Šta je Papa Jovan Pavle II stvarno rekao u vezi sa ratom i Srbima

U prvom tekstu, koji je objavljen na NSPM 9. juna 2011, demonstrirao sam kako je papi Jovanu Pavlu Drugom podmetnuta izjava: „Trebalo bi da bombardujete Srbe”, koju bi on navodno rekao predsedniku Klintonu tokom javnog pojavljivanja u Denveru [1993], a nalazi se u knjizi: dr Zoran Petrović – Piroćanac, Izbrisati srpski virus, i otuda je preuzeta od mnogih sajtova i postala kod Srba matrica za razumevanje odnosa koji bi papa imao prema krizi u Eks Jugoslaviji, a osobito prema Srbima. Imati iskrivljenu sliku, formiranu na osnovu falsifikata, je više nego štetno. Distorzija u doživljaju sebe i drugih je pogubna. Verujem da je tako jasna motivacija zahvaljujući kojoj je i nastao moj prvi tekst. Drugo što me je nagnalo da se latim tastature je moje vaspitanje na Marku Miljanovom i onoj „zaostaloj“ etici: Junaštvo je čuvati sebe od drugoga a čojstvo je čuvati drugoga od sebe, ili kako kaže novonarečeni episkop Jovan Ćulibrk, kada je i sam demistifikovao laž o Milosrdnom anđelu[1]: „Znači da se ni o protivniku ni o neprijatelju ne smije govoriti što nije tačno, niti ga blatiti lažju ma kakav zlotvor bio i koliko god nam zla nanio.“

U svom odgovoru, dr Petrović[2] ne spori da sam temeljno odradio tekst, čemu je povod bilo to što on jednostavno nije zabeležio izvor, a to je u nauci težak metodološki prekršaj.Meaculpa je samo u tome, insistira autor. On tvrdi da je izreka postojala, da je autentična, a njen potonji nestanak sa neta pripisuje vatikanskim i vašingtonskim spin-doktorima, koji su je najverovatnije pobrisali odmah po susretu papa–Klinton. Zato papa, prezentiran u Petrovićevoj zbirci sa dve izjave, ostaje u društvu autentičnih srbomrzaca.[3] Ovaj pak tekst treba opet temeljno da pokaže kako njemu nikako tamo nije mesto.

Jovan Pavle Drugi o ratu i miru

Teorijski program pape Vojtile u odnosu na problem rata i mira nalazi se u poruci koju je on uputio Generalnoj skupštini OUN, 7. juna 1982.[4] Slične sadržine, ali mnogo razrađeniji i sa više strana obuhvaćeni ti problemi, su i 27 govora povodom Svetskog dana mira.[5] Ovo su glavni izvori koji nam daju opšte smernice u razumevanju i pojedinačnih papinih izjava, pogotovo ako verujemo da je njegova refleksija koherentna.

Izneću samo nekoliko opservacija u vezi sa sadržinom prvog dokumenta. Papa pozdravlja napore i uvid OUN da svet ima potrebu za mirom i razoružanjem (1–3). On kritikuje „filozofiju mira“, oličenu u staroj rimskoj izreci „ako želiš mir, spremaj se za rat“ (Si vis pacem, para bellum), i upozorava da su potrebni hrabrost i nada da bi se iskorenila ova naopaka filozofija (3). U prvom „borbenom“ redu za mir su bili i drugi pontefiksi (4-6), a jedino sredstvo za osvajanje mira je dijalog. Ovde papa ponavlja čuvenu Avgustinovu izreku: „Ubijte rat pregovaračkim rečima, a ne ubijajte ljude mačevima“ (8). Takođe podseća i na smernice date Pavlom VI, da se mir ne gradi samo politikom i ravnotežom snaga i interesa, nego Duhom, čiji plodovi su pozitivne ideje, kultura i baština koja je predodređena na opšteljudsko korišćenje (11). Stoga valja znati da se do pravog mira ne može stići bez etičkog preporoda, jer kriza morala je obeležila sve oblike društvenog života: politiku, ekonomiju, kulturu (12). Na kraju (13) papa nabraja ideje-vodilje ka ostvarenju mira: „Mir nije ni utopija, ni nedostupni ideal, ni neostvarivi san; Rat nije neizbežno zlo; Mir je moguć; Zato što je moguć, on je i dužnost. Teška dužnost. Vrhunska odgovornost... čovek može i mora da učini da prevagne snaga razuma nad razlozima sile“.

