Svaka autonomija KiM je prihvatljiva, ali ne i priznavanje nezavisnosti

Srpski patrijarh govori za "Novosti“, o briselskom dogovoru, budućnosti SPC na KiM, putu Srbije ka Evropi. Vekovima postoje stari mostovi prema bratskom ruskom narodu i velikoj Rusiji. Za sudbinu SPC najglasnije "brinu“ deca njenih bivših progonitelja i promoteri manifestacija nakaradnosti

Svaka autonomija Kosova i Metohije je prihvatljiva, i ona najšira moguća, ali de fakto priznavanje samoproglašene državnosti i samostalnosti pokrajine - nije. Dugoročno gledano, za stabilnost, pa i opstanak države, od bilo čijeg stava, pa i Srpske pravoslavne crkve, važnije je da rešenje kosovsko-metohijskog problema bude utemeljeno u Ustavu. Ne smemo kršiti sopstveni ustav. Državna vlast ima našu apsolutnu podršku da, poštujući najviši pravni akt, pronađe najbolji način za zajednički život Srba i Albanaca na Kosovu i Metohiji.

Ovim rečima, patrijarh srpski Irinej u vaskršnjem intervjuu za „Novosti“ ocenjuje ishod briselskih dogovora između državnog vrha Srbije i predstavnika privremenih vlasti u Prištini i vidi buduće rešenje statusa južne srpske pokrajine. Poglavar Srpske pravoslavne crkve naglašava da je stav Crkve o budućnosti pokrajine nepromenjen i da evropski put Srbije, koji i SPC podržava, ne sme da bude plaćen odricanjem od Kosova i Metohije. Njegova svetost podseća da je Srpska crkva u svim vremenima bila sa svojim vernicima, deleći sa njima i dobro i zlo, i naglašava rešenost da uz narod ostane i na Kosovu.

Pregovori u Briselu, završeni dogovorom Beograda i predstavnika privremenih vlasti u Prištini, iza koga su stali i Vlada i Narodna skupština, doveli su Srbiju u tamni vilajet izbora između kosovskog i evropskog puta. Da li je Crkva neobično britko formulisanim javnim apelom državnom rukovodstvu rekla poslednju reč o ovom izboru? Nije li ovaj poziv stigao prekasno?

- Stav Crkve o Kosovu i Metohiji svima je jasan, i to ne od juče. On je nepromenjen kroz istoriju, a državnim vlastima koje je, makar deklarativno, zanimao, poznat je od početka devedesetih, kada je kriza eskalirala. Takav, nepromenjen stav saopšten je i najvišim državnim predstavnicima na sastanku u Patrijaršiji. Štaviše, dva dana pre tog susreta upućen je javni apel državnom rukovodstvu, kojim je jasno izražen stav Crkve. Znači, nije tačna pretpostavka da je apel od 22. aprila, za koji kažete da je britko formulisan, stigao prekasno.

Pitanje Kosova i Metohije jeste pitanje Golgote srpskog naroda i njegovog stradanja od vremena Svetog cara Lazara do današnjeg dana. Setimo se samo stihova vladike i pesnika Petra Petrovića Njegoša: „Oj, Kosovo, grdno sudilište, na sred tebe Sodom zapušio“. Aktuelnost ovih reči vladike Rada, nažalost, potvrđuju svakodnevna stradanja i ubistva Srba.

Što se Evrope tiče, braneći Kosovo i Metohiju, svetinje kojih tamo ima kao zvezda na letnjem nebu, mi, uveren sam, i danas branimo najveće vrednosti evropske civilizacije. Tako je bilo u prošlosti, a isto je i danas. Mnogi evropski hrišćanski intelektualci su toga svesni. Svesni smo značaja objedinjavanja Evrope i podržavamo učešće Srbije u tom procesu. Ali, ne po cenu odricanja od dela svoje države, od svojih svetinja i od svoga naroda!

