Stepinac ni zločinac ni svetac - otvoreno pismo papi Franji

Poštovani Sveti Oče,

Prema onome što znam o Vama, verujem da se nećete mnogo iznenaditi  što Vam se obraća neko ko ne samo što nije katolik, nego nije ni vernik, a živi u jednoj pretežno pravoslavnoj zemlji.  Budući da se mi lično ne poznajemo i da se, verovatno, nikada i nećemo  upoznati, smatram za svoju dužnost da Vam se, na početku svog pisma, ukratko predstavim i objasnim zbog čega sam odlučio da Vam oduzmem malo dragocenog vremena.

Ja sam Predrag Ilić, diplomirani politikolog i doktor pravno-političkih nauka, iz Beograda, glavnog grada Srbije. Profesor sam  međunarodnog  javnog prava i nacionalne bezbednosti, ali se, uporedo sa tim, bavim  i politikologijom i sociologijom religije i vatikanologijom. (Doktorirao sam na temi iz jugoslovensko-vatikanskih odnosa za vreme Drugog svetskog rata). Po idejno-političkom uverenju sam marksista i ateista, koji se i u teoriji i u praksi zalaže za punu slobodu savesti i veroispovesti i za saradnju svih ljudi dobre volje, nezavisno od njihove nacionalnosti, rase, vere i idejnih opredeljenja. Kritički sam pisao o pojavama klerikalizma i kleronacionalizma, kao i verskog fanatizma iz redova svih većih verskih zajednica u Jugoslaviji i Srbiji.

U sklopu mojih naučnih interesovanja nalaze se i međureligijski i međucrkveni odnosi u mojoj zemlji,  na Balkanu i u svetu. Kako sa posebnim zanimanjem pratim odnose između crkve kojoj ste Vi na čelu (RKC) i najveće hrišćanske crkve u Srbiji - Srpske pravoslavne crkve (SPC), odavno sam uočio nesumnjiv politički značaj nekih pitanja koja su predmet sporova između te dve crkve. Jedno od njih je i ono koje se tiče ocene o držanju RKC i nekadašnjeg zagrebačkog nadbiskupa i kardinala dr Alojzija Stepinca u toku Drugog svetskog rata. To pitanje je zadobilo posebno veliki značaj posle započetog procesa kanonizacije tog kontroverznog prelata  RKC. Upravo u vezi sa tim pitanjem ja Vam se obraćam ovom prilikom.

Verujem da ćete se zapitati zašto, ili, čak, sa kojim pravom, Vam se obraća, po tom pitanju, jedan čovek koji nije pripadnik ni Vaše niti bilo koje druge crkve i koga, na prvi pogled, to pitanje ne bi trebalo da tangira? Da ne bi bilo nikakvih nedoumica u vezi sa tim, evo, odmah, mog objašnjenja.

Ja znam da je  pitanje kanonizacije u hrišćanskim crkvama pre svega unutrašnje pitanje tih crkava i da o njemu suvereno odlučuju pripadnici  tih crkava. Najčešće se i dešava da se rasprava o konkretnim ličnostima, kandidatima za kanonizaciju, pokreće i završava  isključivo u okvirima određene crkve. Istorija, međutim, pokazuje da pitanje kanonizacije nekih istorijskih ličnosti može ponekad da dovede do određenih problema i sporova na međucrkvenom  i međunacionalnom planu, kao i na planu odnosa država-crkva i  odnosa između pojedinih država. U takvim slučajevima je sasvim normalno da se o njima izjašnjavaju  i ljudi izvan crkava u kojima se pokreće i odvija proces kanonizacije (vernici, teolozi  i lideri drugih crkava, ateisti, političari i naučnici - istoričari, sociolozi, politikolozi itd.).

Sveti Oče,

Sasvim je jasno da je pokretanje postupka kanonizacije dr Alojzija Stepinca jedno od takvih pitanja. Ono  već decenijama izaziva toliko mnogo sporova  na međucrkvenom, međunacionalnom i  međudržavnom planu, da s pravom nosi epitet "vrućeg" političkog pitanja koje zaokuplja i, na žalost, sukobljava građane nekoliko balkanskih zemalja, a i nekih zemalja izvan Balkana i Evrope. I to ne samo vernike - katolike, pravoslavce, judaiste i muslimane - nego i  ateiste i agnostike.

