Издвојено мишљење у одлуци судског већа поводом захтева за ослобођење Војислава Шешеља (I)

Среда, 4. мај 2011. године, одлука по правилу 98 бис

Жан-Клод Антонети: Данас 4. маја 2011. године најпре желим да поздравим представнике тужилаштва који су присутни на овом рочишту, такође господина Шешеља и све особе које нам помажу у овоме, дакле секретара, послужитеља, особе из обезбеђења и све друге присутне.

Данас ћу да почнем са читањем усмене одлуке претресног већа сходно члану 98 бис, а затим ћу прочитати своје делимично издвојено мишљење.

Ми смо, дакле, предвидели да данас пре подне имамо заседање, које ће сада почети и наставиће се, свакако, и после подне, а уколико не завршимо са читањем данас после подне, ми ћемо наставити сутра после подне. И такође прецизирам да имам преко 120 страница за читање.

Почињем дакле.

Претресно веће ће саопштити своју усмену одлуку сходно члану 98 бис Правилника.

За почетак претресно веће ће се подсетити на процедуру и затим ће се осврнути на право које се примењује на члан 98 бис, затим ће навести тачке оптужнице и облике одговорности описане у оптужници, затим ће, такође, изнети приказ елемената који сачињавају злочине и изнети примењиво право које се тиче подстицања као облика учествовања у злочину, затим ће такође дати примере доказних елемената које има на располагању и који су довољни за покрепљивање у овом стадијуму навода оптужнице и затим ће се осврнути и сагледати одговорност оптуженог за подстицање на чињење злочина.

Најпре што се тиче процедуре, изношење доказних предмета оптужбе почело је 7. новембра 2009. (2007) године и завршило се са саслушањем сведока Ненада Јовића, 7. јула 2010. године. Тужилаштво је одбило затим да закључи са изношењем доказних предмета док претресно веће не одлучи о свим преосталим захтевима, између осталих везаних за саслушање сведока ВС-026, с обзиром на његово здравствено стање, он није могао да присуствује. И сходно томе претресно веће је подвргло сведока ВС-026 још једном медицинском прегледу и добило је извештај 26. новембра 2010. године. Затим је током децембра 2010. године претресно веће одлучивало, већало о преосталим одлукама, о преосталим захтевима и донело 25 одлука. Затим је морало да чека да се поднесе извештај о аутентичности Младићевих свезака од 10. јануара 2011. године и да се он преведе.

Током рочишта посвећеног административним питањима 18. јануара 2011. године оптужени је обавестио претресно веће да ће накнадно изнети своје аргументе о основама правила 98 бис.

Претресно веће узевши у обзир време које је потребно да би се донела одлука о захтевима које је поднело тужилаштво између 28. децембра и 21. јануара 2011. године је одредило да ће се рочиште по 98 бис одржати 7, 8. и 9. марта 2011. године путем налога од 25. јануара 2011. године. Током тог рочишта оптужени је изнео своје документе и затим је поново узео реч 9. марта 2011. године у склопу одговора тужилаштву.

Оптужени пориче да је починио, наредио, планирао, помогао и подстицао на чињење злочина, као и да је учествовао у почињавању злочина у склопу заједничког злочиначког подухвата. Прецизније, оптужени пориче постојање одређених злочина, који постоје у оптужници и који су изнети у различитим тачкама оптужнице. Он такође наводи да тужилаштво није могло да предочи доказне предмете о његовим говорима из Вуковара, Малог Зворника и Хртковаца у складу са оним што је наведено у оптужници. Он такође тврди да уколико су неки злочини почињени не постоје докази да се они могу приписати добровољцима које је његова странка регрутовала, дакле СРС, Српска радикална странка и он такође наводи да у сваком случају он не може да буде одговоран за те злочине које су евентуално починили ти добровољци, будући да он није био њихов надређени унутар ЈНА, у склопу којих су ти добровољци оперисали.

И за закључак, оптужени наводи да је немогуће показати ван сваке разумне сумње да му се могу приписати та кривична дела и да према томе претресно веће мора да изрекне ослобађајућу пресуду.

Тужилаштво је одговорило на наводе оптуженог 8. и 9. марта и скренуло пажњу претресног већа на различита сведочења и доказне елементе које је усвојило веће и које према тужилаштву не омогућавају претресном већу да изрекне ослобађајућу пресуду.

У складу са правилом 98 бис Правилника, на крају предочавања доказних предмета тужилаштва. Првостепено расправно веће мора усменом одлуком, након што саслуша усмене аргументе обе стране, да изрекне ослобађајућу пресуду у односу на све тачке оптужнице за које не постоји довољно доказа.

Од 8. децембра 2004. године када је промењено правило 1998. године потребно је само да се докаже да постоје доказни елементи који могу да поткрепе сваку тачку оптужнице уопштено говорећи, а не сваки чин који сачињава то кривично дело. Ова измена је учињена да би се олакшала процедура. Сходно томе, од последње промене члана 98 бис претресно веће у већини, с чим се не слаже судија Антонети сматра да може да изрекне ослобађајућу пресуду само о тачки оптужнице у целини. То заправо одговара пракси која је уведена након измене члана 98 бис Правилника, коју су применила претресна већа, пре свега у предметима Мартић, Мркшић и Прлић и Готовина.

Чињеница да претресно веће мора да изрекне ослобађајућу пресуду за тачку оптужнице у целини оставља одбрани могућност да не одговара на све наводе оптужнице који су садржани у тачки оптужнице и за која се сматра да тужилаштво није предочило довољно доказа.

У склопу правила 98 бис Правилника претресно веће мора да утврди да ли докази који су предочени би у тачки гледишта разумног просудиоца чињеница могли довести до осуђујуће пресуде ван сваке разумне сумње.

Значи у овом стадијуму није питање тога да ли ће претресно веће изрећи осуђујућу пресуду, већ да ли може то да учини. И треба навести да претресно веће у овом стадијуму први пут сагледава целину доказних предмета које је уврстило у спис тужилаштво, да би одредило да ли је могуће да се изрекне осуђујућа пресуда. То прво сагледавање се разликује од онога коме ће се приступити на крају суђења. На крају суђења претресно веће мора да спроведе дубоку анализу свих доказних предмета, и одбране и тужилаштва, који су увршћени у спис.

Да би приступила свом првом сагледавању у склопу правила 98 бис, претресно веће мора да води рачуна о свим доказним предметима који су презентовани и не сме да им приступи селективно. Доказне предмете који иду у прилог оптуженог треба користити само ради сагледавања питања да ли је доказни предмет очигледно лишен сваког кредибилитета. Из тога проистиче да се прихвата захтев за ослобођење. Уколико не постоје доказни елементи који би оправдали осуду или уколико један или више доказних предмета постоји. Међутим, уколико би претресно веће, чак и ако им додели максималну вредност не би могло да изрекне осуду, јер очигледно немају довољно поузданости ни кредибилности.

Претресно веће такође наглашава да ће навести одређене доказне елементе само као пример.

Чињеница да су неки доказни предмети узети у обзир у склопу ове одлуке не значи да ће их претресно веће сагледати на исти начин када буде изрекло своју дефинитивну пресуду. На исти начин чињеница да одређени доказни предмети нису наведени у овој одлуци не значи да их претресно веће неће размотрити и сагледати у склопу дефинитивне одлуке. Затим иако се оптужени гони за различите облике одговорности довољно је, по мишљењу већине претресног већа, са чим се не слаже судија Антонети, дакле ја, у складу процедуре, према правилу 98 бис да утврди да постоје доказни предмети који поткрепљују један једини облик одговорности наведене у оптужници да би се одбацио захтев за ослобођење. Сходно томе претресно веће прихвата једну форму одговорности у стадијуму процедуре у складу са правилом 98 бис и она тиме није последично елиминисала друге облике одговорности.

Дакле, претресно веће би у склопу дефинитивне пресуде могло да прихвати други облик одговорности који није помињан у склопу процедуре сходно правилу 98 бис.

Такође претресно веће подвлачи да у сваком случају треба да одреди који је облик одговорности који евентуално оптужени треба да има у складу са оптужницом и у складу са усвојеним доказима као што је то наведено у пресуди “Квочка” у параграфу 248.

Затим претресно веће жели да прецизира да нема контрадикције између одбацивања захтева по 91 бис и ослобађања на крају процеса, на крају суђења. То је случај чак и уколико одбрана не предочи уопште доказне предмете одбране, односно не приступи извођењима доказа одбране.

Треће подглавље.

Приказ тачка оптужнице и облика одговорности наведених у оптужници.

Пре него што наставим, сада ћу да успорим са читањем, да бих омогућио преводиоцима да добро преводе, тако да уједно пратим транскрипт на енглеском језику на екрану и чујем на српском језику превод својих речи. За сада се све то веома добро одвија.

Дакле, прелазим на треће поглавље – Приказ тачка оптужнице и облика одговорности наведених у оптужници.

Претресно веће подсећа на то да у трећој измењеној оптужници, која је поднета 7. децембра 2007. године, која се у претходном и даљем тексту назива “оптужница”, тужилаштво наводи да је оптужени одговоран за злочине кажњиве према статуту овог суда, тачније злочине против човечности, као и кршења закона или обичаја ратовања.

Оптужбе наведене у оптужници за које се оптужени кривично гони тичу се следећих девет тачка оптужнице.

Тачка оптужбе 1 – Прогони на политичкој, расној или верској основи као злочин против човечности.

Тачка 4 – Убиство као кршење закона и обичаја ратовања.

Тачка оптужнице 8 – Мучење, кршење закона и обичаја ратовања.

Тачка 9 – Окрутно поступање, кршење закона и обичаја ратовања.

Тачка 10 – Депортација, злочин против човечности.

Тачка 11 – Присилна премештања, нехумана дела као злочин против човечности.

Тачка 12 – Безобзирно разарање села или пустошење које није оправдано војном нуждом, као кршење закона и обичаја ратовања.

Тачка 13 – Уништавање или хотимично наношење штете установама намењеним религији или образовању, као кршење закона и обичаја ратовања.

Тачка 14 – Пљачка јавне или приватне имовине као кршење закона и обичаја ратовања.

Претресно веће наводи да ће сагледати те тачке оптужнице групишући их у зависности од тога да ли се тичу злочина против човечности или ратних злочина.

Дела која се стављају на терет оптуженом, према оптужници, тичу се општина Вуковар у Хрватској, Зворник, Сарајево, Мостар и Невесиње у Босни и Херцеговини и Хртковци у Војводини, Војводина која је, дакле, у Србији.

Оптужени се гони на основу своје индивидуалне кривичне одговорности у складу са свим облицима одговорности наведеним у члану 7, параграфу 1 Статута овог суда за све злочине наведене у оптужници у сладу са оним што је наведено у параграфу 5 оптужнице у коме је наведено, дакле прочитаћу пети параграф који је значајан параграф – Војислав Шешељ сноси индивидуалну кривичну одговорност за злочине који се наводе у члановима 3 и 5 Статута Међународног суда и који су описани у овој оптужници, коју је он планирао, наредио, подстицао, починио или чије је планирање, припрему или извршење на други начин помагао и подржавао.

Кад у овој оптужници користи реч “починити” тужилац нема намеру да сугерише да је оптужени физички починио све злочине за које се терети као лично одговоран. Наводи о физичком чињењу су изнети само по питању оптужби за прогон, тачка 1, вршен путем директног или јавног етничког омаловажавања, параграфи 15 и 17 “К” у вези са говором оптуженог у Вуковару, Малом Зворнику и Хртковцима, путем депортације и присилног премештања, параграфи 15 и 17 “И” у вези са говором оптуженог у Хртковцима, те по питању оптужби за депортацију и нехумана дела, присилно премештање у вези са говором оптуженог у Хртковцима.

Реч “починити” у овој оптужници укључује учествовање Војислава Шешеља у удруженом злочиначком подухвату у својству саизвршиоца.

Кад у овој оптужници користи реч “подстицао”, оптужба оптуженог Војислава Шешеља терети да је својим говорима, изјавама, радњама и или пропустима допринео да се код извршилаца створи одлука да почине наведена кривична дела.

То је дакле у целини прочитан тај параграф оптужнице.

Претресно веће подсећа на то да ако је оптужени порицао своју одговорност на основу свих облика одговорности наведених у оптужници ова одлука ће се тицати ради судске економичности сагледавања доказних предмета који се тичу одговорности оптуженог само са тачке гледишта подстицања.

Заправо, као што је претресно веће већ нагласило, довољно је, према мишљењу већине, јер ја се не слажем са тим, у склопу процедуре сходно правилу 98 бис да се утврди да постоје доказни предмети који поткрепљују једну једину форму, један једини облик одговорности наведен у оптужници да би се одбацио захтев за ослобађање. То не значи с друге стране да претресно веће неће накнадно донети одлуку о другим облицима одговорности.

Поглавље 4 – Преглед елемената који чине злочин, мјеродавно право у вези с потицањем и обликом злочина, у вези с елементима који сачињавају злочин.

Дакле, у вези са елементима који сачињавају злочин вијеће прво подсјећа да на основи чланова 2, 4. и 5 статута ратни злочини и злочини против човјечности улазе у контекст оружаног сукоба, било међународног или интерног, односно унутрашњег.

Друго, вијеће као друго подсјећа да да би нешто било злочин против човјечности, дјела оптуженог морају бити наведена у оквиру опћега или систематског напада на цивилно становништво без обзира на то о којем се становништву ради. Ова два придјева су алтернативне, а не кумулативне природе. Придјев опћи упућује на чињеницу да је напад изведен као напад великих размјера имајући у виду број жртава који је усљед њега настао, док придјев систематски описује организирани карактер насилних дјела и невјеројатност њихова карактера. Намјерно и редовно понављање сличног криминалног понашања је оно у чему се огледава систематски карактер њихов.

Треће, у вези с actus reus злочина вијеће ће касније у оквиру точака оптужнице које се стављају на терет оптужници њих испитивати.

Четврто, вијеће подсјећа да се mens rea сваког злочина који се спомиње у девет точака оптужнице настаје на основу криминалне намјере починитеља злочина, осим за дјело прогона који осим тога захтјева да би дошло до одговорности оптуженог dolus specialis, односно конкретну намјеру да се некога дискриминира из политичких, расних или вјерских разлога. Вијеће ће касније говорити о овоме аспекту у оквиру анализе точке 1 оптужнице.

Б. Сада ћу говорити о мјеродавном праву за потицање и односно као облика одговорности да би неко судско вијеће могло доћи до закључка да постоји потицање да се почини злочин, оно мора установити да су испуњена три увјета. Први, у вези с дјелима која сачињавају потицање, што је увјет повезан с намјером особе која потиче и на крају увјет који је повезан са нексусом, односно везом између потицаја и злочина.

Прво, у вези с дјелима која сачињавају потицање на почињење злочина.

Пракса међународног суда и то конкретно у параграфу 27 жалбене пресуде у предмету Кордић и Черкез дефинирала је потицање као дјело “изазивања или навођења некога да почини кривично дјело”. Пракса Међународнога суда за Руанду, конкретно у параграфу 456 пресуде у предмету Ендида Бахаљизи дефинирала је потицање као чињеницу “навођења или охрабривања другога лица, било вербално или сваким другим средством комуникације на почињење злочина у намјери да се наведени злочин почини”.

Према томе, како је то изречено у параграфу 271 пресуде у предмету Орић, да би постојао конкретни акт, конкретно дјело које чини потицање потребно је да потицатељ изврши утјецај на самога починитеља злочина тиме што га наводи, потиче или наговара на било који начин да почини злочин. Међутим, то нужно не значи да је потицатељ био онај код којега се зачела идеја или који је створио онај први план који је имао за циљ почињење злочина. Чак ако је главни починитељ већ разматрао могућност да почини злочин његов прелаз с ријечи на дјело може произићи из наговарања и потицаја од стране особе која потиче на извршење кривичног дјела.

Конкретније, што се тиче начина на који се врши утјецај на главног починитеља, није потребно да потицај на почињење злочина о којем говори статут буде јаван или директан као што је то случај за потицање јавно и директно на почињење геноцида, будући да је геноцид злочин сам по себи, а не тек облик одговорности. Као што је то и наведено у параграфу 273 пресуде у предмету Орић, утјецај који доводи до потицања на кривично дјело може се вршити било директно, било путем посредника и то на мањи или већи број лица у случају да потицатељ има такву жељену намјеру. Осим тога није ни потребно да се потицатељ налази на мјесту злочина, како је то потврдило и жалбено вијеће Међународнога суда за Руанду у параграфу 660 пресуде у жалбеном поступку у предмету Нахимана, а ради се о предмету који се често назива “Пресуда у предмету медија”.