U rezoluciji Narodne skupštine kaže se da bi SPC trebalo da uspostavi ugovorni odnos sa vlastima u Prištini, koji bi bio zasnovan na iskustvu uređenja odnosa Rimokatoličke crkve u Italiji. Da li bi uspostavljanje ovog odnosa značilo pristajanje na ravnopravan odnos sa organima vlasti nepriznate države i praktično priznavanje nezavisnosti Kosova i Metohije?

- U okviru rešenja zasnovanog na Ustavu mogu se tražiti modeli zaštite prava i bezbednosti Srpske pravoslavne crkve, odnosno Eparhije raško-prizrenske, njenih vernika, sveštenika i svetinja. To je svakako nužno. Što se tiče konkretnog modela, treba ga doraditi i precizirati, jer moramo imati u vidu da su i Italija i Vatikan nezavisne države, a Eparhija raško-prizrenska je organski deo Srpske pravoslavne crkve, kao što su i Kosovo i Metohija autonomni, ali neotuđivi deo države Srbije. Dalje, Vatikan se nalazi u apsolutno hrišćanskom i prijateljskom okruženju.

Ali šta god da se u budućnosti dogodi, Srpska pravoslavna crkva će, kao što je činila kroz vekove, ostati i opstati sa svojim narodom i svetinjama na Kosovu i Metohiji.

Kako SPC vidi svoju budućnost, formalni status i saradnju sa civilnim vlastima u „novoj kosovskoj realnosti“?

- Naš vladika Teodosije i naši sveštenici i danas služe od Prizrena na jugu Metohije, preko Kosovskog Pomoravlja do Mitrovice i Kopaonika. Naš narod čvrsto je rešen da opstane na ovoj svetoj zemlji. Crkva je Boga Živoga, Boga mira i ljubavi čije Vaskrsenje ovih dana slavimo, svedočila i u vreme Otomanske carevine, i pod nacistima, a potom i pod komunistima, pa isto tako čini i danas. To svedočenje za Pravoslavnu crkvu je jedina realnost - prošlost, sadašnjost i budućnost.

Datum za početak pregovora za pristupanje Srbije EU i briselski ultimatum Crkva je uporedila sa „plaćanjem previsoke cene za robu koja još nije isporučena, niti iko zna kada će se to dogoditi“. Očekujete li, posle svega, da će se evropski put konačno otvoriti pred Srbijom?

- Svedoci smo da ni članice Evrpske unije nemaju jedinstven stav prema pitanju statusa Kosova i Metohije. Proces integracije Srbije, u političkoj i ekonomskoj realnosti u kojoj se danas nalazi EU, veoma je dugotrajan, možda čak i dvodecenijski. Mislim da se interes Evrope za Srbiju dugoročno neće iscrpeti na problemu Kosova i Metohije. Svesni toga, ali i svoje velike istorije, slavnih predaka i kulture, moramo još doslednije poštovati sebe i svoje dostojanstvo. Nadam se da će naše političko rukovodstvo umeti da pronađe mostove prema Evropi koji će obezbediti miran i stabilan razvoj našeg društva i naroda. Sa druge strane, već vekovima postoje stari mostovi prema bratskom ruskom narodu i velikoj Rusiji, koji su za nas, hvala Bogu, uvek otvoreni. Za Svetog Savu je rečeno: „putuje bez puta i put se za njim rađa“. Uz pomoć Božju, mi stvaramo puteve.

Kosovo, nažalost, nije jedino mesto iskušenja Srpske crkve i naroda. Problema ima i u Hrvatskoj, Makedoniji, pa i Crnoj Gori. Postoji li način da smanjimo pritisak koji se na narod i Crkvu vrši u susednim državama?

