Presuda zbog koje bi trebalo da se prekrstimo

Odluka Evropskog suda za ljudska prava da zabrani raspeća u italijanskim školama predstavlja opasan presedan

Dok su novinskim naslovima dominirale batine koje je italijanski predsednik Silvio Berluskoni zaradio od demonstranta naoružanog suvenirom, italijanska demokratija dobila je mnogo ozbiljnije batine od strane evropskih birokrata.

Početkom novembra, Evropski sud za ljudska prava (ESLjP) odlučio je da raspeća moraju biti uklonjena iz italijanskih učionica. Ova odluka razbesnela je Italijane i izazvala zabrinutost i u Grčkoj. U Britaniji, ovaj slučaj odbačen je kao tipično italijansko kukanje ni oko čega. Ono što je sasvim izostavljeno iz debate, jeste pitanje demokratskog prava nacije da donosi odluke o pitanjima sopstvene kulture i sopstvenih simbola.

Kako stoji u saopštenju za štampu ESLjP-a, podnosilac zahteva, g-đa Soile Lauci je Finkinja udata za Italijana. Imaju dva deteta koja oba pohađaju lokalnu državnu školu u kojoj je, prema italijanskom zakonu, u svakoj učionici na zidu okačeno raspeće. Mnogi komentatori tvrde da ovo pravilo potiče iz vremena Musolinija. ESLjP je naveo da potiče čak iz 1860. A budući da je obaveza isticanja raspeća u učionicama 2007. godine potvrđena od strane italijanskog ministarstva, nema sumnje u to da ona ima podršku italijanske vlade i onih koje ona zastupa – italijanskog naroda.

Deca Laucijeve učila su u učionici u kojoj je bilo istaknuto raspeće, ali od njih nije zahtevano da pohađaju katoličke ceremonije i mogla su da ne pohađaju časove veronauke. Očigledno, to za Laucijevu nije bilo dovoljno. Kako kaže ESLjP, ona je prisustvo raspeća u učionicama doživela kao „suprotno principu sekularnosti po kome je želela da podiže svoju decu“. Kada je njen zahtev za uklanjanjem raspeća odbačen od strane škole, svoj slučaj je prenela na sud. Sud je odlučio da raspeće nije samo simbol hrišćanstva, već takođe i simbol „italijanske istorije i kulture, a samim tim i italijanskog identiteta“. Onda se Laucijeva obratila ESLjP-u, tvrdeći da je prisustvo raspeća u učionicama u suprotnosti sa članovima devet i dva prvog protokola Konvencije.

Član devet, o „slobodi misli, savesti i veroispovesti“ kaže da „svako ima pravo na slobodu mišljenja, savesti i veroispovesti; to pravo uključuje slobodu da se promeni veroispovest ili uverenje, i slobodu da se ili pojedinačno, ili u zajednici sa drugima, javno ili privatno, iskazuju svoja veroispovest bogosluženjem, poučavanjem, praktičnim vršenjem i obredima.“ U nastavku, kaže: „sloboda iskazivanja veroispovesti ili uverenja biće podvrgnuta samo onim ograničenjima koja su propisana zakonom i koja su u demokratskom društvu neophodna radi interesa javnog reda i mira, zaštite javnog reda, zdravlja ili morala, ili radi zaštite prava i sloboda drugih.“

S druge strane, član 2. o „pravu na obrazovanje“ kaže da „nijednoj osobi ne može biti uskraćeno pravo na obrazovanje. U obavljanju svojih funkcija povezanih sa vaspitanjem i obrazovanjem, država će poštovati pravo roditelja da osiguraju vaspitanje i obrazovanje u skladu sa svojim verskim i filozofskim uverenjima.“

ESLjP je odlučio da sama činjenica da u učionici stoji raspeće predstavlja „nametanje“ religijskih uverenja i samim tim kršenje članova devet i dva. To je zapanjujuća odluka imajući u vidu ranije presude ESLjP-a i fundamentalni princip poznat kao „margina procene“, tj. diskreciju koja je data različitim državama u pogledu odlučivanja o organizovanju sopstvenih obrazovnih sistema.

Princip „margine procene“ u prošlosti je primenjivan kako bi se odbranile sekularističke politike koje su sprovodile neke vlade. U slučaju „Sahova protiv Turske“ (2005.) i Dogru protiv Francuske (2008.), ESLjP je podržao nacionalne zakone koji su muslimanskim devojčicama zabranili nošenje hidžaba, Jevrejima nošenje jamulki ili Hrišćanima nošenje krstova u školama. ESLjP je ovo učinio i pored toga što je prihvatio da mnoge evropske zemlje dozvoljavaju nošenje istih. A ipak, kad se došlo do pitanja isticanja religijskih simbola, margina procene je nestala.

U svojoj odluci ESLjP je naveo da je država „bila obavezna da obezbedi neutralnost veroispovesti u državnom obrazovanju“ iako to ne stoji nigde u Konvenciji. Evropske zemlje imaju veoma različite istorije u zakonske osnove kada je obrazovanje u pitanju. U Francuskoj, kako je dobro poznato, državne škole su striktno odvojene od bilo kakvog mešanja religije, dok su u drugim državama crkve uključene u obrazovanje. Varijacije postoje čak i unutar samih država. Na primer, neki švajcarski kantoni i nemački lenderi zabranjuju religijske simbole, dok ih drugi dozvoljavaju. I pored toga, ESLjP je doneo odluku koja, praktično, čitavoj Evropi nameće francuski koncept obaveznog sekularizma državnog obrazovanja.

