Степинац ни злочинац ни светац - отворено писмо папи Фрањи

Поштовани Свети Оче,

Према ономе што знам о Вама, верујем да се нећете много изненадити  што Вам се обраћа неко ко не само што није католик, него није ни верник, а живи у једној претежно православној земљи.  Будући да се ми лично не познајемо и да се, вероватно, никада и нећемо  упознати, сматрам за своју дужност да Вам се, на почетку свог писма, укратко представим и објасним због чега сам одлучио да Вам одузмем мало драгоценог времена.

Ја сам Предраг Илић, дипломирани политиколог и доктор правно-политичких наука, из Београда, главног града Србије. Професор сам  међународног  јавног права и националне безбедности, али се, упоредо са тим, бавим  и политикологијом и социологијом религије и ватиканологијом. (Докторирао сам на теми из југословенско-ватиканских односа за време Другог светског рата). По идејно-политичком уверењу сам марксиста и атеиста, који се и у теорији и у пракси залаже за пуну слободу савести и вероисповести и за сарадњу свих људи добре воље, независно од њихове националности, расе, вере и идејних опредељења. Критички сам писао о појавама клерикализма и клеронационализма, као и верског фанатизма из редова свих већих верских заједница у Југославији и Србији.

У склопу мојих научних интересовања налазе се и међурелигијски и међуцрквени односи у мојој земљи,  на Балкану и у свету. Како са посебним занимањем пратим односе између цркве којој сте Ви на челу (РКЦ) и највеће хришћанске цркве у Србији - Српске православне цркве (СПЦ), одавно сам уочио несумњив политички значај неких питања која су предмет спорова између те две цркве. Једно од њих је и оно које се тиче оцене о држању РКЦ и некадашњег загребачког надбискупа и кардинала др Алојзија Степинца у току Другог светског рата. То питање је задобило посебно велики значај после започетог процеса канонизације тог контроверзног прелата  РКЦ. Управо у вези са тим питањем ја Вам се обраћам овом приликом.

Верујем да ћете се запитати зашто, или, чак, са којим правом, Вам се обраћа, по том питању, један човек који није припадник ни Ваше нити било које друге цркве и кога, на први поглед, то питање не би требало да тангира? Да не би било никаквих недоумица у вези са тим, ево, одмах, мог објашњења.

Ја знам да је  питање канонизације у хришћанским црквама пре свега унутрашње питање тих цркава и да о њему суверено одлучују припадници  тих цркава. Најчешће се и дешава да се расправа о конкретним личностима, кандидатима за канонизацију, покреће и завршава  искључиво у оквирима одређене цркве. Историја, међутим, показује да питање канонизације неких историјских личности може понекад да доведе до одређених проблема и спорова на међуцрквеном  и међунационалном плану, као и на плану односа држава-црква и  односа између појединих држава. У таквим случајевима је сасвим нормално да се о њима изјашњавају  и људи изван цркава у којима се покреће и одвија процес канонизације (верници, теолози  и лидери других цркава, атеисти, политичари и научници - историчари, социолози, политиколози итд.).

Свети Оче,

Сасвим је јасно да је покретање поступка канонизације др Алојзија Степинца једно од таквих питања. Оно  већ деценијама изазива толико много спорова  на међуцрквеном, међунационалном и  међудржавном плану, да с правом носи епитет "врућег" политичког питања које заокупља и, на жалост, сукобљава грађане неколико балканских земаља, а и неких земаља изван Балкана и Европе. И то не само вернике - католике, православце, јудаисте и муслимане - него и  атеисте и агностике.

То је, дакле, разлог због чега се и ја, иако сам атеиста, бавим овим питањем и осећам потребу да Вам о њему пишем. Оно ме не занима само као научника, него и као суграђанина многобројних  верника у Србији и као припадника српског народа и држављанина Републике Србије. Свима нама у Србији и на целом Балкану је већ превише спорова и сукоба, превише ратова и страдања. Сви нормални и добронамерни људи (а они су у огромној већини међу нама) су животно заинтересовани за мир, добросуседске односе, политичку, економску, културну и другу сарадњу и бољи живот него што га имамо сада. Зато се и трудимо да отклонимо, мирним и цивилизованим путем, све оно што може да угрози те вредности и да нас поново врати у стање неповерења и сукоба. А најављена канонизација др Степинца је, на жалост, један случај такве природе.

