Crkva i politika | |||
Pravoslavlje bez Crkve je kao kiša bez vode |
subota, 09. januar 2010. | |
Glavni i odgovorni urednik „Pravoslavlja” protojerej-stavrofor Miodrag M. Popović govori o odnosu medija i duhovnosti, značaju molitve, duhovnom stanju srpskog naroda, odnosu Crkve prema političarima. Na koji način se trudite da održite i podignete ugled časopisa ,,Pravoslavlje”, i šta vama lično znači ta pozicija? – Mesto urednika „Pravoslavlja”, kao i uopšte sve što je vezano za pisanu reč, predstavlja mi veliko zadovoljstvo. Poslušanja takve vrste sigurno mi nikada neće teško pasti. A zahvaljujući prethodnim urednicima, stvaranje ovih novina je nastavak zidanja na dobrim, solidnim temeljima. U redakciji se, koliko god možemo, trudimo da izbegnemo zamku skliznuća u bilten sa protokolarnim saopštenjima, a nastojimo da od „Pravoslavlja” napravimo živi list žive Crkve. Lično, pri uređivanju najviše mi je na umu onaj profil čitaoca koji „Pravoslavlje” uzima u ruke bez ikakve prethodne predstave šta unutra može da zatekne. Ako takve uspemo da zainteresujemo sadržajem „Pravoslavlja”, onda mogu skromno da se složim sa pohvalama da smo na pravom putu. Kako ocenjujete način na koji mediji prate teme vezane za duhovnost i da li bi trebalo da imamo više časopisa koji se bave ovom temom? – Nije stvar u količini takvih časopisa, nego u njihovoj prirodi. Shodno savremenom poimanju duhovnosti, na kioscima svoje mesto imaju i časopisi koji sve takve teme trpaju u isti koš, a napisi o pravoslavlju im služe samo kao sredstvo da čitalac lakše „proguta” i ostale sadržaje koji su često ne samo neutralni u odnosu na našu veru, nego i direktno suprotstavljeni njoj. Kada je reč o informacijama i komentarima kojima se u medijima prati život naše Crkve, tu vidimo jedan osiromašen, dvodimenzionalni pristup, sveden na dnevne spekulacije samozvanih „verskih” i „crkvenih analitičara”, čast vrlo retkim izuzecima. Eto, poslednjih godina, kada je blaženopočivši patrijarh Pavle počeo da poboljeva, pred svaki Arhijerejski sabor bili smo prosto bombardovani „sto posto pouzdanim” informacijama o njegovoj smeni i istim takvim prognozama o njegovom nasledniku. I šta se od svega toga ostvarilo? Mučno mi je kada pomislim da nas ista takva medijska tortura čeka i sada, povodom izbora novog patrijarha, ali šta da se radi? Entuzijazam „crkvenih analitičara” je toliki da ih ne može pokolebati ni hronična neuspešnost njihovih predviđanja, za koju se na kraju uvek ispostavi da beznadežno teži nuli. Kakvo je duhovno stanje našeg naroda? – Hvala Bogu, sve više je Srba koji su na pravom putu. Ipak, nijednog trenutka ne treba smetnuti sa uma da u našem narodu, pod vidom tradicije, žilavo opstaju nehrišćanski i antihrišćanski elementi, pa se često desi da ljudima forma (u vidu običaja) bude važnija od suštine. Baš kao što je, čitamo to u Starom zavetu, sveti Ilija upitao svoj izrailjski narod: „Dokle ćete hramati na obe noge?”, tako i kod nas ima priličan broj onih koji ne razlučuju odlazak u crkvu od čitanja astroloških spisa ili posete lokalnoj gatari i vračari. To nerazlikovanje, koje možda daje privid kvalitetnog duhovnog života, zapravo je pogubna samoobmana, jer zbilja se ne može sedeti na dve stolice a da se ne padne. Sveti vladika Nikolaj Žički je rekao da je svaka nesreća koja zadesi jedan narod posledica duhovne i moralne krize. Kakav je vaš komentar na te reči? – „Kriza”, zapravo, znači „sud”. A sud nikoga ne pravi zlikovcem, nego samo konstatuje da je taj i taj učinio nešto rđavo. Isto tako je i sa nesrećama, one uvek dođu kao posledica lošeg činjenja i kao konstatacija toga. Dakle, kada priroda naudi čoveku, nikada ne treba kriviti prirodu, jer ona ne ume drugačije nego da se pokorava svome Tvorcu. Umesto toga, treba se zapitati čime smo mi sami uzrokovali da nam priroda pokaže zube. Jer, kako kaže sveti vladika Nikolaj: „Priroda nije ni znala da ima zube, dok joj čovek nije pokazao svoje”. Kako podstaći ljude da se više bave duhovnom stranom svoje ličnosti? – Stalnim govorenjem i podsećanjem na ono što sam