo podnelo zahtev za nepoštovanje suda protiv mene, i da je sudsko veće koliko me sećanje služi gospodine Antoneti vi se lično bili član tog sudskog veća odbacilo zahtev, a sudija Agius me je potom u jednoj rečenici obavestio, ili njegov sekretar, neko ko opslužuje sudsko veće, da je podnet zahtev i da je odbačen, ja insistiram da mi se da taj zahtev, i da mi se da odluka o odbacivanju tog zahteva, pošto mi je to veoma važno, ako mi to ne date ja neću izvoditi odbranu. Krajem 2005. godine tužilaštvo mi je isporučilo tri, četiri velika registratora puna dokumenata, a posle dva tri dana poslalo je konjicu u moju zatvorsku ćeliju da mi po svaku cenu otmu neke od tih dokumenata, mene su doveli, kod upravnika, a onda rekli pod stražom da idu u moju ćeliju da to uzmu. I bila je jedna službenica sekretarijata valjda koja je identifikovala te tražene dokumente, oni su uzeti iz mojih registratora, odneti u sekretarijat i tamo zapečaćeni. Ja moram da dobijem sve te dokumente da vidim o čemu se radi, ako to ne dobijem, ja neću izvoditi odbranu. Vi se sećate gospodo sudije da je ovde bilo velikih problema oko prevođenja dokumenata odbrane, ja sam insistirao da se prevedu moje dve najvažnije knjige na engleski ili francuski jezik, to su knjige “Ideologija srpskog nacionalizma” i “Rimokatolički zločinački projekat veštačke hrvatske nacije” vi ste prvo dali jedan rok to da se prevede, tražili ste na francuski pa nisu mogli, pa ste tražili od mene da ja nađem prevodioce, pa sam ja našao prevodilačku agenciju, pa sekretarijat nije hteo tu prevodilačku agenciju, pa su tražili da im se produži rok, i poslednji rok je bio koji ste vi dali kao sudsko veće do kraja izvođenja dokaznog postupka optužbe. Ja ni do danas nisam dobio prevod te dve knjige na engleski jezik, i ja bez njih ne mogu da osmislim svoju odbranu niti da pristupim ličnom svedočenju, a kao što vidimo većina članova sudskog veća trenutno insistira samo na podsticanju kao obliku izvršenja krivičnog dela, ignorisali su ostale oblike izvršenja, mada po mom mišljenju to je predstavljalo i kršenje duha, odredbe pravila 98bis pravilnika, jer je trebalo da se izjasne o svim oblicima izvršenja, pa ako postoji saglasnost da neki od oblika otpadne, bar jedan to bi bilo u svrhu ekonomičnosti suđenja, pošto to nije urađeno, ja se branim od cele optužnice dakle, sve je ostalo u optužnici i udruženi zločinački poduhvat, i izvršenje, i naređivanje, i pomaganje, i podržavanje, i podsticanje i sve ostalo. Dakle, bez ove dve knjige ja ne mogu da obaram suštinu optužnice protiv mene, a to je ovaj takozvani govor mržnje, koji ste skloni svi da prihvatite kao krivično delo, iako nemate nikakvog pravnog osnova u dosadašnjoj međunarodnoj sudskoj praksi. Pozivate se neosnovano na Štrajhera, ignorišete Pričea, ali neće meni biti teško da izađem na kraj sa vama, pogotovu što imate sklonost da se pozivate na sudsku praksu Međunarodnog krivičnog suda za Ruandu, a gubite iz vida činjenicu da su krivična dela koja su tamo procesuiraju izvršena godinu dana nakon okončanja vremenskog perioda na koji se odnosi optužnica protiv mene, 1993. godine protiv mene se završavaju sve optužbe, a krivična dela genocida i progona u Ruandi su vršena 1994. godine. Dakle, ne vredi vam pozivanje na njihovu sudsku praksu. To je vaša stvar šta ćete vi da radite, ja sam vam samo sada izneo koje sve smetnje postoje za izvođenje dokaznog postupka odbrane, ako niste spremni da uklonite sve ove smetnje onda ćemo stvar pojednostaviti, zakažite mi iznošenje uvodne reči odbrane, ja imam pravo na četiri sata iznošenja uvodne reči odbrane to mi ne možete uskratiti. Bilo svedoka, ne bilo, bilo finansiranja, ne bilo, bilo čega drugog, ne bilo. Nakon ta četiri sata izvođenja uvodne reči odbrane ako ne ispunite sve ove neophodne uslove prelazimo na završnu reč. Ili hoćete da se ovaj proces nikad ne završi pa da me nasledi onda ovaj rezidualni mehanizam koji je formirao Savet bezbednosti kao najsmešniju u nizu svojih smešnih kreacija. Čak smešniji od ovih ad hok tribunala, ako se ovi moji uslovi, koji su zaista zasnovani apsolutno, na pravu, ispune, što su zasnovani na Statutu, meni Statut tgarantuje finansiranje odbrane, e onda će mi trebati najmanje dve godine za pripremanje odbrane. Zašto? Tužilaštvu je trebalo četiri godine i osam meseci, ajde, možemo se unapred svi usagasiti da sam ja više nego dvostruko pametniji i sposobniji od celog tužilaštva, pa mi ne treba četiri godine i osam meseci, ali mi treba dve godine. Dalje, meni treba 120 časova za glavno ispitivanje, 120 sati koliko je i tužilaštvo dobilo, ne računajući sve one zloupotrebe oko naknadnih ubacivanja, tona i tona dokumenata u spis, bez posedovanja svedoka, i bez čak čitanja naslova i dokumenata u sudnici. Sve je to neregularno i planiram da izvedem 100 svedoka.

