Pismo Svetom arhijerejskom saboru

Vaša Svetosti,

Vaša Visokopreosveštenstva,

Vaša Preosveštenstva,

Mi, dolepotpisani, igumani i igumanije četrnaest Sveštenih manastira, klirici, monasi i iskušenici Eparhije raško-prizrenske, najpre Vas s Vaskrsnom radošću pozdravljamo i prosimo Vaše Arhipastirske blagoslove.

Ovo naše obraćanje, protkano nitima tužnih zapažanja, bolnih saznanja i vapajnih molbi Vašem bogoljubiju i istinoljubiju, pokrenuto je novonastalom situacijom u eparhiji raško-prizrenskoj, nebivaloj u istoriji SPC. Obraćanje prati živa nada da ćete našu reč, ili bolje reći jednoglasni vapaj pravoslavne savesti, uzeti u razmatranje na predstojećem arhijerejskom sabranju, tim pre što su naši manastiri bili ognjišta oko kojih se narod u proteklom teškom periodu progona okupljao, duhovno grejao i prikupljao snagu za opstanak na svetoj kosovsko-metohijskoj zemlji. Nepobitna je činjenica: da nije bilo naših svetih manastira i u njima mnoštvo mladih monaha – bogoljubaca i patriota, srpski Jerusalim bi ostao i bez Srba i bez svojih najvećih svetinja.

Preosvećeni oci, bogoblagodatni arhijereji, nemamo nameru da na bilo koga bacamo kamen osude zbog novonastale smutnje u Crkvi, jer smo svesni da je ova nevolja od Boga dopuštena i zbog grehova naših. Svesni smo istine: „Svi smo krivi za sve“, zato Vam se sinovski smireno obraćamo izražavajući pre svega nemogućnost da se povinujemo odluci SA Sinoda od 11. februara tekuće godine, kojom se naš zakoniti episkop i duhovni otac razrešava upravljanja Bogom mu poverene Eparhije raško-prizrenske. Pojedina manastirska bratstva i pojedini monasi u Eparhiji su pomenutu odluku SA Sinoda otvoreno odbili da priznaju a drugi su je, zbog mira u Crkvi, formalno prihvatili čekajući zasedanje Sabora. Ipak, u jednoj oceni se svi slažemo – odluka o razrešenju je nekanonska i protivustavna a pastirski rad našeg episkopa zaslužuje svaku pohvalu i od Boga i od ljudi.

Suspendovanje našeg arhijereja i starca, koji hodi u „duhu i istini“ kao pravi sluga Hristov, što će svaki njegov dobronamerni sabrat vašeg sveštenog sabora posvedočiti, a što rečju i savešću potvrđujemo i svi mi, dolepotpisani, predstavlja pravi presedan u bližoj i daljoj istoriji naše pomesne Crkve. Svaka istinoljubiva i hristoljubiva duša u našoj Crkvi svesna je da je ovaj crkveno-destruktivni akt SA Sinoda donet pod pritiskom prozapadnih političkih struja u našoj zemlji i da je svesrdno podržan od okupatora prisutnog na Kosovu i Metohiji, o čemu imamo i direktne potvrde.

Da odluka SA Sinoda nije bila „u duhu i istini“ govori grč, nemir, smutnja, zbunjenost i suze mogih vernika u Eparhiji a pre svega nas monaha raspete Eparhije. Dejstvo blagog lahora Duha Svetog jesu radost i mir. Nažalost, oni su iščezli iz Eparhije sa prvom obijenom bravom u vladičanskom dvoru od strane nove eparhijske uprave. Sa njihovim odlaskom usledila su dalja nepočinstva: akt o nepominjanju nadležnog kanonskog arhijereja (čije se ime nalazi na antiminsima u eparhiji i koji nije u jeres upao niti je osuđen na crkvenom sudu) i kažnjavanja monaha zabranom pričešća i služenja svete liturgije pred najveći hrišćanski praznik – Vaskrsenje Gospodnje. Kada svemu ovome dodamo smenjivanje sekretara, igumana i igumanija po lažnim optužbama, vidimo jasnu sliku opšteg progona monaštva uz flagrantno narušavanje kanona i Ustava SPC. Ovo je jedna, ne baš iznenađujuća istina, do koje dolazimo opitno, doživljujući i proživljujući na sopstvenoj koži posledice samovolje i rušenja načela crkveno-saborskog i pastirsko-blagodatnog upravljanja Crkvom.