To je, dakle, razlog zbog čega se i ja, iako sam ateista, bavim ovim pitanjem i osećam potrebu da Vam o njemu pišem. Ono me ne zanima samo kao naučnika, nego i kao sugrađanina mnogobrojnih  vernika u Srbiji i kao pripadnika srpskog naroda i državljanina Republike Srbije. Svima nama u Srbiji i na celom Balkanu je već previše sporova i sukoba, previše ratova i stradanja. Svi normalni i dobronamerni ljudi (a oni su u ogromnoj većini među nama) su životno zainteresovani za mir, dobrosusedske odnose, političku, ekonomsku, kulturnu i drugu saradnju i bolji život nego što ga imamo sada. Zato se i trudimo da otklonimo, mirnim i civilizovanim putem, sve ono što može da ugrozi te vrednosti i da nas ponovo vrati u stanje nepoverenja i sukoba. A najavljena kanonizacija dr Stepinca je, na žalost, jedan slučaj takve prirode.

Na osnovu onoga što znam o procesu kanonizacije u Vašoj crkvi, jasno mi je da ćete Vi, lično, morati da donesete izvanredno važnu odluku o tome hoće li  dr Stepinac biti proglašen svetim ili neće. To što ga je Vaš prethodnik, papa Jovan Pavle II, već proglasio blaženim, svakako je značajan  momenat celog procesa kanonizacije, ali, koliko sam shvatio, ne mora da bude presudan u Vašem  odlučivanju. Budući da je od tada prošlo već 17 godina, siguran sam da je Kongregacija za proglašavanje svetih  prikupila obimnu dokumentaciju o  zaslugama dr Stepinca i da Vas je već informisala o svojim zaključcima i predlogu konačne odluke. Izjave vodećih hrvatskih državnika  i sadašnjeg  zagrebačkog kardinala Bozanića, ukazuju na to da Vi niste u dilemi oko tog pitanja, što bi trebalo da znači da ste već doneli odluku. Činjenica, međutim, da tu odluku niste još objavili pruža mi mogućnost da Vam skrenem pažnju na neke vrlo važne momente u vezi sa njom i da Vam sugerišem da bi vredelo da još jednom razmislite o njoj, kako ona ne bi još više zaoštrila srpsko-hrvatske, katoličko-pravoslavne i katoličko-judaističke odnose.

Dodatno ohrabrenje u tom smislu pruža mi Vaš nedavni predlog o formiranju jedne mešovite komisije sastavljene od predstavnika RKC i SPC, koja bi razmotrila sporove oko kanonizacije dr Stepinca.

Uz želju da lično doprinesem konstruktivnom razrešavanju ovog osetljivog pitanja, mene na ovaj korak motivišu i brojne informacije o Vama, kao velikom pokloniku mira i saradnje među ljudima  i narodima, religijama i crkvama, kulturama i civilizacijama. Kao i informacije da Vas krasi ne samo mudrost, nego i otvorenost, empatija, razumevanje za druge (posebno za siromašne i obespravljene), iskrenost i spremnost da čujete i uvažite mišljenja drugih ljudi, bez obzira na to kojoj kategoriji oni pripadaju.

Ja uopšte ne sumnjam da ste Vi podrobno informisani o svim važnim aspektima kanonizacije dr Stepinca, ali smatram da je moguće da i pored obilja najraznovrsnijih podataka, Vi  još uvek nemate potpuno objektivnu informaciju o tom pitanju. I to ne zato što bi neko od Vaših saradnika hteo svesno da Vas dezinformiše i navede na pogrešnu odluku, nego zato što je, jednostavno, u ovo pitanje uneto previše emocija i predrasuda  da bi ono moglo potpuno objektivno, tj. nepristrasno da se sagleda. Te emocije i predrasude su, uostalom, i dovele do sporenja oko tog osetljivog pitanja.