Друго, у вези с намјером потицатеља потребно је показати да је оптужени имао намјеру изазвати или навести на почињење злочина или пак да је био свјестан реалне вјеројатности да ће након дјела потицања доћи до једнога или више злочина, дакле, било у једнини, било у множини, један или више злочина. У вези с тим жалбено вијеће у параграфу број 32 пресуде у жалбеном поступку у предмету Кордић и Черкез навело је да сватко тко наведе неку другу особу да почини дјело или пропуст, дакле, дјело или начињење и при томе има свјест да постоји реална вјеројатност да ће се починити злочин за вријеме тога потицања, посједује тражену намјеру да би га се могло сматрати одговорним по меритуму члана 7.1 Статуа Међународног суда.

Треба узети у обзир да потицање уз имање свјести о реалној могућности, односно вјеројатности као прихваћање злочина који из тога произлази. Међутим, вијеће наглашава да у вези са злочинима који се наводе у точкама оптужнице 4, 8, 9, 10, 11, 12, 13 и 14 како су описани у оптужници довољно је доказати да је оптужени био свјестан реалне вјеројатности да ће након потицања доћи до извршења једнога од тих злочина. С друге стране када говоримо о злочину који се наводи у точки оптужнице један, потребно је провјерити да ли је оптужени имао намјеру изазвати или навести на почињење дјела прогона као злочина који има конкретни циљ да се изврши дискриминација на основи политички, расних или вјерских разлога.

На крају вијеће подвлачи да је потребно учинити разлику између намјере и особног мотива. Како је то и потврдило жалбено вијеће у параграфу 102 жалбене пресуде у предмету Крнојелац постојање личног мотива не спречава починитеља злочина, односно не доводи до тога да он није наведен неком конкретном намјером.

Треће, у вези с постојањем везе између потицања и почињења злочина.

Како је указало жалбено вијеће у параграфу 27 пресуде у жалбеном поступку Кордић и Черкез, није потребно предочити доказ да злочин није почињен без дјеловања оптуженог. Довољно је показати да је потицање био један одлучни елемент понашања самога починитеља злочина. Исто тако у параграфу 660 жалбене пресуде у предмету медија жалбено вијеће међународног суда за Руанду конкретно је навело да би се установило потицање на почињење злочина треба установити да су дјела која се некоме стављају на терет у великој мјери доприњела почињењу злочина. Међутим, није потребно да та дјела чине conditio sine qua non почињења злочина. Осим тога Жалбено вијеће Међународног суда за Руанду у параграфу 257 жалбене пресуде у предмету Семанза навело је како није нужно да се покаже да је оптужени имао ефективну контролу над починитељем кривичног дјела. У параграфима 238 и 296 те исте пресуде жалбено вијеће је казало да исто тако није потребно да се у оптужници наводе точне провокативне ријечи које је изговорио оптужени нити то доказивати да би се установило постицање на почињење казненог дјела. И на крају у параграфу 368 пресуде у предмету Nchamihigo међународни суд за Руанду је установио да је трајање периода који је прошао од потицања до почињења кривичног дјела је такођер релевантан критериј да би се одредио битни допринос потицању на почињење злочина.

У складу с тим вјеза између дјела која представљају потицање с једне стране и злочина који се терете у оптужници с друге стране може се закључити тако да се у разматрање узму такви елементи попут положаја власти и утјецаја којега оптужени има над починитељима наводних злочина или трајање временскога периода које је прошло од потицања до почињења злочина или злочина.

Пето поглавље.

Вијеће већином гласова, а ја се не слажем сада ће изнијети због чега разумни просудитељ о чињеницама би могао доћи и закључити изван сваке разумне сумње да у овоме предмету у овој фази поступка постоји довољан број доказа који могу омогућити да је дошло до почињења дјела која су наведена у девет точака оптужнице.

Вијеће је самом почетку наглашава да оптужени није спорио постојање контекста оружаног сукоба за злочине који се наводе у девет точака оптужнице. Вијеће подсјећа да је оптужени сам изјавио у вези с радом у Босни и Херцеговини да се радило истодобно о вјерском и грађанском рату.

Вијеће осим тога сматра да доказни предмети који су у спису готово сви упућују на контекст оружаног сукоба како за злочине против човјечности као и за ратне злочине.

Дакле, а) у вези са злочинима против човјечности које се наводе у точкама оптужнице 1, 10 и 11 вијеће настоји одговорити на аргумент оптуженога који спори да су злочини наведени у тим точкама оптужнице, дакле 1, 10 и 11, почињени у оквиру опћег или систематског напада.

Вијеће сматра да у овој фази доношења одлуке по правилу 98 бис располаже бројним доказним предметима о којима ћемо конкретније касније говорити, а који омогућују разумном судцу да дође изван сваке разумне сумње, до закључка да су злочини који се на терет стављају у точки 1 у вези с прогоном као злочином против човјечности, те у точкама 10 и 11, а ради се о протјеривању и присилном премјештању у смислу злочина против човјечности, улазе у оквир опћег напада на несрпско цивилно становништво, с циљем да се то становништво истјера с простора Славоније, Барање и Западнога Сријема из опћине Зворник, ширег подручја Сарајева, Мостара, Невесиња и неких дјелова Војводине у Србији. Према томе нема смисла да се вијеће сада, у овој фази поступка, бави питањем јесу ли злочини почињени у оквиру систематског напада.

Друго, вијеће ће сада изнијети примјере доказних предмета који би могли указати на то да је сваки злочин који се наводи у точкама оптужнице 1, 10 и 11 почињен и да је напад на несрпско цивилно становништво био опћег карактера, понајприје у вези с точком 1, наиме прогоном као злочином против човјечности.

Вијеће понајприје подсећа како је то изречено у параграфу 985 жалбене пресуде у предмету медија, да кривично дјело прогона чини дјело или пропуст који уводи дискриминацију и који негира или нарушава основно право на основи међународног, било конвенционалног, било обичајног права, а које је почињено намјерно, с намјером да се изврши дискриминација због неког забрањеног разлога, конкретно због расних вјерских или политичких разлога. Ипак, свако дјело дискриминације не чини злочин прогона. Кривична дјела у основи прогона, која чине злочин против човјечности која су учињена у изолираним случајевима или заједно с другим дјелима, морају заправо бити истога супња тежине, као и злочини наведени у члану 5 статута. Осим рога мада прогон често имплицира цијели низ дјела, једно јединствено дјело може бити довољно да се установи злочин као, дакле, пропуст који је дискриминаторне нарави због дјела која су учињена намјерно, с намјером да се изврши дискриминација на основи једног од забрањених мотива. Како је и потврдило жалбено вијеће у пресуди Кордић и Черкез убојство, злочини, протузаконити напади на цивиле и на имовину која је цивилне природе, протуправно затварање цивила, разарање цивилних добара и пљачка, могу чинити дјело прогона која се могу теретити као злочин против човјечности, када се та дјела изврше изолирано или заједно с другим дјелима.

Да би се утврдило да је дошло до прогона који представља злочин против човјечности, потребно је међу осталим доказати да је починитељ дјела у основи био потакнут једном конкретном намјером да се изврши дискриминација на основи забрањених мотива, конкретно политичких, расних или вјерских. Дискриминаторна намјера која је тражена у овом случају не мора се директно закључити из опћег дискриминаторног карактера неког напада који се квалифицира као злочин против човјечности, међутим, жалбено је вијеће у параграфу 110 жалбене пресуде у предмету Кордић и Черкез установило да “дискриминаторна намјера може се закључити из таквога контекста под увјетом да постоји, имајући у виду чињенице у том случају, околности почињења дјела која се стављају на терет, која потврђују постојање такве намјере”.

У овом случају тужитељство наводи у оптужници да је циљ био да се истјера несрпско становништво с одређених подручја, конкретно из Славоније, Барање и Западног Сријема, из опћине Зворник, ширег подручја Сарајева, Мостара, Невесиња и из неких дјелова Војводине у Србији.

Вијеће такођер примјећује да су дјела у основи дјела прогона, о којима говори оптужница, у суштини одговарају географском подручју, времену, наведеним злочинима који се наводе у другим дјеловима оптужнице, конкретно протјеривање и присилно премјештавање као злочин против човјечности, затим убојства, мучења, нехуманог, односно окрутног понашања, разарања и пљачке заштићених добара на основи женевских конвенција као ратнога злочина. И то тако се појављују казнена дјела у основи дјела прогона, која се наводе у оптужници, а уз њих и друга дјела попут примјене рестриктивних и дискриминаторних мјера на цивилно несрпско становништво, те јавно и директно понижавање у говорима који су изнешени у Вуковару, у Малом Зворнику и у Хртковцима, те позивом на мржњу против Хрвата, Муслимана и другог несрпског становништва.

Вијеће установљава да оптужени одбацује све наводе изнесене у точки један у вези с прогоном. Он конкретно оспорава наводе о вјерској дискриминацији, те осим тога каже да он никада није одржао говор у Маломе Зворнику 1992. године, да није било никаквога говора за вријеме рата у Вуковару, те на крају да је за вријеме његова говора у Хртковцима у оквиру изборне кампање, предизборне кампање, он је само говорио о идеји размјене цивилног становништва и о принципу реторзије.

Према томе, оптужени тврди да је одлазак, да је до одласка Хрвата дошло у оквиру добровољне размјене некретнина, а не у оквиру кампање прогона која је имала за циљ да их се истјера.

Оптужени, такођер, конкретно наводи да је под хипотезом, да је дошло до протјеривања и насилног премјештања становништва, ако се тако и догодило, ти злочини нису имали потребан интензитет да би их се могло теретити као злочин прогона на основи члана 5 статута. Вијеће не може узети у обзир овај задњи аргумент који ипак не може а да се не испита.

Осим чињенице да је у вези с карактером, опћим карактером прогона несрпског становништва вијеће добило велики број доказа, озбиљност протјеривања и присилног премјештања такођер резултира из одредби Женевске конвенције из 1949. године. Конкретно члан 49. Четврте конвенције забрањује присилно премештање било масовно, било индивидуално, као и депортацију заштићених особа изван окупираног територија да би их се упутило према територију који држи окупацијска сила, или пак на територији неке друге државе, без обзира да ли је та држава окупирана или није и то без обзира на мотивацију.

Ова одредба понавља се у члану 85 додатног протокола 1 Женевске конвенције за оружани сукоб, међународни оружани сукоб и у члану 17 додатног протокола 2 Женевским конвенцијама које регулирају интерни оружани сукоб.

Веће осим тога констатује да је у статуту термин “депортација” на енглеском преведен као “протеривање” на француском и ово је термин за злочин који је изричито предвиђен као злочин који може да представља злочин против човечности по члану 5 параграфа “д” статута.

Међутим, жалбено веће у пресуди Крнојелац је закључило да злочин прогона може имати различите облике. Може се радити о једном од других конститутивних дела злочина који су предвиђени чланом 5 статута или једног од… или једном од конститутивних злочина који су предвиђени другим члановима статута.

Није могуће оспорити да протеривања и присилна премештања могу представљати кривична дела у основи злочина прогона, уколико су почињена одвојено или кумулативно, са потребном дискриминаторном намером.

Када се ради о aktus reus кривичних дела у основи прогона који се терети у оптужници судско веће ће их анализирати у даљем делу ове одлуке где се говори о почињењу злочина предвиђених и регулисаних тачкама оптужнице 4, 8, 9, 10, 11, 12 и 13.

Сада ће веће помињати искључиво у својству примера неке елементе доказа, доказног материјала које поседује о почињењу прогона, који омогућавају једном расудном просуђивачу чињеница да закључи изван сваке разумне сумње у фази одлуке по правилу 98 бис да су починитељи кривичних дела у основи овог злочина били мотивисани потребном дискриминаторном намером.

Пре него што наставим хтео бих да кажем да ћу цитирати имена неких сведока и бројеве неких доказних предмета. Пошто их има доста биће неких сигурно ортографских грешака у транскрипту и у погледу имена и у погледу бројева и то ће бити касније исправљено, јер са једне стране секретаријат ће имати и овај документ који ја сад читам и провериће да су и имена и бројеви тачно наведени у транскрипту.

Значи, уколико приметите неке грешке у транскрипту не брините, то ће бити накнадно исправљено, али ја ћу се трудити да читам полако.

У погледу постојања кампање прогона против несрпског становништва у општини Зворник судско веће се позива на пример на сведочење сведока Фадила Бањановића, сведока ВС-1064 и ВС-1066, који сведоче о овим чињеницама и на основу чега судско веће може извести закључак о постојању потребне злочиначке намере.

У погледу доказног материјала које се тиче примене рестриктивних и дискриминаторних мера против несрпских цивила, а конкретно ограничавања слободе кретања, уклањање са одговорних положаја у управи и у полицији, отпуштања, ускраћивања медицинске неге или произвољних претраживања и упада у куће за општину Мостар, судско веће се позива, у својству примера, на сведоке ВС-1068, ВС-1067, доказне предмете П-658 под печатом, П-659 под печатом и П-1052 под печатом, који сведоче о овим чињеницама и на основу чега судско веће може закључити о постојању потребне злочиначке намере.

У погледу општине Невесиње судско веће се позива, на пример, на сведоке Ибрахима Кујана и Војислава Дабића и на доказне предмете П-524 и П-880 под печатом, који сведоче о истим чињеницма и на основу чега судско веће може извести закључак о постојању потребне злочиначке намере.

У погледу ширег подручја Сарајева судско веће се позива, на пример, на сведоке ВС-1055 и ВС-1111 и запечаћени доказни предмет П-456 који сведоче о таквим чињеницама и на основу чега судско веће може извести закључак о постојању потребне злочиначке намере.

И на крају, у погледу Војводине, судско веће се позива, на пример, на сведоке Алексу Ејића и Катицу Паулић, који сведоче о таквим чињеницама и на основу чега судско веће може закључити да је постојала потребна злочиначка намера.

Сада ћемо говорити о тачкама оптужнице 10 и 11, који регулишу протеривање несрпских цивила као злочин против човечности и присилно премештање становништва као нехумани чин и као злочин против човечности.

Судско веће констатује да је оптужени устврдио као, на пример, конкретно за Хртковце, али такође и за друге општине, да је одлажење несрпског становништва нешто што се десило у оквиру добровољних размена некретнина, при чему су људи имали слободан избор да остану тамо уколико су желели.

Судско веће, међутим, констатује да је оптужени рекао на страни 16694 транскрипта да је он у току свог говора у Хртковцима обећао да када дође на власт започеће са разменом некретнина и примениће принцип реторзије.

Морао сам мало да сачекам, пошто је енглеска кабина бржа од српске.

У овом погледу треба подсетити да је према жалбеној пресуди у предмету Крнојелац, параграф 229, жалбено веће рекло да судско веће не може извући закључак о постојању истинског избора само из чињенице да је дата нека сагласност у околностима које ту сагласност практички обезвређују и због тога доказни материјал, који поседује веће и који указује на неку такву сагласност мора бити анализиран у комплетном контексту, узимајући у обзир и ситуацију несигурности и атмосферу страха који су владали и претње и друге облике насиља, застрашености и угрожености дотичних особа. Зато одсуство правог избора је оно што условљава нелегитимни карактер протеривања и присилног премештања.

У овом случају судско веће сматра релевантним чињеницу да је оптужени покушао да оправда примену протеривања и присилног премештања становништва несрпског порекла применом мера реторизије, који су легитимни по међународном праву.

Судско веће ће сад дати неколико примера доказног материјала који је довољан и на који се она ослања да закључи да су злочини из тачке оптужнице 10 и 11 заиста били почињени у различитим општинама наведеним у оптужници.

Што се тиче општине Вуковар судско веће се позива, на пример, на сведочење вештака Ане Марије Радић, на сведочење Драгутина Бергхофера и Весне Босанац, као и на доказне предмете П-278, П-587 под печатом и П-632.

У погледу општине Зворник судско веће се позива на пример на сведочење Фадила Бањановића, сведока ВС-1012, ВС-1013, ВС-1064 у на доказне предмете П-663, П-664 и П-665.

У погледу ширег подручја Сарајева судско веће се позива на пример на сведочење Сафета Сејдића и на доказни предмет Т 463.

За општину Невесиње судско веће се позива и ослања на пример на сведочење Горана Стопарића и Ибрахима Кујана, као и на доказни предмет П-524.

У погледу Војводине судско веће се ослања на пример на сведочење Алексе Ејића, сведока ВС-1134 и сведока ВС-061 и на доказне предмете П-537 под печатом и П-564 под печатом.

А сада у погледу ратних злочина наведених по тачкама 4, 8, 9, 12, 13 и 14.

Пре свега у погледу тачке 4, а то је убијање цивила, несрба, као кршење закона и обичаја ратовања. Првостепено веће констатује да оптужени оспорава убијање неких особа у Велепромету и изгледа да не признаје постојање и почињење наведених злочина за општину Зворник, осим убиства око двадесет мушкараца и дечака, муслимана и Хрвата из Босне, за које оптужени подвлачи да су за њих одговорни искључиво Арканови људи.

