Patrijarsi i episkopi padali u jeres, narod čuvao veru

(Politika, 26.4.2008)

„Vaskrs je osnova i celokupan smisao naše vere. Značajni su i lepi drugi gospodnji praznici, kao Božić, Bogojavljenje i Preobraženje, ali sve bi to bilo kao bez glave da nije Vaskrsenja Hristovog. Smisao dolaska Sina božjeg u svet i jeste Vaskrsenje. Hristos je došao da nas svojom žrtvom na krstu povrati u slavu i stanje u kojem je bio naš praroditelj Adam pre pada”, objašnjava episkop niški Irinej (Gavrilović) značaj najvećeg hrišćanskog praznika Vaskrsa koji se ove godine slavi 27. aprila.

Vladika Irinej je 33 godine na tronu Eparhije niške i spada u red uvažavanih arhijereja čija se reč s pažnjom sluša u Srpskoj crkvi. Kao episkop obavljao je mnoge odgovorne zadatke u SPC poput prevazilaženja crkvenog raskola u SAD . Zbog toga je čak 22 puta odlazio u Ameriku. Kao dugogodišnji profesor, a potom i rektor Prizrenske bogoslovije, vladika Irinej je živeo i na Kosovu i Metohiji i dobro poznaje situaciju u južnoj srpskoj pokrajini.

„Kosovo i Metohija nisu uzgubljeni i jednostavno naš narod to nikada neće prihvatiti. To je sveta srpska zemlja gde je stvarana naša država, istorija i kultura. Sve dok su tamo naše najveće svetinje, kao Dečani, Gračanica, Bogorodica Ljeviška i Pećka patrijaršija, Kosovo nikada neće biti izgubljeno. Jevreji su dočekali da posle 2.000 godina da uđu u Jerusalim. Nadam se da mi nećemo čekati toliko, jer je Kosovo u Srbiji i Srbija je na Kosovu”, kaže vladika Irinej.

Mnogima je vaskršnja radost pomućena činjenicom da srpski narod na Kosmetu još prolazi golgotu?

Nažalost, naša braća na Kosovu i Metohiji već nekoliko godina se nalaze u stanju „Velikog petka” i neće doživeti Vaskrs kao svi ostali slobodni ljudi. Teško je shvatiti i razumeti da evropski i američki svet u kojem je hrišćanstvo osnova njihove kulture može da zauzme takav stav prema jednom istorijskom narodu kao što je naš. Srbi su svojom kosovskom baštinom dali značajan doprinos svetskoj kulturi, tako da sve što se događa u južnoj srpskoj pokrajini ne može biti shvaćeno, a još manje opravdano. Verovatno će istorija objasniti ovo vreme i da li je reč o zaveri ili interesima koje mi još ne shvatamo. Ali, strašno je da danas u 21. veku ljudi ne smeju zbog straha da izađu iz svog doma kako bi obrađivali imanja.

Posle polemike između mitropolita Amfilohija i episkopa Artemija, izgleda da SPC nije više jedinstvena o pitanju Kosova i Metohije?

Ne bih rekao da je episkopat Crkve manje jedinstven. Nažalost, vladika Artemije je mučenik, prepun nevolja, i ne treba mnogo da se te skupljene muke eksponiraju. U suštini, ovde je reč o dva pristupa. Vladika Artemije smatra da ne mogu obnavljati srpske svetinje oni koji su palili i rušili. Možda je taj stav i opravdan kada bismo živeli u normalnom vremenu i da ono što je rušilačka ruka popalila da pametna ruka obnovi. Mitropolit Amfilohije, a to je i stav Sinoda i velikog broja članova Sabora, smatra da treba iskoristiti raspoloženje onih koji su omogućili rušenje da se popravi ono što se može popraviti. Jer, postoji bojazan da ukoliko se to sada ne uradi neće nikada.

U javnosti je taj sukob drugačije shvaćen?