Netrpeljivost ka monaškom delu Crkvene punote kao integralnom delu i udu tela Hristovog, jeste glavna crta ove novo-stare doktrine. Nove jer se dešava ovde i sada, a stare jer je već viđena u XIV veku, kada su se Sveti Grigorije Palama i njegovi učenici isihasti-palamiti, hrabro i odlučno borili sa zapadnomislećim varlamitima, duhovnim precima i ideolozima današnjih crkvenih modernista. Progon monaštva je progon podvižničkog i mučeničkog etosa Crkve koga monaštvo čuva u svojoj asketsko-eshatološkoj biti. Najnoviji gonitelji su današnji crkveni modernisti, koji se u svojim teološko-besedničkim apstrakcijama „vraćaju“ prvim vekovima Crkve, ali ne i mučeničko-ispovedničkom i asketsko-sozercateljnom duhu, koji je glavno oličenje Crkve prvih vekova i osnov nadahnuća svih bogonosnih otaca, već baveći se akademskim bogoslovljem i liturgijsko-arheološkim nagađanjima.

Što se pak sveštenstva tiče, može se reći da ja i ono u bolu, grču i strahu od gneva i osvete novopostavljene administracije iako se tvrdi da je sveštenstvo zdušno prihvatilo novouvedene promene. Realnu sliku ne mogu da ublaže ni naprasno dodeljeni naprsni krstovi pojedinim protojerejima ne bi li se pokazalo kako sveštenstvo sad uživa veliku slobodu i počasti, jer su, tobože, episkopom Artemijem bili poniženi i obespravljeni.

Bogoljubivi arhipastiri i lekari duhovni, pored ranije rečenog, bolno podnosimo i nastojanja administratora da se pastirski rad vladike Artemija do krajnje granice marginalizuje, obezvredi, proglasi nepravilnim ili potre neosnovanim i zlonamernim optužbama na planu duhovnog rukovođenja. Olako se zaboravlja da je vladika Artemije preporodio najpre, kao iguman, crnorečku obitelj a zatim, kao episkop, i celu Eparhiju. Pre njega obe njive su bile duhovne pustinje a sada su to plodni vrtovi u kojima cveta monaštvo i duhovni život čitavog naroda. Olako se zaboravlja i činjenica da je Crkva predvođena njime bila jedina institucija koja je ostala na Kosovu i Metohiji posle nesrećnog rata. Pored svih zasluga za obnovu duhovnog života i održanja naroda na Svetoj srpskoj zemlji SA Sinod ga je „nagradio“ oduzimanjem Eparhije. No, i to nije bilo dovoljno, trebalo je sve što je vladika uradio na njivi Gospodnjoj iz korena iščupati, proglasiti „zidanjem na pesku“. Na ovakav sud odlučno dižemo svoj glas.

Uznemireni onim što se na naše oči događa i mi sa Svetim Vasilijem Velikim setno govorimo: „Mnogo nas žalosti što su zapostavljena pravila Otaca i što je izbačen svaki red iz Crkve. Bojimo se da, malo po malo, ako nebriga bude napredovala ovim putem, ne dođu crkvene stvari do potpunog kraha“ (Sv. Vasilije Veliki, kanon 89).

Na kraju, u svetlu svega rečenog kolenopreklono molimo Vas, naše arhipastire i čuvare crkvenog reda i poretka, da sagledate iznesene činjenice jevanđelskim očima, utvrdite odgovornost prekršioca ustavno-kanonskih normi naše Crkve i da našeg duhovnog oca – vladiku Artemija vratite na tron Eparhije raško-prizrenske. Sa njim bi se vratio i mir i kanonski poredak u bogospasavanu nam Eparhiju. Amin.

Na Prep. Nikitu Ispovednika

Proseći Vaše svete apostolske molitve i blagoslove

3/16. april 2010. godine odana čada Svetosavske crkve

iz redova monaštva Eparhije raško-prizrenske

Peticiju potpisalo ukupno 105 monaha i monahinja iz 18 manastira Eparhije raško-prizrenske.

Pismo u celosti sa potpisima igumana i monaštva možete videti u pdf formatu na adresi:

http://mancr.org/images/stories/pismo%20igumana%20saboru2.pdf