Судско веће ће сада дати неколико примера, довољних доказа на које се оно ослања да закључи у фази процедуре 98 бис да је злочин убиства из тачке 4 заиста био почињен у различитим општинама наведеним у оптужници.

У вези општине Вуковар судско веће се позива, на пример, на следећи доказни материјал. Што се тиче погубљења несрба од стране српских снага на једном стратишту између пољопривредног добра Овчара и Грабова, недалеко од Вуковара, 20. новембра 1991. године, судско веће је саслушало сведочење ВС-016, ВС-007, Емила Чакалића, као и Давора Стриновића. Судско веће такође има на располагању доказне предмете П-609, П-611, П-615, П-782 и П-786.

Осим тога у погледу евакуације из болнице у Вуковару и погубљења неких затвореника, у складишту Велепромет судско веће је саслушало сведочење Драгутина Бергхофера и сведока ВС-051 и има на располагању доказни предмет П-282.

У погледу општине Зворник судско веће се на пример позива на следећи доказни материјал. У погледу убистава на пољопривредном добру Економија и фабрици “Циглана” судско веће је саслушало сведочење ВС-1015 и Фадила Копића. Осим тога у погледу убијања муслимана, босанских муслимана у техничкој школи у Каракају, судско веће је узело у обзир сведочење ВС-1012. У погледу заточеника у Гериној кланици судско веће је саслушало сведока ВС-1066.

Што се тиче убијања босанских муслимана које се десило у Дому културе “Дрињача” судско веће је саслушало сведока ВС-1064.

У погледу ширег подручја Сарајева судско веће се, на пример, позива на следећи доказни материјал. У погледу погубљења несрпских цивила у Љешеву, у општини Илијаш, судско веће је саслушало сведока ВС-1111. У погледу несрба у Жучу, општина Вогошћа судско веће је саслушало сведока Сафета Сејдића.

У погледу општине Мостар судско веће се позива, на пример, на следећи доказни материјал. У погледу убијања несрпских цивила на стадиону “Врапчићи”, судско веће је саслушало сведока Реџепа Каришика и има на располагању доказни предмет П-481.

Што се тиче погубљења несрпских цивила у мртвачници “Сутина”, судско веће је чуло сведочење Фахрудина Билића.

И на крају, у погледу општине Невесиње судско веће се позива, на пример, на следећи доказни материјал.

У погледу убистава мушкараца чија су тела нађена у Телећој ластви, судско веће је чуло сведочење ВС-1022 и има доказни предмет П-523.

Сада о тачкама оптужнице 8 и 9, а то су мучење и окрутно поступање као кршења закона и обичаја ратовања, где тужилаштво наводи затварање и заточење људи у суровим и нехуманим условима, затварање несрпских цивила, укључујући и принудни рад, мучења и сексуално насиље, првостепено веће констатује да оптужени оспорава све наводе о принудном раду у општини Вуковар.

Оптужени, међутим, признаје наводе о сексуалном насиљу за општину Зворник, међутим, тврди да се то десило крајем маја и почетком јуна 1992. године, а то је, према оптуженом, време пре него што су добровољци Српског четничког покрета и Српске радикалне странке дошли у то подручје што би значило да оптужени не може бити сматран одговорним за овакво сексуално насиље.

Судско веће ће сада дати неколико примера доказног материјала који је довољан да се на њега ослони да би се завршило у фази процедуре 98 бис да су злочини из тачака оптужнице 8 и 9 заиста били почињени у различитим општинама наведеним у оптужници.

У погледу општине Вуковар судско веће се позива, на пример, на следећи доказни материјал. У погледу заточења и затварања у суровим и нехуманим условима, несрпских цивила, у складишту Велепромет судско веће је саслушало сведоке Драгутина Бергхофера и сведока ВС-051.

У погледу затварања и заточења у суровим и нехуманим условима несрпских цивила на пољопривредном добру Овчара, судско веће је чуло сведочење Милорада Војиновића и сведока ВС-016.

Овде ћу сада стати, јер је време за паузу.

Стигао сам скоро до половине одлуке.

Сада ћемо имати паузу од пола сата.

Молим секретара да искључи овај еркондишн који ми је изнад главе, иначе ћу бити потпуно смрзнут до краја ове седнице и нећу бити у стању више да говорим тако залеђен.

Сада имамо паузу од пола сата.

(Пауза)

Подсетићу вас да управо читам део усмене одлуке која се бави параграфом 2, делови остали 9. Ја сам завршио са општином Зворник. У вези општине Зворник, судско веће се позива на пример на сведочење ВС-1012, ВС-1013, ВС-1064 и ВС-1065 и има доказне предмете Т-307, Т-381 са печатом и П-469 са печатом. У погледу широк подручја Сарајева, судско веће се позива на пример на сведоке ВС-1055 и има доказне предмете П-455 и П-457. У вези општине Мостар, судско веће се позива на пример на сведочење Реџепа Каришика и Фахрудина Билића. И на крају у вези општине Невесиње, судско веће се позива на пример на сведочење сведока ВС-1022 и ВС-1051. Мало три, сада ћемо говорити о злочину из тачке оптужнице 2, а то је безобзирно разарање и пустошење села неоправдано војном нуждом, нуждом што представља кршење и закона обичаја ратовања, при чему су наводне жртве били несрби.

Првостепено веће констатује да оптужени ништа није рекао о томе да ли су ти злочини стварно почињени. Међутим, он пориче свако учешће у томе добровољаца Српског четничког покрета и Српске радикалне странке. Судско веће ће сада дати неколико примера овог материјала који се ослања да би закључило у овој фази процедуре 98бис, да су злочини из тачке оптужнице 12 заиста били почињени у различитим општинама наведеним у оптужници. У вези општине Вуковар, судско веће се позива на пример на сведочење Драгутина Бергхофера, Небојше Стојановића вест 021 и на запечаћене доказне предмете П-268 и доказне предмете П-278 и П-526. У погледу подручја Сарајева, Претресно веће се ослања на пример на сведоке ВС-1111 и ВС-1055. У погледу општине Мостар, претресно веће се ослања на пример на сведока 92кватер Зорана Тота и на сведока ВС-1067 као и на доказне предмете П-843, П-846 и П-1051 под печатом. Назад у погледу општине Невесиње, претресно веће се на пример ослања на сведоке ВС-1051 Ибрахима Кујана и Горана Стопарића, као и на доказне предмете П-483 под печатом и П-524. У погледу сада кривичног дела под тачком оптужнице 13, уништавање или хотимично наношење штете установама намењеним религији или образовању, кршењу закона и обичаја ратовања, претресно веће наводи да с обзиром, да је оптужени навео да те установе, с обзиром да су коришћене у војне сврхе нису више биле заштићене Женевским конвенцијама у вези са тим претресно веће примећује да оптужени није навео током рочишта под 98бис било какав елемент којим се поткрепљују те тврдње. Претресно веће налази такође да постоји доказни предмети који наводе на закључак да одређена уништавања су се дешавала и ако није било војних формација у близини и претресно веће на пример наводи сведочење сведока ВС-1055 који о томе говори.

Претресно веће подсећа на то да у сваком случају заштита коју ужива нека установа, намењена религији или образовању не може бити изгубљена само услед присуства војних активности или војних објеката у њеној непосредној близини. Заправо коришћење заштићеног објекта а не место где се налази одређује да ли се та установа може сматрати заштићеном као што је утврђено више пута пред овим судом, на пример у параграфима 310 пресуде Стругар у параграфу 604 пресуде Налетилић и у параграфу 98 пресуде Мартић. Претресно веће ће сада дати неке примере доказних предмета које су довољне за њу да се на њих ослони да би размотрило у склопу процедуре 98бис да су злочини којих се тиче тачка 13 заиста почињени у различитим општинама поменутим у оптужници. Што се тиче општине Зворник, претресно веће је на пример саслушало сведока вештака Андреаса Риделмајера као и сведоке Асима Алића ВС-037 и ВС-038 што се тиче сарајевског подручја претресно веће на пример саслушало је сведока вештака Андреаса Ридлмајера као и сведоке ВС-1055 Сафета Сејдића. Што се тиче општине Мостар претресно веће се ослања на пример на сведока 92кватер Зорана Тота и на сведока вештака Андреса Риделмајера, као и на доказне предмете П-843, П-1044, П-1045 и П-1048. Најзад у погледу општине Невесиње претресно веће се ослања на пример на сведока вештака Андреаса Риделмајера као и на сведоке Ибрахима Кујана и Војислава Дабића, као и на доказне предмете П-524 и П-880 под печатом.

У погледу сада тачке 14, дакле то је та тачка јавне приватне имовине кршење закона и обичаја ратовања. Претресно веће наводи а оптужени не пориче ту пљачку, међутим пориче било какво учешће добровољаца СЧП, СРС-а и каже да би он та дела оптужио. Сада ће претресно веће да да одређене примере, доказних предмета на које се ослања да би у овом стадиону процедуре 98бис дошло до закључка да су злочини на које се односи тачка 14 заиста почињени у различитим општинама које наводи оптужница. Што се тиче општине Вуковар, претресно веће на пример се ослања на сведоке ВС-0002, ВС-016 и ВС-027. Што се тиче општине Зворник претресно веће се ослања на пример на сведоке ВС-1013, ВС-038, ВС-1105 на доказне предмете П-68, П-363 и П-527 под печатом. У погледу подручја Сарајева претресно веће се ослања на сведоке ВС-1111 и Сафета Сејдића као и на доказни предмет П-840. У погледу општине Мостар претресно веће се ослања на сведоке ВС-1067 и Војислава Дабића као и на доказне предмете П-880 под печатом и П-1051 под печатом. Најзад у погледу општине Невесиње, претресно веће се ослања на пример на сведоке Ибрахима Кујана, Војислава Дабића као и на доказне предмете П-524 и П-880 под печатом. У реду, сада ћу читати спорије зато што ћемо отпочети са читањем кључног поглавља одлуке претресног већа.

Претресно веће ће сада сагледати у последњем и шестом делу ове одлуке, одговорност оптуженог у смислу подстицања. Под А прелиминарно претресно веће жели да одговори на аргумент оптуженог по коме он у то време у време почињавања дела није знао да може да буде гоњен, кривично гоњен због својих говора, будући да тада Међународни кривични судови и њихова судска пракса још увек нису постојали. Претресно веће сматра да тај аргумент не одолева анализи. Заправо, претресно веће сматра да оптужени који је носилац доктората из области права и који је био асистент при катедри политичке науке Универзитета у Сарајеву, није могао а да не зна у току периода на који се односи оптужница да је забрана подстицања на расну, националну или верску дискриминацију, кодификована у међународном праву, пре свега сходно члану 7 универзалне декларације о људским правима од 10. децембра 1948. године и у члану 20, параграф 2, међународног пакта о грађанским и политичким правима од 16. децембра 1966. године. Члан 4а, међународне конвенције о елиминацији свих облика расне дискриминације од 21. децембра 1965. године, намеће између осталог државама обавезу да прогласе кажњивим делима, дела подстицања на дискриминацију. Оптужени такође није могао а да не зна да су таква дела кажњавана на крају Другог светског рата и заиста говори подстицања на дискриминацију из расних или политичких разлога кажњени су као злочин против човечности пред војним судом у Нинбергу 1946. године у пресуди Стајсер. Претресно веће сматра у складу са тим да је оптужени у време почињавања дела био сасвим свестан, дела која му се преписују да када је био сасвим свестан криминализације на међународном нивоу, подстицања на националну, расну или верску мржњу путем пропаганде или било којим другим средствима. Оптужени такође није могао а да не зна, (сада ћу полако прочитати овај део јер мислим да је веома битан) да се бивша Социјалистичка Федеративна Република Југославија повиновала обавези кажњавања таквих дискриминаторних понашања увођењем члана 134, параграф 1 у свој кривични законик. Тај законик је усвојила скупштина те земље током заседања Савезног већа које је одржано 28. септембра 1976. године, што је накнадно објављено у народном листу од 8. октобра 1976. године, ако вас то занима то је у броју 44 и ступио је на снагу 1. јула 1977. године у својој првој верзији када је усвојен 1977. године, члан 134 кривичног законика предвиђао је за кршење подстицања казну од максимално 10 година затвора. Претресно веће примећује да је та одредба накнадно промењена 1990. године, да би се та казна смањила на максимално пет година затвора. Претресно веће сматра сходно томе да је оптужени био свестан у време дела а које се терети, криминализације на националном нивоу у бившој Југославији, подстицања на националну, расну и верску мржњу, путем пропаганде или било којим другим средствима против народа и припадника народа, присутних на територији те земље.

Међународни кривични судови и њихова надлежност установљени су од стране Савета безбедности само зато да би заменили националне јурисдикције у сузбијању геноцида, ратних злочина и злочина против човечности у хитној ситуацији да би се обезбедио међународни мир, сходно томе принцип легалности је испоштован. Да би се одредило, да ли се оптужени може сматрати одговорним за почињавање злочина којих се тиче пети део ове одлуке, претресно веће мора да анализира доказне предмете који су увршћени у списа и да одложи да ли ти доказни предмети би дозволили разумном претресном већу да закључи да је оптужени подстакао у смислу члана 7, параграфа 1 Статута на почињавање злочина наведених у оптужници. Да би то учинило претресно веће ће анализирати доказне предмете којима располаже у погледу сваког од три предуслова подстицања које смо већ навели. Конкретно као прво, постојање једног или више дела који сачињавају подстицање на почињавање злочина наведених у оптужници, као друго свест оптуженог о реалној вероватноћи да ће бити почињени злочини као последица тих дела која сачињавају подстицање и у погледу злочина прогона његове намере да изазове и наведе на почињавање тог злочина и као треће постојање везе између дела оптуженог и почињених злочина.

Претресно веће жели да нагласи прелиминарно да није могло у овом стадијуму да пронађе да констатује да елементи да доказни предмети који су уврштени у спис очигледно су били лишени поузданости или кредибилности. Као прво у погледу најпре првог услова који се тиче дела која сачињавају подстицање. С обзиром да оптужница се генерално говорећи тиче у погледу подстицања говора изјава и дела или пропуста оптуженог који су допринели одлуци појединаца који су починили наведене злочине. С обзиром на то да судска пракса овог суда потврђује тај приступ, претресно веће је узело у разматрање сва дела приписива оптуженом која су могла да допринесу или на други начин утичу на процес одлучивања на основу којег су материјални починиоци починили злочине наведене у оптужници. Тако је претресно веће узело у разматрање више дела приписивих оптуженом која су могла да утичу на материјалне починиоце злочина наведене у оптужници. Као прво промовисање његове националистичке идеологије на све начине. Пре свега путем прогона несрба, било директно, било посредством његове странке, Српског четничког покрета СЧП-а и касније СРС-а, као друго систематско омаловажавање несрпског становништва. Као треће ширење атмосфере страха у српском и несрпском становништву и као четврто охрабривање присталица СЧП-а, СРС-а да се пријаве као добровољци а када су већ били на терену охрабривање тих присталица да остваре националистичку идеологију свим средствима.