Sudija Flavia Latanci: Gospodine Šešelj nisam dobro shvatila, da li možete da mi objasnite sledeće, dakle, ukoliko ti uslovi koje ste vi naveli, ako im se ne udovolji vi tražite da se direktno pređe na krajnju presudu, dakle, na završnoj reči vaše i tužilaštva, ili tražite dve godine da biste pripremili svoju odbranu. To nisam shvatila, jer imam utisak da tu postoji određena kontradiktornost, kontradikcija između te dve stvari koje kažete. Da li možete to da mi objasnite, šta vi tražite tačno ukoliko ti uslovi koje postavljate, ukoliko im se ne izađe u susret? Dakle, da se pređe na proceduru za definitivnu presudu ili da vam odobrimo još dve godine, molim da mi se to razjasni?

Prof. dr Vojislav Šešelj: Verovatno prevod nije bio dobar, precizan ili potpun. Ja sam rekao, ako ispunite sve ove na pravu zasnovane uslove onda mi ovo treba, ovo ja tražim, e sad šta ćete vi meni odobriti od te tražene dve godine od 120 sati, od 100 svedoka, to ćemo da vidimo, dakle, ja se onda uklapam u odredbe pravilnika. Ja tražim a vi donosite odluku. Ja mogu posle da se žalim na odluku ako nisam zadovoljan. Međutim, ovih pet stvari koje sam naveo direktno ugrožavaju moj status ovde, i moju mogućnost da izvodim odbranu, ja moram znati zašto je pre šest godina tužilaštvo tražilo da se protiv mene vodi postupak, ja ne mogu da spavam od radoznalosti. Ja moram da znam koji su to bili dokumenti kojim je konjica Ujedinjenih nacija otela pre šest godina, ja to moram znati. I mora mi biti normalizovan statust svih pravnih savetnika i kejs menadžera, sad sam imao posetu dva pravna savetnika i kejs menadžera Nemanje Šarovića, platili su putne troškove za dva pravna savetnika, ali za kejs menadžera nisu, on je rukovodilac mog predmeta, on je šef pravnim savetnicima, i šta sada da radim? Neću dozvoliti da me neko ponižava. Iako sam ja možda dovoljno dosad ponižavao sekretarijat, ali neću dozvoljavati uzvratne mere. Dakle, to su moji zahtevi bez kojih neću da izvodim odbranu. Ako mi ne ispunite te zahteve koji su potpuno opravdani onda od vas tražim da odredite datum kada ću podneti uvodnu reč odbrane. Neću da se odreknem ta četiri sata govora u sudnici. To možete do kraja maja već da uradite, ja sam spreman na to. Nemojte samo sledeće nedelje dolazi mi supruga u posetu, pa bih se našao između dve vatre. Dakle, posle sledeće nedelje, bilo kog dana, zakažite mi da podnesem uvodnu reč odbrane i posle toga prelazimo na završnu reč. Ako ne budem izvodio odbranu ja neću podnositi ni završni podnesak odbrane, i tu ću vam skratiti vreme, ako vama to odgovara baš lepo. Da li ćete onda moći da stvoriti utisak u javnosti o fer suđenju to je onda vaš problem, nije moj. Ja znam da će celokupna pravnička javnost ove moje zahteve smatrati potpuno opravdanim i to mi je dovoljno i nijedan pravnik ne može ovo da ospori što sam vam naveo, a vi sada vidite šta ćete.

