Sažaljevam homoseksualce, treba im pomoći

(NIN, 4.10.2012)

Intervju sa patrijarhom Irinejem NIN je prvi put zatražio pre više od godinu dana, vrlo brzo pošto je vladika niški izabran na tron Svetoga Save. Stizale su protivrečne informacije, obećanja, pa odustajanja, zbog zauzetosti, nezgodnog trenutka, ili iz nekog trećeg razloga. Kada je patrijarh konačno prihvatio intervju, bio je izuzetno otvoren, spreman da odgovori na sva pitanja, čak i na ona koja su mu bila neprijatna. Razgovor sa jednim vernikom i jednim ateistom trajao je više od dva sata, a posle toga Njegova svetost bio je spreman i da izađe u susret svim molbama našeg fotografa. Odaje utisak čoveka koji aktivno prati sve aktuelne teme, koji je veoma dobro informisan i koji ima jasno definisane stavove o svim najvažnijim zbivanjima.

Patrijarh Irinej bio je veoma predustretljiv i prilikom autorizacije. Pojedini odgovori dodatno su precizirani i definisani, ali je mnogo toga, zanimljivog i važnog, prvo bilo izbačeno. U telefonskom razgovoru, međutim, prihvatio je da sve ono što redakcija NIN-a smatra bitnim, vratimo u tekst, uz sasvim uobičajen zahtev da preciziranja iz autorizacije ostanu.

Zahvaljujući tome, pred čitaocima NIN-a je prvi ovako sveobuhvatan intervju poglavara Srpske pravoslavne crkve, koji ćemo objaviti u dva nastavka. U ovom broju, patrijarh navodi da se ne slaže sa raspisivanjem referenduma - Kosovo ili Evropa, i smatra da ne treba popuštati pod pritiscima koji bi doveli do faktičkog priznavanja Kosova, ali isto tako priznaje da su pregovori potrebni i da se moraju voditi sa svakim koga Albanci odrede kao svog predstavnika. Njegova svetost se zalaže i za to da Srbija mora da vodi uravnoteženu spoljnu politiku prema Rusiji i Zapadu. Patrijarh je bivšem vladiki Artemiju još jednom poručio da se pokaje kako ne bi bio isključen iz Crkve, a Crnogorcima da će postati Vatikanci, Italijani ili Albanci ukoliko se odreknu srpskih korena i Mitropolije crnogorsko-primorske. Patrijarh je poručio i to da u SPC nema bitnih nesuglasica. Kaže da gej parade ne treba dozvoliti, ali ne opravdava nasilje nad homoseksualcima.

U sledećem broju, objavićemo patrijarhove stavove o ateizmu i odnosu prema ateistima, muslimanima u Srbiji i rastu islama u svetu, poseti Zagrebu, crkvenim odnosima sa Makedonijom, ekumenizmu i odustajanju od papine posete Nišu, o tome da li Crkva zatvara oči pred slučajevima poput onog sa vladikom Pahomijem, vladičanskom auto-parku i drugim temama o kojima je stav Srpske pravoslavne crkve posebno relevantan.

Predsednik Srbije Tomislav Nikolić je u svom govoru u Ujedinjenim nacijama još jednom podvukao da Srbija ni pod kojim uslovima neće priznati nezavisno Kosovo. Iz njegovog kabineta pre toga čuli su se i nagoveštaji da, ako nam bude nametnuta dilema EU ili Kosovo, odluka treba da bude prepuštena narodu koji bi na referendumu odlučio da li je za ulazak u Evropsku uniju pod uslovom da se odreknemo Kosova. Sa druge strane, premijer Ivica Dačić smatra da je rešenje ovoga u podeli Kosova i Metohije. Kakav je stav Srpske pravoslavne crkve i vaš lični o kosovskom pitanju?