Ponavljam, nema podele u Crkvi ili episkopatu povodom Kosova. To su samo različita mišljenja o jednom problemu i vreme će pokazati ko je u pravu.

Episkop Irinej

„Srbi su svojom kosovskom baštinom dali značajan doprinos svetskoj kulturi, tako da sve što se događa u južnoj srpskoj pokrajini ne može biti shvaćeno, a još manje opravdano. Verovatno će istorija objasniti ovo vreme i da li je reč o zaveri ili interesima koje mi još ne shvatamo”

Bliži se i početak Svetog arhijerejskog sabora i pitanje je da li će Njegova svetost moći da predsedava. Zato se sve češće govori o mogućnosti izbora novog poglavara SPC?

Nezahvalno je o tome davati lične izjave mimo Sinoda i Sabora. Patrijarh Pavle je bio izabran dok je German još bio živ. I tada je bilo teško birati novog poglavara pored živog patrijarha. To nije baš uobičajeno i normalno i teško je bilo naći opravdanje. Ne znam kakav će stav sada Sabor zauzeti. Njegova svetost je pre nekoliko godina, osećajući starost, pomišljao na povlačenje. Čak je i sa mnom o tome razgovarao. Tada su mu rekao da to ne bi bilo dobro, pogotovo što je tada još bio u dobroj kondiciji i aktivno učestvovao i pratio događaje u Crkvi i društvu. Ali ne znam šta sada patrijarh misli o tome i šta će učiniti.

Da li bi Sabor mogao da izabere arhijereja koji bi trajnije zamenjivao bolesnog patrijarha?

Nije nemoguće da, shodno Ustavu SPC, koji nije dogmat i može da se menja, Sabor donese i takvu odluku.

Ko će predsedavati Saboru ukoliko to ne bude mogao patrijarh?

Najstariji episkop po posvećenju, odnosno mitropolit. Ako mitropolit nije najstariji po posvećenju, onda episkop. Vladika šabački Lavrentije je najstariji po posvećenju u Srpskoj crkvi.

Vernike sve više uznemirava razlika oko načina služenja Svete liturgije, iako je Sabor doneo odluku da se poštuje postojeći bogoslužbeni poredak. Da li je komisija za liturgijska pitanja nešto rešila?

Komisija do sada ništa nije uradila. Ali, pored svih nevolja i problema koji su se pojavili, zbog takozvanih reformatora liturgije, ima jedna pozitivna i utešna stvar. A to je da narod čuva veru i to je veoma dobro. Dešavalo se u istoriji da su patrijarski i episkopi padali u jeres, a da je narod čuvao veru. Naravno, daleko smo od jeresi, jer ovo i nije nikakva reforma. Ja sam za to da se poštuje drevna vekovima utvrđena praksa bogosluženja. A ako ima nešto što je tokom vremena ušlo u liturgiju, a nije opravdano, zna se ko to treba da rešava. Ne profesori, već Sabor jerarhije. Mi smo deo porodice pravoslavnih crkava i treba da vidimo kako na taj problem gledaju Grčka, Ruska, Bugarska crkva i Jerusalimska patrijaršija. Ne možemo mi da štrčimo i budemo najpametniji.

Kod vernika postoji i strah da nas ta reforma liturgije potencijalno približava katoličkoj misi?

Da li ima tendencija takvom približavanju, ne znam. Ali, ima znakova da je to tako. Možda se i nesvesno ide u tom pravcu. Kada počnu sva ta razmišljanja kako da se služi, završićemo kao protestanti. U protestantizmu svako služi i tumači Jevanđelje na svoj način i živi po Hristu kako on misli da treba. Mi smo saborna crkva i kod nas se sve odlučuje na saboru jerarhije. Kada se pojavi problem okupi se sabor pomesne crkve, razmotri i donese odluku i o tome informišu ostale crkve. Najgore je što je zbog pitanja služenja liturgije došlo do podele u narodu i što se ne vidi kraj tome, ukoliko se nastavi sa reformama.