На основу онога што знам о процесу канонизације у Вашој цркви, јасно ми је да ћете Ви, лично, морати да донесете изванредно важну одлуку о томе хоће ли  др Степинац бити проглашен светим или неће. То што га је Ваш претходник, папа Јован Павле II, већ прогласио блаженим, свакако је значајан  моменат целог процеса канонизације, али, колико сам схватио, не мора да буде пресудан у Вашем  одлучивању. Будући да је од тада прошло већ 17 година, сигуран сам да је Конгрегација за проглашавање светих  прикупила обимну документацију о  заслугама др Степинца и да Вас је већ информисала о својим закључцима и предлогу коначне одлуке. Изјаве водећих хрватских државника  и садашњег  загребачког кардинала Бозанића, указују на то да Ви нисте у дилеми око тог питања, што би требало да значи да сте већ донели одлуку. Чињеница, међутим, да ту одлуку нисте још објавили пружа ми могућност да Вам скренем пажњу на неке врло важне моменте у вези са њом и да Вам сугеришем да би вредело да још једном размислите о њој, како она не би још више заоштрила српско-хрватске, католичко-православне и католичко-јудаистичке односе.

Додатно охрабрење у том смислу пружа ми Ваш недавни предлог о формирању једне мешовите комисије састављене од представника РКЦ и СПЦ, која би размотрила спорове око канонизације др Степинца.

Уз жељу да лично допринесем конструктивном разрешавању овог осетљивог питања, мене на овај корак мотивишу и бројне информације о Вама, као великом поклонику мира и сарадње међу људима  и народима, религијама и црквама, културама и цивилизацијама. Као и информације да Вас краси не само мудрост, него и отвореност, емпатија, разумевање за друге (посебно за сиромашне и обесправљене), искреност и спремност да чујете и уважите мишљења других људи, без обзира на то којој категорији они припадају.

Ја уопште не сумњам да сте Ви подробно информисани о свим важним аспектима канонизације др Степинца, али сматрам да је могуће да и поред обиља најразноврснијих података, Ви  још увек немате потпуно објективну информацију о том питању. И то не зато што би неко од Ваших сарадника хтео свесно да Вас дезинформише и наведе на погрешну одлуку, него зато што је, једноставно, у ово питање унето превише емоција и предрасуда  да би оно могло потпуно објективно, тј. непристрасно да се сагледа. Те емоције и предрасуде су, уосталом, и довеле до спорења око тог осетљивог питања.

Што се тог спорења тиче, дозволите ми да Вам, у најкраћим цртама укажем на своје виђење његових основних  елемената и његове суштине.

Иако верујем да Вам је то свакако познато, ипак желим, најпре, да подвучем значајну чињеницу  да  заиста много људи, организација и институција у Србији, Хрватској, Босни и Херцеговини, Израелу, САД и другим земљама има примедбе и на обављену беатификацију др Степинца и на наставак процеса његове канонизације.

Скоро све те примедбе  везане су за деловање др Степинца  у току Другог светског рата, конкретно, за време постојања по злу чувене Независне Државе Хрватске (НДХ).

У тој усташкој, одн. фашистичко/нацистичкој, расистичкој и клерикално-националистичкој творевини, у којој је он био централна верска лiчност, почињени су, између осталог,  многобројни злочини над припадницима српског, јеврејског и ромског  народа и њихових верско-црквених организација.

Због тога су предметне примедбе износиле и износе како државне, тако и недржавне организације и институције три народа, али и многи  истакнути појединци - научници, теолози, политичари и други. То што међу њима на неки начин предњачи СПЦ одраз је чињенице да је та црква била буквално уништена у НДХ, претрпевши огромне људске губитке и  материјалне и нематеријалне штете.

С обзиром на стравичне размере злочина који су били почињени у католичкој НДХ, било је, на жалост, и разних претеривања и  тврдњи на рачун др Степинца, које нису биле засноване на  релевантној аргументацији. Тако је он, проглашаван и усташом и нацистом и ратним злочинцем и човеком који је лично учествовао у насилном католичењу  православних Срба и сл. Ја, лично, сматрам да је  почетак XXI века  крајње време за дефинитивно одбацивање свих таквих и сличних, неоснованих, оптужби.

Али, Ваша светости, Ви морате да знате да је на рачун својевременог деловања др Степинца изречен и један број крајње објективних, на документима заснованих и истинитих примедби и оптужби, које најозбиљније доводе у питање његове наводно светачке квалитете и заслуге.