Ne znam šta je predsednik Nikolić pod referendumom mislio, ali po mom mišljenju referendum o Kosovu je sasvim izlišna stvar. Kosovo nije samo naš geografski prostor i jedan deo Srbije, ono je suština istorije, kulture i duhovnosti našega naroda. Srbija bez Kosova je kao čovek bez vida ili bez srca. Svako pominjanje referenduma, pa čak i podele, meni je strano i neprihvatljivo. Što se tiče podele, pitanje je: šta da delimo? To vam je isto kao kad pitate čoveka da li hoće da mu odseku nogu do kolena ili do kuka. Severni deo Kosova sa Mitrovicom i drugim čisto srpskim krajevima se poklanjaju Kosovu i Metohiji. Znamo ko je to učinio u svoje doba, poput Kominterne koja je htela da Kosovo sa Metohijom daruje Albaniji. Već od tada se govori o odvajanju Kosova i Metohije od Srbije, što nažalost danas Šiptari pokušavaju. Odvojiti severni deo Kosova značilo bi ostatak srpskog naroda prepustiti na milost i nemilost, a mi znamo kakva je politika Osmanlija i kakva je sudbina bila grčke Male Azije, koja je bila jedna od kolevki hrišćanstva. Isto bi sutra čekalo i Kosovo. Od nas se traži da se dragovoljno odreknemo Kosova i Metohije i damo 15 odsto teritorije i najsvetiju srpsku zemlju, što nijedan normalan narod i nijedna pametna politika ne bi učinili.

Šta mislite o najavi predsednika Nikolića da je spreman da se sastane sa najvišim predstavnicima države Kosovo, „predsednicom“ Atifete Jahjagom pa i Hašimom Tačijem, ako Vlada to naloži?

Ako je to način da se dođe do nekog prihvatljivog rešenja, treba pokušati. Nije lako Tačija imati za sagovornika, imajući u vidu njegov udeo u zločinima nad našim narodom. Nažalost, izgleda da tok vodi prema priznanju Kosova pod pritiscima moćnika. Tom i takvom pritisku mi se moramo odupreti. Mi smo mali narod i, nažalost, EU i moćne sile našeg vremena su pomogle Arnautima da ostvare ono što su oni zamislili još od vremena takozvane Prizrenske lige 1878, kada su zacrtane granice Velike Albanije. Na toj osnovi su progonili srpski narod još od vremena velikih istorijskih seoba. Vršeni su svi mogući pritisci. To dobro znam jer sam proveo u Prizrenu 15 godina i znam patnju srpskog naroda. Mnogi ljudi govore o Kosovu a da nikada tamo nisu ni kročili. Još za vreme Drugog svetskog rata sa Kosova je prognano 200.000 Srba, a da ne govorimo o onome što se događa u današnje vreme. Gde su ta demokratija i pravda da se narodu koji je prognan i pobegao od nasilja i straha za goli život pomogne da se vrati svojim domovima? Pitanje je zaista kompleksno, a kako naš narod kaže, „sila otme zemlju i gradove“, ali ako je u pitanju sila onda znamo da je to urađeno silom i bez našeg pitanja, a ne treba pristajati ni na kakvo otcepljenje i priznavanje Kosova od strane Srbije. Svaka autonomija je prihvatljiva, pa čak i republika, ali priznavanje državnosti i samostalnosti nije.

Mislite li da tvrd stav o nepriznavanju Kosova može biti od koristi građanima Srbije koji su na neki način ucenjeni, pošto im je objašnjeno da je promena ili barem umekšavanje tog stava uslov za njihov bolji život u EU; ali i Srbima južno od Ibra koji zavise od Tačijeve države i krut stav Srbije im može ugroziti životne interese? Možemo li tako doći u situaciju da branimo Kosovo na kome više nema Srba?

Na Kosovu i Metohiji je već ugrožen život Srba i svega što je srpsko. Ugroženo je do krajnjih granica. Kakva je to sloboda kad vidite naše manastire okružene bodljikavom žicom? Ili kada idem na Kosovo i kada me prate oklopna kola i vojnici koji me obezbeđuju da dođem do Pećke patrijaršije. Kakva je to sloboda? Pri takvom stanju je teško govoriti o nekom tvrdom stavu. Takav odlučan stav trebalo je zastupati od početka. Ne znam detalje o sadržini ranijih pregovora. Mislim da stalno popuštanje nije način na koji treba da se brani Kosovo i Metohija.

Mislite li na politiku „Kosovo i Evropa“, da li je takva politika moguća i realna?

Za nas je ta politika jedino prihvatljiva, ali nikada i nikako Kosovo ili Evropa. Prevelika je cena dati Kosovo.

U jednom intervjuu rekli ste da Srbija ne treba da insistira na ulasku u EU ako je cena predaja Kosova. Da li je naše poricanje nezavisnosti Kosova uopšte bitno ako faktičko stanje na terenu govori suprotno?