Što se tog sporenja tiče, dozvolite mi da Vam, u najkraćim crtama ukažem na svoje viđenje njegovih osnovnih  elemenata i njegove suštine.

Iako verujem da Vam je to svakako poznato, ipak želim, najpre, da podvučem značajnu činjenicu  da  zaista mnogo ljudi, organizacija i institucija u Srbiji, Hrvatskoj, Bosni i Hercegovini, Izraelu, SAD i drugim zemljama ima primedbe i na obavljenu beatifikaciju dr Stepinca i na nastavak procesa njegove kanonizacije.

Skoro sve te primedbe  vezane su za delovanje dr Stepinca  u toku Drugog svetskog rata, konkretno, za vreme postojanja po zlu čuvene Nezavisne Države Hrvatske (NDH).

U toj ustaškoj, odn. fašističko/nacističkoj, rasističkoj i klerikalno-nacionalističkoj tvorevini, u kojoj je on bio centralna verska ličnost, počinjeni su, između ostalog,  mnogobrojni zločini nad pripadnicima srpskog, jevrejskog i romskog  naroda i njihovih versko-crkvenih organizacija.

Zbog toga su predmetne primedbe iznosile i iznose kako državne, tako i nedržavne organizacije i institucije tri naroda, ali i mnogi  istaknuti pojedinci - naučnici, teolozi, političari i drugi. To što među njima na neki način prednjači SPC odraz je činjenice da je ta crkva bila bukvalno uništena u NDH, pretrpevši ogromne ljudske gubitke i  materijalne i nematerijalne štete.

S obzirom na stravične razmere zločina koji su bili počinjeni u katoličkoj NDH, bilo je, na žalost, i raznih preterivanja i  tvrdnji na račun dr Stepinca, koje nisu bile zasnovane na  relevantnoj argumentaciji. Tako je on, proglašavan i ustašom i nacistom i ratnim zločincem i čovekom koji je lično učestvovao u nasilnom katoličenju  pravoslavnih Srba i sl. Ja, lično, smatram da je  početak XXI veka  krajnje vreme za definitivno odbacivanje svih takvih i sličnih, neosnovanih, optužbi.

Ali, Vaša svetosti, Vi morate da znate da je na račun svojevremenog delovanja dr Stepinca izrečen i jedan broj krajnje objektivnih, na dokumentima zasnovanih i istinitih primedbi i optužbi, koje najozbiljnije dovode u pitanje njegove navodno svetačke kvalitete i zasluge.

Nije, naravno, uopšte sporno to da vernici i sveštenici Zagrebačke nadbiskupije koji su pokrenuli  proces Stepinčeve kanonizacije  imaju puno pravo da o svom nekadašnjem pastiru i crkvenom vođi, misle sve najlepše i da ga kandiduju za sveca. Oni su se i potrudili da svoju želju podupru onim argumentima koji su neophodni za donošenje odluke o njegovoj kanonizaciji. Zato ističu njegovo verno služenje crkvi kojoj je pripadao i tadašnjem papi Piju XII, njegovu odanost, predanost i revnost, disciplinovanost i čvrstinu njegove vere. Sa dosta  prava ističu i njegovo stradanje u posleratnoj Jugoslaviji, kao i druge njegove zasluge za RKC. Naglašavaju njegovu ljubav prema hrvatskoj naciji i njegove zasluge za njenu emancipaciju i razvoj. Odbacujući, rezolutno, sve, pa i one najobjektivnije, prigovore i optužbe na račun dr Stepinca, oni ga, uz napred rečeno, hvale  i kao čoveka ljubavi, pravde i mira, kao borca za ljudska prava i socijalnu pravdu i kao spasioca mnogih Srba, Jevreja i drugih progonjenih ljudi. Proglašavaju ga i za preteču Drugog vatikanskog koncila i za vizionara za treći milenijum.