Под А као прво што се тиче доказних предмета који се тичу промовисања од стране оптуженог његове националистичке идеологије свим средствима. Претресно веће располаже са више доказних предмета који би дозволили разумном судији да закључи у склопу одлуке 98бис да је оптужени од промовисања своје националистичке идеологије и Велике Србије што је подразумевало прогон несрба било директно, било посредством његове странке Српског четничког покрета који је постао илегалан и СРС-а. Претресно веће може да цитира доказни предмет П-1278 то је чланак објављен у дневнику “Политика” 9. јула 1991. године, где пише да је оптуженом суспендовано чланство у Удружењу филозофа Србије зато што је више пута отворено заговарао насиље и националну мржњу као средство којима је требало остварити и служити интересима српског народа. Претресно веће располаже такође доказним предметом П-1192 то је записник са конференције за штампу 20. фебруара 1992. године, коју је одржао оптужени и који је објављен у једној од његових књига то је затим такође, доказни предмет П-1293 то је чланак из “Политике” од 2. марта 1992. године, затим П-685 под печатом то је записник са конференције за штампу коју је одржао оптужени између 26. марта и 16. априла 1992. године, што је објављено у једној од његових књига и затим доказни предмет П-1324 то је записник са једне конференције за штампу од 5. марта 1992. године, коју је одржао оптужени иначе је објавио у једну од његових књига што илуструје сву насилност говора оптуженог који је конкретно изнео претње које се тичу могућности крвопролића у Босни. Затим претресно веће може да наведе доказне предмете П-1298 које их обухвата чланак објављен у “Политици” 27. марта 1992. године где се наводе друге насилне изјаве оптуженог које је конкретно претио крвопролићем великих пропорција у колико муслимански фундаменталисти желе да се играју ватром. Претресно веће такође може да наведе доказни предмет П-1200 који између осталог садржи један чланак објављен у дневнику “Борба” од 28. маја 1992. године, где се излажу одређене насилне изјаве оптуженог пре свега изречене током скупа СРС-а који је одржан у мају 1992. године и током којег је оптужени изложио територијална освајања српских снага и где је инсистирао на томе да треба учинити још и више чистећи “леву обалу Дрине”. Претресно веће такође поседује доказни предмет П-1180 то је интервјуу који је оптужени дао телевизији Нови Сад у јуну 1991. године што је репродуковано у једној у његових књига, током којег је оптужени изјавио да располаже са изузетно снажним бастионима на североистоку Босне и такође је рекао да сама чињеница да на неким местима Хрвати и муслимани не спавају већ данима у сопственим кућама, доказује да СРС и СЧП нису баш тако безначајни. Веће може такођер цитирати сведока Небојшу Стојановића који у својим изјавама које је дао прије давања исказа а које су у спис уврштене под бројевима П-526 и П-528 говори дакле о чињеници да је оптужени сматрао, да Хрватску треба етнички очистити и поново освојити границе велике Србије. Свједок ВС-016 казао је на страници 11120 записника са седнице на француском језику, да је оптужени изјавио следеће: “Ни један усташа неће жив изаћи из Вуковара” то је било на једном политичком митингу у Вуковару средином мјесеца новембра 1991. и то пред командом Леве суподерице. Свједок ВС-033 страница 5542 и 5543 записника на француском језику рекао је да је оптужени за вријеме једнога посјета на терену позивао добровољце да поубијају све непријатеље. Веће се такође може позвати на исказ свједокиње Весне Босанац која конкретно на страници записника на француском 11404 каже да је оптужени на српском радију рекао како Вуковар мора пасти и да све зграде треба сравнити са земљом, што по њеном мишљењу значи, да је оптужени подстицао припаднике српских снага на потпуно разарање града, што је њима дало одријешене руке да изврше покољ цивила. Вијеће на крају може цитирати исказ сведока ВС-004 који је током свога свједочења на страници 3376 записника на француском изјавио да су ријечи оптуженога биле жестоке и запаљиве.

Б. Сада ћу говорити о доказним предметима који говоре о систематском омаловажавању несрпског становништва од стране оптуженог. Вијеће има на располагање више доказних предмета који би могли разумноме судцу омогућити да сада у овој фази закључи и у сврху одлуке по правилу 98бис, да је оптужени систематски омаловажавао Хрвате, муслимане и друге људе који нису српске националности својим говорима. Конкретно их окарактеризирајући цитирам: “Хрвате усташама, муслимане балијама” а ти су изрази изузетно погрдни и увредљиви. У вези са омаловажавањем конкретно хрватскога становништва, вијеће има на располагање доказни предмет П-54 а то је један интервју које га је оптужени дао новинама “Политика”, у којем се може прочитати да је оптужени рекао следеће: “Како се може уопште преговарати са усташама, јесте ли видели данас да међу Хрватима постоје само усташе” изнимке су јако ријетке. Исто тако у доказном предмету П-1194 оптужени је изјавио да има само, цитирам: “16 добрих Хрвата, дакле 10 плус 6, који смију остати у Србији. Остале из Србије треба истјерати. Вијеће такођер може навести доказни предмет П-298, а то је једна репортажа Хрватске телевизије приказана 7. 11. 1991. као и доказни предмет П-1201, што је заправо транскрипција интервјуа оптуженога за емисију Телевизије Политика, приказану 12. јуна 19992, у којима се види оптуженога како говори о Вуковару и о Хртковцима, као о усташким тврђавама или утврдама, у којима се налазе најгори од усташа. Има још један доказни предмет које га вијеће може цитирати, а то је доказни предмет П-1211, који је стенограм конференције за штампу оптуженога од 13. јануара 1993, који је објављен у једној од његових књига, у којем оптужени конкретно говори о усташкој Хрватској.

Осим тога, свједок ВС-007 у својој изјави каже, на страници 6072 записника са судске сједнице на француском језику следеће: “Чињеница да је се оптужени служио изразом усташе, пред лешевима Хрвата погинулих у борбама, те да је тада рекао, да их треба спалити, да не загађују атмосферу и да нас не контаминирају. Вијеће се такођер може позвати на исказ свједока Горана Стопарића, који је у својој изјави на страници 2338 записника рекао, да је оптужени Хрвате опћенито називао усташама. И на крају свједок ВС-2000 такођер се може споменути, јер он у своме исказу на страницама 13994 до 13995 записника на француском језику, говори о позиву оптуженог на освету над балијама, за вријеме говора одржаног у Малом Зворнику 1992. године.

Морам се мало зауставити, зато што овај фрижидер и даље добро ради. А сада неколико ријечи о томе како је оптужени ширио атмосферу страха међу цивилним становништвом. Вијеће има на располагању више доказних предмета који би разумном суцу омогућили да у сврху доношења одлуке по правилу 98бис закључи, да је оптужени путем својих говора ширио атмосферу страха код цивилног становништва. На примјер, вијеће има у поседу доказни предмет П-153, који заправо представља документа објављена у новина “Велика Србија” и то у броју 9 из 1991. године, а који су репродуцирани у једној од књига оптуженога, као и доказни предмет П-179 што је заправо видео-снимка говора које га је оптужени одржао 1991, а у којем оптужени говори о новим усташким вођама у Хрватској, који примењују нову геноцидну политику над српским народом. Вијеће може такође цитирати доказни предмет П-35, а то је говор оптуженога од 4. 6. 1991. у којем је изјавио сљедеће, цитирам: “Сви ови којима савјест није чиста, имају разлога бојати се нас Срба, имају разлога страховати од нас. Ми Срби превише смо заборављали, превише опраштали у повијести. Хрватима смо рекли, да ако икада поновно почну са својим геноцидним активностима над српским народом, не само да ћемо се осветити за сваку жртву, него ћемо такође се обрачунати и за жртве Првога и Другог свјетског рата.

У доказном предмету П-62, односно, у документарном филму Би-Би-Сија под насловом “Смрт Југославије”, приказаном у марту 1995, чујемо оптуженог како говори: “Ми Срби смо угрожени, хрватске фашистичке хорде крећу у напад на Српкиње, жене Српкиње и на српску децу. Хрватске фашистичке хорде планирају геноцид над Србима”. Вијеће такође може цитирати исказ сведока Антонија Обершала, који је у свом исказу на страници 1999 рекао, записника на француском, “да изрази који се користе у пропагандне сврхе, немају исти смисао, те да се другачије користе у националистичком говору и у обичном говору”. Осим тога он је на страници 2123 записника са сједнице на француском додао “да је контекст од кључне важности за тумачење, проучаване изјаве”.

Према томе, како он каже, “ако је допуштено заговарати насиље у ситуацији када влада мир, то исто је забрањено у контексту у којем се цивиле убија”. Осим тога вијеће може навести и сведока ВС-061, који је за врјеме својега исказа на страници 10036 записника на француском, рекао како је чуо да је за време говора у Хртковцима оптужени заговарао мјере реторзије над Хрватима. Његове рјечи поткрепила је свједокиња Катица Паулић, која је, када је свједочила на страници записника 11904 до 11909 изјавила, да је, када је држао говор у Хртковцима оптужени рекао да Хрвати и Срби морају отићи, Хрвати и Мађари, првог преводитеља морају отићи, а да је гомила погодно реагирала, скандирајући, цитирам: “Усташе, истераћемо вас”. Према рјечима ове свједокиње, не Срби, више нису се усуђивали одлазити на посао после овога говора.

Д: А сада о потицањима оптуженога, добровољцима СРС и СЧП, да се пријаве добровољно, и када пођу на терен да остваре његову националистичку идеологију свим средствима. Судско вијеће располаже већим бројем доказних предмета, који га разумном суцу, у овоме стадију у поступку закључило, да је оптужени изравно подстицао своје присташе, да се добровољно јаве и да се свим средствима боре за обрану његових националистичких идеја и промоцију Велике Србије, што се могло остварити једно почињењем злочина, конкретно протеривањем несрба. Вијеће има на располагању доказни предмет П-1074 у којем сведок Зоран Ранкић каже, да прије одласка добровољаца на фронт оптужени их је охрабривао говорећи им: “Будите јунаци, понављам, будите јунаци, борите се за Велику Србију”. Вијеће такођер може цитирати доказни предмет П-217, а то је унапређење од стране оптуженога у звање војводе 16 четника, дана 13. маја 1993. Доказни предмет П-255 видео снимка на којем се види како оптужени у звање војводе промовира 18 четника 31. 5. 1993. и доказни предмет П-218, који је јоћ једна промоција односно унапређење у звање војводе више четника 20. марта 1994. од стране оптуженог.

Вијеће је такођер на располагању има исказ свједока Горана Стопарића, добровољца Српске радикалне странке, који на страницама 2337 до 2339 записника на француском каже, како је оптужени посјетио припаднике јединице Лева Суподерица у Вуковару, и то у присутности официра Прве гардијске бригаде. Према ријечима овога свједока, оптужени је дошао охрабрити ову јединицу у којој су били добровољци СРС чете, Горан Стопарић био је сретан што је дошло до тог посјета на линији фронта. Вијеће такођер може цитирати свједока ВС-002, који на страницама 6556 и 6557 судског записника на француском каже, да је оптужени био једини политички представник који је дошао обићи у Вуковару, што је довело до тога да су борци осјећали велико поштовање за њега. Вијеће на крају крајева може цитирати исказ свједокиње Весне Босанац, која на страници записника 11422, са записника на француском каже, да је у Вуковару чула како оптужени охрабрује војнике, било добровољце или припаднике других јединица, те да је оптужени био идеолошки вођа, те да су људи чинили оно што је он рекао.

2. Сада у вези с другим увјетом подстицања, које се односи на свјест оптуженог у погледу стварне вјеројатности, да ће се починити злочини након његових дјела потицања, конкретно у вези с дјелима која се спомињу у точкама оптужнице 4, 8, 9, 10, 11, 12, 13 и 14, те у вези с његовом криминалном намјером, изазивања или потицања на почињење злочина, конкретно у вези са казненим дјелом прогона, точка 1. Вијеће располаже сувише доказних предмета који би омогућили разумном суцу да закључи, да је оптужени и даље наставио на својом насилом пропагандом, иако је:

а) био свјестан да утицај којега има на, опћенито говорећи јавно мњење у Србији, своје симпатизере, и идеологију, као и волонтере, добровољце Српске радикалне странке и Четничког покрета конкретно;

б) оптужени је био свјестан ратног контекста у којем се све то развијало, што је посебно опасним учинило дјела потицања која је он чинио;

ц) био је свјестан да су злочини били почињени за вријеме рата;

д) био је свјестан да се није могло незнати за криминалну прошлост за коју се знало код српских добровољаца, те да се није могло знати да постоји већи ризик, да ће ти добровољци починити ратне злочине када буду наоружани и у ратној ситуацији;

е) био је свјестан, о томе шта се догађа на терену, те о томе да је дошло до злочина који су извршени над цивилним становништвом у борбеним зонама, тамо где су их слали на терен добровољци СРС-а и СЧП. Имао је криминалну намјеру да потиче своје слушатеље и конкретно своје добровољце на прогон несрпског становништва из политичких и вјерских разлога.

Најприје у вези са свешћу оптуженог о његовом утицају на српско јавно мњење у опченито говорећи, те на симпатизере његове идеологије и добровољце Српског четничког покрета и Српске радикалне странке конкретно.

Ја ћу сада разрадити све оно што сам до сада споменуо, а зато ће требати мало времена. Погледај, са овим Вијеће се позива на доказни предмет П-1337. А то је предговор који га је оптужени написао 24. септембра 2002. и објавио у својој књизи “Идеологија српског национализма” у којој оптужени каже, цитирам у цијелости: “Пасивни проматрачи су сви потенцијални борци, треба их само просвјетлити, образовати, треба им дати националистичку индикацију, водећи патријалску свјест и надахнути љубав за домовину. Пропаганда се темељи на чињеници, да велика већина особа, природно имају склоност вјеровати без чињења разлика, у све оно што прочитају, чују, или било на телевизији”. Дакле, тако пише у књизи оптуженог.

У доказном предмету П-1264, односно чланцима из новина “Велика Србија” од 15. 8. 1990, а који су репродуцирани у једној од књига оптужених. Оптужени каже на 25 страници следеће цитирам: “Сада имамо јаку моћну војску”, новине “Велика Србија”, што показује да је оптужени био свјестан да је извјештава о његовој идеологији путем ових новина, нешто што има јаки утицај на јавно мишљење у Србији.

Проф. др Војислав Шешељ: Господине председавајући, овде сам морао да интервенишем. Јер упорно имамо преводиоца који лажно преводи. И сад је била прилика да интервенишем, кад је рекао да имамо моћну војску. Ви нисте рекли да, мене цитирали, да имамо моћну војску, него моћно оружје, и да је то оружје, лист “Велика Србија”. И намерно ме доводите овога преводиоца против кога сам више пута интервенисао. Ја са уживањем пратим све ово што ви говорите и прилично ме то увесељава, ал овде сам морао оштро да реагујем, јер је то превршило сваку меру.

Жан-Клод Антонети: Добро. Ја ћу преводиоцима напоменути. Ја знам да је јако тешко, да морају што је могуће ближе и точније пратити оно што ја говорим. Дакле, оружје није војска, то је јасно. А ја ћу поновити, овај дио који сам ја прочитао на свом језику, а који је довео до интервенције због пријевода. Дакле, поновићу, у доказном предмету П-1264, ради о чланицима из листа “Велика Србија” од 15. 8. 1990, а који су репродуцирани у једној од књига оптужених. Оптужени каже на 25 страници, цитирам точно што пише тамо: “Сада у рукама имамо јако оружје, лист “Велика Србија”, што показује да је оптужени био свјестан да извјештавање о његовој идеологији путем тога листа, има јако деловање на јавно мњење у Србији, а конкретно на добровољце Српског четничког покрета и касније Српске радикалне странке.

У доказном предмету П-1220, односно у једном интервјуу оптуженога који је водио један јапански новинар, 18. маја 1993, који је такође репродуциран у једном од дјела оптуженог, ова последња на другој страници каже: како има велики политички утицај у Босни, да га слушају на хиљаде српских добровољаца, те да има утицаја на велики број, на хиљаде српских бораца, да ће његов утјецај бити још већи у случају стране војне интервенције. На 12. страници тога истог документа доказног предмета П-1220, оптужени признаје да је његова странка врло популарна и каже да то описује његову следећу популарност, будући да он стално говори оно што стварно мисли, за разлику од других политичара.

Исто тако, дјелови видео-снимака у вези с доказним предметима П-70 и П-339 илустрирају популарност оптуженога и ефект који је он у својим говорима опченито имо на публику а конкретно на добровољце на пример, можемо цитирати свједока Небојшу Стојановића у параграфу 6 његове изјаве, која је усвојена у спис под бројем П-527, Горана Стопарића на страницама записника 2442 и 443 записника на француском, ВС-016 странице 11120, 11171 и 11181 записника на француском, Алексу Ејића на страници 10343 записника на француском, свједока ВС-061 на страници 9924 записника на француском, које нам показују да су ријечи оптуженога имале великог утицаја на оне људе који су га слушали. Судија Латанци каже ми да мало успорим, дакле у вези са свјешћу оптуженог о ратномеконтексту у којем се развијао.

Имајући у виду већ до сада споменуте доказне предмете у овој одлуци, вијеће ће цитирати само један примјер, у вези с овим аспектом, у вези са конфликтним контекстом злочина, дакле оних који су се одвијали у оквиру једног сукоба. Доказни предмет П-1205 који је заправо ретранскрипција интервјуа који је оптужени дао за Телевизију Пале у септембру 1992, где је рекао на четвртој страници у вези с ратом у Босни, да се ради истовремено о вјерском и грађанском рату.

Наставићу, а паузу ћемо направити за неколико минута. Дакле, сада прелазимо на точку ц. Ради се о свјести оптуженога, да су се у рату починили злочини. Вијеће о томе неће пуно говорити, зато што ни сам оптужени не спори ту чињеницу, чак је то и признао за време расправе по правилу 98бис, на страницама записника 16645 и 6658.

д. Неколико ријечи о свијести оптуженога о криминалној прошлости неких српских добровољаца и о повећаном ризику да ти добровољци када буду наоружани у ратноме сукобу почине злочине. Вијеће на располагању има доказне предмете који би омогућили разорном суцу да закључи да је оптужени био свјестан криминалне прошлости неких од добровољаца, те да то није могао занемарити. У вези с тим вијеће се може звати на пример на доказни предмет П836 изјаву свједока по правилу 92кватер Матије Бошковића, у којем овај свједок говори да је, када је дошло до рата, дошло је до тога да су криминалци били пуштени и да су улазили у састав добровољачких јединица. Исто тако, према исказу свједока Зорана Ранкића у параграфу 35, и његове изјаве усвојене под бројем П-1074, било је опште познато у то вријеме да су власти пуштале људе из затвора и да је Ратни штаб Српске радикалне странке, заправо никада није ни провјеравао да ли добровољци Српског четничког покрета, односно СРС-а, које их шаљу на фронт, имају криминалну прошлост. По ономе како свједок каже, то оптуженоме није нимало било важно.