Žan-Klod Antoneti: Gospodine Šešelj, vi ste izneli jedan broj zahteva, pretresno veće će se okupiti i mi ćemo većati o tim pitanjima, dakle, u ovom trenutku vam ne mogu odgovoriti, međutim postoje veoma jednostavni elementi o kojima mogu da vam dam određene naznake. Vi ste izgleda malo pre osporavali odluku pretresnog veća na pravnom planu, vi imate apsolutno pravo na to i imate mogućnost da uložite žalbu na odluku pretresnog veća. To je dakle, pravo kojim raspolažete i možda će Žalbeno veće oboriti odluku pretresnog veća, to se nikad ne zna. Kao drugo

Prof. dr Vojislav Šešelj: Da vam odmah kažem, ja žalbu neću podnositi. Jer vi znate uvek su oni iz Žalbenog veća bili mnogo gori od vas, tako da je besmisleno da im podnosim žalbu, podneću žalbu na prvostepenu presudu naravnu, a sad na ovu preliminarnu vašu odluku neću da podnosim žalbu.

Žan-Klod Antoneti: U redu, vi ste me citirali, pre više godina, kao sudiju koji je bio u vašem pretpretresnom postupku i to je tačno, sasvim tačno, i ja se sećam da je pretresno veće donelo jednu odluku zato što je tužilaštvo nesmotreno poslalo vama dokumente koje nije trebalo da vidite. Ne znam na koji način radi tužilaštvo, međutim to je bilo začuđujuće i tužilaštvo je htelo da dobije nazad dokumente koje nije trebalo da dobijete, i u tim uslovima pretresno veće je trebalo da donese odluku o njihovom vraćanju, zajedno sa predstavnikom sekretarijata i tužilaštva, i vi sada kažete neki dokumenti su mi oduzeti, treba da mi se vrate, ne znam o kojim je dokumentima reč. To ćemo ispitati. Pored toga vi ste mi rekli da je postojala jedna procedura, postupak zbog nepoštovanja suda, verujem, ali ja se toga uopšte ne sećam, i vi ostavljate utisak da nije doneta odluka, ili da je doneta odluka koju vi niste dobili, ja ću pristupiti pretragama, ali ne znam zašto bi vam se bilo šta sakrivalo. Što se tiče finansiranja

Prof. dr Vojislav Šešelj: Odluka je donešena, ali i zahtev i odluka su bili eks parte, a mene su samo u jednoj rečenici obavestili da je postojao zahtev i da je donesena odluka kojom se odbija zahtev tužioca. Nikad nisam obavešten o čemu se tu radi.