malopre rekao, da ima duhovnosti i duhovnosti, ali da pravom duhovnom uzrastanju ne vodi baš sve što ima oznaku „duhovno”. Zašto intelektualci tako često biraju nesiguran put samostalnog duhovnog, selektivnog samouzdizanja? – Zato što precenjuju moć intelekta i pripisuju mu mnoge svrhe koje mu zapravo ne pripadaju. U svakodnevnom životu smatrali bismo ludošću ako bi nam neko predložio da krenemo na put u neko nedovoljno poznato područje bez potrebne opreme, adekvatne odeće i obuće i svega ostalog što je za taj put neophodno. Međutim, istovremeno se mnogi bez premišljanja odlučuju da na „putovanja” po nepoznatim oblastima duhovnog krenu nagi i bespomoćni kao bebe, i to još smatraju za mudro postupanje. Intelekt je samo jedna od komponenti čoveka, ne čak ni osnovna, jer, podsetimo se, osnovne su: duh, duša i telo. Dakle, posmatrati čoveka samo na osnovu njegove „homo sapiens” komponente, a zanemariti sve ostale aspekte tog složenog bića, znači radikalno svođenje čoveka na nivo mnogo niži nego što mu, kao bogolikom biću, pripada. U čemu je značaj molitve? – U tome što je ona, uz post, jedino sredstvo koje čoveka čini stvarno moćnim u duhovnom svetu. Molitva nije samo moljenje Boga da nam učini to i to, molitva je svako obraćanje Bogu, svaki razgovor sa Njim. Zato je ideal moliti se neprestano – kao što dišemo. Naravno, ne molitva kao mantranje u nekim mnogobožačkim religijama, jer mantre su tekstualne formule sačinjene u svrhu da putem nužnosti pokrenu nekakve slepe kosmičke sile. A pravoslavlje ne poznaje Boga kao slepu kosmičku silu, već kao vrhovno svesno Biće, te stoga mi uspostavljamo kontakt sa našim Bogom onako kako i priliči svesnim bićima – dijalogom, u vidu molitve. Šta znači Blagodat Božja i kako ona sve ume da deluje u ljudima? – Univerzalnog „recepta” nema, jer nema ni dva ista čoveka. Svako ljudsko biće je jedno, jedinstveno i neponovljivo. Zato u Svetom pismu i piše: „Čudni su putevi Gospodnji”, jer Bog jedini zna, pa sam i bira kako i kada će svakoga od nas obdariti svojom blagodaću. Naše je da te božanske darove prepoznamo i dalje razvijamo u sebi, na dobro samih sebe i svojih bližnjih, a Bogu na radost. Divno je stanje duše koja sva blista kada je blagodat Božja prožima kao što oganj prožima železo. To stanje bi svako poželeo. Ipak, sama želja nije dovoljna. Šta je još potrebno? – „Neće svaki koji Mi govori: Gospode, Gospode”, kaže Isus, „ući u Carstvo nebesko; nego onaj koji tvori volju Oca Mojega koji je na nebesima”. U lepim rečima, u lepim željama i bombastim najavama „mi ćemo ovo, mi ćemo ono!” ne oskudevamo. Problem nastaje kada sa reči treba preći na dela. Samo želja, bez rada na njenom ispunjenju, ostaje na nivou neostvarenog potencijala, krnja i nepotpuna. Ali zar nije sam Bog kazao: „Bez mene ne možete činiti ništa”? Šta onda čovek može da učini da bi želja postala delo? – Ako se potrudimo da učinimo ono što je do nas, Bog će dati da se dovrši ono što mi ne možemo. A ako ostajemo samo na nivou želje, bez ikakvog preduzimanja, onda se željeno neće ostvarivati samo od sebe. Bog se nikom ne nameće, mi smo ti koji treba da uložimo početni napor, na koji On onda sa radošću odgovara. Poseta crkvi nije teška obaveza, već divna privilegija. Ipak, često od ljudi koji sebe smatraju vernicima se može čuti: „Zašto da idem u crkvu, kada mi je Bog u srcu?” Ako nam putir sa pričešćem Hristos daje kroz Carske dveri hrama, možemo li nadmeno da tvrdimo: „Bog mi je i bez toga u srcu”? I zašto treba odlaziti u crkvu? – Naš slavni glumac Miodrag Petrović Čkalja jednom prilikom je rekao: „Posmatrajte ljude kada ulaze u pozorište; njihova su lica ozarena. A posmatrajte ljude kada izlaze iz crkve; njihova su lica ozarena”. Ovo nije nikakva propaganda protiv pozorišta i uopšte kulturnog uzdizanja, samo konstatacija jednog pronicljivog čoveka nad kojom se valja zamisliti. Ne umem rečima da odgovorim na pitanje zašto treba ići u crkvu. Samo mogu da kažem da tu ozarenost duhovno ispunjenog čoveka vidim na licima vernika i svoje braće sveštenika kako uzrasta tokom svake