Сада ћемо за неколико тренутака направити паузу, уобичајену паузу од 20 минута. Наставићемо у 12.30. Мени остаје још точно 10 страница које требам прочитати из ове одлуке. Почећу након тога с читањем почетка мог мишљења. Завршићемо данас негде око 13.30, када ће уследити пауза од сат времена, која ће омогућити оптуженом, а и свима овде, да се одморе и да ручају. Након тога ћемо наставити у 14.30, и то све до 19 сати. Можда ћемо завршити и раније, не знам, када ћемо завршити с читањем мог мишљења. Морам рећи да је судац Хархоф.

Проф. др Војислав Шешељ: Могу ли ја нешто.

Жан-Клод Антонети: Господине Шешељ изволите, кратко прије паузе.

Проф. др Војислав Шешељ: Па ово кад сте ми понудили ручак, ја сам помислио да сте озбиљно то мисли, да очекујем онда да ми се и проследи ручак, а не да ми дају ону кесу тамо коју ни свиње не би могле да једу, што обично нама шаљу из затвора. Ако сте понудили ручак, ја очекујем исти ручак који ви данас будете имали или тужилаштво, господине преседавајући. Ако не, онда повуците вашу понуду, па да буде јасно да ћу остати без ручка.

Жан-Клод Антонети: Господине Шешељ, ја вам морам речи да најчешће троје судаца који су овде, а о томе ћу говорити можда касније, воде два суђења, тако да што се тиче ручка, свима нам је исто, каткад да попијемо само чашу воде. Пауза 20 минута.

(Пауза)

Расправа се наставља, најприје неколико административних питања. Рекао сам да ћемо направити паузу од сат времена, али пауза ће трајати сат и по. Друго, сазнао сам да преводиоци могу радити само у блоку од шест сати максимално, и будући да је то тако не може се радити дуже од шест сати, осим тога због финансијских разлога овога суда знате да ће ускоро овај суд престати са радом и затворити се и више нема додатних преводилачких тимова, према томе када истрпимо шест сати рада с превођењем па ћемо наставити сутра с почетком у 14 сати и 15 минута, што значи да ћу ја имати времена довршити с читањем десет страница одлуке почети с читањем мога мишљења што ће почети почетком поподнева и када истекне шест сати, онда ћемо прекинути с радом. Дакле, ја ћу сада наставити тамо где сам стао, да, стао сам на 40 страници на малом е, дакле, говорећи о свјести оптуженог ономе што се догађало на терену и злочинима који су почињени у борбеним подручјима од стране добровољаца СРС и СЧП, дакле, најприје о свијести оптуженога о томе шта се догађало на терену, вијеће се може ослонити на исказе Горана Стопарића, на страницама 2337 до 2340 записника са суђења на француском, Младена Кулића, на страници 4455 записника на француском, свједока ВС 002, страница је 6555 и 6556 записника на француском, свједока ВС 004, страница 3413 записника на француском и свједока ВС 007 страница 6069 и 6070, записника на француском, који сви говоре о посјетама оптуженог на терену. Исто тако на примеру доказног приједмету П 1207, а то је интервју оптуженог од 26. новембра 1992 који је објављен у његовој књизи, у доказном предмету П 1204 а то је један интервју оптуженог од септембра 1992, такође објављен у једној од његових књига, и у доказном предмету П 1221, који је један интеврју оптуженог од 21. маја 1993, такође објављен у једној од његових књига. Описана су три посете и обиласци оптуженог јединицама СЧП и Српске радикалне странке, под командом тројице војвода, Бранислава Гавриловића, Василија Видовића, а трећи је Славко Алексић. Сада прелазимо на свест коју је имао оптужени о злочинима који су почињени у подручјима где су се водиле борбе, где су добровољци СЧП и СРС-а били послати, судско веће може да се позове на сведочење ВС 033 који је на страницама 5524 и 5525, 5229, 5231 транскрипта изјавио да је у Воћино Новачић открио присуство криминалаца међу добровољцима и о томе се жалио ратном штабу СРС-а, овај сведок је такође тврдио да је Новачић генерално имао телефонске контакте са представницима ратног штаба СРС-а, свака два или три дана или је лично ишао у Београд и тамо извештавао директно оптуженог. Судско веће може такође да цитира доказне предмете 5191 који се односи на једну прес конференцију оптуженога 23. јануара 1992. године, који је такође објављен у једној од његових књига, где оптужени каже да су добровољци били у сталном контакту са управом Српског четничког покрета и Српске радикалне странке и преносили им информације са фронта, судско веће оцењује да је доказни материјал којим располаже могао навести разумног просуђивача чињеница да закључи како је оптужени знао или није могао ад не зна да су на ратиштима почињени злочини и то тамо где су добровољци које је регрутовао СЧП, СРС били послати, због тога судско веће закључује да располаже елементима доказног материјала који су довољни у овој фази да један разумни просуђивач о чињеницама закључи како је оптужени имао свест о реалној вероватноћи да ће бити почињени злочини и злочини који чине конститутивне елементе подстицања. Е сада ћемо говорити о намери оптуженог да изазове и наведе своју публику да врши прогоне несрпског становништва из политичких и верских разлога. Судско веће се овде позива на различите елементе доказа који се односе на то да је оптужени ширио атмосферу страха међу цивилним становништвом. Судско веће оцењује да је оптужени својим говорима усадио овај страх са циљем да изазове српске добровољце и цивиле да прогоне нарочито Хрвате, да се заштите од наводне геноцидне политике против српског народа, коју су успоставили у то време руководиоци Хрватске. У овом погледу на пример судско веће располаже сведочењем Катице Паулић, која је изјавила на страници 11904 француског транскрипта да је оптужени на једном митингу у Хртковцима 6. маја 1992. године узео реч и направио разграничење између Србима у публици и другим националностима изражавајући антихрватске осећања према овом сведочењу на страници 11905 француског транскрипта то што је говорио оптужени и ширио своје дискриминаторне перцепције подјавило је људе у публици који су онда почели да скандирају, и између осталог “усташе отераћемо вас, отераћемо вас усташе”. Даље, Алекса Еић каже на страни 10343 француског транскрипта да је гомила тог дана направила овацију оптуженом када је он говорио како Хрвати треба да се врате у лијепу њихову, судско веће такође може да се ослони на доказни предмет П 548 а то је једна белешка из центра Државне безбедности Сремска Митровица где се говори о томе да је оптужени узео реч, када је гомила већ била доведена до усијања и извикивао је слогане као што су напоље усташе, ово је Србија, нема места за Хрвате у Србији. Судско веће се такође позива на изјаву сведока Јелене Радошевић која је послала дописни предмет П 580, где сведокиња каже да је оптужени дошао у Воћен крајем новембра почетком децембра 1991, да долије уље на већ постојећу напетост, да би убрзао одлазак Хрвата из тог града. Судско веће сматра да је посета оптуженог део једне кампање прогона против несрпског становништва како су је описали сведоци Фадил Бањановић, ВС 1064 и ВС 1066. Судско веће такође може да се позове и на доказни предмет П 547, који говори о говору који је одржао оптужени у Хртковцима, и објавио је то у једној од својих књига где он говори о усташама и позива на истеривање нелојалних Хрвата пошто за њих нема места у Срему, он даље каже да уколико не оду својом вољом биће спроведени силом аутобусима до границе српске територије. Овај сценарио о коме је говорио оптужени подразумева и учешће добровољаца и српског цивилног становништва у реализацији овог криминалног циља. И на крају судско веће је узело у обзир доказни предмет П 1195, што је транскрипт једног ТВ интервјуа који је дао оптужени телевизији “Студио” који је приказан 8. априла 1992. године а такође објављен у једном од дела оптуженог. Оптужени тамо тврди да никад није срео доброг Хрвата и да су Хрвати непријатељи Срба и најгори могући криминалци, он неколико пута користи погрдни термин усташа, и изјављуеј како Хрвати морају бити протерани једном за свагда јер ако остану ситуација ће бити још више дестабилизована. Сада прелазим на број три а ту се ради о трећем услову за подстицање или подстрекивање, а то је постојање значајног нексуса између подстицања и злочина, првостепено веће располаже доказним елементима који би омогућили разумном просуђивачу чињеница да закључи да је оптужени извршио одлучујући утицај на починитеље злочина тиме што је регрутовао и слао добровољце посредством Српске радикалне странке и Српског четничког покрета у подручје где су онда они имали могућност да почине злочине наведене у оптужници, и тиме што је имао значајан моралан ауторитет за совје добровољце и за све присталице његове националистичке аидеологије од којих су се неки називали шешељевци или четници. Судско веће констатује такође да постоје и доказни елементи који указују да је Српска радикалнеа страна и Српски четнички покрет био немаран у томе што није осигурао да добровољци имају одговарајућу борбену обуку и да знају да хуманитарно право пре него што се прикључе војсци, судско веће оцењује да је публика оптуженог била још шира и укључивала је не само добровољце које је регрутовао СРС и СЧП него и све присталице његове српске националистичке идеологије. Међутим ради судске економије судско веће ће сада дати само неке примере овог доказног материјала који омогућавају пре свега да се утврди а) у погледу регрутовања и слања добровољаца на фронт под руководском оптуженог, на пример, судско веће може да се позове на доказни предмет П 1233 који је интервју оптуженог дат “Радију Лозница” 10. новембра 1993, и који је објављен у једној од његових књига, где оптужени говори о томе како је он допринео нападу на Зворник, он каже, цитирам “треба да знате да ће се наши добровољци борити заједно са једном специјалном јединицом српског МУП-а и да је захваљујући том садејству Зворник био ослобођен на време.” Исто тако у доказном предмету П 342 то је један видео интервјуа који је дао оптужени 1994, оптужени ту изјављује да је послао најмање 30.000 добровољаца, наоружаних добровољаца на сва ратишта где се бори српски народ, у доказном предмету П 30 а то је један исечак из документарног филма ББС-а “Смрт Југославије”, приказаном у марту 1995, где је између осталих интервјуисан и оптужени, он изјављује цитирам “1991. године ми смо почели да организујемо добровољце и то у великом броју и да их шаљемо на линије фронта које су већ биле успостављене посебно у источној Славонији”, регрутовање добровољаца од стране Српског четничког покрета и Српске радикалне странке и њихова слања на фронт, почев од октобра 1991. године помиње се у сведочењу сведока ВС 033 на страни 5505, где он каже како је одлучио да се пријави као добровољац за СЧП, СРС, који су слали добровољце на фронт, сведок је такође изјавио да је такво пријављивање добровољаца аутоматски подразумевало учлањење у СРС. Сведок ВС 038 каже на страни 10195 и 10196 да се регрутовање вршило путем пропаганде у медијима или да су га вршили представници СРС, посебно оптужени позивајући на родољубе да заштите и одбране српски народ сведок ВС 1058 је такође објаснио у својој изјави која је прихваћена као доказни предмет П 1053 под печатом да је негде почетком априла 1991. године да су га посетили у кафићу где је он радио неколико чланова СРС-а и да су га ови људи позвали да се прикључи једног групи добровољаца СЧП, СРС, тај сведок је прихватио и одлучио да се прикључи СРС-у, где у погледу великог моралног ауторитета који имао оптужени над добровољцима, судско веће располаже доказним елементима који би омогућили разумном просуђивачу чињеница да закључи као је оптужени имао одлучујући утицај на добровољци СЧП, СРС, који су били слати на фронт. Осим доказних елемената који се тичу његовог генералног утицаја на присталице његове националистичке идеологије и на добровољце које је регрутовао СЧП, СРС који су већ поменути у поглављу о другом услову за подстицање судско веће може такође да се позове и на сведочење Фадила Копића који је изјавио на страни 5913 француског транскрипта да су добровољци СЧП, СРС сматрали оптуженог, тачније гледали у оптуженог као у Бога. Осим тога судско веће такође може цитирати и сведока ВС 002 који је изјавио у свом сведочењу пред судским већем на страни 6557 француског транскрипта, говорећи о оптуженом, “он је српски војвода, ми никад не бисмо одбили његова наређења”. Ц) У погледу злочина које су починили добровољци СЧП, СРС, или присталице идеологиеј оптуженог судско веће располаже доказним елементима који би омогућили разумном просуђивачу чињеница да закључи како су добровољци регрутовани од стране СЧП, СРС починили наведене злочине који се помињу у разним тачкама оптужнице. Мало и, у вези тачке четири оптужнице која се тиче убистава судско веће може да се позове на сведочење ВС 016 који је рекао у току свог сведочења пред овим судским већем, на страни 11137 француског транскрипта да су злочине у Овчари починили неколико добровољаца СЧП, СРС, и навео их је по имену или на сведочење ВС 007 који је рекао на страницама 6103 и 6104 француског транскрипта да је чуо како се говори да су добровољци регрутовани од стране СЧП, СРС, а конкретно група Кинеза и Каменог који су били углавном опасни и насилни људи да су они учествовали у погубљењу цивила, несрба на Овчари. Судско веће констатује присуство у општини Вуковар једне јединице добровољаца СЧП, СРС, под командом Милана Ланчужанина, познатог такође као Камени, и то је потврдио сведок ВС 002 на страницама 6535 и 6536. И имало, у погледу тачака оптужница осам и девет који се тичу мучења и окрутног поступања, судско веће може на пример да се позове на сведока ВС 1013 који говори на страни 5240 да је Челе који је руководио једном јединицом шешељеваца малтретирао и убијао затворенике, судско веће констатује да се у доказном предмету П 217 говори како еј Челе био један добровољац СЧП, СРС који је добио титулу војводе који му је дао оптужени 13. маја 1993. године, сведок ВС 1013 такође помиње на страни 5257 да је чуо да се сексуално злостављање у Дому културе Челопеку, Зворнику починио један добровољац по имену Репић, и његова екипа, судско веће такође констатује да је сведок Асим Алић, потврдио присуство добровољаца СЧП, СРС у општини Зворник који су сви имали војну опрему као и личне документе из којих се види да су истовремено припадали СЧП, СРС, међу њима су била два брата из околине Београда, по презимену Вучковић, при чему је млађи имао надимак Репић. Три малих и, у погледу тачака оптужнице десет и једанаест које регулишу истеривање и присилно премештање као нечовечни акт, судско веће се на пример се позива на сведочење Алексе Еића који говори на страни 10389 француског транскрипта да је Раде Чакман који се представља као члан СРС-а учествовао у насилним делима против становника Хртковаца и како се са својом породицом уселио у кућу једног Мађара. Мало четири у погледу тачке оптужнице дванаест где се говори о безобзирном разарању или пустошењу села без војне нужде судско веће може да се позове на сведока ВС 1067 који каже на страницама 15287, 15315, 15316 француског транскрипта као у параграфима 7 и 8, своје изјаве које је прихваћена као доказни предмет П 1051 под печатом да је једна група од 50 до 60 људи који су се представљали као припадници СРС-а и који су говорили да им је главни командант Војислав Шешељ стигла у априлу 1992. године у Бјелушине у општини Мостар. Да се у априлу 1992. године ова група упутила у село Топла на једно километар и по од Бјелушина, да је он видео како шешељевци истерују становништво и пљачкају куће да би их на крају запалили. Судско веће такође може да цитира сведока по правилу 92 кватер Матију Бошковића, једног добровољца СЧП, СРС-а, који каже у параграфу 27 своје изјаве која је прихваћена као доказни предмет П 836 да је његова јединица палила неке куће у селу Дуги ... које се налази у општини Зворник. Пет, у погледу тачке оптужнице 13 а то је уништавање или наношење штете, намерно разарање то јест и наношење штете образовним установама иливерским објектима, судско веће може да цитира на приемр ВС 1055 који каже на страницама 7805, 7810, 7812 и 7846 француског транскрипта да су крајем марта или почетком априла 1992. године наоружане групе под руководством Василија Видовића под надимком Васке биле присутне у граду Илијашу у широм подручју Сарајева. Ови људи носили су разне ознаке које традиционално означавају припадништво четничкој организацији, то су лобања, кокарда, и шајкача. Сведок је такође препознао ознаку СРС-а на капама и шубарама Васкетових људи такође је рекао да је чуо од Срба који су живели у Илијашу да је Васке био један од одговорних особа за уништавање верских установа у том граду. Претресно веће може да наведе и сведока 92 кватер Мујо Џафић, који каже у параграфу 24 своје претходне изјаве која је усвојена под бројем П 840 да је Васке уништавао све верске установе и цркве и џамије у околини Илијаша, а пре свега џамију стари Илијаш. Као шест у погледу тачке 14 која се тиче пљачке јавне или приватне имовине претресно веће може да наведе сведока Небојшу Стојановића, који каже у параграфима 105 и 16 своје претходне изјаве која је усвојена под бројем П 527, да је пристуствовао пљачки кућа које су се налазиле у Десној Суподерици од стране добровољаца које је регрутовао СЧП, СРС, који су се између осталог забављали тиме што су вршили велику нужду у кућама. Претресно веће такође може да наведе сведока 92 кватер Мујо Џафића који каже у парафрафу 31 своје претходне изјаве усвојене под бројем П 840 да мало пре краја рата Васке и његови људи су пљачкали сва предузећа у Илијашу, конкретно узимајући грађевински материјал који су односили камионима и сведок је лично видео Васкета како вози један камион пун украдене робе. Као седмо, у погледу тачке један која се тиче прогона због политичких, расних и верских разлога претресно веће се ослања конкретно на све доказне предмете који су до сада поменути у вези са другим тачкама оптужнице, који представљају одређене радње које сачињавају прогон који је извршен из политичких и верских разлога уз учешће оптуженог дакле, није потребно пружити друге примере доказних предмета којим располаже претресно веће у вези са том тачком и који могу да обезбеде утврђивање везе између подстицања и тог злочина дакле, претресно веће сматра да постоји довољно доказних предмета који би разумном судији омогућиле да закључи у овом стадијуму да постоји битна веза између радњи, подстицања оптуженог и почињених злочина. Закључак, с обзиром на анализу доказних предмета о почињавању злочина о учешћу оптуженог у таквом почињавању, путем радњи подстицања и о вези између злочина и радњи подстицања оптуженог претресно веће сматра да у овом стадијуму постоји довољно доказних предмета и у сврху члана 98 бис правилника који би омогућили разумном судији да осуди оптуженог ван сваке разумне сумње због подстицања на почињавање свих злочина наведених у девет тачака оптужнице. Претресно веће, већинском одлуком са којом се ја лично не слажем, жели да подсети на то да је тај закључак ослобађа обавезе да у овом стадијуму размотри друге облике одговорности наведене у оптужници, конкретно материјалног почињавања, пре свега прогон, протеривања, и присилно премештање, учешће у заједничком злочиначком подухвату и друге облике одговорности обухваћене чланом седам параграф један статута. Из тих разлога и у складу с правилом 98 бис правилника претресно веће одбацује захтев оптуженог. У реду. С обзиром да се дакле, не слажем са једним делом већинске одлуке, сада бих хтео да усмено саопштим свој став. А с обзиром на проблеме који ће бити помињани ја ћу током свог излагања да се користим табелама које ће се појављивати на екранима и захваљујем унапред послужитељу и секретару који ће ми помоћи у томе. Што се тиче методологије коју сам применио да бих дошао до својих личних закључака, најпре желим да изразим захвалност приправницима и својој асистенткињи који су ми помогли да израдим табеле које ћете ускоро видети на екрану то је био један обиман посао јер требало је сагледати на хиљаде докумената и на десетине хиљада страница, то је био један захтеван и велик задатак, и с тога желим да им се лично захвалим на томе. Да би се сагледали доказни материјали тужилаштва желим да кажем прелиминарно да сам се пре свега усредсредио на један доказни предмет који је по мени од капиталног значаја који је усвојен на тражење тужилаштва и који је део овог поступка, а тиче се свих записника рочишта где је оптужени био представљен у поступку против Милошевића, то је трајало више дана и садржи више стотина страница, то је један од основа на које сам се ослонио, затим прочитао сам сваку одлуку претресних већа и жалбених већа, везаних за догађај које су се одвијали у бившој Југославији, то су пресуђене чињенице, као и опште познате чињенице и ја ћу се у свом мишљењу осврнути на неке од њих. И такође сам консултовао одређене захтеве и одређене јасне одлуке које се тичу одређених предмета а који су релевантни за питања којима се у склопу овог поступка бавимо. На крају читања мојег мишљења а подсећам вас на чињеницу да оно садржи 73 стране, ја ћу господину Маркусену и господину Шешељу доставити документ који су сада прочитати, а поред тог документа у прилогу ће бити табеле где се рекапитулирају доказни предмети и изјаве сведока и тако даље. Што ће олакшати разматрање, најпре ћу навести да ћу пратити план излагања и замолио бих послужитеља да на графоскопу прикаже овај план на енглеском језику као и на језику оптуженог. Дакле, видимо тај план на енглеском језику и сукцесивно ћу говорити најпре о прелиминарним напоменама, затим о поступку, на основу правила 98 бис у вези са ослобађајућом пресудом, треће поглавље тицаће се злочина који се наводе у оптужници и који су почињени у Хрватској и у Босни и Херцеговини, и у Србији. Четврто поглавље тицаће се индивидуалне кривичне одговорности у погледу планирања, наређивања, подстицања и почињења било у склопу заједничког злочиначког подухвата у виду 1, 2 и 3, и прогањања и депортација и присилног премештања, затим ћу говорити о помагању и подржавању и на крају ћу се осврнути на тачке оптужнице кроз две рекапитулативне табеле које по мом мишљењу би требале да илуструју због чега сматрам да у погледу одређених тачака ослобађајућа пресуда би делимично требала да буде и трећа на оптуженом. Имам још мало времена пре паузе, сад ћу почети са првим поглављем, које се тиче прелиминарних напомена. Сагледавање доказних предмета тужилаштва у складу са правилом 98 бис правилника одвија се у једном посебном контексту с обзиром на друге предмете који се воде пред овим судом, као прво постоји притвор ван норми оптуженог који је у притвору од 24. фебруара 2003. године, тај притвор који траје више од осам година је претеран у погледу критеријума којеје успоставио Европски суд за људска права и његово продужење треба да се деси само из разлога који су релевантни и довољни као што су комплексност предмета, нужност да оптужени остане на располагању правди, спречавање понављања, кршења односно почињавања кривичног дела и у том погледу треба констатовати предмет вођен пред Међународним судом за људска права 29. октобра 2009. године, против Француске, или с обзиром на притиске на сведоке и ту треба погледати шта је о томе рекао Европски суд за људска права 10. марта 2009. године у предмету Биков против Русије. Као друго постојало је више оптужби које су актуелне и које су резултат кршења тајности имена заштићених сведока или притисака вршених над сведоцима тужилаштва, евентуални утицај тих оптужби на оптужницу с моје тачке гледишта, биће свакако ништаван будући да притисци или кршења тајности имена заштићених сведока се нису десили пре него што је оптужница сачињена. Оптужница није контаминирана том врстом притисака или кршења уколико је до њих уопште дошло. Као треће у току је поступак због непоштовања суда који је покренут против више чланова тужилаштва, с моје тачке гледишта тај поступак а закључке ћемо добити од пријатеља суда у току октобра 2011. године у најбољем случају може да има директан утицај на оптужницу у случају да се испостави да су саслушавања сведока била нерегуларна услед вршених притисака. А будући да се оптужница заснива и на саслушањима која су резултирала изјавама увршеним у спис, погледати на пример изјаве сведока ВС 009 од 12. фебруара 2003. и 16. јуна 2006. године као и на документима, то би могло имати за ефекат потпуно или делимично поништавање оптужнице, с тога сматрам на свом нивоу да у сваком случају би требало сачекати октобар пре него што би било сврсисходно да се започне друга фаза суђења у складу са правилом 73 правилника. Уколико пријатељ суда закључи да није постојало непоштовање суда и уколико ослободи тужилаштво од оптужби, у том случају се тада може започети са извођењем доказа одбране, у противном случају не би се могло започети са извођењем доказа одбране пре потпуног или делимичног прочишћавања оптужнице, било на захтев тужилаштва у складу са правилом 51 правилника, које се тиче повлачења оптужнице, било на захтев оптуженог у складу са правилом 73 правилника, и у том случају оптужени би могао да затражи од већа да донесе одлуку или да би добио одштету за претрпљену штету, поред тога с обзиром да се овакав случај никада није одиграо и да то није предвиђено правилником сматрам да претресно веће проприо моту уколико стране у поступку то не затраже, и у складу са правилом 85 а правилника може да одлучи да су изнети сви доказни предмети и да започне са завршетком поступка у складу са правилом 86 правилника. Имам још две и по странице и завршићемо у 15 до два, као четврто оптужени а то се види и на његовом сајту, дакле, то је јавна чињеница је поднео председнику суда захтев број 467, којим тражи покретање поступка предвиђеног правилом 91 правилника, који се тиче лажног сведочења. У том захтеву помиње се више сведока, а неки од њих су поменути у одлуци претресног већа коју сам мало пре саопштио а помињем их и ја у свом мишљењу као што ћемо саслушати касније. Рекао бих да у овом стадијуму процедуре...