Žan-Klod Antoneti: U redu, sada bolje shvatam, dakle, tužilaštvo je podnelo eks parte zahtev koji je odbijen a vi niste znali. Ako sam dobro shvatio vi se obraćate veću da bi rešili to pitanje, ja ću konsultovati svoje kolege, i ne vidim zašto bismo vam bilo šta skrivali. Što se tiče finansiranja vi znate da je pretresno veće puno toga učinilo, i ja sam se lično angažovao to sam vam i rekao, protivno volji mojih kolega ja sam se obratio upravi vaše zemlje, da bih se upoznao sa vašom poreskom situacijom, i oni su mi rekli da su sve podatke predali sekretarijatu i s obzirom na to pretresno veće će početi postupak doneta je odluka sekretarijat nije bio zadovoljan i uložio je žalbu i Žalbeno veće je većinskom odlukom, a dvoje sudija nisu se slagali sa tim, je odlučilo u prilog naše odluke, i zbog toga je odlučeno da će se vaša odbrana finansirati sa 50 odsto, a vi tražite sada stotine hiljada evra. Dakle, vi ste nam dali tačan iznos, sada da pogledamo to, ne želim da se igramo mačke i miša, uvek sam bio transparentan sa vama i duboko sam uveren gospodine Šešelj da je ovo pitanje finansiranja lažan problem, nije pravi problem, jer kao prvo imate intelektualnu sposobnost da se sami branite, ko poznaje ovaj predmet bolje nego vi? Vi imate enciklpedijsko znanje o svim elementima, vi sve znate, vi ste čak i sposobni da primetite ukoliko ima grešaka u prevodu, gledajući transkript i na osnovu toga, naravno, da možete da dobijete pomoć, ali verujte mi na osnovu mog iskustva mogu vam reći da vi imate taj kapacitet. Dakle, za mene je to zaista pogrešan problem, to nije pravi problem, međutim vi imate pravo na to prema Statutu i da vam kažem do kraja šta mislim, kada sam bio u pretresnom veću II, vodim računa o vremenu, vi ste podneli jedan zahtev i ja sam počeo da pripremam jedno mišljenje gde sam govorio da vi imate pravo na finansiranje i da se vaši saradnici mogu isplatiti na osnovu dokaza koji potvrđuju njihov angažman i i dalje to mislim, u međuvremenu je pretresno veće promenjeno i nisam mogao da sprovedem u delo taj svoj stav, dakle, uvek sam smatrao da je finansiranje odobrivo, ali kao što kažem smatram da to nije pravi problem, ali donećemo odluku, i videćemo kasnije tačno kako će to izgledati. Međutim, odbrana zavisi u potpunosti od vas, i kao što je rekla sudkinja Latanci, na vama je da nam kažete da li ćete izvoditi dokaze, da li vam treba još dve godine, i tako dalje, ili možete da nam kažete da ćete preći direktno na završnu reč, vašu završnu reč, završnu reč tužioca, i da onda sudije mogu da pređu na većanje o definitivnoj presudi. I naravno čitava procedura može da traje i godinama, vi kažete na primer da imate u vidu na stotine svedoka, odnosno 120 sati i 100 svedoka a to postavlja velike probleme, dakle, ako sam vas dobro shvatio ukoliko se ne reše svi problemi o kojima govorite vi nećete podneti spisak 65ter. Da li sam dobro shvatio?