Није, наравно, уопште спорно то да верници и свештеници Загребачке надбискупије који су покренули  процес Степинчеве канонизације  имају пуно право да о свом некадашњем пастиру и црквеном вођи, мисле све најлепше и да га кандидују за свеца. Они су се и потрудили да своју жељу подупру оним аргументима који су неопходни за доношење одлуке о његовој канонизацији. Зато истичу његово верно служење цркви којој је припадао и тадашњем папи Пију XII, његову оданост, преданост и ревност, дисциплинованост и чврстину његове вере. Са доста  права истичу и његово страдање у послератној Југославији, као и друге његове заслуге за РКЦ. Наглашавају његову љубав према хрватској нацији и његове заслуге за њену еманципацију и развој. Одбацујући, резолутно, све, па и оне најобјективније, приговоре и оптужбе на рачун др Степинца, они га, уз напред речено, хвале  и као човека љубави, правде и мира, као борца за људска права и социјалну правду и као спасиоца многих Срба, Јевреја и других прогоњених људи. Проглашавају га и за претечу Другог ватиканског концила и за визионара за трећи миленијум.

Имајући разумевање за  упорно настојање не само загребачких него и осталих хрватских католика, као и највиших хрватских државника, да Вас увере у такву слику о др Степинцу,  ја морам да Вам скренем пажњу на то  да је она само делимично тачна и, на жалост, веома пристрасна.

Није на мени, као атеисти,  да судим о заслугама  др Степинца за живот и развој РКЦ у некадашњој Југославији. Немам  на то право, као ни право да оцењујем доказе о наводним чудима која је др Степинац изазвао после своје смрти. Али, као научник који је проучавао деловање др Степинца као историјске личности, у одређеном времену и на одређеном простору, сматрам не само за своје право него и за своју обавезу да Вам укажем на следеће своје налазе и закључке.

Ратни надбискуп Загреба и председник Бискупске конференције ХДХ, др Алојзије Степинац, није био ни нациста, ни усташа, ни ратни злочинац, као што тврде многи неупућени и недобронамернии  српски националисти. Али, с друге стране, он није био ни доследни  проповедник љубави, мира и толеранције, ни храбар борац против усташког тоталитаризма и насиља, ни претеча екуменизма  и визионар за III миленијум, као што га представљају његови крајње необјективни следбеници.

Без обзира на све  тврдње у горе наведеном смислу, постоје бројни несумњиви  докази да је он био крајње ускогруд и конзервативан верски старешина, који  је исказао много неразумевања, неповерења и нетрпељивости према свему изван његове цркве и његове нације, а највише према Србима и православљу, Југословенима и југословенству и Јеврејима и јудаизму. Био је нетолерантан  и према протестантима и исламу, као и према либерализму, рационализму, масонерији, демократији , марксизму, комунизму и социјализму. Таква његова  политичка опредељења битно су утицала на понашање већине његових верника и клера,  а, касније, и највиших функционера злочиначке НДХ.

Ја не спорим тврдње да је др Степинац био "велики хрватски родољуб", али сам уверен да је за једног високог прелата универзалне РКЦ био претерано везан за своју нацију. Због тог претеривања, он је, у првим годинама Другог светског рата успоставио присне везе са најекстремнијим хрватским националистима из редова усташког покрета. Још док се војска Краљевине Југославије одупирала агресији Немачке и Италије, он је признао, благосиљао и, у име РКЦ, дао легитимитет новопрокламованој, марионетској, усташкој држави. Одмах потом позвао је своје вернике и свештенство да раде на очувању те државе, иако је Света Столица наставила да одржава дипломатске односе са југословенском избегличком владом. Надбискуп Степинац је  подржавао НДХ све до њеног неславног краја, иако је она све време свог постојања (1941-1945) спроводила стравичан геноцид над својим држављанима српске, ромске и јеврејске нације. После коначног краха те монструозне државе, његови људи од поверења  организовали су тзв. пацовске и друге канале за бекство усташких ратних злочинаца од руке правде.

Није спорна ни тврдња да је др Степинац у неколико махова реаговао на расистичку праксу  и масовне злочине (иначе наглашено католички декларисаног) усташког режима. Његове интервенције код неприкосновеног вође НДХ (А. Павелића) и његових министара биле су, међутим, врло ретке,  недовољно храбре и  недовољно енергичне. Била су то више благонаклона упозорења и савети како да се очува углед католичке НДХ, него храбри  протести и одлучни захтеви да се прекине са злочинима и страховладом.  Неистинита је тврдња Степинчевих бранилаца да су он и хрватска РКЦ учинили "све што су могли" да спасу угрожене Србе, Јевреје и Роме. То што су они учинили у том правцу није било ни близу њихових стварних могућности и обавеза, па није чудно што су ефекти били жалосно слаби, а патње прогоњених немерљиве.

