Verski turizam ili zaobilaženje vere

Prema podacima iz popisa stanovništa koji je 2002. godine obavio Republički zavod za statistiku[1], u Srbiji živi čak 6.371.584 stanovnika koji sebe smatraju pravoslavnim hrišćanima. Popisom nije obuhvaćeno, niti je tim prikupljanjem podataka, koje organizuje država, bilo predviđeno pitanje koliko je ovdašnje stanovništvo uzraslo u poimanju, prihvatanju i življenju kroz hrišćanske vrednosti. To se do skoro moglo samo naslućivati. Ipak, hramovi prepuni sveta tokom hrišćanskih praznika mogli bi da ukažu da je sve očiglednija potreba savremenog čoveka da upravo u duhovnim sferama društvenog života pronađe protivtežu za globalnu intenciju profita da penetrira u svaku ljudsku poru. Ta potreba savremenog čoveka da predahne od neopisivo bahate eksploatacije, međutim, mogla bi da odvede znatiželjne (ili žedne?) stranputicom ukoliko stado, sada već ne malo, pastiri ne (sa)čuvaju. Briga naročito raste kada se uzme u obzir da se čak 22,75% pravoslavaca u Srbiji nikada nije pričestilo, a 51,50% krštenih pravoslavaca nikada se nije ispovedilo, što su samo neki od podataka do kojih se došlo u doktorskoj disertaciji Dr Vesne Nikolić "Verski turizam i SPC".

Tema jeste interesantna sama po sebi, ali ona postaje još interesantnija kad se (sa)zna da je odbranjena na Fakultetu za turistički i hotelijerski menadžment, čime je autor stekla zvanje "Doktora ekonomskih nauka". Kako je dovedena u vezu religioznost i ekonomija?

Polazeći od pomenute globalne intencije o penetraciji profita u svaki segment čovekovog života, dr V. Nikolić razloge za porast verskog, kulturnog i ekološkog turizma nalazi u prirodnoj potrebi savremenog čoveka da tome pronađe duhovnu protivtežu. Kao i svakom hrabrom misliocu, nije joj promakla činjenica da i sam turizam ima predstavu o toj ljudskoj potrebi. Tu potrebu turizam itekako prepoznaje i pretvara ga u sopstveni biznis kome se u vremenu koje predstoji, upravo stoga, predviđa najveći rast u istoriji[2].

Provođenje kroz paradigme sociologije, sociologije turizma posebno, obavljeno je uz ilustraciju dramatične trke za novcem - s kojom vera nema ništa zajedničko. Tako su teorija i praksa stavljeni pod dobru lupu, što ne ostavlja prostor ni za sumnju, ni za dileme. A i u pristupu veri napravljena je distinkcija između pojmova pravoslavne vere i religije. Sve je dotaknuto: i šta je vera, i šta je religija, i šta je hodočašće, i šta je religijski turizam, i šta je pokloničko putovanje, i šta je "palomničestvo" kod ruskih pravoslavaca. Posebno uzbudljivi delovi rada su svakako polemike sa radovima prof. dr. Đure Šušnjića, sociologa religije, ili biskupa Karla Mace, rimokatoličkog teologa čija je knjiga o hodočašću[3] objavljena i na srpskom jeziku.

Čini se, ipak, da je disertacija toliko čitana[4] kako zbog stila pisanja, tako i zbog hrabrih polemika, a naročito zbog rezultata obavljenog istraživanja na terenu - u manastirima koji pripadaju SPC. Naime, polazeći od pretpostavke da posete sakralnim objektima SPC ne spadaju ni u verski turizam, ni u pokloništvo, nego da ih posetioci doživljavaju kao "posete kulturno-istorijskim spomenicima", Dr Nikolić dolazi do podatka da najveći broj posetlaca (47%) zaista i misli da je to odlična prilika za upoznavanje kulturne baštine. Time je samo ukazala na recidiv komunizma, u kome manastiri i jesu proglašeni profanim spomenicima. Naime, upravo toliki broj ispitanika (47,24%) izjasnio se "da je obilazak manastira za njih dobra prilika za upoznavanje kulturno-istorijske baštine Srbije". Da je to "normalna turistička delatnost u okviru verskog turizma" misli samo 4,25% ispitanika. Sve u svemu oko 40% ispitanika ne doživljava dolazak u manastir kao mogućnost da se lično duhovno uzraste, što je takođe bio ponuđen odgovor, jer je tu opciju zaokružilo 40,5% ispitanika. Dakle, manje je takvih posetilaca, nego onih koji manastire doživljavaju kao da još žive u komunizmu.