Poseta patrijarhu

– Pre desetak dana posetio sam Njegovu svetost na VMA. Obradovalo me je to što je imao izraz izraz lica kao pre pet-šest godina. Sedeo je i lepo smo razgovarali. Čak je bio i duhovit. Kada sam ga u šali upitao ko je od dvoje-troje ljudi što brinu o njemu najgori, odgovorio mi je: „Ja sam”

Kako gledate na dokument iz Ravene u kojem su i katolički i pravoslavni teolozi razmatrali primat rimskog pape?

Mi ne možemo da govorimo o položaju rimskog episkopa u sadašnjem stanju, kada katolici sebe smatraju odvojenim od Pravoslavne crkve. Tačno je da je papa, dok je bio u sastavu crkve, s obzirom na tadašnji položaj Rima, imao prvo počasno mesto među ostalim patrijarsima, ali to nije bilo pravo vlasti. Vlast u crkvi nije skoncentrisana u jednoj ličnosti, već u saboru gde deluje Sveti duh koji rukovodi crkvom. Nemamo ništa protiv da papa ponovo bude prvi među jednakima, ali tek kada se vrati u crkvu.

Za pet godina navršiće se 1.700 godina od proglašenja Milanskog edikta. Da li se Niš sprema za taj događaj, pošto se car Konstantin rodio u vašem gradu?

To će biti događaj svetskog hrišćanstva. Značajan za sve gradove u kojima je car Konstantin živeo i vladao. Od Milana, Carigrada, Soluna i Niša. Spremajući se za taj događaj, mi smo podigli crkvu posvećenu caru Konstantinu i carici Jeleni koja će, nadam se, potpuno biti uređena za nekoliko godina. Organizovaćemo ciklus istorijskih predavanja na kojem će učestvovati istoričari i teolozi i iz Katoličke i Protestantske crkve. Car Konstantin je učinio prekretnicu u istoriji hrišćanstva. Na Zapadu je uvažavan, ali ga ne smatraju, kao u Pravoslavnoj crkvi, svetiteljem, izuzev na Siciliji.

Da li će to biti i prilika da i papa dođe u Srbiju?

Imao sam razgovore i susrete sa ličnostima iz Katoličke crkve. I oni predlažu da formiramo zajednički odbor za proslavu ovako velikog događaja, ali to treba da bude na nivou SPC, a ne Niške eparhije. Tako da i o eventualnom dolasku pape treba da odluči Crkva. Možda to i ne bi bio loš potez. Ne treba bežati od susreta sa papom i predstavnicima Katoličke crkve. Mi nemamo razloga da se bojimo i stidimo. To bi bila prilika da kažemo šta mislimo o njima. Ako im Gospod pomogne da sagledaju da su skrenuli, mogu da počnu i polako da ispravljaju. Ljudski je grešiti, ali ljudski je i pokajati se.

Niš dobija nove crkve?

– Nasledio sam tri crkve u Nišu, a sada ih imamo, hvala Bogu, devet. Podneli smo zahteve za gradnju još dve crkve Svete Petke i Svetog Vasilija Ostroškog. Još kada bismo podigli dve-tri rešili bismo problem na duže vreme, jer samo u gradu Nišu živi više od 300.000 ljudi. Možda bismo i više podigli da 2001. godine nije došlo do požara na Sabornoj crkvi koja je tek tada bila renovirana. Za naknadnu sanaciju potrošeno je dodatnih dva miliona evra što nas je onemogućilo da sredstva usmeravamo na gradnju drugih crkava. Po selima imamo dosta crkava, ali gradovi su zaostali. Podigli smo i nove crkve u Leskovcu i Kruševcu – priča episkop niški i dodaje da lokalna vlast načelno podržava crkveno graditeljstvo, ali problemi nastanu kada stvar treba i da se konkretizuje.

(Razgovarao Milenko Pešić)