Тачна је информација да је др Степинац заслужан за спашавање једног броја Срба и Јевреја у НДХ, али је, на жалост, број Срба за које се он заузео и спасио био  трагично мали - тек нешто више од неколико  капи  у мору оних који су потпуно невино пострадали у НДХ. У држави најокрутнијег могућег терора, Срби су хапшени и убијани скоро свакодневно, на прагу својих кућа и у својим црквама, на њивама и ливадама, на улицама хрватских градова, у многобројним тамницама и концентрационим логорима. Убијани су не само одрасли мушкарци (способни за борбу) него и сасвим немоћни  и стари људи и жене и деца. Убијали су их припадници усташке полиције и војске, али и многобројни "слободни стрелци", тј. обични грађани хрватске националности, а католичке вероисповести. Међу најгорим хушкачима на Србе и њиховим убицама нашао се и један број католичких свештеника и редовника из свих хрватских бискупија. (Неколико њих је, додуше, суспендовано и избачено из РКЦ, али је већина прошла без икакве црквене и друге санкције)

Тако трагична ситуација српског народа у НДХ просто је вапила за било чијом и било каквом помоћи  свих оних који су било шта могли и смели да учине. Онај ко је, објективно гледано, био у веома доброј прилици да много учини за прогоњене Србе - највиши представник РКЦ у НДХ - реаговао је, на жалост,  крајње колебљиво, споро и недовољно енергично. До ретких хуманих потеза др Степинца долазило је углавном после више пута поновљених, очајничких молби  прогоњених Срба, њихове најближе родбине, Срба из окупиране Србије или ретких хуманиста других националности. На основу доступне документације и сведочења преживелих Срба, стиче се  утисак да им је др Степинац помогао више из страха од штетних последица злочиначког понашања усташа-католика по углед НДХ и РКЦ, него због искрене љубави према ближњем и због наводне личне храбрости и спремности на личну жртву. Да је, заиста, био храбар и неустрашив борац за угрожена људска права  не-Хрвата и некатолика, за слободу и правду, на крају и за доследно остварење хришћанских и католичких идеала, сасвим је сигурно да би НДХ била другачија творевина и да би у њој страдало много мање људи свих нација, раса, вера и идеологија. Овај закључак би, на жалост, могао да се формулише и на следећи начин: да су надбискуп Степинац и његова црква уложили у спашавање угрожених Срба, Јевреја и Рома само 10% оне енергије које су, касније, уложили у спашавање најтежих усташких злочинаца, невиних жртава би у НДХ било бар упола мање него што их је стварно било.

Као лидер доминантне и евидентно привилеговане цркве у НДХ, др Степинац није показао ни примерено  интересовање, а камоли бригу и саосећање за "сестринску" СПЦ, која је, пред његовим очима и са његовим знањем, брутално угушена и уништена, док су њене цркве и манастири скрнављене, паљене и рушене, а њено  свештенство и монаштво прогоњено, хапшено и  свирепо убијано. Први захтев да се престане са рушењем православних цркава у НДХ, Бискупска конференција Хрватске, под руководством др Степинца,  је објавила тек крајем новембра 1941., дакле, пола године после почетка тог рушења. И то, на жалост, не због бриге за СПЦ, већ због жеље да се те цркве сачувају за "шизматичке" прелазнике у РКЦ, тј. за саму РКЦ. Слично се др Степинац понашао и према ликвидацији протестантске Строкатоличке цркве. Није реаговао ни на скрнављење и рушење јеврејских синагога и других светих места хрватских Јевреја.

Тачна је, на крају,  тврдња да др Степинац, лично, није учествовао у насилном покатоличавању Срба и Јевреја у НДХ. Он је, формално, и протестовао против тога, али му се није одупро на одговарајући (реално могућ и примерен) начин. Још за време постојања Краљевине Југославије прижељкивао је покатоличавање Срба, а у НДХ  је активно радио на спровођењу те, у суштини, геноцидне идеје, у условима страховитог усташког терора. Оваква, дволична улога првог човека РКЦ у НДХ према наводно добровољном покатоличавања Срба посебан је и разумљив разлог противљења  СПЦ његовој канонизацији. (Када би се  тзв. командна одговорност примењивала и на религиозно-црквену сферу, надбискуп Степинац  би, као први човек РКЦ у НДХ, свакако, био изузетно добар пример за такву врсту одговорности).

