Tišina glasnija od svake buke

(Politika, 07.09.2009)

Neobična je harizma koju je imao i nosio patrijarh Pavle. Ona ne dolazi samo iz snage njegove ličnosti i najvišeg položaja u ustanovi najdužeg trajanja već i iz složenog i veoma teškog spleta okolnosti koje definišu naše vreme i život našeg naroda u njemu.

Sahrana patrijarhova bila je čin pokazivanja nacionalne samosvesti onoga što se doživljava kao ugroženo i poniženo. I to, ne samo porazima i neuspesima već, još više, stalnim dovođenjem u pitanje uverenja i vrednosti na kojima počiva zajednički život. Patrijarhova sahrana bila je refleks samoodbrane, samoafirmacije i istovremeno kohezioni čin koji je odražavao odlučnost u identifikaciji sa onim što je izvor Pavlove harizme: on je simbolizovao nas onakve kakvi se sami vidimo, u obliku za koji mislimo, i verujemo, da je bolji deo nas, s verom da nas ima i da ćemo opstati.

U tom smislu sahrana je bila demonstracija samodovoljnosti i nadilazila je potrebu i želju za priznanjem: i bez priznanja drugih smo tu, i poznajemo sebe. Potencijal ove energije jeste potencijal opstanka. To se ispoljilo kao čin pokazivanja i prihvatanja sebe, nas, kroz prizmu pročišćenja u smrti onoga koji nam nije uvek bio uzor iako nas je predstavljao. Zato nasuprot mišljenjima da je sahrana patrijarha Pavla bila vapaj i izraz straha i beznađa u kontekstu neizvesnosti teških vremena koja su pred nama, mislim da je upravo suprotno slučaj: to je bio izraz života, pokazivanje sopstva, potvrda identiteta – nezavisno od priznanja koje može da se dobije. To je bio izraz stava da je to priznanje pre svega nešto što se nalazi u sebi, i što se onda prosto pokazuje: Evo me, tu sam, sa sobom i sa drugima – Evo nas, tu smo i ostajemo tu. Drugi – od njih se očekuje priznanje i poštovanje, ali ne kao milost i ne kao nešto što se dobija već kao nešto što sledi, na osnovu činjenice postojanja i samosaznanja. Tišina, glasnija ali i različita od svake buke, zapravo je izražavala, uz mirenje sa prolaznošću, optimizam i veru u opstanak, bez obzira na poraze, poniženja, nizak kvalitet priznanja koje dolazi od drugih. Drugi su zapravo bili suštinski odsutni, video se refleks mirenja sa time da su drugi otišli, i da nekako izgleda da su uvek spremni da odu, kao što je Jugoslavija otišla, kao što vreme prolazi a mi ostajemo.

Mirenje sa trpljenjem, uz pokazivanje istrajnosti u nameri da se ne odustane od trpljenja. Može se to percipirati i kao vid prkosa, ali to nije bila suština ovog čina pokazivanja spremnosti na istrajnost: to je više bilo pokazivanje samome sebi definitivnosti odluke da se istraje i da se ne odstupi od svoga, pre svega svog identiteta, i da se, sa ukusom konačnosti, iskaže stav da nema namere za kardinalnom promenom i preveravanjem. Jedna pacifistički, i fatalistički, skoro radosna, determinacija u iskazivanju pripadnosti nečemu što i ne mora biti precizno artikulisano ali za šta se oseća da je suština koja nas čini. Potvrda.

Nemo, spontano, bez želje za dokazivanjem, sa potajnom željom za očiglednošću onoga što jeste ili što barem mi osećamo da jeste. Da jesmo. Narod, među narodima. Mali, možda, ali svejedno. Ogroman je bio potencijal te nemosti, i vrlo znakovit. Kao narodno kolo, koje preživljava sve promene, i sve neuspehe, kao i uspehe, nacionalne i individualne. Ista vrsta energije, trajanja, bivstvovanja. Jedinstva, i jednosti, nezavisnosti, suverenosti, koja ne pita za dozvolu, ne pita za vreme, za cenu, za konačnost i ograničenost. Oslonca za koji nema potrebe za spoljašnjom potvrdom, jer je ta potvrda već dobijena, u činu mirenja.

Autor je profesor etike na Filozofskom fakultetu u Beogradu