Zašto ruše Crkvu?

Ne moramo biti veliki vernici, niti poznavaoci SPC, pa da vidimo kakvim je sve teškim udarima, u poslednje vreme, izložena Crkva. Ono što se od 2001. do 2008. dešavalo sa našom vojskom, to se sada dešava sa našom crkvom.Vojska je, odmah posle 5. oktobra, još uvek bila nacionalna ustanova od najvećeg poverenja među građanima[1]. Ogromni autoritet koji je imala, nije dugovala samo tradiciji, već i dobrom držanju u ratu sa NATO. Međutim, taj autoritet je, upornom propagandom ovdašnjih medija u službi Imperije sistematski potkopavan. Za B92 ili Blic, generali, komandanti iz rata 1999, nisu bili ništa drugo do ratni zločinci, oficiri su uvek bili samo nesposobni, korumpirani i nepopravljivo konzervativni, služenje vojnog roka je predstavljano kao najgora robija za „urbanu, modernu i perspektivnu omladinu“, a svaki incident sa regrutima ili municijom bio je samo još jedan dokaz da se vojska mora „korenito reformisati“. Onda je vojska konačno „reformisana“ tako što je uništeno 1.200 protivavionskih raketa tipa „strela“, isečeno 700 tenkova u staro gvožđe, broj aviona u letećem stanju sveden na dva, a za 2011. najavljeno potpuno ukidanje služenja vojnog roka. I sada je u vojsci, sudeći po Blicu i B92 konačno sve u redu. Odjednom je nestalo i korupcije, i nekompetencije, i birokratije... Jer, u osnovi, nestalo je i same vojske. Ona se pretvorila u operetsku NATO četu za paradiranje ovdašnjih ministara, predsednika i poslanika.

Slično se sada dešava i sa Crkvom. Kada je vojska dovoljno izblaćena i degradirana, prešlo se na SPC. Ona je, za naše „evroreformske“ medije postala leglo pedofila, ratnih zločinaca, pljačkaša i, uopšte, mračnjaka svake vrste[2]. U tome su se, opet, najviše isticali Blic i B92. Ipak, sa „reformom“ Crkve išlo je znatno teže nego sa „reformom“ Vojske. Pre svega zbog toga što je tu bilo znatno teže dovesti novo, „reformsko“ rukovodstvo. Sahrana patrijarha Pavla, štaviše, pokazala je da je – prvenstveno zbog ličnosti samog patrijarha – moralni ugled Crkve u narodu ostao nepoljuljan.

To je bio znak za uzbunu i otpočinjanje finalnog talasa propagandne „obrade“ SPC. Jedan pravac tog delovanja sastojao se u „sugestiji“ da na čelo Crkve mora da dođe „reformsko“ rukovodstvo, koje će SPC „uvesti u Evropu“. Kampanja za promenu crkvenog kalendara, koju je poveo Blic, a pridružili su mu se Politika i Danas[3], bila je jedan od primera takvih „reformističkih“ zahteva. Drugi pravac akcije išao je na produbljivanje podela među arhijerejima SPC. Pojedini „mladi“, „dinamični“ i „evropski orijentisani“ episkopi postali su ljubimci Blica i B92, dok su, istovremeno, neki „konzervativni“ i „nacionalistički“ episkopi postali stalna meta blaćenja i izrugivanja.

Ovom medijskom akcijom želelo se uticati i na izbor novog patrijarha. Na veliku žalost spin-doktora, zbog apostolskog načina biranja, nije se mogao izvikati željeni kandidat. Ali, sistematski je stvarana atmosfera u kojoj su se, ko god da bude izabran, od novog patrijarha očekivale tačno određene stvari – od pozivanja pape u Srbiju, preko blagosiljanja evroatlantskih integracija, do „sređivanja stanja u crkvi“.

Konačno, svojih pet minuta ova propagandistička ekipa je dočekala sa suspenzijom jednog od njihovih dežurnih negativaca – vladike Artemija. Ne ulazeći sada u pitanje motiva i opravdanosti odluke Sinoda o privremenoj smeni Artemija, treba reći da je čitav slučaj naneo nesumnjivu štetu ugledu SPC u javnosti. Likovanje Blica i B92 zbog koškanja kaluđera, svađe episkopa, a naročito zbog pronevera pomoći za narodne kuhinje na Kosovu, bilo je beskrajno. Još gori su bili njihovi hajkački uzvici da se sa „akcijom sređivanja stanja u SPC“ ne sme stati, i da odmah treba preći i na druge „problematične“ episkope – od vladike vranjanskog, do vladike zvorničko-tuzlanskog. Sada samo od mudrosti arhijereja SPC zavisi hoće li se nastala šteta sanirati, ili će se dati novi materijal za rad anticrkvene propagandne mašinerije.

Najgore od svega je što potkopavanje i rasturanje SPC nije samo trenutni projekat Imperije. Može se slobodno reći da je to jedan od njenih strateških ciljeva. Dva su razloga zbog čega moćne globalističke strukture vide SPC kao smetnju koju treba ukloniti.