Ако је све горе речено о држању др Степинца за време постојања НДХ  тачно (а ја Вас уверевам да јесте и спреман сам да то докажем) и ако се зна да проглашени светац треба да служи као узор и данашњим и будућим католицима целог света, онда ја морам, Свети Оче, да Вас питам следеће. Прво, хоћете ли Ви прогласити за свеца РКЦ човека који је био:

а) екстремно  конзервативан и искључиви  интегриста, одн. безрезервни противник либерализма, рационализма, демократије, марксизма и комунизма, који је комунисте (који су се у Краљевини Југославији и у НДХ борили за социјалну правду, за братство и јединство Срба, Хрвата и осталих југословенских народа, као и против наци-фашистичких агресора и свих њихових домаћих слугу) називао злочинцима, а усташке злочинце "добрим душама католичким" ?

б) ускогруди националиста и шовиниста, који је са омаловажавњем и  мржњом гледао скоро на све народе из окружења Хрвата; који је сматрао да су Срби и Хрвати  "два свијета који се никада неће ујединити док је једног од њих у животу", да су Срби и Јевреји главни кривци за све проблеме хрватске нације, да "Хрватима ниједан народ није пријатељ" , да их "... сви трују и гризу попут паса" итд.      

в) арогантан верски елитиста и антиекумениста,  који је сматрао да је  православље "формализам, окамењена вјера као поганство";  који је ислам називао "смијешном мјешавином жидовства, ... кршанства и поганства", која приличи само простим, тј. необразованим људима; за кога је старокатолицизам био "трулеж" на хрватском "народном организму", који "ваља... одстранити" итд.;

г) класични католички прозелита, тј. заговорник и делатник покатоличавања припадника других религија и цркава  у  НДХ, у надординарним ратним условима; који је још као председник Бискупске конференције Југославије, 1940., записао у свој дневник да би "најидеалније било да се Срби врате вјери својих отаца то јест да пригну главу пред намесником Кристовим Св. Оцем"; који је био и председник БК у НДХ,  геноцидној држави која је извршила насилно покатоличавање стотина хиљада Срба и председник Одбора тројице  те БК задуженог за  решавање свих питања везаних за "конверзије грко-источњака" у РКЦ; 

д) највиши представник РКЦ који је отворено подржавао и помагао један евидентно расистички и екстремно националистички, а уз то и фашистичко/нацистички покрет и његову геноцидну државну творевину; човек који је, после пропасти те творевине, помагао функционисање фамозног ватиканског "тунела пацова", који је омогућио стотинама најтежих усташких и других ратних злочинаца да избегну руку правде;

ђ) хуманиста који је више бринуо и учинио за спас злочиначке усташке државе и њених руководилаца окрвављених руку, него за невино прогоњене, мучене и убијане православне Србе и друге многобројне жртве у НДХ;

е) на крају, човек који није осећао никакву - чак ни моралну - одговорност за страшне злочине над стотинама хиљада невиних људи, које су у његовој "младој и Божјој Држави Хрватској" починили највећим делом припадници католичке вере и РКЦ, а био је први човек те цркве - надбискуп најзначајније хрватске бискупије, хрватско-славонски метрополита, председник Бискупске конференције Хрватске и  врховни војни викар католика у оружаним снагама НДХ.

Може ли, дакле, и сме ли, Свети Оче, једна историјска личност овакве биографије (па макар је по сто пута проглашавали за "оца, учитеља и пастира хрватског народа", за "вјесника новог лица Цркве" и сл.) да буде проглашена за хероја целе Ваше цркве и, што је још важније, за узор свим католицима света од сада па до краја времена и света?

И друго (ако одговор на горње питање буде, ипак, позитиван), са којим образложењем ћете Ви, као један модерни, мирољубиви, правдољубиви и толерантни папа прогласити за свеца човека који је био Ваш потпуни антипод ?