Kada govorimo o Evropi, mi smatramo da je naše mesto u Evropi. Mi smo bili Evropa i pre današnje Evrope. Ja često navodim primer kada je Stefan Nemanja u Nišu sa Fridrihom Barbarosom sklapao ugovor. Srpski vladar se tada potpisao, a Barbarosa je otiskom prsta potvrdio taj ugovor. U to vreme, dva Nemanjina sina pišu književna dela kojima se i danas divimo. Mi smo, dakle, bili u Evropi i ko zna dokle bismo stigli da nije došlo do tragičnog ropstva pod Osmanlijama, koje je trajalo 500 godina. Prema tome, mi smo tu. Nama treba Evropa, kao i mi Evropi, da nam omogući učešće u njenim dometima nauke i kulture, ali ako je cena toga odricanje dela svoje države, svoje teritorije, svojih svetinja i svoga naroda radi članstva u Evropi, ja bih se srdačno zahvalio na tom dobru pod tim uslovima.

Da li je onda izlaz u okretanju prema Rusiji, pravoslavnom svetu i Istoku uopšte?

Pametan čovek i pametna politika se okreće prema svima. Za nas je bliskost sa Rusijom i normalna i prirodna. Naravno da se ne odričemo ni Evrope. Ideal je da budemo sa svima u korektnim odnosima. Danas se svi trude da vode takvu politiku, pa zašto ne bismo i mi? Zašto bismo se nekoga odricali da bismo bili veći prijatelj sa nekim drugim? Srbija je uvek vodila miroljubivu međunarodnu politiku i bila na strani pravde i istine i često stradala zbog toga. Očekivati od nje da danas gleda samo na jednu stranu a ne na drugu, bilo bi za nas štetno i mislim da niko nema prava od nas to da očekuje.

U novoj vladi Srbije nije bilo mesta za ministarstvo vera, čak ni zajedno sa dijasporom. Možete li nam reći svoj lični stav o tome i stav Srpske pravoslavne crkve?

Kada je odlučeno da se smanji broj ministarstava, Ministarstvo vera je prvo bilo na udaru. Prilikom susreta sa premijerom Dačićem i sa predsednikom Nikolićem, dotakli smo se i pitanja Ministarstva vera. Ja sam im izrazio mišljenje da bi, zbog ugleda Srbije u svetu i činjenice da smo mi država koja ima više religija i nacija, bilo dobro da ostane Ministarstvo vera zajedno sa dijasporom, budući da je naša dijaspora vezana za Crkvu. Crkva je okupljala dijasporu čak i u vremenima komunizma. Stekao sam utisak da predsednik i premijer dele moje mišljenje i očekivao sam da će tako biti rešeno. Kasnije je došlo do razgovora na kome su uzeli učešća i predstavnici SPC, drugih crkava, kao i predstavnici verskih zajednica, na kome je navodno došlo do saglasnosti da se ukine Ministarstvo vera. O tome mi nismo bili pitani. Postojanje tog ministarstva u suštini nije presudno. Mnogo je važnije čime će se baviti ta vladina Kancelarija za vere. Ako ta kancelarija bude nastavila da radi ono što je radilo Ministarstvo vera, njeno ime je manje važno.

Na proteklim izborima desila se najveća promena još od revolucije 5. oktobra. Demokrate, kojih više nema u vlasti, pomogle su Crkvi da se u školama uvede veronauka. Šta očekujete od ove vlasti?

Srpska pravoslavna crkva je u svojoj istoriji i istoriji našega naroda imala veliku ulogu. Na svim poljima istorije i kulture svoga naroda, kako u doba Nemanjića, tako i pod Turcima, u bližoj i daljoj prošlosti, kao i danas. Polje njenoga rada i danas je veoma važno i čini nam se da nikada nije bilo veće. Ona to čini koliko je u mogućnosti i koliko joj se prostora da, pa i u verskoj nastavi. Već se oseća blagotvoran uticaj verske nastave i možda bi se moglo i više učiniti da bi njen vaspitni uticaj bio ostvareniji. Radovao bih se kada bi se verska nastava bila obavezan predmet kao što je to slučaj u Republici Srpskoj i u školama Evrope. Nekada je porodica bila prva škola verskog i moralnog vaspitanja. Nažalost, danas je sve manje. Naše savremene škole se više bave obrazovanjem a manje vaspitanjem, tako da je ovaj važan sektor predmet Crkve. Naravno, Crkva treba da radi svoj posao a država svoj i ako bude harmonije, kao što je nekada bilo, onda nikada neće doći do problema u odnosima crkve i države nego će svako raditi svoj posao.