Očigledno je da ovakva pacifička koncepcija teško ostavlja prostor za neko naknadno dopustanje ili podstrek na rat, pa makar on bio i „pravedan“.

1. Papa i recepcija njegovih reči

Vratimo se na trenutak metodologiji. Ko pretenduje da se bavi analizom sa naučnim prerogativima, mora da razlikuje izvore od komentara ili informacija iz druge ruke. Izgleda da Petrović to ne čini. On ni u jednom od 6 primera koje je naveo (samo je pr. br. 3 potkrepljen autentičnim citatima, ali opet iz druge ruke) ne citira izvore nego sekundarnu literaturu. Bez konsultovanja izvora se ne stiže nigde. Niko ne sumnja da Petrović poznaje naučnu metodologiju, ali misteriozno ostaje zašto je i ne koristi, pogotovo kada se srećemo sa komplikovanim i na izgled (možda i realno) kontradiktornim Vojtilinim izjavama.

Ima publicista koji su u mirovnoj politici pape Jovana Pavla II videli određeni diskontinuitet.[6] Naime, ističe se njegova mirovna uloga u vezi sa ratom u Zalivu, ali se podozreva njegov stav oko rata u Jugoslaviji. Čini se ambivalentnim. Čitanja njegovih reči postaju divergentna. Niko ne sumnja da je papa do balkanske krize bio sasvim dosledan sa gorepomenutim pacifističkim programom i da je isključivao svaki oblik vojne intervencije. No, počevši od teksta koji prenosi Opservatore Romano (L'Osservatore Romano) od 17. 1.1993 (pp. 6–7), mnogi ponavljaju kako je papa rekao da „treba razoružati agresora“, a to bi, opet, bili Srbi iz BiH. Reč je o papinom obraćanju Diplomatskom telu akreditovanom pri Svetoj stolici, od 16. 1. 1993. Na vatikanskom sajtu nalazimo samo špansku i francusku redakciju[7] ovog govora, dok italijanska prenosi samo uvod, a engleske nema. Papa pominje ratove u Liberiji, Ruandi, Sudanu i Somaliji, dok Togo i Zair prolaze period političke nestabilnosti (2); potom prelazi na nemire i nasilje u Alžiru, Svetoj Zemlji, Libanu, Kipru i Iraku (3); zatim pominje užase rata u BiH (4), odnosno bratoubilački rat (combatesfratricidasdeBosnia-Herzegovina)[8], besramno kršenje ljudskih prava i prava ratovanja (evocirajući iskasapljena lica, možda želeći da iskoristi svežu i svima poznatu sliku ruandskog dečaka); pominje zabrinute katoličke i pravoslavne vladike, kao i muslimanske verske vođe, koji traže da se stavi tačka na opšte stradanje ili, u najmanju ruku, poštovanje humanitarnog prava.

Pošto je govorio o materijalnom i duhovnom siromaštvu, unifikaciji Evrope, problemima u Mozambiku, Angoli, Kambodži, Latinskoj Americi, Haitiju, Kubi, zadržao se u paragrafu 13 na međunarodnom pravu, gde se pominju koncepti koji nas interesuju, a postali su u međuvremenu tehnički termini. Papa govori o ugroženom „humanitarnom pravu“, koje je u međunarodnom pravu dovelo do stvaranja novog koncepta „humanitarne intervencije“ (injerenciahumanitaria/ingérencehumanitaire). Kada su iscrpljene sve mogućnosti koje se nude diplomatskim pregovorima i međunarodnim konvencijama države više nemaju „pravo na ravnodušnost“ (derechoalaindiferencia/droit à l’indifférence), tj. da mirno posmatraju zločine koji se čine, zaklanjajući se iza međunarodnog prava država na suverenost, nego je, pre, „kako se čini“ (parece/semble) njihova dužnost da se „razoruža agresor“ (desarmaraeseagresor).