Свети Оче,

Ја схватам  да Вама неће бити нимало лако да донесете коначну одлуку о овој канонизацији. Некадашњи загребачки надбискуп и кардинал, др Алојзије Степинац, је, без икакве сумње, био значајна личност Ваше цркве средином XX века. Својим укупним радом и својим држањем у време послератне Југославије, он је, зацело, задужио ту цркву. Позитивном одлуком о његовој канонизацији  Ви бисте задовољили усрдне молбе и очекивања скоро свих хрватских католика и садашњих власти Републике Хрватске да њихов некадашњи пастир и духовни отац буде проглашен за свеца. Том одлуком бисте, уз то, довршили процес који је Ваш претходник, папа Јован Павле II, започео. А вероватно бисте остварили и неке друге интересе Ваше цркве у целини?

Али, прогласити једну тако контроверзну личност за свеца РКЦ била би, заиста, велика историјска грешка. Било би то огрешење о елементарну истину и правду, јер се надбискуп Степинац, за време Другог светског рата, толико тешко огрешио о своје православне суграђане и  "сестринску" СПЦ,  да ни све његове, иначе малобројне, акције хуманог карактера то нису могле да исправе. Он се, затим, огрешио и о вернике Старокатоличке цркве и, у доброј мери , о хрватске Јевреје и њихову верску организацију. Исто тако, огрешио се и о све хрватске комунисте и партизане, који су дали своје животе у борби против нацизма и фашизма. Његовим проглашењем за свеца, Ви бисте не само растужили, него и увредили све Србе православне вере, као и  све Србе католике, протестанте и  атеисте - у Србији, Хрватској, Босни и Херцеговини, Црној Гори и у још 150-ак земаља у којима они живе. Увредили бисте и многе Јевреје, Роме и муслимане широм света, хрватске комунисте и друге левичаре и антифашисте. На крају, проглашењем једног таквог католичког елитисте и антиекуменисте за свеца Ви бисте, сасвим сигурно, задали велики ударац савременом екуменизму и односима на релацијама РКЦ - СПЦ, католицизам - православље,  хришћанство - јудаизам и хришћанство - ислам.

Иако нимало не сумњам у то да су Вам интереси једне католичке нације  веома важни, не могу, ипак, да поверујем да Вам њихово задовољење може бити важније од остварења истине и правде и од лако предвидљивих губитака за Вашу цркву на екуменском, теолошком и чисто људском плану?

Схватајући сву деликатност и сложеност целог овог питања као и мука на којима се налазите поводом  његовог решавања, слободан сам да Вам предложим једно релативно компромисно решење, које би  имало најмање штетних последица  и за Вашу цркву и за свет у коме она делује.

Ја, наиме, сматрам да су жеље и интереси хрватских католика у вези са процесом канонизације др Степинца већ у великој мери задовољене својевременом његовом беатификацијом. Пошто га и иначе сматрају "оцем, учитељем и пастиром" свог народа, "великим хрватским родољубом"  и "компасом хрватског народа у 21. веку", они су том беатификацијом добили канонско право да га, као таквог, поштују и славе у оквиру своје националне заједнице. И да се, ако баш желе и сматрају то исправним, њиме хвале другим католицима и народима по Балкану и по свету уопште.

Будући да ми се чини да сам, и као атеиста, у значајној мери успео да схватим осетљиву проблематику канонизације у РКЦ, допуштам себи слободу да закључим да је  веома претенциозна жеља хрватских католика да се једна тако контроверзна личност наметне целом католичком свету,  као светац РКЦ. Због тога држим да Ви, као њихов врховни духовни отац, учитељ и пастир, имате пуно право и дужност да их подучите у том правцу и да их подсетите на скромност као духовну вредност. И на све тешке последице националног  и верског елитизма, односно етноцентризма.

Због тога Вам, на крају овог писма, предлажем да не прогласите светим некадашњег загребачког надбискупа и хрватског кардинала, др Алојзија Степинца и, тако, коначно, на најмање штетан начин, скинете са дневног реда ово заиста деликатно и вишеструко важно питање унутрашње и спољне политике Ваше  цркве и хришћанства уопште.

Надам се, Свети Оче, да Вас ово моје писмо неће превише заморити и да ће Вам, бар донекле, помоћи  при доношењу тешке одлуке, која се са разумљивим нестрпљењем очекује и у католичком и православном и осталом свету. Будући да сам се на овај начин самоиницијативно умешао у ово питање и да сам изнео одређен број, по мени, веома значајних тврдњи у вези са њим, ја сам спреман да их, ако то буде затребало, аргументујем и на начин уобичајен у научним круговима.

Дозволите ми, на крају, да Вам пожелим да дуго година успешно водите брод Ваше цркве и да устрајете на имиџу модерног, мирољубивог, правдољубивог и толерантног папе и човека.

Проф. др Предраг Илић