Prof. dr Vojislav Šešelj: Ja zbog toga, ne zato što sam pametan, svestan sam ja i toga na primer, ali to neće biti razlog da ne izvodim odbranu, razlozi da ne izvodim odbranu biće ovih pet, koje sam vam ovde taksativno naveo. Regulisanje statusa pravnih savetnika, plaćanje odbrane, dokument o zahtevu za nepoštovanje suda iz 2005, oteta dokumenta iz 2005, i prevod ove dve knjige “Ideologija srpskog nacionalizma” i “Rimokatolički zločinački projekat veštačke hrvatske nacije” na engleski jezik, pošto je to bila poslednja vezija bila ... sekretarijata. To je pet uslova bez kojih neću izvoditi odbranu. I sve na pravu zasnovano, imam uporište u statutu tribunala, imam uporište u opštim pravnim principima, moram znati sve što se mene tiče. Koja su mi to dokumenta oteta i zašto su mi oteta? Šta mene briga što je tužilaštvo pogrešilo, ja moram znati o čemu se tu radi, možda mi nešto to vredi, i moram znati zašto je tužilaštvo svojevremeno podnosilo zahtev za nepoštovanje suda, a vi ga odbili. I to moram znati, dakle, ja neću podnositi odbranu ako se ova moja statusna prava ne ispune, ne realizuju. Jer mi se onda odbrana obesmišljava, a znate šta može, koliko god da je čovek pametan on mora imati saradnike napolju koji će mu polagati i nalaziti svedoke, preliminarno sa njima razgovarati, praviti sa njima preliminarne izjave, čitav niz poslova tu ima. Pomagati u pripremanju svedoka. Znate li koliko je tužilaštvo pripremalo svedoke, oni ih dovedu u Hag, nekoliko dana pre svedočenja, pa ih teraju da uče napamet kao pesmicu sve ono što će da kažu u sudnici. Pa ih onda proveravaju jesu li dobro tu pesmicu naučili. Što bih se odrekao tog prava i te prakse? I moji će svedoci ovde da pevaju kao pesmicu sve ono što unapred nauče da treba da kažu, ali njih tužilaštvo neće hvatati u laži kao što sam ja uspevao da uhvatim u laži skoro svakog svedoka optužbe.

Žan-Klod Antoneti: Dobro, skoro sam zaboravio, imamo jedan manji ispravak na zapisnik, jučer ste rekli da je bio jedan zaštićeni svedok Milorad Vojinović, o tome smo bili govorili, ja sad imam taj deo zapisnika pred sobom, onoga dana kada je došao on se pojavio pred sudom kao svjedok bez ikakve zaštite. Dakle, on nije uživao nikakve zaštitne mjere, možda je došlo do zbrke, ali taj svjedok nikada nije bio zaštićen, imam ovdje pred sobom tu stranicu zapisnika. Gospodine tužitelju imate li vi što za dodati? Vidjeli ste prevodioci su obavili fantastičan posao, prevodili su čak onom brzinom kojom sam ja govorio, pa im se od srca zahvaljujem, jer zahvaljujući njima, uspjeli smo završiti na vrijeme, zahvaljujući njihovoj brzini. Gospodine Markuzen, vi ćete biti brzi kao i oni, što vi imate za reći.

Tužilac Matijas Markuzen: Pa jedna minuta nakon sedam sati, bojim se da nemam vremena da bih puno toga rekao, no, časni sude, tužiteljstvo može, podnjeti vama neki materijal u vezi sa temama o kojima je govorio optuženi, no, optuženi zapravo u suštini traži da vi preispitate nekoliko odluka koje ste donijeli no on ništa nije učinio da bi ispoštovao standard, to jest za ponovno razmatranje. Ja bih rekao da ako optuženi želi nastaviti sa svojim tvrdnjama koje sada izdaje, on svakako to može napraviti, on može napisati to tako da mi možemo odgovoriti. Što se pak tiče odluke po pravilu 65ter g, koju ste doneli on može tražiti dozvolu za podnošenje žalbe na tu odluku, ja mislim da je on rekao da je naime relevatno to da bi se moglo oporvći vaš nalog. On praktički prijeti da neće izvoditi odbranu, naravno on je taj koji odlučuje hoće li to činiti ili neće. Ja sam takođe video da pravilo 65ter g, nalaže od optuženog da tužiteljstvu obijelodani dokazne predmete odbrane, prema tome mi bismo tražili da nam se i to da.

Žan-Klod Antoneti: Da, svakako imate pravo. Eto, gospodine Šešelj hoćete li ponovo uzeti riječ, pa ćemo završiti poslije toga.