Матијас Маркусен: Извињавам се што сам вас прекинуо, али мислим да бисмо морали да избришемо редове седам до десет где се помиње природа поднеска 467 јер верујем да је то поверљив поднесак.

Проф. др Војислав Шешељ: Апсолутно се супротстављам овом захтеву тужиоца, јер ја никада нисам поднео ниједан поверљиви поднесак, ја сам поднео јавни поднесак, и тај јавни поднесак је на мом сајту, и објављен у једној мојој књизи. И то не може никако бити поверљиви поднесак, ваљда ја одлучујем да ли су моји поднесци поверљиви или јавни, и супротстављам се тој манипулацији од стране господина Маркусена.

Жан-Клод Антонети: У реду, претресно веће ће донети одлуку о томе да ли је потребно овај део да се избрише или не. У сваком случају желим да кажем да у овом стадијуму поступка није нужно да се узме у разматрање могућност да је дошло до једног или више лажних сведочења, по мени тек у време завршног већања претресно веће ће дефинитивно морати да донесе одлуку о томе. Хоћу да вас подсетим у вези са тим да једна недавна одлука жалбеног већа од 1. априла 2011, у предмету Тарисе Ресаско, подсећа у параграфу 196 да одбрана мора да покаже да штета која је претрпљена представља правну грешку која би поништила пресуду, за сада председник још увек није донео одлуку и мораћемо да то сачекамо, и тај захтев, нема директан или индиректан утицај на одвијање поступка 98 бис, а тај случај би био другачији да су сада у фази доношења дефинитивне одлуке. Затим рекао бих да се овај предмет води у специфичном контексту који је резултат чињенице да двоје судија који сачињавају ово претресно веће су судије у другим претресним већима, пред којима се води поступак о истим радњама што се тиче неких злочина, или истом заједничком злочиначком подухвату. У тим другим предметима постоји више вештака, тужилаштва или сведока који ће сведочити у сва три предмета или барем у два пред истим судијама и свако сведочење треба да буде узето у разматрање с обзиром на релевантност и доказну вредност, с обзиром на чињеницу у ком стадијуму се налазе та три суђења могуће је да неки судија процени на одређен начин једно сведочење одређеног сведока а да мора без нових елемената да поново у другом суђењу донесе свој суд о истом сведочењу да ли ће доделити у оба случаја исту вредност том сведочењу. Питање учешћа истих судија на више суђења где су исти сведоци, обухваћено је предметом Тарисе Резаско што је већ поменуто у склопу друге жалбене основе оптуженог. И жалбено веће је у параграфима 22 и 23 рекло да претпоставка неприсрасности се примењује на судију уколико не постоји доказ да је супротан случај, и тиме је одбацила аргументацију одбране према којој се сматрало да су судије прекршиле претпоставку о невиности. И у овом тренутку не могу без обзира на одлуку жалбеног већа које помињем да проценим консеквенце тога у овом предмету. То ће бити могуће да се учини тек у време завршног већања. Затим треба нагласити а можда тужилаштво то није приметило да у оптужници против Шешеља заједнички злочиначки подухват се завршава у септембру 1993. године где се каже да је учествовао у томе са Караџићем, међутим у оптужници против Караџића где је учесник у истом подухвату Шешељ каже се да је тај подухват у току од октобра 1991. до 30. новембра 1995, дакле, постоји једна очигледна контрадикција која ставља судије које су у оба предмета у врло тешку ситуацију да би се сагледала дужина заједничког злочиначког подухвата. Међутим стратегија завршетка рада овог суда не дозвољава нам да у недоглед продужимо суђења посебно с обзиром на чињеницу да је притвор оптуженог претеран, с тога је то теоријско питање које сам морао да покренем у овом стадијуму поступка али рећи ћу и са жаљењем да ово суђење мора да се заврши што је пре могуће до би стрикна примена одређених судских ограничења нормално требало да доведе до крајњег већања синедије чекајући крај суђења Караџићу и Станишићу и Жупљанину. То је све што сам имао за овај део, а сада бих хтео да саслушам представника тужилаштва по питању брисања дела транскрипта. Већина судаца већа донела је одлуку да се из записника избрише онај дио којега је упутио господин Маркусен.

Проф. др Војислав Шешељ: Значи ли то да је господин Маркусен мој поднесак прогласио поверљивим и да је то већина чланова судског већа прихватила? Да ли сте ви господо судије тај мој поднесак председнику суда прогласили поверљивим? И откуд вам то право? Имате ли ви право на то? Немате. Али није то прва ваша злоупотреба судијске функције

Жан-Клод Антонети: Одлука је по овом питању донесена, сада ћемо прекинути расправу, треба нам за паузу сат и по, што значи да ћемо наставити за један сат и тридесет минута, односно, за сат времена биће 15 до 3, што значи да ћемо наставити око 15:15. Молим устаните.

(Пауза)

Поглавље друго се односи на процедуру по правилу 98 бис – Доношење ослобађајуће пресуде. О томе се говорило у одлуци вијећа, али морам подсјетити на неколико елемената.

Према некадашњем тексту који је измењен и усвојен 17. новембра 1999. године каже се овако “Оптужени може донијети захтјев за доношење ослобађајуће пресуде за једно или више кривичних дијела која се налазе у оптужници у року од седам дана након завршетка извођења доказа оптужбе и у сваком случају прије извођења доказа обране примјењујући правило 85(А)(ii)(Б) ако вијеће сматра да предочени докази нису довољни да би оправдали осуђујућу пресуду за ту или за те оптужбе оно доноси ослобађајућу пресуду на захтјев оптуженога по службеној дужности.

Примјена овога правила од стране вијећа доводила је до тога да се пишу јако дуге писане одлуке и то каткада уз супротна мишљења и уз упућивање жалби жалбеном вијећу. За ту процедуру требало је доста времена и она је врло често знала успоравати судски поступак. У таквим околностима дошло је до измјене 2004. године и то на потицај предсједника међународног суда а циљ јој је био да се процедура убрза тако што ће се она претворити у усмени поступак, а не у више писмени.

Текст који је увојен 8. децембра 2004. године гласи овако “По завршетку извођења доказа оптужбе, претресно вијеће ће усменом одлуком, након што саслуша аргументе страна у поступку, донијети ослобађајућу пресуду по било којој од точака оптужнице уколико нема доказа који могу бити основа за осуду.

Процедура по правилу 98 бис правилника, због измјене овог правила до које је дошло 2004. године, више не омогућује да се у оквиру доношења усмене одлуке и усменог мишљења улази у детаље изузетно прецизним референцама како се то радило раније када су се с тим у вези доносиле писмене одлуке. Техничка немогућност да се направи више у погледу прецизирања ме размотрити за сваки злочин посебно питање колико се сваком починитељу може то приписати и ја сада у овој фази могу само закључити да се за починитеља сматра да припада српским снагама без даљних детаља. Којим то српским снагама, које се сад састоје од редовних снага, од локалних снага обране, које су често настале из локалне територијалне обране, од дјелова јединица које су долазиле из паравојних јединица попут аркановаца, “Жутих оса”, “Бијелих пчела”, шешељеваца, као и добровољаца без икаквога појашњења о којим се добровољцима говори или пак о добровољцима који су чланови неке политичке странке, попут рецимо добровољаца Српске радикалне странке.

Већина судаца у вијећу сматра да није могуће донијети дјеломично ослобађајућу пресуду на основи читања тога правила. Ја се никако не слажем са оваквим тумачењем, поготово зато што сам ја заједно с једним другим судцем заједно писао тај текст. Циљ ове измијене никада није био да се одбаци могућност доношења дјеломично ослобађајуће пресуде. Било би, наиме, парадоксално да циљ измјене која жели уштедети вријеме доведе до тога да ефект буде потпуно другачији и то зато што се не може донијети дјеломично ослобађајућа пресуда.

Исто тако било би парадоксално оптуженоме наметати обвезу да предочава доказе ако за неке оптужбе тужитељ није предочио ниједан доказ или пак предочени докази нису довољни. У таквој ситуацији ја сматрам, за разлику од већине судаца вијећа, да вјеће може донијети ослобађајућу пресуду било дјеломично, било у потпуности за оптуженога.