Teško je reći da li se ova presuda odnosi samo na škole ili bi mogla da se odnosi i na druge javne prostore. Kako je nekoliko izveštaja o ovom slučaju naglasilo, ESLjP nije otvoreno naredio školi da ukloni raspeće, ali samo zato što on nema moć da donosi takve naredbe. Ono što ESLjP radi, jeste međutim da uoči kršenje Konvencije, što italijansku vladu obavezuje da podnese izveštaj Savetu Evrope sa predlogom šta namerava da učini kako bi se presuda primenila.

Italijanska vlada namerava da uloži žalbu ali ukoliko ona ne prođe, Italija će morati da ukloni raspeća iz svih svojih škola, a moguće i iz drugih javnih ustanova. Posledice će biti ozbiljne. Značajan deo italijanskog života i kulture moraće da bude ukinut kako bi se zadovoljila lična gledišta jedne osobe i stranog suda.

U svoju odbranu, italijanska vlada je istakla da „ne postoji evropski konsenzus o tome kako praktično primenjivati koncept sekularizma, i države imaju širu diskreciju po tom pitanju. Tačnije, ukoliko i postoji koncenzus o principima sekularne države, ne postoji koncenzus o praktičnim implikacijama i primeni sekularizma. Iako je Italija sekularna, ona je imala slobodu da odluči da zadrži raspeća u učionicama.“

Međutim, ESLjP je prosto odbacio ovaj argument, i time zanemario činjenicu da Italija, kao demokratska država, želi da ističe raspeća po učionicama. Ovakav razvoj situacije trebalo bi da zabrine i sekulariste i hrišćane. Sme li jedno neizabrano evropsko telo da pobija odluke jedne izabrane, demokratske vlade i to u pogledu politike koja ne narušava fundamentalne slobode pojedinca? Takođe, postoji li u odluci ESLjP-a imalo obzira prema pravu većine da bude obrazovana u skladu sa svojom kulturom i tradicijom?

Šta god pojedinci mislili o isticanju raspeća, ili bilo kog drugog religijskog simbola u školama, odluka bilo o njihovom uklanjanju ili zadržavanju trebalo bi da bude doneta kroz demokratsku raspravu i debatu a ne diktatom zakona. Odluka ESLjP oslikava opasan nedostatak demokratije u evropskim institucijama, i to ne samo zato što ne postoji demokratski način na koji bi Italijani, ili bilo koji drugi Evropljani, mogli da izmene presudu.

Kada je 2004. godine Francuska odlučila da zabrani hidžab i ostale religiozne odežde u francuskim školama, to je bio rezultat obimne nacionalne debate u kojoj su protivnici ovog predloga mogli da utiču na svoje predstavnike u parlamentu, da organizuju protestne marševe i slično. Što znači da su konačnu odluku, kada je doneta, čak i njeni protivnici prihvatili kao zakonsku i demokratsku. U slučaju odluke povodom tužbe Laucijeve, ne postoji demokratski način da Italijani ospore ovu presudu. Ni njihovi poslanici niti njihovi predstavnici u Evropskom parlamentu ne mogu da izmene odluku koja će potencijalno uticati ne samo na Italiju, već takođe i na druge evropske države.

Što se Britanije tiče, ova presuda zahvaljujući drugoj sekciji Akta o ljudskim pravima iz 1998. postaje obavezujući presedan. Presude poput ove imaju sklonost da u toku svog primenjivanja od strane vlasti počinju da važe u sve više različitih slučajeva. Katoličke i anglikanske škole verovatno njome neće biti pogođene budući da se presuda odnosi na državne škole, ali predviđam da ćemo u ne tako dalekoj budućnosti videti kako se odlukama lokalnih vlasti iz državnih škola uklanjaju božićnji ukrasi i scene Hristovog rođenja. Na svaki prigovor lokalne vlasti mogu da odgovore da se one samo ponašaju u skladu sa presudom ESLjP-a.

Naravno, postoje validni argumenti za uklanjanje svih religijskih simbola iz evrospkih škola, ali to su argumenti o kojima bi društva sama trebalo da raspravljaju, odlučuju, da ih prihvataju i odbacuju kako nađu za shodno. Štagod pojedinci mislili o isticanju raspeća ili bilo kojih drugih religijskih simbola u školama i javnim ustanovama, odluka o tome da li ih treba ukloniti ili zadržati trebalo bi da bude donesena kroz demokratsku raspravu i debatu a ne pseudo-zakonskim diktatom koji ceo kontinent podvrgava tiraniji strazburške manjine.

Komentarišući ovaj slučaj, mnogi Britanci su se pozvali na musolinijevsko poreklo isticanja raspeća, uprkos činjenici da ovo pravilo potiče iz mnogo ranijeg perioda. Osim toga, Musolini je možda bio diktator koji prezire demokratiju, ali je bar bio otvoren po tom pitanju, što je više nego što se može reći o elitama koje danas vladaju Evropom.

(Članak preuzet iz magazina „Spajkd“)