Tragajući još dublje za motivima obilaska sakralnih objekata SPC, dr Vesna Nikolić dolazi do sledeće tvrdnje: "Obilazak svetinja u pravoslavnom hrišćanstvu je, kao traganje za duhovnošću, supstitucija za neadekvatni parohijski život, što se može utvrditi ispitivanjem učestalosti odlaska u hramove", jer više od 70% posetilaca manastira ne odlazi redovno na bogosluženja, odnosno samo 28% redovno ide u crkvu.

Ali je zato skoro 80% posetilaca bilo je u više od 6 manastira.

Putovanje kao supstitucija je izuzetno zapažanje autora i možda najdragocenija misao ovog rada, ali za Crkvu bi trebalo da bude alarmantan i sledeći pokazatelj. Naime, ta putovanja su u stvari i supstitucija za neživljenje sa Svetim Tajnama, što mnogo više govori o pravoslavlju u Srbiji. U ovom istraživanju je to potkrepljeno sledećem dobijenim podacima:

1. Pričešćuje se, a nikada se nije ispovedilo 39,46% vernika

2. 51,50% kršenih pravoslavaca se nikada nije ispovedilo. Prema polu, to ovako izgleda: nikada se nije ispovedilo čak 60,71% muškaraca i 44,83% žena.

3. 22,75% pravoslavaca se nikada nije pričestilo;

4. Od pravoslavnih ispitanika koji se četiri puta godišnje pričešćuju, u vreme zapovednih postova, nikada se nije ispovedilo 8,62%!

5. Ima i pravoslavnih ispitanika koji se pričešćuju i češće od 4 puta godišnje, a da se nikada nije ispovedilo. Takvih je 3,1%;

7. Svetu Tajnu braka pravoslavni hrišćani započinju obredom crkvenog venčanja samo u nešto malo više od polovine slučajeva (54,20%);

U analazi ovih podataka, kaže se: "Ako nema redovnosti, kontinuiteta pristupanja Svetim Tajnama, kakav čovek ima duhovni život? Pust? Mukotrpan? Isprazan? Necelovit? Da li čovek potrebu duše za duhovnom hranom zadovoljava odlaskom u manastir? Kako hrani dušu, ako ne ide u crkvu, a u manastir odlazi da bi ga razgledao kulturno-istorijski spomenik? Da li Bog od nas traži da se divimo zidovima, ili želi da živimo u Crkvi kao živoj zajednici ljudi i Boga?"

Dalje se kaže: "Sve ovo znači da pravoslavac, koji je odrastao u ateističkom okruženju, koji upravo zbog toga ne živi crkvenim životom, zapravo i nema svest šta ga to privlači manastiru. On svoju posetu naziva "obilazak kulturno-istorijskih spomenika", pri čemu je vrlo nezadovoljan koliko se pažnje posvećuje prezentaciji kulturno-istorijske baštine. Zašto je nezadovoljan? Otkud mu ta ljubav prema baštini? Kako je ona deo njegovog identiteta? Zašto bi jedna crkva bila nečiji kulturni kod, osim ako taj crkveni kod, arhetipski ne nosi u sebi? Rečju, on može da naziva svoju posetu kako hoće, kako je navikao, u okviru predstave koja mu je stvarana, ali je jedino bitno da li njegova duša prepoznaje svetinju kao svetinju.

Koliko će mu se pomoći da osvesti svoje porive, ne zavisi samo od njega. To zavisi i od svesti Crkve o tome kako izgleda život, kakve su životna poimanja, vernika, običnog naroda, koji je rođen u komunizmu. Kad to spozna, ako bude htela da se bavi posledicama, Crkva će lako naći svoje misionarske puteve. Za sada žetva govori kako smo sejali".