Осим тога, мјеродавне су верзије текста на француском и на енглеском језику. На француском је написан израз … као точка оптужнице умјесто ријечи … кривично дјело и на семантичком плану то значи једно те исто зато што злочин чини казнено дјело или пак точку оптужбе. (23.00)

Чињеница да је након усвајања овога правила није изнешена дјеломично ослобађајућа пресуда не значи да би… то немогуће. То је зато што вијеће нису то питање испитивале или га нису жељеле испитивати. Процедура по правилу 98 бис, будући да се покреће након извођења доказа оптужбе, а прије извођена доказа обране, врло је слична захтјевима који се на енглеском називају no case to answer у земљама англосаксонског права што значи ослобађајућа пресуда због недостатности доказа оптужбе када обрана не мора на њих одговарати.

Мада је концепт на којем почива правило 98 бис осуђено из англосаксонског права, ово правило треба тумачити у његовом властитом контексту и у свјетлу статута и правилника међународнога суда. Дакле, може доћи до разлика између захтјева упућеног међународном суду и захтјева који се упути у некој земљи сустава англосаксонског права и то посебно у вези с питањем мјеродавних критерија да би се одобрило захтјев по правилу 98 бис.

Судац судског вијећа, како нам и каже стална пракса жалбеног вијећа, још од пресуде жалбеног вијећа у предмету тужилац против Јелисића мора оцијенити да ли судац доноси осуђујућу пресуду изван сваке разумне сумње, имајући у виду доказе оптужбе. Заправо, жалбено вијеће рекло је сљедеће “Тужитељство сматра да тврдећи да је установило кривњу изван сваке разумне сумње на крају главног извођења својих доказа, но вијеће, расправно вијеће је примијенило критериј другачији од онога којега налаже право и то критериј који је још стриктнији. По његовом мишљењу у том тренутку требало је истражити да ли у свјетлу доказних предмета, ако су они прихваћени разуман суд би могао, а не да ли би морао оптуженога прогласити кривим. Дакле, питање није да ли имајући у виду доказне предмете оптужени би морао бити проглашен кривим, него да ли би могао бити проглашен кривим.

Пракса овога суда у вези са покретањем поступка по правилу 98 бис правилника, стално показује да судци морају донијети ослобађајућу пресуду ако докази које предочи оптужба не омогући разумном судцу да изван сваке разумне сумње сматра да је оптужени крив. Зашто англосаксонска судска пракса осјећа потребу да ријечи судац придода придјев разуман. По самој дефиницији судац не смије бити неразуман, исто као што не смије бити некомпетентан и пристран, па ипак судска пракса англосаксонског права је увела изразе, израз “разумни судац”.

Исто тако због чега је написано “изван сваке разумне сумње”. “Изван сваке разумне сумње” је стандард који се захтјева по питању доказивања у кривичном поступку акузаторског типа. То значи да доказни елементи које предочи тужитељство морају доказати тако да не постоји сумња код разумног судца да је оптужени у истину крив. Појам “разумни судац” упућује на једну правну фикцију, стандард на основи којега се мјери и оцјењује понашање појединца. Овај стандард се користи у англосаксонском праву, у грађанским предметима прије свега, како би се установило да ли је дошло до кршења начела dutџ of care, дужност бриге. Ради се о изразу који је еквивалентан, изразу у француском bon père de famille, односно добар отац, а ради се о апстрактноме појединцу којега се сматра нормом на основи које се мјери и оцјењује понашање особе како би се одредило постојање одређене кривње.

Дакле, израз, односно концепт “разумни судац” свакако упућује на стандард на основи којега се оцјењује на који начин судци доносе свој суд о разумној сумњи.

Садржај појма “разумна сумња” у кривичном поступку је због своје саме субјективности несигуран, односно неизвјестан. Овај концепт се у Америци сматра темељном гаранцијом права оптуженог, међутим тај је концепт готово потпуно напуштен у Енглеској у кривичном поступку.

У начелу, када судац осјећа сумњу, сумња мора ићи у корист оптуженог, израз “изван сваке разумне сумње”, по мом мишљењу, стварају један виши стандард. Чини ми се да судац мора бити увјерен, без имало окљевања да је оптужени, да оптужени, након што сте анализирали доказе би могао бити проглашен криви. Тако, дакле, пракса овога суда врло је захтјевна и овдје се не ради о томе да се направи prima facie испитивање доказних елемената, већ се тражи мериторно истраживање доказа са свом оном ригорозношћу која вриједи за одређивање доказа. Једном ријечју не ради се само о томе да се каже да се констатирају чињенице, међутим, треба објаснити зашто и који су то доказни предмети који имају доказну вриједност за тужитеља који би могли у датоме тренутку допустити разумном судцу да донесе осуђујућу пресуду.

Исто тако да би донијело одлуку вијеће мора одредити постоји ли за сваки од елемената, постоје, дакле, дјелови који када се узму на основи њихове максималне вриједности, би били такви да би увјерили судце изван сваке разумне сумње у кривњу оптуженог.

Претресна вијећа су имала прилику више пута донијети одлуку по оваквим захтјевима и доносити дјеломичне ослобађајуће пресуде, а у другим случајевима вијећа су једноставно захтјеве одбацивале.

Што се пак тиче дјеломично ослобађајуће пресуде ја могу цитирати сљедеће: одлука од 6. априла 2000. године, то је у предмету Кордић и Черкез; одлука од 28. фебруара 2002. године, предмет Мартиновић и Налетилић; одлука од 28. новембра 2003. године у предмету Брђанин; одлука од 16. јуна 2004. године у предмету Слободан Милошевић и одлука од 27. септембра 2004. године из предмета Хаџихасановић и Кубура.

Дјеломично ослобађајућа пресуда је у праву могућа зато што одговара и слову и духу правила 98 бис. Заправо, зашто би оптужени требао за вријеме извођења својих доказа доводити свједоке да побије оне елементе који иду у прилог оптужбе. Тако је у предмету Слободан Милошевић вијеће донијело читав низ ослобађајућих пресуда у вези с дјелом оптужнице који се односи на Босну и Херцеговину констатирајући дјеломице да нема довољно доказа за одређене параграфе, а с друге, пак, стране да предочени докази нису били довољни.

У једној недавној одлуци донесеној у предмету Милутиновић и други, која је донесена након измјене правила из 2008. године претресно вијеће је у својој одлуци, усменој одлуци, рекло сљедеће “Када нема доказа који би оправдао осуђујућу пресуду захтјев ће се прихватити. Међутим, ако постоје докази, али ако вијеће, чак када им прида њихову максималну вриједност не може донијети осуђујућу пресуду захтјев се такођер прихваћа. Када постоје одређени доказни предмети, али који су такви да њихова вриједност, односно слабост овиси о повјерењу које се придаје свједоку иако вијеће које је извршило властиту анализу би могло довести до осуђујуће пресуде, захтјев се неће прихватити.” Цитат и симултани пријевод без увода у оригинални текст.

Исто тако вијеће у предмету Милутиновић упутило је на правни критерији жалбене пресуде у предмету Јелисић и на одлуке по правилу 98 бис донесене у предметима Слободан Милошевић, Мркшић, Мартић и Драгомир Милошевић. Циљ правила 98 бис је сасвим јасан. То правило жели избјећи наставак поступка у случају да тужитељство није у довољној мјери изнијело доказе за своје тврдње и то без икаквог испитивања става обране у вези с тим доказима који су већ направљени или тек требају услиједити. Осим тога, када се ради о овако дугом суђењу, будући да је оптужени у притвору већ више од осам година ја сматрам да стандард испитивања доказних предмета по правилу 98 бис мора бити строжи, мора бити стриктнији него у неком обичном случају, тада се суђење води експедитивно у складу са статутом међународног суда. Заправо, било би неправично да се настави са суђењем, а да су изведени докази недостатни и то зато што је притвор већ трајао толико дуго и што осим тога је тужитељство имало јако пуно времена да добро уреди своју истрагу, будући да је уобичајено на међународном суду за бившу Југославију да тужилаштво за вријеме суђења и даље води истрагу и да по свом нахођењу уводи доказне предмете, нове доказне предмете и то каткада у задњи час, као што је то био случај са дневницима генерала Младића.

Дугујем сада себи да размотрим злочине за који се терети оптужени у оптужници и који су почињени наводно у Хрватској, Босни и Херцеговини и Србији. Што се тиче злочина који су наведени у оптужници, верујем да су неки од њих довољно доказани путем доказног материјала који је предочило тужилаштво, а други нису били потврђени.

У анексу који ћемо ускоро имати на екрану приказаћу вам доказни материјал који би могао мени и било ком другом разумном судији да закључи постојање тих злочина који су предвиђени статутом овог међународног суда на начин на који их он разуме.

За злочине који су почињени у општинама подсетићу сваког за сваки од тих злочина какав је доказни материјал предочила оптужба у свом претпретресном поднеску као и у својим усменим аргументима. Нећу говорити посебно о ставу оптуженог који је он сам објаснио детаљно током читања већинског мишљена овог претресног већа у поглављу који сам ја објаснио, извините, у читању већинске одлуке овог претресног већа када сам говорио о поглављу “Кратки преглед процеса”. Међутим, морам да вас подсетим на ставове тужилаштва детаљно, цитирајући одређене сведоке и документе којима се поткрепљују њихове тврдње о злочинима и то ћу ускоро урадити за злочине у Хрватској, Босни и Херцеговини и Србији.

Пажљиво разматрање доказног материјала који је прихваћен и усвојен и сведочења које је чуло ово претресно веће у фази предочавања доказа тужилаштва омогућило би једном разумном судији да закључи ван сваке разумне сумње да су почињени злочини наведени у оптужници без икаквог, икакве могућности оспоравања осим неких детаља о којима ћу касније говорити.

Такође се може закључити да је временски оквир оптужнице од августа 1993. године до септембра 1993. године у том временском оквиру одвијале су се војне акције у неким подручјима бивше Југославије, конкретно у Хрватској, Босни и Херцеговини, у Србији, посебно у Зворнику, Вуковару, Мостару, Невесињу и Бијељини и током тих борби цивили или борци, противничке стране били су заточени, неки од њих су били затворени, други су били малтретирани и велики број њих био је погубљен. Списак жртава налази се у анексима 3, 4, 5, 7, 9, 10 и 11 оптужнице.

Међутим, што се тиче тачака оптужнице 12 и 13 безобзирно разарање јавне и приватне имовине, да ли тужилаштво предочава довољно доказа да су злочини почињени у датим периодима, наведени у параграфу 34 оптужнице и у локалитетима који су наведени заиста били почињени од стране група које су деловале на терену под надлежношћу ЈНА или Војске Републике Српске, другим речима војних влати. Што се тиче разарања објеката и уништавања зграда, иако су неке од њих заиста биле врло оштећене или тотално уништене, остаје чињеница да извештај вештака тужилаштва, господина Андреаса Ридлмајера не омогућава да се ова разарања припишу једној конкретној групи, нити да се утврди тачан датум. Изгледа да је експерт користио документе који су састављени накнадно после тих догађаја и фотографије које су накнадно направљене. Због тога како се може закључити да је на том и том месту нека уништена џамија данас постала паркинг. Да ли је она можда била уништена по одлуци саме општине после тих догађаја из било ког разлога, њима знаном, конкретно због тога што је било можда опасно рушевне. Вештак није одговорио на оваква питања и иако ја имам елементе да закључим да су ове зграде оштећене или уништене немам довољно елемената да ова разарања и оштећења припишем једној конкретној групи која је деловала под директним руководством оптуженог, као што се то тврди у параграфу 34 оптужнице и то у оном облику одговорности који је тамо наведен, укључујући и облик три удруженог злочиначког подухвата.

Такође морам да додам да што се тиче Мостара бројне зграде су могле бити уништене током сукоба између Срба и Муслимана и Хрвата или током сукоба између муслимана и Хрвата, што уноси један додатни елемент сумње. Због тога што се тиче тачака оптужнице 12 и 13 и у погледу уништавања, безобзирног уништавања јавне и приватне имовине не може се искључити, пошто нема довољно елемената, требало би искључити, извињава се преводилац, требало искључити, пошто нема довољно елемената, следеће верске објекте: у Мостару џамију Несух аге Вучјаковић, затим фрањевачки манастир и цркву Пресветог срца Исусовог, у Невесињу треба искључити Сахат кулу, затим џамију хаџи-Дервиш Чучака, џамију на Тржници и џамију Синан Деде Ефенди, нову џамију у Доњим Кнежевићима и џамију у Свракама и џамију у Витници. У ширем подручју Сарајева требало би искључити џамију Свраке и џамију Витинице. У Сарајеву џамију Хаџи Идриза у Хрсном и парохијску католичку цркву Свете Тројице у Новом Сарајеву, пошто треба задржати само објекте који су били најозбиљније оштећени, то ћете видети на слици, на дијаграму, то ће бити означено скраћеницом ЛДЕ, затим објекте који су делимично оштећени, то ће бити означено скраћеницом ПДЕ, или комплетно уништене, то ће бити означено скраћеницом ЦД.

Међутим, за разлику од злочина, пљачке о коме ћу говорити детаљније касније, иако има у овом случају неких недостатака који ће бити касније описани судско веће је за своје просуђивање, судско веће ће имати за своје просуђивање и разматрање извештај вештака и одређене документе који ће му омогућити да закључи врло прецизно какво је било разарање одређеног објекта и који је био конкретни дату и тако да се конкретно утврде починитељи. На тај начин један разумни судија ће моћи да одлучи и закључи о постојању разарања у овом случају.

Што се тиче тачке оптужнице пљачка, тужилаштво тврди у параграфу 34 оптужнице да су јавни и… јавна и приватна имовина били пљачкани у општинама Зворник у ширем подручју Сарајева, у Мостару, у Невесињу.

Мени се чини да је неопходно што се тиче тих пљачки, имати као минимум ове неприкосновене доказе о томе. Као прво, списак жртава пљачке, као друго прецизни опис опљачканих добара, као треће фотографије или званичне изјаве о тим добрима и као четврто елементе који могу да идентификују починитеље.

Међутим, мора се констатовати да ови докази не постоје у овом случају. Не могу због тога да закључим да су стотине и стотине кућа и домова били опљачкани у Вуковару, Зворнику, у ширем подручју Сарајева, у Вогошћи, Мостару и Невесињу. Због тога хоћу да вам покажем на екрану табеле које, по мом мишљењу могу да покажу који су елементи доказног материјала потребни да би један разумни судија могао да констатује да су заиста наведени злочини почињени на тај и тај начин.

Замолио бих послужитеља да стави на графоском анексе 1, 2, 3, 4, 5, 6, 7, 8, 9 и 10.

Сада видите општину по општину. Видите ову рубрику где пише “доказни предмети” и према тужитељу то представља доказ о тим злочинима, а у другој рубрици имате број сведока који су сведочили о тим злочинима. Ово је једна прегледна табела која представља став тужитеља.

Сада ћу мало ући у детаље о томе и замолићу послужитеља да прикаже анекс 1 који се тиче злочина у Вуковару.

У овом анексу, у левој колони наведени су параграфи оптужнице, затим параграфи претпретресног поднеска, као и фус ноте које се односе на те параграфе, а у десној колони наведени су сведоци и документи који по мом мишљењу могу да потврде да су у Вуковару почињени злочини. Тако на пример за параграф 16, нећу баш ићи у детаље, имамо сведоке ВС-011 и ВС-015.

Даћу ове табеле господину Шешељу и господину Маркузену да могу сами да провере. И верујте ми сате сам на ово потрошио.

Анекс број два тиче се Воћина. Исти принцип као и са претходним. Имате параграфе из оптужнице, параграфе из претпретресног поднеска, фус ноте, наведене сведоке и документе.

Сада ћемо прећи на анекс 3, Бијељина.

Нећу читати све ово сваки пут иначе ћемо овде остати до следеће недеље. Значи за Бијељину имате параграфе из оптужнице који се тичу Бијељине, параграфе из претпретресног поднеска, сведоке и документе.

Сад прелазимо на Брчко.

За Брчко видите исто, параграфи оптужнице, параграфи претпретресног поднеска, сведоци и документи. За Брчко приметите да има доста мало сведока, углавном је о томе сведочио један сведок, а то је ВС-1033.

Следећи је Босански Шамац.

Параграфи оптужнице претпретресног поднеска, све фус ноте и сведоци и документи. Приметићете на пример да има и један интервју са господином Шешељем, који ја помињем, пошто поткрепљује параграф 16 и 24, тачније 86 у претпретресном поднеску, параграф 16 у оптужници и параграф 86 у претпретресном поднеску.

Зворник је анекс 6.

Имате два листа. Параграфи оптужнице су са леве стране, претпретресни поднесак имате у параграфима од 91 до 94, као и све фус ноте и сви сведоци који су сведочили о Зворнику наведени су овде под својим бројем. Све је то вама на располагању и видећете, биће вам потребне стотине и стотине сати да ово прегледате и проверите.

Анекс 7, шире подручје Сарајева.

Параграф оптужнице, исто као и претходно, параграфи претпретресног поднеска, сведоци, документи, фус ноте.