Imajući razumevanje za  uporno nastojanje ne samo zagrebačkih nego i ostalih hrvatskih katolika, kao i najviših hrvatskih državnika, da Vas uvere u takvu sliku o dr Stepincu,  ja moram da Vam skrenem pažnju na to  da je ona samo delimično tačna i, na žalost, veoma pristrasna.

Nije na meni, kao ateisti,  da sudim o zaslugama  dr Stepinca za život i razvoj RKC u nekadašnjoj Jugoslaviji. Nemam  na to pravo, kao ni pravo da ocenjujem dokaze o navodnim čudima koja je dr Stepinac izazvao posle svoje smrti. Ali, kao naučnik koji je proučavao delovanje dr Stepinca kao istorijske ličnosti, u određenom vremenu i na određenom prostoru, smatram ne samo za svoje pravo nego i za svoju obavezu da Vam ukažem na sledeće svoje nalaze i zaključke.

Ratni nadbiskup Zagreba i predsednik Biskupske konferencije HDH, dr Alojzije Stepinac, nije bio ni nacista, ni ustaša, ni ratni zločinac, kao što tvrde mnogi neupućeni i nedobronamernii  srpski nacionalisti. Ali, s druge strane, on nije bio ni dosledni  propovednik ljubavi, mira i tolerancije, ni hrabar borac protiv ustaškog totalitarizma i nasilja, ni preteča ekumenizma  i vizionar za III milenijum, kao što ga predstavljaju njegovi krajnje neobjektivni sledbenici.

Bez obzira na sve  tvrdnje u gore navedenom smislu, postoje brojni nesumnjivi  dokazi da je on bio krajnje uskogrud i konzervativan verski starešina, koji  je iskazao mnogo nerazumevanja, nepoverenja i netrpeljivosti prema svemu izvan njegove crkve i njegove nacije, a najviše prema Srbima i pravoslavlju, Jugoslovenima i jugoslovenstvu i Jevrejima i judaizmu. Bio je netolerantan  i prema protestantima i islamu, kao i prema liberalizmu, racionalizmu, masoneriji, demokratiji , marksizmu, komunizmu i socijalizmu. Takva njegova  politička opredeljenja bitno su uticala na ponašanje većine njegovih vernika i klera,  a, kasnije, i najviših funkcionera zločinačke NDH.

Ja ne sporim tvrdnje da je dr Stepinac bio "veliki hrvatski rodoljub", ali sam uveren da je za jednog visokog prelata univerzalne RKC bio preterano vezan za svoju naciju. Zbog tog preterivanja, on je, u prvim godinama Drugog svetskog rata uspostavio prisne veze sa najekstremnijim hrvatskim nacionalistima iz redova ustaškog pokreta. Još dok se vojska Kraljevine Jugoslavije odupirala agresiji Nemačke i Italije, on je priznao, blagosiljao i, u ime RKC, dao legitimitet novoproklamovanoj, marionetskoj, ustaškoj državi. Odmah potom pozvao je svoje vernike i sveštenstvo da rade na očuvanju te države, iako je Sveta Stolica nastavila da održava diplomatske odnose sa jugoslovenskom izbegličkom vladom. Nadbiskup Stepinac je  podržavao NDH sve do njenog neslavnog kraja, iako je ona sve vreme svog postojanja (1941-1945) sprovodila stravičan genocid nad svojim državljanima srpske, romske i jevrejske nacije. Posle konačnog kraha te monstruozne države, njegovi ljudi od poverenja  organizovali su tzv. pacovske i druge kanale za bekstvo ustaških ratnih zločinaca od ruke pravde.

Nije sporna ni tvrdnja da je dr Stepinac u nekoliko mahova reagovao na rasističku praksu  i masovne zločine (inače naglašeno katolički deklarisanog) ustaškog režima. Njegove intervencije kod neprikosnovenog vođe NDH (A. Pavelića) i njegovih ministara bile su, međutim, vrlo retke,  nedovoljno hrabre i  nedovoljno energične. Bila su to više blagonaklona upozorenja i saveti kako da se očuva ugled katoličke NDH, nego hrabri  protesti i odlučni zahtevi da se prekine sa zločinima i strahovladom.  Neistinita je tvrdnja Stepinčevih branilaca da su on i hrvatska RKC učinili "sve što su mogli" da spasu ugrožene Srbe, Jevreje i Rome. To što su oni učinili u tom pravcu nije bilo ni blizu njihovih stvarnih mogućnosti i obaveza, pa nije čudno što su efekti bili žalosno slabi, a patnje progonjenih nemerljive.