Pre nego da pređem na pitanje papine doslednosti, želim da na osnovu ovog teksta, razmotrim koliko se on može čitati kao poziv na bombardovanje Srba. Rat u BiH je, kako videsmo, pomenut u kontekstu tada aktuelnih ratova u svetu. Tek na kraju teksta se govori o humanitarnoj intervenciji u opštem smislu, tako da se ona ne odnosi ni na jedan konkretan slučaj. Papa govori o bratoubilačkom ratu u BiH, i o katoličkim, pravoslavnim i muslimanskim verskim vođama, koji pozivaju na prestanak nasilja. Razoružanje bi podrazumevalo razoružanje agresora iz sve tri skupine. Nigde se, u ovom tekstu, prstom ne upire na Srbe kao nosioce zla. Napominjem da i nepuna dva meseca kasnije (1. mart 1993), papa piše Butrosu Galiju, govori o užasima rata u BiH, srušenim crkvama i džamijama, poziva ga da učini sve kako bi se došlo do mira, i ne pominje nikakvu humanitarnu intervenciju.[9]

Prelazim na problem doslednosti papine politike. Ako se koncept humanitarne intervencije shvati po NATO ključu, ispada da je papa pozvao OUN da bombarduje dobar deo sveta. Papa bi bio nedosledan i u slučaju Iraka – a svi tvrde da je tamo bio protiv vojne intervencije – jer je i Irak pomenut u okviru svetskih žarišta, i sledstveno izjednačavanju humanitarne intervencijesa vojnom agresijom, trebalo bi i on da bude bombardovan. Zašto bi onda BiH i Somalija predstavljali promenu kursa u papinoj politici? Razumnijim rešenjem mi se čini da nije bilo nikakve nedoslednosti u papinoj politici, nego da jednostavno pojam humanitarne intervencije u vatikanskoj opciji nije ekvivalentan pojmu humanitarne intervencije u NATO interpretaciji. Otuda sva tenzija i polemike koje je izazvalo, po meni, ne baš srećno terminološko uobličenje ideja o intervenciji kod vatikanskih eksperata. Takva formulacija je ostavila otvorena vrata za „tvrdo“ i „meko“ tumačenje. „Tvrdo“ podrazumeva vojnu intervenciju širih razmera, „meko“ i upotrebu oružja u slučaju nužde, ali prvenstveno korišćenje ostalih oblika privole na pregovaranje. U praksi, SAD i NATO skoro uvek su išli van čak i „tvrdog“ razumevanja vojne intervencije (strogo određeni vojni ciljevi, vremenski ograničeno dejstvo). Moguće je da je sam papa bio svestan opasnosti koje ponuđene definicije nose u sebi pa je stoga rečenicu, u kojoj se poziva na „razoružanje agresora“ započeo kondicionalom: čini se, izgleda (parece /semble). Alternativan izraz, preventivna intervencija (ili preventivni rat), bio je sasvim neprihvatljiv za Vatikan.[10]