- Sva iskustva u navedenim državama na svoj način su bolna. U današnjoj Republici Hrvatskoj, koja je jednom nogom u Evropskoj uniji, čak i pojedini verski predvodnici podstiču kršenje elementarnih ljudskih prava svojih sugrađana, pravoslavnih Srba, kao što su pravo na povratak i bezbedan život, ravnopravnost u zapošljavanju, pravo na vraćanje kuća, stanova i druge otete imovine, pravo na ime, jezik i pismo... U vezi sa ovim poslednjim, šta reći na javno istupanje jednog od najuglednih i najuticajnih ljudi u tamošnjem rimokatiličkom episkopatu kojim se pruža podrška nečuvenom zahtevu šovinističkih grupa da se zabrane srpski ćirilični natpisi u Vukovaru, gradu u kojem i danas živi mnogo Srba? Ko, za Boga miloga, može da pretenduje na monopol u stradanju i na neprikosnoveni status žrtve? Zaista, neverovatno! Naša braća rimokatolici u Srbiji imaju sva prava, kao i mi. Mi se za to zalažemo neodstupno. U nezavisnoj Kneževini Crnoj Gori, 1909. godine, na popisu je bilo 90 posto Srba, a 2011. manje od 29. Da li se radi o političkom i kulturnom inženjeringu ili, otvoreno govoreći, nekad suptilnom, a nekad brutalnom nasilju? Za čiji interes? U BJR Makedoniji brutalno raspinju Crkvu. Naš brat, arhiepiskop Jovan, koji se nacionalno ne deklariše kao Srbin, nalazi se u tamnici. Sveštenstvo i vernici su progonjeni, i to samo zbog toga što ne žele da prebivaju u raskolu.

Crkva Božja svima, pa i onima koji nasilje vrše, neprestano ukazuje na prazan Grob Gospodnji, na uzaludnost njihovih postupaka, jer Hristos, Bog ljubavi, silom Krsta i Vaskrsenja pobeđuje svako nasilje. Blaženi su prognani pravde radi, jer je njihovo Carstvo nebesko. Crkva nema drugu silu da rešava ove probleme osim sile svedočenja istine i moći molitve. Sa druge strane, apelujemo na nosioce vlasti u ovim državama da postupaju po pravdi i obraćamo se svim odgovornim međunarodnim činiocima za zaštitu svojih prava i prava verujućeg naroda.

Predstavnici vlasti redovno se konsultuju sa Crkvom o najznačajnijim pitanjima. Država je preuzela obavezu uplaćivanja doprinosa za penziju sveštenika, deo budžeta namenjen je verskim zajednicama. Da li je to mera „simfonije“ države i Crkve, uprkos kritikama javnosti da Crkva ima preveliku ulogu u našem društvu?

- Odnos Crkve i države kompleksno je pitanje. Pojam „simfonije“ odnosio se ne pojedine periode istorije Istočnog rimskog carstva i takva analogija neprimenjiva je u savremenom sekularnom društvu kakvo jeste i kakvo treba da bude naše. Crkva i država su odvojene, imaju različite kompetencije, ali to ne znači da ne treba da sarađuju. Država treba da brine o slobodi, miru i pravdi, a Crkva da se stara o spasenju i duhovno-moralnom stanju naroda. Ukoliko država istinski brine o slobodi, miru i pravdi, utoliko je polje međusobne saradnje šire, a rezulati plodotvorniji. U komunizmu su ovi pojmovi shvatani specifično, pa je postojala stalna napetost u odnosima između Crkve i države. Crkvi je, uz golgotsko stradanje sveštenstva, oduzeta gotovo sva imovina. Pravde radi, Crkva zahteva da se njoj i svima drugima vrati ono što je oduzeto. Ne traži nadoknadu za dobra koja su nepovratno uništena, devastirana, niti za njihovo višedecenijsko korišćenje. Kada naša imovina bude vraćena, biće korišćena u filantropske svrhe i neće biti potrebe za budžetskim linijama koje pominjete. Crkvena imovina je, par ekselans, narodna imovina.