Tačna je informacija da je dr Stepinac zaslužan za spašavanje jednog broja Srba i Jevreja u NDH, ali je, na žalost, broj Srba za koje se on zauzeo i spasio bio  tragično mali - tek nešto više od nekoliko  kapi  u moru onih koji su potpuno nevino postradali u NDH. U državi najokrutnijeg mogućeg terora, Srbi su hapšeni i ubijani skoro svakodnevno, na pragu svojih kuća i u svojim crkvama, na njivama i livadama, na ulicama hrvatskih gradova, u mnogobrojnim tamnicama i koncentracionim logorima. Ubijani su ne samo odrasli muškarci (sposobni za borbu) nego i sasvim nemoćni  i stari ljudi i žene i deca. Ubijali su ih pripadnici ustaške policije i vojske, ali i mnogobrojni "slobodni strelci", tj. obični građani hrvatske nacionalnosti, a katoličke veroispovesti. Među najgorim huškačima na Srbe i njihovim ubicama našao se i jedan broj katoličkih sveštenika i redovnika iz svih hrvatskih biskupija. (Nekoliko njih je, doduše, suspendovano i izbačeno iz RKC, ali je većina prošla bez ikakve crkvene i druge sankcije)

Tako tragična situacija srpskog naroda u NDH prosto je vapila za bilo čijom i bilo kakvom pomoći  svih onih koji su bilo šta mogli i smeli da učine. Onaj ko je, objektivno gledano, bio u veoma dobroj prilici da mnogo učini za progonjene Srbe - najviši predstavnik RKC u NDH - reagovao je, na žalost,  krajnje kolebljivo, sporo i nedovoljno energično. Do retkih humanih poteza dr Stepinca dolazilo je uglavnom posle više puta ponovljenih, očajničkih molbi  progonjenih Srba, njihove najbliže rodbine, Srba iz okupirane Srbije ili retkih humanista drugih nacionalnosti. Na osnovu dostupne dokumentacije i svedočenja preživelih Srba, stiče se  utisak da im je dr Stepinac pomogao više iz straha od štetnih posledica zločinačkog ponašanja ustaša-katolika po ugled NDH i RKC, nego zbog iskrene ljubavi prema bližnjem i zbog navodne lične hrabrosti i spremnosti na ličnu žrtvu. Da je, zaista, bio hrabar i neustrašiv borac za ugrožena ljudska prava  ne-Hrvata i nekatolika, za slobodu i pravdu, na kraju i za dosledno ostvarenje hrišćanskih i katoličkih ideala, sasvim je sigurno da bi NDH bila drugačija tvorevina i da bi u njoj stradalo mnogo manje ljudi svih nacija, rasa, vera i ideologija. Ovaj zaključak bi, na žalost, mogao da se formuliše i na sledeći način: da su nadbiskup Stepinac i njegova crkva uložili u spašavanje ugroženih Srba, Jevreja i Roma samo 10% one energije koje su, kasnije, uložili u spašavanje najtežih ustaških zločinaca, nevinih žrtava bi u NDH bilo bar upola manje nego što ih je stvarno bilo.