Da moj pristup nije samo neko ekstravagandno žongliranje rečima, videćemo na osnovu nekoliko tekstova i praktičnih primera. Što se tiče tekstova, navešću i same Petrovićeve primere, koji za razliku od mog pristupa nema nikakvih sumnji, i „ne zbunjuje narod“ iznošenjem argumenata pro et contra. U pr. 1 Petrović navodi William-a L. Portier-a,[11] koji je u, kako vidim, dobrom tekstu poredio papine stavove u konkretnim situacijama sa učenjem Katihizisa (CatechismoftheCatholicChurch, 1994) u vezi sa zapovešću: Ne ubij. Ovaj autor bi govorio o duty to disarm the aggressor, i pripisivao papi ideju o humanitarian intervention, shvaćenoj po NATO matrici. Međutim, Portie je oprezniji od citata kojim bi Petrović hteo da ilustruje njegovo gledište, jer veli u produžetku: „Iako ostavljajući odškrinuta vrata za ozbiljnu mogućnost humanitarne intervencije, izgleda da je papa istovremeno gajio dubok jevanđelski skepticizam u vezi sa korišćenjem vojne sile kao sredstvaza obezbeđenje pravde. Ovaj sveti skepticizam je evidentan u oba slučaja njegove opozicije: protivljenje Zalivskom ratu i ekstremno opiranje da se podstakne međunarodna vojna intervencija u Bosni“.[12] Kako, pitam se, Petrović priziva u podršku teze da je papa pozivao na bombardovanje Srba, autora koji tvrdi da je papa bio rezervisan u pogledu vojne intervencije u BiH?! Ovo je bio lep primer vankontekstualnog čitanja, odnosno: čitam dokle mi odgovara.

Ni drugi primer koji nalazimo kod Zorana Petrovića (pr. 5), nije srećniji.[13] Petrovićev omiljeni autor, Alen Kouel (Alan Cowell) upravo i navodi da po papi humanitarna intervencija nije prvenstveno ona vojna, nego podrazumeva i druge oblike razoružanja agresora. Petrović ne čita dalje tekst gde imamo zvanični komentar Informativne službe Vatikana, dat od portparola Joakina Navara Valsa (Joaquin Navarro-Valls), najužeg Vojtilinog saradnika: „Bilo bi pogrešno reći da je Vatikan blagoslovio odluku NATO“ (ItwouldbeamistaketosaytheVaticanisblessingthedecisionsofNATO).[14]

Petrovićev pr. 4 je blizak prethodnom, samo što komentator dodaje da Vatikan osuđuje agresiju i odobrava odbranu; da se stav Vatikana razlikuje od NATO pozicije; i da Vatikan nije označio agresora u ovom bratoubilačkom ratu.[15] Ako je ovo govor mržnje...

Pr. 6[16] je shvatanje papine politike prema Bernštajnu i Politiju, a u samom tekstu nema nikakvih potkrepa kako oni dolaze do svojih uverenja da je papa podržao muslimane u BiH protiv hrišćana Srba, i preporučio humanitarnu (milosrdnu) akciju oružanom silom.[17] Pr. 6 je direktno u suprotnosti sa pr. 4, jer 6 tvrdi da su Srbi agresori, a 4 da nema agresora, odnosno da su svi agresori. Dakle, na šta da odgovorim: da Vatikan nije označio agresora, ili da je Vatikan označio agresora? Držim da ni na jedno ne treba da odgovaram, jer su oba mišljenja plod slobodne novinarske interpretacije, nego bih mogao odgovoriti samo na eksplicitan i utemeljen stav kolege Petrovića.

Pr. 3 smo mogli biti pošteđeni, jer svako ko pročita papin govor[18], neće videti nijednu reč koja se odnosi na Srbe, a prepoznati se u uopštenom pominjanju genocida, proizvodi laku jezu.

Lep je pr. 2 jer njime dolazimo na praktični teren i na očigledno razmomilaženje u razumevanju pojma humanitarne intervencije u pape i kod NATO. Petrović prenosi[19] kako američki ambasador Flin nije želeo da kaže da li se papa iskazao u vezi sa mogućim NATO avio-napada u BIH, iako je to bila glavna tema njihovog susreta. Logika stvari govori da ako bi humanitarna intervencija = bombardovanje, za koju se Klintonova administracija zalagala, našla podršku u Vatikanu, ambasador ne bi ni časa časio da kaže kako je i katolički svet na strani vojne intervencije. Setimo se kako su se pozdravljali svaki od pozitivnih odgovora. Papin pojam humanitarne intervencije iz januara 1993. ne poklapa se sa NATO-vim iz avgusta 1993. Flin je bio frustiran papinom pozicijom, tako da nije mogao podeliti u ruku predsedniku Klintonu nijednu jaku kartu, nego se ovaj morao pozvati samo na lični susret sa Vojtilom i svoju interpretaciju papine želje da se kraj veka ne dočeka sa ratom u Bosni.[20]