Kada je reč o crkvenim agencijama, bez ikakvo ustručavanja se tumače dobijeni podaci: "Crkva, na nivou Patrijaršije, nema adekvatan odgovor na potrebu vernika za pokloničkim putovanjima, jer vernici malo, ili nimalo, koriste usluge njene zvanične agencije";

Da se podsetimo, Srpska pravoslavna crkva ima jednu agenciju ("Dobročinstvo"), na nivou cele SPC i dve agencije koje pripadaju episkopijama (šumadijskoj i bačkoj). Tvednja da agencija na nivou Patrijaršije nema adekvatan odgovor na potrebe vernika je dokazana navedenim rezultatima, koji su dobijeni anketiranjem posetilaca. Rečju, ako samo 3,25% posetilaca koristi usluge Agencije za poklonička putovanja "Dobročinstvo", a 77% posetilaca samo organizuje svoj dolazak u manastir, onda se postavlja pitanje: zašto je to tako? Odgovor se nalazi u poređenju cena usluga, što je u ovom radu učinjeno. Poslužimo se ilustracijom: "odlazak vernika iz Kragujevca, preko crkvene agencije Eparhije šumadijske, u fruškogorske manastire košta 1.300 dinara, a isto to, obilazak potpuno istih manastira, samo iz Beograda, preko "Dobročinstva" košta 1.600 dinara. Inače, Kragujevac je od Beograda udaljen 140 km, znači oko 280 km više ima da se pređe - za 22% nižu cenu!". Vesna Nikolić dalje navodi: "Odlazak vernika iz Novog Sada, koji je 150 km tamo-i-nazad udaljen od Beograda, preko crkvene agencije Eparhije bačke, u manastir na Ostrogu, košta 3.600 dinara, a iz Beograda, sa "Dobročinstvom" košta 7.600 dinara, jer se ne spava u manastirskom konaku, nego u hotelu. Čemu taj konak za poklonike na Ostrogu služi, ako ne za poklonike? I ako se to uporedi sa uslovima boravka u Kijevsko-Pečerskoj Lavri, koji su istraženi i prezentovani u ovom radu, onda se u toj komparaciji otvori ozbiljno pitanje - kakvo je to pokloništvo na nivou SPC?!"

Kada je reč o centralnoj crkvenoj agenciji, autorka otvara pitanja o njoj i na ovaj način: "Svemu ovome može se dodati i sledeće: u Jaši (Rumunija), gde se nalaze mošti Svete mati Paraskeve (Svete Petke), može da se putuje preko crkvene agencije Eparhije šumadijske za 150 € - 5 dana. Centralni događaj je prisustvovanje Svetoj Liturgiji. "Dobročinstvo" organizuje odlazak u Jaši, i ostale rumunske svetinje, u trajanju od 9 dana, na bazi noćenja sa doručkom, po ceni od 500 €, bez predviđenog prisustvovanja Svetoj Liturgiji u programu. Kakvo je to pokloništvo?! Zar je čudo što narod sam putuje u manastire? Zar je čudo što narod manastir doživljava kao "kulturno-istorijski spomenik"? Zar je čudo što se više putuje sa neovlašćenim organizatorom?

Srpska pravoslavna crkva ne treba da žmuri pred činjenicom da ima skupu, ekskluzivnu Agenciju, koja se bavi duhovnim kulturnim turizmom, a ne pokloničkim putovanjima. Ili su poklonička putovanja u našoj crkvi dostupna samo bogatima, pa će narod šumom, kako zna i ume, a Agencija drumom, širokim, monopolskim? Odgovore na ova pitanja je već dao sam narod - putujući u manastire uglavnom - sam."

Kako se posetioci informišu, posebno je zanimljivo: "vernici imaju svoje puteve saznavanja o svetinjama i najčešće u sopstvenoj organizaciji obilaze srpske manastire";

Intrepretirajući ove rezultate, postavlja se pitanje: "Ali, šta to znači? Da li se i o ostalim pravoslavnim pitanjima vernici, jer posetioci su se listom izjasnili kao vernici, obaveštavaju mimo svojih duhovnih otaca? Da li to znači da sam može da se "izvesti" i o sadržaju Svetog Pisma kako hoće? Da li se u očiglednom odsustvu permanentnog informisanja, javlja to čuveno "valja se" i "ne valja se"? Da li oni koji se bave informisanjem u okviru Crkve znaju koji redudantni deo informacije poseduju vernici, pa da mogu na njega da dodaju novi sadržaj koji, samo tako celovit, čini validnu informaciju?