Najpre, pravoslavne crkve, za razliku od rimokatoličke ili protestanskih, imaju ne samo nacionalnu formu, već su i direktna potpora nacionalnim državama. Zato globalisti, koji hoće da raslabe i progutaju nacionalne države, ne mogu a da pre toga sasvim ne raslabe i dezintegrišu nacionalne crkve. One se ruše medijski i politički, ali, što je najopasnije, i kroz crkvenu jerarhiju, jednom posebnom vrstom unutrašnje ideologije. Episkopi se, naime, ubeđuju – a neki od njih su, izgleda, to i poverovali – da izvorno hrišćanstvo podrazumeva „pravo episkopa da bude vrhovna vlast u stvarima koja se tiču vere, života i bogosluženja u svojoj Crkvi“ (kako je izjavio jedan naš velikodostojnik). „Univerzalna hrišćanska crkva“ se, tako, vidi kao nekakva konfederacija episkopa, kojima nad glavom ne stoje nikakve „etnofiletističke“, pomesne (nacionalne) crkve, već samo, eventualno, Vaseljenski patrijarh. Pomesne crkve se, takođe, predstavljaju samo kao proizvodi „nacionalističkog 19. veka“. Budući da su „istorijska tvorevina“, one se, u doba globalizacije, ocenjuju kao nešto što je već „istorijski prevaziđeno“.

Ovakvu eklesiologiju šire pre svega bogoslovi bliski Carigradskoj patrijaršiji. Tamo tradicionalno postoji jedna fanariotska linija, koja hoće da, nauštrb nacionalnih crkava, obnovi administrativnu dominaciju Carigradske patrijaršije iz vremena Otomanskog carstva. Tome treba dodati da je težak položaj pravoslavnih u Turskoj doveo do toga da se SAD i EU nametnu kao glavne zaštitnice Carigradske patrijaršije. Zahvaljujući upornom radu „meke moći“, ali i bogoslovskoj veštini pojedinih carigradskih velikodostojnika, episkopalna koncepcija hrišćanstva proširila se i na pojedine arhijereje pomesnih crkava. Uostalom, zašto bi baš episkopi bili imuni na tako raširene ljudske grehe kao što su gordost i volja za moć?

Drugi izvor globalističkog rata protiv pomesnih pravoslavnih crkava jeste njihova ukorenjenost u tradicionalni moral i društvo. Pravoslavno hrišćanstvo veruje u apsolutne vrednosti, kao što su istina, ljudski život, Bog ili ljubav. Takođe, ono neguje predanje, držeći do tradicionalne koncepcije Boga, čoveka i društva. Obe stvari su kamen u cipeli globalista. Kako ćete raslabiti veze koje postoje među ljudima i proizvesti „individuu“ – usamljenog potrošača i životinjski tupog radnika, ako najpre ne relativizujete sve vrednosti i ne pokidate ljudima njihove korene u tradiciji?

Pravoslavna crkva je za takve ciljeve baš nezgodna. Ona se previše opire raspamećivanju koje se vrši uvođenjem istopolnih brakova, žena-sveštenica i zahteva da hrišćanke, u skladu sa političkom korektnošću, ne slave Boga, već „Boga-onu“ (God-she), i ne mole se Hristu, već „Isi Hristi“ (Jesa Christa)[4]. Pravoslavna crkva se previše opire ideji da je greh, ako ga i ima, samo „stanje uma“, a da je najveći „greh prema sebi“. Ona se previše opire pretvaranju porodice u „partnerstvo“ i zamenu roditelja „zaštitnicima dečijih prava“. Ona hoće da sačuva zajednice – porodicu, komšiluk, narod i državu, ne shvatajući da u Imperiji sme da postoji samo usamljeni pojedinac-podanik, naspram neograničenog globalnog tržišta, neograničene vladavine kapitala i neograničene kulture zaborava.

Zato nacionalne pravoslavne crkve moraju nestati. One moraju biti zamenjene, najpre, „univerzalnom pravoslavnom crkvom“, a onda, posle svih „reformi“ i svih „ekumenskih dijaloga“, „univerzalnom hrišćanskom crkvom“. Ova strategija, ova politika, sada je sasvim jasna i sasvim lepo se vidi i u načinu na koji se ovdašnji projektovani mediji odnose prema Srpskoj pravoslavnoj crkvi.

Naravno, to ne znači da je spas u izolaciji, ksenofobiji i zilotskoj isključivosti. SPC, kao i Srbiji uostalom, potrebni su saveznici, kako bi preživela gvozdeni stisak klešta čiji jedan krak čini kapitalistička globalizacija, a drugi Imperija. Ti saveznici se nalaze ne samo u drugim pomesnim pravoslavnim crkvama, već i među katoličkim i protestantskim hrišćanima. Kao što veli Tatjana Goričeva, „mi smo njima potrebni i oni su potrebni nama, pravoslavnima, ti poslednji rimokatolici, poslednji protestanti. Ako oni nestanu i mi ćemo ostati nasamo sa neprijateljskim svetom“[5]. Ti „poslednji rimokatolici, poslednji protestanti“, jesu svi iskreni, tradicionalni, antiglobalistički hrišćani, kojih nikako nema malo[6]. Naprotiv, taj front otpora raste i Imperiji će, kako vreme odmiče, sve teže biti da izađe sa njim na kraj.

Tu leži šansa i za odbranu autonomije SPC u odnosu na Imperiju. Moramo svi biti mudri, a naročito naši arhijereji. Na njima je velika odgovornost, da interese Crkve i pravoslavnog naroda stave iznad svojih ličnih interesa, nesporazuma i omraza. Samo „mudri kao zmije i bezazleni kao golubovi“ (Mt 10, 16) možemo da se odupremo još jednom strašnom iskušenju kojem je izložena duša ovog naroda.

(Kraća verzija ovog teksta objavljena je u „Pečatu“ br. 106)