Kao lider dominantne i evidentno privilegovane crkve u NDH, dr Stepinac nije pokazao ni primereno  interesovanje, a kamoli brigu i saosećanje za "sestrinsku" SPC, koja je, pred njegovim očima i sa njegovim znanjem, brutalno ugušena i uništena, dok su njene crkve i manastiri skrnavljene, paljene i rušene, a njeno  sveštenstvo i monaštvo progonjeno, hapšeno i  svirepo ubijano. Prvi zahtev da se prestane sa rušenjem pravoslavnih crkava u NDH, Biskupska konferencija Hrvatske, pod rukovodstvom dr Stepinca,  je objavila tek krajem novembra 1941., dakle, pola godine posle početka tog rušenja. I to, na žalost, ne zbog brige za SPC, već zbog želje da se te crkve sačuvaju za "šizmatičke" prelaznike u RKC, tj. za samu RKC. Slično se dr Stepinac ponašao i prema likvidaciji protestantske Strokatoličke crkve. Nije reagovao ni na skrnavljenje i rušenje jevrejskih sinagoga i drugih svetih mesta hrvatskih Jevreja.

Tačna je, na kraju,  tvrdnja da dr Stepinac, lično, nije učestvovao u nasilnom pokatoličavanju Srba i Jevreja u NDH. On je, formalno, i protestovao protiv toga, ali mu se nije odupro na odgovarajući (realno moguć i primeren) način. Još za vreme postojanja Kraljevine Jugoslavije priželjkivao je pokatoličavanje Srba, a u NDH  je aktivno radio na sprovođenju te, u suštini, genocidne ideje, u uslovima strahovitog ustaškog terora. Ovakva, dvolična uloga prvog čoveka RKC u NDH prema navodno dobrovoljnom pokatoličavanja Srba poseban je i razumljiv razlog protivljenja  SPC njegovoj kanonizaciji. (Kada bi se  tzv. komandna odgovornost primenjivala i na religiozno-crkvenu sferu, nadbiskup Stepinac  bi, kao prvi čovek RKC u NDH, svakako, bio izuzetno dobar primer za takvu vrstu odgovornosti).

Ako je sve gore rečeno o držanju dr Stepinca za vreme postojanja NDH  tačno (a ja Vas uverevam da jeste i spreman sam da to dokažem) i ako se zna da proglašeni svetac treba da služi kao uzor i današnjim i budućim katolicima celog sveta, onda ja moram, Sveti Oče, da Vas pitam sledeće. Prvo, hoćete li Vi proglasiti za sveca RKC čoveka koji je bio:

a) ekstremno  konzervativan i isključivi  integrista, odn. bezrezervni protivnik liberalizma, racionalizma, demokratije, marksizma i komunizma, koji je komuniste (koji su se u Kraljevini Jugoslaviji i u NDH borili za socijalnu pravdu, za bratstvo i jedinstvo Srba, Hrvata i ostalih jugoslovenskih naroda, kao i protiv naci-fašističkih agresora i svih njihovih domaćih slugu) nazivao zločincima, a ustaške zločince "dobrim dušama katoličkim" ?

b) uskogrudi nacionalista i šovinista, koji je sa omalovažavnjem i  mržnjom gledao skoro na sve narode iz okruženja Hrvata; koji je smatrao da su Srbi i Hrvati  "dva svijeta koji se nikada neće ujediniti dok je jednog od njih u životu", da su Srbi i Jevreji glavni krivci za sve probleme hrvatske nacije, da "Hrvatima nijedan narod nije prijatelj" , da ih "... svi truju i grizu poput pasa" itd.      

v) arogantan verski elitista i antiekumenista,  koji je smatrao da je  pravoslavlje "formalizam, okamenjena vjera kao poganstvo";  koji je islam nazivao "smiješnom mješavinom židovstva, ... kršanstva i poganstva", koja priliči samo prostim, tj. neobrazovanim ljudima; za koga je starokatolicizam bio "trulež" na hrvatskom "narodnom organizmu", koji "valja... odstraniti" itd.;

g) klasični katolički prozelita, tj. zagovornik i delatnik pokatoličavanja pripadnika drugih religija i crkava  u  NDH, u nadordinarnim ratnim uslovima; koji je još kao predsednik Biskupske konferencije Jugoslavije, 1940., zapisao u svoj dnevnik da bi "najidealnije bilo da se Srbi vrate vjeri svojih otaca to jest da prignu glavu pred namesnikom Kristovim Sv. Ocem"; koji je bio i predsednik BK u NDH,  genocidnoj državi koja je izvršila nasilno pokatoličavanje stotina hiljada Srba i predsednik Odbora trojice  te BK zaduženog za  rešavanje svih pitanja vezanih za "konverzije grko-istočnjaka" u RKC; 