Vatikanska formula nije bila srećna. Štaviše, sam Vatikan po njenoj „primeni“ je protestvovao i dovodio u zabunu javno mnenje. Zašto Vatikan, koji je prizivao humanitarnu intervenciju, protestvuje protiv NATO udara na Kosovu, uvođenja embarga Srbiji, čude se neki novinari.[21] Kako papa, promoter jezika mržnje prema Srbima, može u Savetu Evrope da, 29. marta 1999, u vezi sa kosovskom krizom, kaže da međunarodna intervencija ne podrazumeva oružanu akciju: „U odgovoru na nasilje, nasilje koje bi potom usledilo nikada nije jedan budući put za izlazak iz krize.“[22] Ove papine reči neko će razumeti kao stavljanje na isti nivo i osudu NATO bombardovanja i srpske agresije.[23]

2. Gresi i oproštaj

Papa Vojtila je kao državnik apelovao kod svetskih institucaja za dolazak do mira u ratom zahvaćenoj Jugoslaviji. Znamo da ga je u tom smislu više puta i sam patrijarh srpski Pavle molio, bilo lično, bilo preko delegata, i zahvaljivao na postignutim rezultatima. Znamo i da se NATO nije mnogo obazirao na papine reči.

Kao duhovni pak vođa, papa, pored neprestanih molitava za mir, upozoravao je da rat u Jugoslaviji nije verski nego bratoubilački. Zato nema pravedne strane, a i krivica je (nebitno na procentualne vrednosti) na svim stranama. Osmog septembra 1994. papa veli: „Iskušenja etničkih predrasuda čine ravnodušnim prema pravima drugog i njegovom stradanju. Iskušenja nekontrolisanog nacionalizma dovode do ugnjetavanja bližnjeg i želje za osvetom. To su sve iskušenja u kojima se izražava civilizacija smrti“.[24] U istoj omiliji se moli (6): „Opraštamo i molimo za oproštaj za našu braću na Balkanu! Bez ovog pristupa je teško izgraditi mir. Spirala krivice i kazne nikada se neće zatvoriti, ako se u nekom trenutku ne dođe do praštanja. Oproštaj ne znači zaborav. Ako je memorija zakon istorije, praštanje je sila Božija“. I 1997. papa, u mitropoliji Dabro-Bosanskoj, ponavlja načelo uzajamnog praštanja.[25]

Verovatno najznačajniji gest traženja oproštaja za zločine počinjene od strane katolika je onaj iz Banja Luke, prilikom beatifikacije Blaženog Ivana Merza, 22. 06. 2003, gde papa (2) tekstualno veli: „Iz ovog grada, obeleženog tokom istorije velikim stradanjem i mnogom krvlju, preklinjem Svemogućeg Gospoda da bi imao milosti za grehe počinjene protiv čoveka, njegovog dostojanstva i njegove slobode i od strane sinova katoličke Crkve, i da ulije u sve želju za uzajamnim praštanjem.“[26] Ovo je bila forma za traženje oprosta za sve zločine koje su počinili pripadnici katoličke Crkve na prostorima bivše Jugoslavije.

Nije bio papa taj koji je podsticao članove Crkve na činjenje zločina, nego se zlo razvilo iz neprosvećenog nacionalizma i duhovne opustošenosti, kao što ni patrijarh Pavle nije odgovoran za zločine koje su počinili pripadnici SPC. Svima je poznato da je Pavle imao bliske odnose sa familijom Milošević, ali i odnose sa vođama bosanskih i hrvatskih Srba. Pozivao ih je da zaštite srpsko življe, ali odatle zaključiti i da je podstrekivao na zločine, korak je velik.

