Верски туризам или заобилажење вере

Према подацима из пописа становништа који је 2002. године обавио Републички завод за статистику[1], у Србији живи чак 6.371.584 становника који себе сматрају православним хришћанима. Пописом није обухваћено, нити је тим прикупљањем података, које организује држава, било предвиђено питање колико је овдашње становништво узрасло у поимању, прихватању и живљењу кроз хришћанске вредности. То се до скоро могло само наслућивати. Ипак, храмови препуни света током хришћанских празника могли би да укажу да је све очигледнија потреба савременог човека да управо у духовним сферама друштвеног живота пронађе противтежу за глобалну интенцију профита да пенетрира у сваку људску пору. Та потреба савременог човека да предахне од неописиво бахате експлоатације, међутим, могла би да одведе знатижељне (или жедне?) странпутицом уколико стадо, сада већ не мало, пастири не (са)чувају. Брига нарочито расте када се узме у обзир да се чак 22,75% православаца у Србији никада није причестило, а 51,50% крштених православаца никада се није исповедило, што су само неки од података до којих се дошло у докторској дисертацији Др Весне Николић "Верски туризам и СПЦ".

Тема јесте интересантна сама по себи, али она постаје још интересантнија кад се (са)зна да је одбрањена на Факултету за туристички и хотелијерски менаџмент, чиме је аутор стекла звање "Доктора економских наука". Како је доведена у везу религиозност и економија?

Полазећи од поменуте глобалне интенције о пенетрацији профита у сваки сегмент човековог живота, др В. Николић разлоге за пораст верског, културног и еколошког туризма налази у природној потреби савременог човека да томе пронађе духовну противтежу. Као и сваком храбром мислиоцу, није јој промакла чињеница да и сам туризам има представу о тој људској потреби. Ту потребу туризам итекако препознаје и претвара га у сопствени бизнис коме се у времену којe предстоји, управо стога, предвиђа највећи раст у историји[2].

Провођење кроз парадигме социологије, социологије туризма посебно, обављено је уз илустрацију драматичне трке за новцем - с којом вера нема ништа заједничко. Тако су теорија и пракса стављени под добру лупу, што не оставља простор ни за сумњу, ни за дилеме. А и у приступу вери направљена је дистинкција између појмова православне вере и религије. Све је дотакнуто: и шта је вера, и шта је религија, и шта је ходочашће, и шта је религијски туризам, и шта је поклоничко путовање, и шта је "паломничество" код руских православаца. Посебно узбудљиви делови рада су свакако полемике са радовима проф. др. Ђуре Шушњића, социолога религије, или бискупа Карла Маце, римокатоличког теолога чија је књига о ходочашћу[3] објављена и на српском језику.

Чини се, ипак, да је дисертација толико читана[4] како због стила писања, тако и због храбрих полемика, а нарочито због резултата обављеног истраживања на терену - у манастирима који припадају СПЦ. Наиме, полазећи од претпоставке да посете сакралним објектима СПЦ не спадају ни у верски туризам, ни у поклоништво, него да их посетиоци доживљавају као "посете културно-историјским споменицима", Др Николић долази до податка да највећи број посетлаца (47%) заиста и мисли да је то одлична прилика за упознавање културне баштине. Тиме је само указала на рецидив комунизма, у коме манастири и јесу проглашени профаним споменицима. Наиме, управо толики број испитаника (47,24%) изјаснио се "да је обилазак манастира за њих добра прилика за упознавање културно-историјске баштине Србије". Да је то "нормална туристичка делатност у оквиру верског туризма" мисли само 4,25% испитаника. Све у свему око 40% испитаника не доживљава долазак у манастир као могућност да се лично духовно узрасте, што је такође био понуђен одговор, јер је ту опцију заокружило 40,5% испитаника. Дакле, мање је таквих посетилаца, него оних који манастире доживљавају као да још живе у комунизму.

Трагајући још дубље за мотивима обиласка сакралних објеката СПЦ, др Весна Николић долази до следеће тврдње: "Обилазак светиња у православном хришћанству је, као трагање за духовношћу, супституција за неадекватни парохијски живот, што се може утврдити испитивањем учесталости одласка у храмове", јер више од 70% посетилаца манастира не одлази редовно на богослужења, односно само 28% редовно иде у цркву.

Али је зато скоро 80% посетилаца било је у више од 6 манастира.

Путовање као супституција је изузетно запажање аутора и можда најдрагоценија мисао овог рада, али за Цркву би требало да буде алармантан и следећи показатељ. Наиме, та путовања су у ствари и супституција за неживљење са Светим Тајнама, што много више говори о православљу у Србији. У овом истраживању је то поткрепљено следећем добијеним подацима:

1. Причешћује се, а никада се није исповедило 39,46% верника

2. 51,50% кршених православаца се никада није исповедило. Према полу, то овако изгледа: никада се није исповедило чак 60,71% мушкараца и 44,83% жена.