Prof. dr Vojislav Šešelj: Gospodine predsedavajući, ja vama ništa ne pretim, ja se borim samo za svoja prava. I ovih pet zahteva koje sam podneo fundamentalna su moja prava, ništa ja ne pretim, ali ako ovih mojih pet zahteva ne ispunite, ja ću o njima govoriti u završnoj reči, ja neću govoriti o meritimu, nego ću govoriti o svim mojim prekršenim pravima od kada sam došao u Hag, a u uvodnoj reči odbrane mogu vam to unapred otkriti najviše ću govoriti o ovoj vašoj odluci, i delimično izdvojenom mišljenju. To će biti u mojoj uvodnoj reči odbrane, četiri sata mi treba, dovoljno mi je. Malo ću brže govoriti nego vi. Ja se vama divim kako možete tako sporo da govorite, ja nikad nisam mogao. Eto da znate to, kad ja završim sa četiri sata uvodne reči odbrane, ako mi onemogućite izvođenje odbrane, onda odmah možete da zakazujete završne reči, a valjda je tužilaštvo završilo svoj završni podnesak, valjda su radili sve ovo vreme, valjda ih nećemo morati dugo da čekamo. Ili u protivnom ako ih budemo dugo čekali onda će se potvrditi ova pretpostavka koja se sve češće drži u javnosti, iznosi da je Haški tribunal dobio zadatak me ovde po svaku cenu zadrži dok se ne završi još jedan izborni ... u Srbiji.

Žan-Klod Antoneti: Gospodine Šešelj, ja vam mogu reći da meni niko nije rekao da vas zadržim. Nitko, a ni mojim kolegama, naravno mogu oni kazati nešto o tome, ali bojim se da se nitko ne bi usudio meni nešto u tom smislu reći. Ja vam moram reći da sam ja potpuno samostalan, da ja ne ovisim ni o kome, ja znam da predstoji izborno vrijeme kod vas, naravno to je velika nacionalna debata, ali ja naravno mogu uzeti to u obzir ali vi ste ovdje videli ste našu odluku, niste oslobođeni, ali nama nitko nije rekao zadržite Šešelja. Dakle, što se mene tiče to i vi jako dobro znate. Gospodine Markuzen, izvolite.

Matijas Markuzen: Ukratko časni sude ja mislim da bi optuženom trebalo kazati da slučajno ne bude u krivu, da ne može zapravo, iznjeti uvodni govor, a da nam predočava dokaze, jer uvodni govor zapravo predstavlja uvod u izvođenje dokaza odbrane, prema tome ako optuženi ne želi podnjeti materijale po pravilu 65ter mi prelazimo odmah na završni podnesak i na završne riječi.

Prof. dr Vojislav Šešelj: To jednostavno nije istina. Ja na uvodni govor odbrane imam pravo, mene ništa ne obavezuje da podnosim bilo koji dokaz. Tu obavezu ja nemam, možda nemam nikakvog dokaza, ali imam pravo na uvodnu reč odbrane, pogledajte još ovo gospodo sudije, ako imate strpljenja, ja imam pravo teorijski da podnesem uvodnu reč odbrane i da prijavim sebe kao jedinog svedoka odbrane, i da se prepustim unakrsnom ispitivanju. I to je moje pravo, a tužilaštvo ništa ne zna. Šta sad? Izmišljaju nešto bezveze, ne može mi niko osporiti pravo na uvodnu reč odbrane. I u uvodnoj reči odbrane ja ću govoriti o tome koje sam dokaze hteo da izvedem i zašto nisam bio u stanju da ih izvedem. Eto i to ću uraditi, da zadovoljim tužioca.

Žan-Klod Antoneti: Dobro vi ste, načeli pravne probleme, vijeće će se baviti time, zahvaljujem svima posebno prevoditeljima, pripadnicima službe sigurnosti, ljudima iz tajništva, svim sudskim poslužiteljima, nastavićemo kada za to dođe vrijeme. Hvala i doviđenja.