Pred formiranje nove vlade u Patrijaršiji su se smenjivali Boris Tadić, Tomislav Nikolić, Ivica Dačić… Šta je bio cilj tih poseta, jeste li im na neki način pomagali u momentima koji su i za njih bili vrlo dramatični i sudbonosni? Jesu li tražili savete, utehu, uopšte o kojoj vrsti razgovora se radilo?

To su bile uglavnom kurtoazne posete, koje su se odnosile na probleme našeg naroda. Najviše se razgovaralo o Kosovu i Metohiji i stanju u kome se nalaze naše svetinje i narod. Naša mišljenja su se u mnogim pitanjima podudarala. Crkva ne treba da nameće svoje stavove državi niti obratno, ali ukoliko se ti pogledi i mišljenja tiču naroda, mislim da nam je tu put i cilj u rešavanju problema manje-više isti. Naša crkva je i u dobru i u nevoljama bila vezana za narod, narod ima poverenja u Crkvu, a ona se trudi koliko da brine o sebi, svojoj misiji, svojoj ulozi, toliko da brine i o narodu i vrednostima koje taj narod treba da neguje.

Da li bivši predsednik i posle silaska sa vlasti dolazi kod vas po savet i blagoslov kao što je to činio dok je bio na funkciji?

Naši susreti i razgovori za vreme dok je g. Tadić bio predsednik Srbije, uvek su imali za povod nekakve probleme koji su bili od značaja za Crkvu, kao i za pitanja od opšteg interesa. Gospodin Tadić je imao vrlo korektan lični odnos prema Crkvi. Posebno je uvažavao patrijarha Pavla. Posle odlaska sa vlasti, nismo se sretali, sem na prijemima u ambasadama.

Da li ste zadovoljni kako „Kosovska policija“ čuva srpske manastire na KiM čiju je zaštitu preuzela od Kfora?

Žitelji u našim manastirima nemaju poverenja u sigurnu zaštitu „kosovske policije“. Bili su sigurniji da su ih štitili predstavnici Kfora i Euleksa. Koliko nam je poznato do sada nije bilo slučajeva nekih većih ekscesa. Na našu sreću, manastir Dečani je bogatiji monasima nego ikada. Zadovoljni smo u toliko što smo u tim žicama i zidinama sigurniji nego na ulici. Nijedan od zločina koji su počinjeni nad Srbima na Kosovu nije do sada razotkriven i u takvom stanju možete misliti koliko smo zadovoljni. I za vreme SFRJ naši manastiri su napadani i uništavana im letina, a kada se igumanija mati Paraskeva svojevremeno žalila na to Titu, on joj je rekao da otuda treba da idemo jer nas Albanci tamo neće.

Bilo je i unutrašnjih problema u funkcionisanju SPC na Kosovu i Metohiji. Kada ste izabrani za patrijarha dočekao vas je težak problem sa tadašnjim vladikom raško-prizrenskim Artemijem koji je kulminirao njegovim otkazivanjem poslušnosti Saboru i Sinodu SPC. On je proglasio sopstvenu eparhiju „u egzilu”. Da li je na pomolu rešenje tog problema?

Nažalost, to je jedan od događaja koji se desio posle mog dolaska na tron patrijarha. Taj događaj nije neočekivan. Bivši vladika Artemije je vrlo obrazovan čovek i dosta je uradio za SPC na Kosovu i Metohiji. Niko nije toliko monaštva sabrao, ali nažalost, on je odavno počeo da iskače iz poretka i reda i u mnogim pitanjima sa kojima se Crkva suočavala. Ono što je bila njegova osnovna greška, jeste što je probleme Kosova i svoje eparhije shvatio kao lične probleme, a ne probleme cele Crkve i celog srpskog naroda. Bilo je tu i mnogo nesporazuma oko obnove razrušenih svetinja na Kosovu i Metohiji i drugih krupnih problema u vezi sa upravljanjem eparhijom i zloupotrebama materijalne prirode. Kada je Sveti arhijerejski sinod pokušao da ispita materijalno poslovanje u eparhiji, tada još uvek episkop Artemije to nije dozvolio. Ovaj pokušaj ponovljen je dva puta, oba puta bez uspeha. Ovo je prisililo članove Svetog arhijerejskog sinoda i Sabora, da ga liše najpre privremeno, a potom i trajno upravljanja eparhijom. Kasnije, kada je odrekao poslušnost Saboru, bio je lišen svešteničkog i episkopskog čina. Sada kao raščinjeni episkop predvodi grupu svojih sledbenika, bivših monaha i monahinja, i jednog broja bivših prijatelja, svestan da je stvorio raskol u Crkvi, na veliku žalost Crkve i neoprostivi greh prema Crkvi, sebi i zavedenom narodu. Crkva čeka njegovo pokajanje sa spremnošću da mu povrati izgubljeno.