3. 22,75% православаца се никада није причестило;

4. Од православних испитаника који се четири пута годишње причешћују, у време заповедних постова, никада се није исповедило 8,62%!

5. Има и православних испитаника који се причешћују и чешће од 4 пута годишње, а да се никада није исповедило. Таквих је 3,1%;

7. Свету Тајну брака православни хришћани започињу обредом црквеног венчања само у нешто мало више од половине случајева (54,20%);

У аналази ових података, каже се: "Ако нема редовности, континуитета приступања Светим Тајнама, какав човек има духовни живот? Пуст? Мукотрпан? Испразан? Нецеловит? Да ли човек потребу душе за духовном храном задовољава одласком у манастир? Како храни душу, ако не иде у цркву, а у манастир одлази да би га разгледао културно-историјски споменик? Да ли Бог од нас тражи да се дивимо зидовима, или жели да живимо у Цркви као живој заједници људи и Бога?"

Даље се каже: "Све ово значи да православац, који је одрастао у атеистичком окружењу, који управо због тога не живи црквеним животом, заправо и нема свест шта га то привлачи манастиру. Он своју посету назива "обилазак културно-историјских споменика", при чему је врло незадовољан колико се пажње посвећује презентацији културно-историјске баштине. Зашто је незадовољан? Откуд му та љубав према баштини? Како је она део његовог идентитета? Зашто би једна црква била нечији културни код, осим ако тај црквени код, архетипски не носи у себи? Речју, он може да назива своју посету како хоће, како је навикао, у оквиру представе која му је стварана, али је једино битно да ли његова душа препознаје светињу као светињу.

Колико ће му се помоћи да освести своје пориве, не зависи само од њега. То зависи и од свести Цркве о томе како изгледа живот, какве су животна поимања, верника, обичног народа, који је рођен у комунизму. Кад то спозна, ако буде хтела да се бави последицама, Црква ће лако наћи своје мисионарске путеве. За сада жетва говори како смо сејали".

Када је реч о црквеним агенцијама, без икакво устручавања се тумаче добијени подаци: "Црква, на нивоу Патријаршије, нема адекватан одговор на потребу верника за поклоничким путовањима, јер верници мало, или нимало, користе услуге њене званичне агенције";

Да се подсетимо, Српска православна црква има једну агенцију ("Доброчинство"), на нивоу целе СПЦ и две агенције које припадају епископијама (шумадијској и бачкој). Тведња да агенција на нивоу Патријаршије нема адекватан одговор на потребе верника је доказана наведеним резултатима, који су добијени анкетирањем посетилаца. Речју, ако само 3,25% посетилаца користи услуге Агенције за поклоничка путовања "Доброчинство", а 77% посетилаца само организује свој долазак у манастир, онда се поставља питање: зашто је то тако? Одговор се налази у поређењу цена услуга, што је у овом раду учињено. Послужимо се илустрацијом: "одлазак верника из Крагујевца, преко црквене агенције Епархије шумадијске, у фрушкогорске манастире кошта 1.300 динара, а исто то, обилазак потпуно истих манастира, само из Београда, преко "Доброчинства" кошта 1.600 динара. Иначе, Крагујевац је од Београда удаљен 140 км, значи око 280 км више има да се пређе - за 22% нижу цену!". Весна Николић даље наводи: "Одлазак верника из Новог Сада, који је 150 км тамо-и-назад удаљен од Београда, преко црквене агенције Епархије бачке, у манастир на Острогу, кошта 3.600 динара, а из Београда, са "Доброчинством" кошта 7.600 динара, јер се не спава у манастирском конаку, него у хотелу. Чему тај конак за поклонике на Острогу служи, ако не за поклонике? И ако се то упореди са условима боравка у Кијевско-Печерској Лаври, који су истражени и презентовани у овом раду, онда се у тој компарацији отвори озбиљно питање - какво је то поклоништво на нивоу СПЦ?!"

Када је реч о централној црквеној агенцији, ауторка отвара питања о њој и на овај начин: "Свему овоме може се додати и следеће: у Јаши (Румунија), где се налазе мошти Свете мати Параскеве (Свете Петке), може да се путује преко црквене агенције Епархије шумадијске за 150 € - 5 дана. Централни догађај је присуствовање Светој Литургији. "Доброчинство" организује одлазак у Јаши, и остале румунске светиње, у трајању од 9 дана, на бази ноћења са доручком, по цени од 500 €, без предвиђеног присуствовања Светој Литургији у програму. Какво је то поклоништво?! Зар је чудо што народ сам путује у манастире? Зар је чудо што народ манастир доживљава као "културно-историјски споменик"? Зар је чудо што се више путује са неовлашћеним организатором?