3. Papa i govor mržnje

Dr Piroćanac i dalje ostavlja papu Vojtilu u društvu srbomrzaca. Druga „Papina“ izjava koju on prenosi je sledeća: „Vreme je da se silom potvrdi da je dosta rata. Rat koji objavljuje rat ratu je pravedan i neophodan” (papa Jovan Pavle Drugi, u vreme bombardovanja bosanskih Srba 30. 8. – 14. 9. 1995). Naravno, ni za ovu „papinu“ izjavu nema izvora. Svakome, ko je pažljivo pročitao autentične izjave koje sam ja priveo u ovom tekstu, jasno je da ovakva izjava apsolutno izlazi iz papine koncepcije i retorike.

Ja sam prozvao Petrovića ne zbog metodoloških previda (neprecizno navođenje ili nenavođenje izvora) nego zbog mnogo ozbiljnije stvari: falsifikovanja istorije. Ne velim da je on lično Ilija Čvorović koji je napravio ove apokrife, ali je on prva karika u lancu od koje se polazi u raskrinkavanju ove urote. Lično bih voleo, i ovo kažem bez ikakvog licemerstva, da nam Petrović demonstrira izvor iz koga je preneo ove Čvorovićeve izjave, a ako to ne može da uradi, onda ostaju 2 opcije: ili je Petrović = Čvorović, ili je na ruke dobio od nekog Čvorovića to što treba objaviti. Treća opcija, da ih je sanjao, malo je verovatna.

Iako Petrović ne želi da se „iščupa“, kako veli, ideja da „gde ima dima ima i vatre“ (Papa je rekao: razoružajte agresore, prevodi se sa: bacajte bombe po Srbima) ne pije vodu. Ozbiljan naučni pristup tako nešto ne poznaje. Lakoveran narod, da. Tu je i problem. Čvorovići žele da obrazuju ovaj narod i da im kažu ko su dobri, a ko su loši momci. Šta ako se ovi šarlatani varaju? Mića Popović je napravio svoju verziju Brojgelove Slepac slepca vodi, kojom ilustruje Čvoroviće iz njegovog vremena. Počeo sam bio „subverzivnim i antisrpskim“ tekstom vladike Jovana Ćulibrka, i polako bih priveo kraju opet njegovim rečima: „Izumitelju Milosrdnog anđela treba priznati umješnost i poznavanje srpske psihologije, a mi samima sebi sopstvenu lakovjernost, površnost ili neupućenost... i jednostavno Milosrdnog anđela prestati pominjati. Sa njim ili bez njega, zlo iz 1999. neće nestati a na Kosovu i Metohiji nas sve čeka dovoljno djela i posla.“ Ja verujem da je pogubno dati poverenje ovim „dušebriznicima“. Rezultate njihove politike živimo. Ne verujem im kada kažu da su Vojtila ili Pavle izazvali ili podstrekivali na rat.

Još gore je „vađenje“ kada kolega i imenjak Petrović veli da će tek posle 30 godina izaći na videlo dana papine izjave, što bi onda potvrdilo njegove navode. Ja bih mogao reći: „Sačekajmo do Sudnjeg dana, pa ćemo onda videti kako je papa voleo Srbe.“ Van pameti su i jedna i druga. Uz to, Petrović navodi papine izjave kao javne, a samo tajne ili poverljive bivaju podvrgnute zapečaćivanju. Mislim da bi se i dete nasmejalo na ovakvo vađenje.

Raduje me što kolega Petrović veli da jei na strašnom mestu naučio postojati, jer je i ovaj moj tekst zaista neprijatno mesto za boravak. Nadam se odgovoru koji će biti gospodstven kao i prvi, ali bez svih ovih proklizavanja na koje sam, kako verujem, temeljno ukazao. Jedno malo izvini upućeno papi Vojtili ne bi bilo na odmet. Papa se izvinjavao i za gore stvari, a za koje nije imao ni najmanje odgovornosti. Izbaciti ga iz kluba srbomrzaca i nastojati da se počinjena šteta kroz tekstove popravi, mislim da je prava stvar. Ako mi pak neko prinese dokaze da je Jovan Pavle Drugi radio o glavi Srbima, obavezujem se da ću za NSPM i druga glasila pisati gratis do kraja života o toj papinoj zločinačkoj aktivnosti.