Proletošnji sabor mu je uputio poslednji poziv na pokajanje. Hoće li Artemije ako ne prihvati taj poziv biti isključen iz SPC iako se takav potez u Crkvi vrlo retko primenjivao?

Pokajanje ima čudesnu moć. Crkva je neretko primenjivala ovu blagodatnu silu, imajući u vidu da nema greha koji prevazilazi milosrđe Božije. Naravno, tamo gde je iskreno pokajanje.

Da li to znači da ćete ga isključiti iz Crkve ako iskrenog pokajanja ne bude?

Crkva to ne želi i nerado čini. Velika radost je Crkve kada se grešnik kaje. Artemije bi sve nas obradovao kada bi došao k sebi i prestao sa onim što čini. U protivnom, kraj je blizu.

Brzo će se navršiti tri godine od kada ste izabrani za prvog među arhijerejima SPC. Kako ocenjujete svoj učinak na tronu Svetog Save pogotovo što dolazite posle velikog duhovnika kakav je patrijarh Pavle?

Ja sam došao posle patrijarha Pavla. Njegova bolest je malo duže trajala, što je uslovilo izbor njegovog zamenika. Razume se kad situacija nije redovna, mogući su propusti koji mogu biti nenamerni. Dve godine i nešto više nije ni kratak ni dug period, radili smo manje-više ono što su od nas prilike zahtevale bez značajnijih poduhvata. Nastavili smo ono što je započeto, kao i sve ono što je nastajalo kao potreba Crkve.

Pre vašeg izbora za patrijarha mnogo se pričalo o neslozi među vladikama. Sada su te priče usahnule, znači li to da su te podele nestale?

Te podele, koje su poticale uglavnom iz pera novinara, i širile se kroz štampu, uistinu nisu postojale. Možda je i bilo različitih mišljenja u pogledu ličnosti budućeg patrijarha, ali oštrih podela nije bilo. To se pokazalo u samom činu izbora patrijarha i protokola u Crkvi nakon izbora.

Govorilo se da među vladikama postoje razni lobiji: „bosanski“ zato što je najviše njih poreklom iz Bosne i Hercegovine, „konzervativni“ koji se protivi ekumenizmu i drugim promenama i tako dalje. Da li među vladikama zaista ima lobija i lobiranja?

I episkopi su ljudi sa pravom na svoje mišljenje. Iako potičemo i pripadamo različitim krajevima srpskih zemalja, ideja o jedinstvu Crkve i njenoj jedinstvenoj misiji u našem narodu, dolikuje svima nama. Ima različitih mišljenja i različitih pristupa problemima života ali suštinskih razmimoilaženja nije bilo niti ih sada ima. Bilo je ekstremnih istupanja i stavova, ali su to uvek bili pojedinačni slučajevi. Mi svake godine održavamo sabor arhijereja da sagledamo čitave poslove kojima se Crkva bavi i trudimo se da ih rešavamo na najcelishodniji način. Ako čovek kaže nešto što misli, to ne znači da on sad predstavlja neku grupu. Suštinskih, bitnih podela i grupa u Srpskoj pravoslavnoj crkvi nikada nije bilo.

Narednog vikenda očekuje nas velika svečanost na Oplencu povodom prenosa posmrtnih ostataka kneza Pavla, kneginje Olge i kneževića Nikole. Uspeli ste da stišate strasti među Karađorđevićima, iako je među njima bilo i nesuglasica oko toga kome pripadaju kakva prava i ko gde može da se sahranjuje. Da li je sada sve rešeno na opšte zadovoljstvo?