d) najviši predstavnik RKC koji je otvoreno podržavao i pomagao jedan evidentno rasistički i ekstremno nacionalistički, a uz to i fašističko/nacistički pokret i njegovu genocidnu državnu tvorevinu; čovek koji je, posle propasti te tvorevine, pomagao funkcionisanje famoznog vatikanskog "tunela pacova", koji je omogućio stotinama najtežih ustaških i drugih ratnih zločinaca da izbegnu ruku pravde;

đ) humanista koji je više brinuo i učinio za spas zločinačke ustaške države i njenih rukovodilaca okrvavljenih ruku, nego za nevino progonjene, mučene i ubijane pravoslavne Srbe i druge mnogobrojne žrtve u NDH;

e) na kraju, čovek koji nije osećao nikakvu - čak ni moralnu - odgovornost za strašne zločine nad stotinama hiljada nevinih ljudi, koje su u njegovoj "mladoj i Božjoj Državi Hrvatskoj" počinili najvećim delom pripadnici katoličke vere i RKC, a bio je prvi čovek te crkve - nadbiskup najznačajnije hrvatske biskupije, hrvatsko-slavonski metropolita, predsednik Biskupske konferencije Hrvatske i  vrhovni vojni vikar katolika u oružanim snagama NDH.

Može li, dakle, i sme li, Sveti Oče, jedna istorijska ličnost ovakve biografije (pa makar je po sto puta proglašavali za "oca, učitelja i pastira hrvatskog naroda", za "vjesnika novog lica Crkve" i sl.) da bude proglašena za heroja cele Vaše crkve i, što je još važnije, za uzor svim katolicima sveta od sada pa do kraja vremena i sveta?

I drugo (ako odgovor na gornje pitanje bude, ipak, pozitivan), sa kojim obrazloženjem ćete Vi, kao jedan moderni, miroljubivi, pravdoljubivi i tolerantni papa proglasiti za sveca čoveka koji je bio Vaš potpuni antipod ?

Sveti Oče,

Ja shvatam  da Vama neće biti nimalo lako da donesete konačnu odluku o ovoj kanonizaciji. Nekadašnji zagrebački nadbiskup i kardinal, dr Alojzije Stepinac, je, bez ikakve sumnje, bio značajna ličnost Vaše crkve sredinom XX veka. Svojim ukupnim radom i svojim držanjem u vreme posleratne Jugoslavije, on je, zacelo, zadužio tu crkvu. Pozitivnom odlukom o njegovoj kanonizaciji  Vi biste zadovoljili usrdne molbe i očekivanja skoro svih hrvatskih katolika i sadašnjih vlasti Republike Hrvatske da njihov nekadašnji pastir i duhovni otac bude proglašen za sveca. Tom odlukom biste, uz to, dovršili proces koji je Vaš prethodnik, papa Jovan Pavle II, započeo. A verovatno biste ostvarili i neke druge interese Vaše crkve u celini?

Ali, proglasiti jednu tako kontroverznu ličnost za sveca RKC bila bi, zaista, velika istorijska greška. Bilo bi to ogrešenje o elementarnu istinu i pravdu, jer se nadbiskup Stepinac, za vreme Drugog svetskog rata, toliko teško ogrešio o svoje pravoslavne sugrađane i  "sestrinsku" SPC,  da ni sve njegove, inače malobrojne, akcije humanog karaktera to nisu mogle da isprave. On se, zatim, ogrešio i o vernike Starokatoličke crkve i, u dobroj meri , o hrvatske Jevreje i njihovu versku organizaciju. Isto tako, ogrešio se i o sve hrvatske komuniste i partizane, koji su dali svoje živote u borbi protiv nacizma i fašizma. Njegovim proglašenjem za sveca, Vi biste ne samo rastužili, nego i uvredili sve Srbe pravoslavne vere, kao i  sve Srbe katolike, protestante i  ateiste - u Srbiji, Hrvatskoj, Bosni i Hercegovini, Crnoj Gori i u još 150-ak zemalja u kojima oni žive. Uvredili biste i mnoge Jevreje, Rome i muslimane širom sveta, hrvatske komuniste i druge levičare i antifašiste. Na kraju, proglašenjem jednog takvog katoličkog elitiste i antiekumeniste za sveca Vi biste, sasvim sigurno, zadali veliki udarac savremenom ekumenizmu i odnosima na relacijama RKC - SPC, katolicizam - pravoslavlje,  hrišćanstvo - judaizam i hrišćanstvo - islam.