Što se tiče kritika javnosti koje pominjete, radi se o malom broju ljudi čije pravo na mišljenje poštujem. Konstatujem, međutim, da je njihova zastupljenost u medijima u apsolutnoj nesrazmeri sa njihovim brojem. Mesto Crkve u društvu je odredilo samo društvo, narod Srbije. Prema poslednjem popisu, u Srbiji je 95 posto vernika, od kojih su 85 posto pravoslavne veroispovesti.

Predstoji redovno majsko zasedanje Svetog arhijerejskog sabora SPC. I ovog puta u središtu javnosti su pojedini arhijereji o čijem se penzionisanju dugo govori. Da li će biti reči o slučaju vladike Vasilija (Kačavende) ili promena na čelu drugih eparhija?

- Zanimljivo je da se poslednjih dana, za sudbinu Srpske pravoslavne crkve, u medijima najglasnije „brinu“ deca njenih bivših progonitelja, promoteri manifestacija nakaradnosti i slični. Crkva ništa ne preduzima po diktatu žute štampe. „Novostima“ i delu naših medija ne pripada, srećom, ovaj atribut. Isto tako, Crkva je, poslednjih godina, pokazala da ništa ne „gura pod tepih“, nego da probleme rešava držeći se isključivo svog kanonskog ustrojstva.

Crkvena tela pripremaju promene Ustava SPC. Koje će biti najvažnije promene temeljnog akta Srpske crkve? Da li je u planu promena načina izbora poglavara SPC?

- Promena Ustava je dugotrajan proces, u kome nema žurbe. Pojedine ustavne odredbe se menjaju i na zasedanjima Svetog arhijerejskog sabora, koji je vrhovna crkvena zakonodavna vlast. Niti treba priželjkivati niti očekivati radikalne, a pogotovu ne brze promene. Crkva svoju misiju i danas vrši na osnovu svetih kanona, postojećeg ustava i drugih crkvenih propisa.

Po ko zna koji put stavljeni smo pred ključni izbor. Imajući u vidu sve kroz šta smo sve prošli u decenijama koje su za nama, da li smo u stanju uopšte da povlačimo racionalne poteze?

- Uzdamo se u Boga da imamo snage i moći da promišljamo i donosimo ispravne i racionalne odluke. Psalam Davidov kaže: „Ni sa Istoka ni sa Zapada ne dolazi uzvišenje nego je Bog Sudija.“

Vaskrs je vreme radosti i pobede života nad smrću. Možemo li da verujemo da će srpski narod u budućnosti imati snage da u surovoj borbi sa demografijom, moralnim i materijalnim siromaštvom, sveopštom apatijom i drugim opasnim protivnicima pronađe pravi put?

- Vaše pitanje se odnosi na traganje za smislom života, posebno u vreme krize i iskušenja. Odgovoriću vam rečima iz ovogodišnje saborske poslanice o Vaskrsu: „Život je lep samo kada je prožet ljubavlju, a osmišljen je samo onda kada se sa ljubavlju unosimo u tuđi život, kada smo zajedno sa gladnima i žednima, sa siromašnima i prognanima, kada smo i u tamnici sa osuđenicima. Ljubav nije samo ogoljena reč. Ljubav je sila Božja samo kada je prožeta i ispunjena žrtvom, davanjem sebe za drugog, za dobro drugog. Život sa smislom je poziv na ljubav, na služenje Bogu i svakom čoveku. Dokle god život budemo shvatali kao služenje sebi, u svetu će vladati sukobi, nemiri i ratovi. Kada čovek prihvati da je pozvan da sebe daje za opšte dobro svih ljudi, i da svoj talenat umnožava time što ga razdaje za dobro bližnjeg, i svaki put kada učini dobro delo, on predokuša Carstvo Nebesko u istoriji.“

U ime ljubavi Gospodnje, Vama lično, svima koji se staraju za naš ugledni dnevnik „Večernje novosti“, a pogotovu vašim vernim čitaocima, čestitam svetli praznik Vaskrsenja Gospodnjeg: Hristos vaskrse!

(Večernje Novosti)