Nadamo se da su neke nesuglasice između članova dinastije Karađorđević, vezane za prenos zemnih ostataka kneza Pavla, njegove supruge i sina, na zadovoljavajući način rešene. Hram na Oplencu podigao je kralj Petar Prvi, a završio kralj Aleksandar Prvi. Shodno pravilima ktitorskog prava, zna se ko u njemu može biti sahranjen. Uz dobru volju NjKV prestolonaslednika Aleksandra, došlo je do najboljeg rešenja. Sahrana zemnih ostataka kneza Pavla, njegove supruge i sina obaviće se uz dužne državne počasti. Crkva će takođe sa dužnom počašću obaviti svoj deo posla, vezan za ovo sveto i časno nacionalno delo.

Sažaljevam homoseksualce, treba im pomoći

Za nekoliko dana, trebalo je da bude održana Parada ponosa koju ste vi prošle godine nazvali „paradom srama“. Zar ne mislite da je to preoštar stav prema ljudima koji su manjina u svakom, pa i našem društvu?

Ja te ljude ne osuđujem nego ih duboko sažaljevam. Verovatno je to nešto što je jače od njih. To je devijacija ljudske prirode kakvu ne vidimo nigde u prirodi. Ja mislim da je to bolest i da tim osobama treba pomoći da prevaziđu ovu neprirodnu anomaliju. Veliko je pitanje, da li se s tom anomalijom čovek rađa, ili, zavisno od uslova života, to postaje porok. U Bibliji, koja je prihvaćena od mnogih religija sveta, kaže se da ko je takav, on je „gad pred Gospodom”. Crkva ne osuđuje grešnika, nego greh. Ovaj greh Crkva osuđuje kao greh protiv prve zapovesti Božije date našim praroditeljima, koja glasi: „Rađajte se i množite se i napunite zemlju“. Šta bi bilo sa čovečanskim rodom kada bi greh postao masovna pojava? Danas, kada je natalitet u strahovitom padu, treba da podržavamo pokret greha??? Ove parade vređaju moral apsolutne većine, ne samo hrišćana, već predstavnika drugih velikih religija i ne treba ih dozvoliti. Poštujem slobodu svakoga, ali slobodu koja ne vodi u anarhiju.

Šta kažete na one koji su spremni da nasiljem brane da se ta manifestacija održi? Među njima je bilo i sveštenika.

Nikakvo nasilje, ma od koga dolazilo, ne može se odobriti. Ako se želi nečemu suprotstaviti, neka to bude bez nasilja. Nisam pristalica nikakvog nasilja u ovom slučaju. Ako su u tome učestvovali neki sveštenici, za to nisu imali blagoslov Crkve. Prema tome, Crkva ne odobrava nasilje. Svakom čoveku data je sloboda i mogućnost da od svoga bića izgradi hram Božiji ili radionicu satane. Po meni, jedan od metoda kojim se može suprotstaviti i to dosta efikasan bio bi da narod toga dana mimoiđe ulicu u kojoj se ta manifestacija održava, ukoliko bude održana. Znate šta, ima stvari koje nisu moralne, koje se ne čine na suncu. Za te stvari je mrak i tamo se rade. Ne mogu očekivati da dobiju aplauze za takve neke poglede koji nisu normalni. Ne mogu očekivati da dobiju aplauze za takve neke poglede koji nisu normalni. Sasvim je dovoljno što ih niko ne progoni. Mislim da je to jedan veliki akt društva i države. To nije od juče ali je uvek sklanjano od očiju ljudi i radilo se ali da se ne vidi. Bilo je prisutno u staroj Grčkoj i gde je čak bilo jedan poseban način života.

Crnogorci će postati Vatikanci

Mitropolit Amfilohije u Crnoj Gori, zajedno sa svojim sveštenstvom i monaštvom, vodi vrlo tešku i komplikovanu borbu sa tamošnjom vlašću oko opstanka SPC u ovoj nekadašnjoj jugoslovenskoj republici i pogotovo oko njene imovine. Ti odnosi su vrlo delikatni i nekada na ivici noža. Gde vidite budućnost Crne Gore i Mitropolije crnogorsko-primorske?