Ovo ukazuje na opasnost da vernici, zbog toga što nisu informisani od strane duhovnih lica, odlutaju u sopstveno poimanje vere, koje naravno i te kako može da bude iskrivljeno. To istovremeno govori o izvesnoj odvojnosti laosa i klira, što je najveća opasnost i za Crkvu i za svakog njenog člana. I na kraju, nedosledno informisanje vernika je posebno opasno, jer ako jedni u Crkvi informišu da se može pričešćivati na svakoj Svetoj Liturgiji, bez obzira na post, a drugi da to apsolutno nije dopustivo, onda može da se izgubi poverenje i u tumačenje Reči Božje od strane onih koji su Bogom odabrani da to čine. Tim pre se poverenje može tanjiti i zbog toga što ono, što se propoveda - valja i svojim životom svedočiti.

Krucijalni dokaz da se verski turizam ne može vezivati za SPC, leži u razilaženju definicije šta je turizam, koja je data u međunarodnim pravnim aktima, i realnosti. Definicija turiste je da je to "lice, koje putuje sa svakim ciljem, osim zbog zarade i promene stalnog mesta boravka, pri trajanju boravka van svog mesta boravka ne manje od 24 časa (manje od 24 časa je izletnik), ali ne više od 6 meseci"[5] govori o tome da turizam počinje tamo gde se ostaje na putu duže od 24 časa.

"Posetioci manastira se, u 64,50% slučajeva, zadržavaju jedan dan u manastiru. Ako se tome doda 9,25% onih koji obilaze više manastira u jednom danu, zatim oni koji su u prolazu i zadržavaju se samo nekoliko sati, ili manje i od toga (11%), a na sve to valja dodati one kojima je to fakultativni izlet u okviru letovanja (4,50%), onda ukupan zbir onih koji su samo jedan dan u poseti manastiru iznosi 89,25%. "

Ako skoro 90% posetilaca bude u manastiru kraće od 24 sata, onda i nema govora o turizmu. A naročito ga nema u smislu klasičnog turističkog odmora, koji podrazumeva zakup apartmana, obezbeđenje ishrane, 7-10-14 dana boravka, vanpasionsku potrošnju, itd. Ovo nam govori, ne samo da sa pravoslavnog stanovišta pokloništvo ne može biti proglašeno turizmom, nego ni sa stanovišta turizma nema verskog turizma u okviru Srpske pravoslavne Crkve.

Dokazujući svoju glavnu hipotezu dr Vesna Nikolić kaže:

"Verski, odnosno religijski turizam, ne može se vezati za Srpsku Pravoslavnu Crkvu, jer turizam protivureči pravoslavnoj i dogmi i praksi. Šta više, posmatrajući i sa aspekta turizma, posete manastirima i drugim svetinjama, koje pripadaju SPC, ne mogu se podvesti pod turizam, jer nemaju sve elemente koji konstituišu ovaj pojam".

I na kraju, kada govori o merama koje treba preduzeti da bi se u okviru teorije i prakse ovo pitanje dovelo u ravan sa istinom i korisnom praksom, autor kaže: "Odgovor je jednostavan: prvo treba otvoriti ovo pitanje, a sabor pameti, intelektualne hrabrosti i hrišćanskog poštenja daće prava usmerenja. Jer, ovo je više pitanje za Crkvu. Za teoretičare turizma, činjenice su pokazale sledeće - verski turizam u okviru Srpske crkve ne postoji, ne može da postoji i ne treba da postoji".

Šta je onda preostalo narodu, čiji pastiri tek treba da postanu svesni kako i kuda vode svoje stado, osim da se moli Bogu i za sebe, i za pastire, i za celo stado? Što je i inače obaveza pravoslavaca, kako god se stanje posmatralo.