molitve, pogotovo Svete liturgije, pa pretpostavljam da se to može u tim trenucima primetiti i na mom licu. Što se tiče „nošenja Boga u srcu”, sam Gospod Isus je kazao da ako ne jedemo hleb, koji je Njegovo sveto Telo, i ne pijemo iz svetog putira, koje je sama Njegova sveta Krv – nemamo života u sebi. Pri susretu sa nekim ko priča o nekakvom svom „aranžmanu sa Bogom”, imam običaj da pitam da mi da neku konkretnu potvrdu tog „aranžmana” od one druge „ugovorne strane”. Odgovor, pretpostavljate, do sada nisam dobio. Šta je pravoslavlje bez Crkve? – Ta kombinacija prevazilazi moje moći logičkog poimanja. Teoretski, mogu da pojmim i mogućnost da se prava Crkva svede na šačicu ljudi, a da većina živi u zabludi da pripada Crkvi, dok zapravo prebiva u jeresi (nešto slično se, uostalom, i dešavalo, npr. u 7. veku, pa se kasnije ispostavilo da su sveti Maksim Ispovednik i nekoliko ljudi oko njega zapravo bili prava Crkva, a njihovi oponenti, odeveni u raskošne carske i arhijerejske odore zapravo jeretici). Ali pravoslavlje bez Crkve – kao kiša bez vode. Da li je i u kolikoj meri pravoslavlje danas ugroženo? Ako jeste, čime najviše? – Pravoslavlje nije nešto apstraktno i samo sebi dovoljno. Ono postoji zbog ljudi. Ono se, dakle, ne može ni ugroziti na nekom apstraktnom nivou, ali je zato vrlo konkretno ugroženo svaki put kada se ugrozi ono bogoliko u čoveku, svaki put kada se čovek, pod utiskom lažnih čari i lažnih merila ovoga sveta, udalji od svog priziva da bude gospodar čitave vaseljene, i kada se spusti na nivo prašine od koje se ta vaseljena sastoji. Pravoslavlje je ugroženo onoliko koliko ima ljudi koji smatraju da duša ne postoji, da smo zapravo samo prašina i da zato treba grabiti od života dok se može. Današnji političari koriste kontakte sa Crkvom samo da bi dobili poene, a ne radi svoje duhovne moći. Niti joj vraćaju ono što joj je pripadalo, niti joj daju prostor u društvu, obrazovanju... Mislite li da bi Crkva po tom pitanju trebalo da zauzme kritičkiji stav? – Crkva ne raspolaže nikakvim mehanizmima prinude, niti ima ambicija za tako nečim. Crkvi nije svojstveno ni ucenjivanje, ali zato neodstupno podseća na svako počinjeno nedelo, ne samo prema njoj samoj, nego uopšte. Baš kao što je i sveti Jovan Krstitelj, bez straha i za sam sopstveni život, neodstupno podsećao cara Iroda na njegov greh rodoskvrnuća. A onih koji nastoje da Crkvu, bogočovečansku ustanovu, iskoriste za svoje dnevne ciljeve, takvih je bilo i biće. Znamo za bezbroj takvih slučajeva iz crkvene istorije, za pozive Crkvi da se „racionalizuje”, „prilagodi vremenu” i slično. Crkva, evo, postoji već skoro dva milenijuma, i tako će biti do kraja sveta. A istorija je sve te „avangardiste” smestila na mesto koje im pripada, pa će tako sigurno biti i ubuduće. Šta trenutno čitate? – Željan sam čitanja, željan sam vremena za čitanje! Sećam se jednog predavanja na Bogoslovskom fakultetu, kada su studenti pitali vladiku bačkog Irineja da im preporuči neku bogoslovsku literaturu, a on, ne trepnuvši, reče: „Čitajte Prolog vladike Nikolaja”. Da ste videli to razočaranje onih koji su očekivali da će vladika Irinej da nam preporuči nekakvo „dubokomisaono” i „visokoteološko” štivo! Sa godinama, sve mi je više jasno da je vladika Irinej tada mislio najozbiljnije, pošto je „Prolog” knjiga za svakoga bez razlike, samo ako joj se pristupi bez predrasuda, sa čistom, iskrenom željom da se nešto sazna. Naravno, „Prolog” ne treba čitati odjednom, „od korica do korica”, već pomalo, za svaki dan u godini, jer ga je sveti vladika upravo tako i „uobročio”. Nedavno sam ponovo „otkrio” „Tihi glas” od blaženopočivšeg vladike braničevskog Hrizostoma, knjigu kojoj se takođe vredi vraćati uvek iznova. To je zbirka tekstova na razne teme, sa bogoslovskim tumačenjima, putopisima i nekim ličnim razmišljanjima, i prosto fascinira način na koji se njen autor, učeni bogoslov i daroviti besednik i pisac, u tim svojim tekstovima preobražava u dobronamernog znatiželjnika koji se detinjom radošću raduje svakom novom otkriću. (Razgovarala Lela Mirković) |