Crna Gora je krenula nekim svojim putem. Videćemo kuda će otići i dokle će stići. Trenutni odnos između vlasti i Mitropolije crnogorsko-primorske nije dobar i ne služi dobru. Ne vidimo razloge za sukob. Srpska crkva u sadašnjoj Crnoj Gori postoji, skoro će, 800 godina. Dakle, pre nego što je postojala sadašnja Crna Gora, i najviše je zaslužna što sada i postoji Crna Gora. Otuda zahtev da se sada registruje Mitropolija kod vlasti, kao da je nastala ovih dana, više je nego apsurdan. Ima tu i drugih ozbiljnih problema za koje se nadamo da će se rešiti na obostrano zadovoljstvo. Crna Gora ide svojim putem, a videćemo gde će otići i da li će postati Italijani, Vatikanci, možda i Albanci.

Da li položaj Mitropolije zavisi i od političkih odnosa Crne Gore sa Srbijom?

Ne, sve zavisi od Crne Gore. Oni su nažalost za svog poglavara izabrali Mihaila koji je jedan raščinjeni pop koji je službovao u grčkoj crkvi. On se sam proglasio za mitropolita uz pomoć vlasti u Crnoj Gori i skupio oko sebe jedno 4-5 raščinjenih sveštenika.

Postoji li mogućnost da Mitropolija crnogorsko-primorska vremenom postane autokefalna?

Neka se prvo raščisti ko je ko u Crnoj Gori, ko su Crnogorci, ko su Srbi. Da nije bilo Mitropolije crnogorsko-primorske ne bi bilo ni Crne Gore. Ja sam predsedniku Crne Gore Filipu Vujanoviću rekao da ako hoće da se odreknu bilo kakve veze sa srpstvom moraju iz svog nasleđa da izbrišu Svetog Petra Cetinjskog, Njegoša i kralja Nikolu koji su govorili da su Srbi, a ako njih izbrišu pitanje je šta je ostalo, šta je onda Crna Gora. Ja razumem potrebu Crne Gore da bude samostalna država, ona je to kroz istoriju i bila, ali zašto praviti tolike jazove u narodu?

Govorilo se i o ideji da Mitropolija crnogorsko-primorska ostane u sastavu SPC, ali da dobije još veću autonomiju i status arhiepiskopije. Da li postoji i ta mogućnost?

Mitropolit Amfilohije već ima titulu arhiepiskopa cetinjskog. Svaka eparhija u našoj crkvi je u izvesnom smislu autonomna, na čelu sa episkopom, sveštenstvom i narodom i ima blagodatnu punoću kao organ u duhovnom telu, koje se naziva crkvom.

Blaćenje vere

Čekam da država odradi svoje, da nadležni reaguju. Ovo je sramota, ovo je strašno, ovo je skandal!, izjavio je patrijarh Irinej za list Alo! povodom najave izložbe Ecce homo Elizabete Olson Valin u Beogradu.

Među provokativnim fotografijama su i parodije scena Tajne večere na kojoj je Isus u štiklama a apostoli su zamenjeni transseksualcima, i Besede na gori, gde je Isus okružen homoseksualcima u kožnim odelima. „Ne znam zaista šta bih još mogao da kažem. Nemamo mi ništa protiv da bilo ko iskazuje svoje stavove, ali da neko na ovaj način blati svoj grad, državu, veru – to je jednostavno sramota. Šta još treba da nam se desi pa da nadležni reaguju?!“, dodao je patrijarh. Na pitanje hoće li Crkva tražiti reakciju nadležnih organa, patrijarh Irinej je odgovorio da će ipak prvo sačekati da država sama pokrene ovaj slučaj i nešto preduzme.

Najava izložbe u Centru za kulturnu dekontaminaciju izazvala je i reakcije desničarskih organizacija. SNP Naši pozvao je na protest u vreme otvaranja (sreda, 3. oktobar), a pokret Dveri uputio je pisma patrijarhu i državnom vrhu, u kojima skreću pažnju na „izrugivanje svim hrišćanima u Srbiji“ i fotografije koje „lede i stežu srce“, uz apel da se izložba i zvanično spreči.

Postavka švedske umetnice Elizabete Olson Valin prvi put je predstavljena 1998. godine u Stokholmu, a posle je gostovala širom Evrope. Sastoji se od 12 fotografija koje novozavetne scene prikazuju u drugačijem svetlu – centralna figura, Isus Hristos, okružena je seksualnim manjinama i obolelima od side. Autorka polazi od činjenice da je Isus prihvatao odbačene i pomagao im, pa se ona, kao vernica, pita kako je moguće da se danas, u njegovo ime, vodi rat protiv LGBT populacije.

(Kraj prvog dela)

Nebojša Spaić, Vasilije Papović