И овде ово је наставак Сарајева.

Затим Мостар, анекс 8.

Мостар је на једном листу. У претпретресном поднеску то су параграфи 109 до 116, све фусноте и сви сведоци који су сведочили о Мостару, има их неколико. Имате овде све бројеве који ће вам бити корисни.

Прелазимо на анекс 9, Невесиње

И овде овај мучки труд мојих сарадника је омогућио да се овде илуструју и наведу сви параграфи оптужнице из претпретресног поднеска, да се види које су ово фус ноте, јер се о томе говори, сви сведоци и документи и позивам вас да погледате П-31 што је сведочење господина Шешеља под заклетвом у предмету Милошевић. Такође ту је и транскрипт са свим наведеним страницама из предмета Милошевић. Морам рећи француски транскрипт који сам ја врло детаљно ишчитао.

Анекс 10, Хртковци. То је веома битан град.

Параграфи из оптужнице и параграфи из претпретресног поднеска од 122 до 129, пошто има још једна додатна страна. Затим сведоци су наведени који су о томе говорили, има их неколико и имате све њихове бројеве. Ето.

Сад ћу прећи на анекс 11 захваљујем се послужитељу који је врло ефикасан, чиме смо уштедели време.

Објаснићу господину Маркузену и господину Шешељу, ова табела приказује све хрватске жртве које су према тврдњама тужилаштва биле протеране или приморане да напусте свој крај да би прешли у Хрватску или негде другде. Има их неколико стотина на 28 страна и у десној колони видимо да су означени сви људи чије се одредиште не зна, 4, 19, 18, 21, затим, то су стране, 26, 27, 28, 33, 34, 36, 40, 43, 47, 48, јер иако за неке знамо да су били у Хрватској и у Загребу, у документима је наведено да је њихов правац кретања и одредиште непознато. Знамо да су отишли, али да ли су отишли због тога што су истерани и приморани да оду или по својој вољи, не знамо и због тога из анекса 11 ја бих избрисао, тачније избрисао сам 233 људи, што значи да би у случају осуђујуће пресуде господин Шешељ по мом мишљењу морао бити ослобођен макар за ове жртве које су наведене у десној колони, пошто немам елемената да знам да ли су ови људи заправо напустили Хртковце или не. Ми не знамо где су они отишли.

Што се тиче анекса 12. Оно што сам говорио о џамијама и католичким црквама, видите у овој легенди на енглеском пише СД, ЕД и ЦД и АБ. Све ове скраћенице означавају једну квалификацију. Ја сам поделио верске објекте у две категорије – џамије, тачније исламске верске објекте и католичке цркве и ставио сам у овај списак све објекте који су били или тешко оштећени, то је прва колона или делимично уништени, то је друга колона или комплетно уништени, то је трећа колона. Тако на пример видите да је фрањевачки манастир, тачније самостан био тешко оштећен, а црква Светог Петра и Павла из 19. века била је делимично уништена,…

Пети део

…значи ова страна је била оно старо, на следећој страни имамо Невесиње. Овде сам навео објекте који су комплетно уништени то је у десној колони и видите на пример да су исламске архиве комплетно уништене, то је у десној колони. Затим Зворник, значи овај Сизофов труд није омогућио да све ово попишем зграду по зграду и видећете какве сам закључке извукао у погледу комплетног или делимично уништења ових локалитета. На пример видите да је џамија у Зворнику из 18 века комплетно била уништена у том граду је било доста значајних верских објеката. Даље иде подручје Сарајева, имамо нови град ново Сарајево, овде је ивентар свих тих зграда, следеће је Вогошћа ту такође имате зграде подељене у категорије према степену разарања, овдје је Вогошћа испод тога има још један тисак за Илијаш. Следећа табела, како смо прегледали све доказе, све елементе доказног материјала који омогућавају да се каже да су злочини заиста почињени, питање које се сада поставља је коме их преписати. Ради тога морам споменути параграф 4 а то је појединачна или индивидуална кривична одговорност. Облици одговорности за параграф 130 претпретресног поднеска је параграф у коме тужилаштво тврди да је индивидуална кривична одговорност Војислава Шешеља нешто што произилази и обрађено је у тачкама оптужнице под чланом 7.1 статута, цитирају се параграфи 5 и 14 оптужнице. Што се тиче Војислава Шешеља се терети за учешће у удруженом злочиначком подухвату или за то што је физички починио злочин прогона својим говорима мржње у оквиру догађаја у Вуковару, Хрватској и Зворнику, Босни и Херцеговини, као и у Хртковцима, Војводини и Србији. И под Б злочин протеривања и присилног премештања као део свих оних догађаја који су се десили у Хртковцима. Што се тиче директне одговорности оптуженог, морам говорити мало више о облицима одговорности оптуженог. Ови облици сваки за себе су планирање, подстицање, наређивање и почињење у оквиру удруженог злочиначког подухвата као и индивидуално почињење злочина прогона, депортације, присилног премештања, помагања и подржавања. Пошто вам је с десног ???образложење, објаснићу због чега бих ја донео ослобађајућу пресуду по неколико тачака оптужнице. На пример: планирање, тужилаштво у параграфу 143 претпретресног поднеска тврди да је оптужени планирао злочине прогона, убијања, мучења, окрутног поступања депортације, присилног премештања, безобзирног и насумичног разарања, пљачке на приватне и јавне имовине у Вуковару и Зворнику тачка оптужнице 1, 4, 8, 9, 10 до 14, параграфи 15 до 18, 20 до 22, 24 до 26, 26 до 34 ове оптужнице. Што се тиче злочина прогона, депортације и превоза у Хртковцима, тачке оптужнице 1, 10 и 11 параграфи 15 до 17, 31 до 33 ове оптужнице.

Тужилаштво тврди да је елемент Месреа??у планирању ових злочина у Вуковару и Зворнику произашао из његових хушкачких говора као и из његовог слања добровољаца у ово подручје када је добро знао да су они и раније чинили кривична дела на ратиштима. Тужилаштво додаје као треће из чињенице да су се ови злочини заиста догодили. Тужилаштво додаје да што се тиче Хртковаца Месреа?? у планирању је потврђен, значи стање свести и намера су потврђени изјавама сведока ВС-015, ВС-026, ВС-1133. Ја сматрам као прво да планирање подразумева као минимум, један план о коме постоје учесници и у коме постоје неки идејни творац. Тим пре што је у Вуковару интервенција ЈНА није могла да се деси осим по одлуци са врло високог нивоа и са учешћем неког војног команданта и да у том смислу један опозиционар као што је био оптужени није имао никакву улогу у планирању. Чињеница да су добровољци били присутни у Вуковару или послати у Зворник није довољна сама по себи да се каже да је он планирао или да је био аутор неког плана. Што се тиче Хртковаца оптужени није лично планирао сам протеривања или кампању прогона. Прикладно је приметити да у моменту када он одржава свој говор и за оне који су заборавили ја цитирам по памћењу “то је био 6. мај 1992”. Он је у току своје предизборне кампање и он не располаже никаквим средствима принуде у погледу цивилног становништва чак и под претпоставком да је он главни аутор плана. Морални елемент планирања не може директно да се извуче из хушкачких говора због тога што не може да се утврди један довољан ексус између његових речи, које су наводно изговорене у Вуковару, што је далеко од утврђеног и једног састанка у Малом Зворнику који се заправо није десио оног датума када то тврди тужилаштво. Такође оцењујем под два та чињеница да је оптужени одобрио слање добровољаца не значи да је он знао да ће неки од њих починити злочине на терену. У том погледу требало би разграничити у смислу времена између слања добровољаца на спонтан начин, као што је случај Борова Села и слања добровољаца по захтеву Слободана Милошевића у правном смислу.

Осим тога у овом случају чини ми се да је један очигледан недостатак доказа који би омогућили да се докаже засигурно да је неки добровољац из Српске радикалне странке починио тај злочин. Чињеница да су злочини наведени у оптужници заиста почињени не значи да су они унапред били планирани. У оптужници се тврди као и у претпретресном поднеску на неколико места да су постојали добровољци Српске радикалне странке, такозвани шешељевци који су учествовали у злочинима, вишеструким злочинима. И ако је тачно да је неколико сведока било у својим изјавама тужилаштву, било у директном сведочењу поменуло постојање добровољаца из Српске радикалне странке тих шешељеваца, нема довољно доказа да би један разумни судија могао да се увери у тачност навода и једних и других и да би имао непобитне доказе а ти непобитни докази би морали да буду следећи: прво војна књижица за обичног добровољца где се тачно каже који је његов распоред у којој јединици и да пише Војна пошта са бројем. Треба погледати сведочење Горана Стопарића на јавној седници 15. јануара 2008. године као и транскрипт страна 2315. Други важни елемент који треба упоредити са првим је чланска карта Српске радикалне странке који је имао сваки припадник странке, без та два упоредна доказа, један разумни судија не може да закључи да је добровољац А био распоређен у јединицу Б која је починила одређени злочин и да је тај добровољац био припадник Српске радикалне странке. Поврх тога многоброја саслушавања сведока тужилаштва као и фотографије и видеофилмови који су били предочени и били су усвајани у овом судском већу, омогућавају да се сви уверимо да је сваки борац носио различиту одећу која јој никако не омогућава да се утврди њихова припадност некој конкретној јединици и да на њима нема никаквих војних ознака или других знакова распознавања који идентификују неку јединицу. Исто тако неки од њих су носили шајкачу, други нису носили шајкачу, неки су носили капе, неки нису имали ништа на глави. Сигурно је да када размотримо све доказе који су били усвајани до сада, видимо да је сваки добровољац био подређен неком ланцу командовања у војсци а то није био ланац командовања Српске радикалне странке. Ја због тога сматрам да оптужени треба да буде ослобођен од оптужби за овај облик одговорности. Морам да погледам колико је сати, остаје нам вероватно 10 минута, верујем да ћу у 10 минута имати времена да прочитам три странице, на тај начин ћу прочитати трећину овога што имам да прочитам, подстицање на почињавање. Већина је одлучила да сагледа само тај вид одговорности, међутим ја сагледавам лично све видове одговорности.

Тужилаштво у параграфима 146, 147 и 148 пред претресног поднеска тврди ослањајући се на више пресуда и одлука Квочка, Кордић, Блашкић, Крстић (1.15.58)???Брђанин, одлука А, К, Ј су да је оптужени подстицао на почињавање злочина прогона, убиства, мучења, нехуманог поступања, протеривања присилног премештања, безразложног уништавања и пљачке јавне и приватне имовине у Вуковару и Зворнику тачка 1, 4, 8, 9 и 10 до 14, параграфи 15 до 18, 20 до 22, 24, 26 до 34 оптужнице и злочине, прогона протеривања и присилног премештања у Хртковцима тачке 1, 10 и 11, параграфи 15 до 17 и 31 до 33 оптужнице путем ватрених говора које је изговарао када је обилазио та места и друга у близини попут Малог Зворника. У погледу говора које је оптужени држао у Вуковару испоставља се да доказни елементи који су предочени не доказују да је оптужени изговорио, заправо сведок ВС-027 када се сагледа његово сведочење то мени није сасвим веродостојан, тим више што у пресуди Мркшић, Радић и Шљиванчанин која има ауторитет пресуђене чињенице речено је у параграфу 51 и то ћу прочитати јер сматрам да је интересантно. Као што ће подробније бити речи касније у овој пресуди веће није убеђено у искрености или поузданост сведока који су о томе сведочили. Њихове исказе у вези с тим не потврђују други докази а поред тога постоје опречни докази у вези са присуством Мирослава Радића и Веселина Шљиванчанина на том састанку. Веће у овој фази константује да прихвата да је Војислав Шешељ у неколико наврата крајем октобра и почетком новембра 1991. године посетио Вуковар, али не може на основу исказа које је саслушало да закључи да су Мирослав Радић и Веселин Шљиванчанин присуствовали састанку на којем је Шешељ дао такву изјаву. Дакле, ја сматрам да постоји сумња овде а сумња наравно треба да иде у прилог оптуженом. Што се тиче говора одржаном у Малом Зворнику, који се наводи у параграфу 93 претпретресног поднеска, о њему говори један једини сведок ВС-017 и то се помиње у фусноти на страници 292, међутим он није сасвим сигуран у датум и могућа конфузија са говором који је одржан у августу 1990. године. У погледу говора одржаног у Хртковцима 6. маја 1992. године, који се помиње у параграфу 127 претпретресног поступка, сходно исказу сведока ВС-1133 што се помиње у фусноти 441 то ми не делује веродостојно утолико више што говор којим располаже претресно веће ни на који начин не помиње такве изјаве.

Подсећам вас на наводне изјаве које наводи тужилаштво, наводно је оптужени рекао да треба очистити мешовите бракове између Срба и Хрвата и да деца из таквих заједница треба да буду убијена, то каже сведок ВС-1133 на страницама 10624 и 10664 транскрипта. Међутим, те изјаве нису садржане у званичном говору којим располажемо. С друге стране говор који је одржан у Хртковцима, с обзиром на изјаве које су изнете у њему потпада под тачке 1, 10, 11 оптужнице као подстицање на почињење протеривања прогона и присилног премештања. Наглашавајући да се у овој фази поступка не може утврдити даље што се тиче тачака 1, 10 и 11 оптужнице је оптужени Шешељ подстицао на почињење или је починио, јер или је подстицао, или је починио. Немогуће је с моје тачке гледишта да он истовремено буде подстрекивач и извршилац, или је једно или је друго. С обзиром на то, независно од тог питања, тужилаштво је предочило довољно доказних предмета о подстицању на почињавање злочина прогона, протеривања и присилног премештања у Хртковцима. С друге стране он би требало да буде ослобођен за злочине убиства, мучења, нехуманог поступања, безразложног уништавања, наглашавајући да документи које наводи већина П-1264, П-1259, П-1257, П-1192, П-1193, П-185, П-126, П-128, П-1298, П-1200, П-1185, П-1324 и саслушања сведока ВС-016, ВС-033 Стојановића, Босанац, ВС-004 ми се не чине довољни да би се омогућило да се успостави веза између подстрекујућег говора за који се терети и злочина који се наводе у тачкама 489, 12, 13 и 14 оптужнице. За неколико минута ћу завршити. Такође морам да се детаљније позабавим тачкама 8 и 9 који се тичу мучења и нехуманог поступања. Већина да би то утврдила се ослања пре свега на сведока ВС-1013 везано за злочине почињене у Зворнику. Иако је тачно да је вођа јединице Челе злостављао и убијао затворенике и да је он био добровољац који је добио титулу војводе и да су други добровољци којима је вођа био неко под надимком Репић починили мучења и нехуманог поступања у општини Зворник то не значи да би један разумни судија могао да извуче закључак да су те радње почињене на подстицај оптуженог Шешеља. За то би требало да постоје необориви доказни предмети, попут докумената или изјава који успостављају несумњиву везу између злочина и оптуженог. Већина претресног већа је констатовала да постоје доказни предмети за тачке 8 и 9 као подстицање на потчињавање са наводим Вуковар Бергхофер, ВС-051, Војиновић, ВС-016, Зворник ВС-1012, ВС-1013, ВС-1064, ВС-1065, П-307, П-381, П-469, Сарајево ВС-1055, П-455, П-457, Невесиње ВС-1022, ВС-1051, Мостар Каришик и Билић.

Иако би један разумни судија могао да извуче закључак да је заиста дошло до мучења и нехуманог поступања, остаје чињеница да нема довољно елемената који би омогућили да се ти злочини повежу са оптуженим Шешељем за вид одговорности подсећање на почињење. И заправо као пример које изјаве који је он износио су довеле у духу извршиоца злочина до стварања ужасних и нехуманих услова у којима су живели цивили у ??Килавцима. Сведок ВС-1022 тврди да су се та дела десила и нико у то не сумња. Међутим, који су разлози за то, да ли су то изјаве оптуженог Шешеља или неки сасвим други разлог. Дакле, и ту имам одређене сумње у односу на тачке 8 и 9 које се тичу подстицања на почињавање. Сутра ћу се позабавити наређивњем а онда ћу дуго разрађивати, с обзиром да је то компликовано питање и унапред молим да ми опростите за ту дужину, међутим говорићу дуго, дакле о заједничком злочиначком подухвату а да би сте могли до сутра да размислити о томе ја ћу вам рећи да ја сматрам да господин Шешељ није учествовао у заједничком злочиначком подухвату са Милошевићем, Караџићем и осталима. Међутим, све ће то бити показано путем дуге расправе која ће нам одузети један добар део времена сутра. То је оно што сам хтео за сада да кажем, сада сам на страници 25, сутра ми остаје да прочитам још 50 страна, дакле немојте бринути. Сутра нећемо радити до поноћи.

Сада бих желео да свима присутнима пожелим угодну вече и наћи ћемо се поново овде сутра за наставак читања. Устаните молим.