Српска православна црква не треба да жмури пред чињеницом да има скупу, ексклузивну Агенцију, која се бави духовним културним туризмом, а не поклоничким путовањима. Или су поклоничка путовања у нашој цркви доступна само богатима, па ће народ шумом, како зна и уме, а Агенција друмом, широким, монополским? Одговоре на ова питања је већ дао сам народ - путујући у манастире углавном - сам."

Како се посетиоци информишу, посебно је занимљиво: "верници имају своје путеве сазнавања о светињама и најчешће у сопственој организацији обилазе српске манастире";

Интрепретирајући ове резултате, поставља се питање: "Али, шта то значи? Да ли се и о осталим православним питањима верници, јер посетиоци су се листом изјаснили као верници, обавештавају мимо својих духовних отаца? Да ли то значи да сам може да се "извести" и о садржају Светог Писма како хоће? Да ли се у очигледном одсуству перманентног информисања, јавља то чувено "ваља се" и "не ваља се"? Да ли они који се баве информисањем у оквиру Цркве знају који редудантни део информације поседују верници, па да могу на њега да додају нови садржај који, само тако целовит, чини валидну информацију?

Ово указује на опасност да верници, због тога што нису информисани од стране духовних лица, одлутају у сопствено поимање вере, које наравно и те како може да буде искривљено. То истовремено говори о извесној одвојности лаоса и клира, што је највећа опасност и за Цркву и за сваког њеног члана. И на крају, недоследно информисање верника је посебно опасно, јер ако једни у Цркви информишу да се може причешћивати на свакој Светој Литургији, без обзира на пост, а други да то апсолутно није допустиво, онда може да се изгуби поверење и у тумачење Речи Божје од стране оних који су Богом одабрани да то чине. Тим пре се поверење може тањити и због тога што оно, што се проповеда - ваља и својим животом сведочити.

Круцијални доказ да се верски туризам не може везивати за СПЦ, лежи у разилажењу дефиниције шта је туризам, која је дата у међународним правним актима, и реалности. Дефиниција туристе је да је то "лице, које путује са сваким циљем, осим због зараде и промене сталног места боравка, при трајању боравка ван свог места боравка не мање од 24 часа (мање од 24 часа је излетник), али не више од 6 месеци"[5] говори о томе да туризам почиње тамо где се остаје на путу дуже од 24 часа.

"Посетиоци манастира се, у 64,50% случајева, задржавају један дан у манастиру. Ако се томе дода 9,25% оних који обилазе више манастира у једном дану, затим они који су у пролазу и задржавају се само неколико сати, или мање и од тога (11%), а на све то ваља додати оне којима је то факултативни излет у оквиру летовања (4,50%), онда укупан збир оних који су само један дан у посети манастиру износи 89,25%. "

Ако скоро 90% посетилаца буде у манастиру краће од 24 сата, онда и нема говора о туризму. А нарочито га нема у смислу класичног туристичког одмора, који подразумева закуп апартмана, обезбеђење исхране, 7-10-14 дана боравка, ванпасионску потрошњу, итд. Ово нам говори, не само да са православног становишта поклоништво не може бити проглашено туризмом, него ни са становишта туризма нема верског туризма у оквиру Српске православне Цркве.

Доказујући своју главну хипотезу др Весна Николић каже:

"Верски, односно религијски туризам, не може се везати за Српску Православну Цркву, јер туризам противуречи православној и догми и пракси. Шта више, посматрајући и са аспекта туризма, посете манастирима и другим светињама, које припадају СПЦ, не могу се подвести под туризам, јер немају све елементе који конституишу овај појам".

И на крају, када говори о мерама које треба предузети да би се у оквиру теорије и праксе ово питање довело у раван са истином и корисном праксом, аутор каже: "Одговор је једноставан: прво треба отворити ово питање, а сабор памети, интелектуалне храбрости и хришћанског поштења даће права усмерења. Јер, ово је више питање за Цркву. За теоретичаре туризма, чињенице су показале следеће - верски туризам у оквиру Српске цркве не постоји, не може да постоји и не треба да постоји".

Шта је онда преостало народу, чији пастири тек треба да постану свесни како и куда воде своје стадо, осим да се моли Богу и за себе, и за пастире, и за цело стадо? Што је и иначе обавеза православаца, како год се стање посматрало.