Iako nimalo ne sumnjam u to da su Vam interesi jedne katoličke nacije  veoma važni, ne mogu, ipak, da poverujem da Vam njihovo zadovoljenje može biti važnije od ostvarenja istine i pravde i od lako predvidljivih gubitaka za Vašu crkvu na ekumenskom, teološkom i čisto ljudskom planu?

Shvatajući svu delikatnost i složenost celog ovog pitanja kao i muka na kojima se nalazite povodom  njegovog rešavanja, slobodan sam da Vam predložim jedno relativno kompromisno rešenje, koje bi  imalo najmanje štetnih posledica  i za Vašu crkvu i za svet u kome ona deluje.

Ja, naime, smatram da su želje i interesi hrvatskih katolika u vezi sa procesom kanonizacije dr Stepinca već u velikoj meri zadovoljene svojevremenom njegovom beatifikacijom. Pošto ga i inače smatraju "ocem, učiteljem i pastirom" svog naroda, "velikim hrvatskim rodoljubom"  i "kompasom hrvatskog naroda u 21. veku", oni su tom beatifikacijom dobili kanonsko pravo da ga, kao takvog, poštuju i slave u okviru svoje nacionalne zajednice. I da se, ako baš žele i smatraju to ispravnim, njime hvale drugim katolicima i narodima po Balkanu i po svetu uopšte.

Budući da mi se čini da sam, i kao ateista, u značajnoj meri uspeo da shvatim osetljivu problematiku kanonizacije u RKC, dopuštam sebi slobodu da zaključim da je  veoma pretenciozna želja hrvatskih katolika da se jedna tako kontroverzna ličnost nametne celom katoličkom svetu,  kao svetac RKC. Zbog toga držim da Vi, kao njihov vrhovni duhovni otac, učitelj i pastir, imate puno pravo i dužnost da ih podučite u tom pravcu i da ih podsetite na skromnost kao duhovnu vrednost. I na sve teške posledice nacionalnog  i verskog elitizma, odnosno etnocentrizma.

Zbog toga Vam, na kraju ovog pisma, predlažem da ne proglasite svetim nekadašnjeg zagrebačkog nadbiskupa i hrvatskog kardinala, dr Alojzija Stepinca i, tako, konačno, na najmanje štetan način, skinete sa dnevnog reda ovo zaista delikatno i višestruko važno pitanje unutrašnje i spoljne politike Vaše  crkve i hrišćanstva uopšte.

Nadam se, Sveti Oče, da Vas ovo moje pismo neće previše zamoriti i da će Vam, bar donekle, pomoći  pri donošenju teške odluke, koja se sa razumljivim nestrpljenjem očekuje i u katoličkom i pravoslavnom i ostalom svetu. Budući da sam se na ovaj način samoinicijativno umešao u ovo pitanje i da sam izneo određen broj, po meni, veoma značajnih tvrdnji u vezi sa njim, ja sam spreman da ih, ako to bude zatrebalo, argumentujem i na način uobičajen u naučnim krugovima.

Dozvolite mi, na kraju, da Vam poželim da dugo godina uspešno vodite brod Vaše crkve i da ustrajete na imidžu modernog, miroljubivog, pravdoljubivog i tolerantnog pape i čoveka.

Prof. dr Predrag Ilić