Patrijarh je realan čovek

Srbija Vaskrs 2010. godine dočekuje radosnije nego ikada ranije. Posebno se radujemo jer smo dobili novog patrijarha!

Ovim rečima započeo je razgovor za Kurir episkop šabački Lavrentije (75). Kao najstariji episkop Srpske pravoslavne crkve po rukopoloženju, upravo on je bio na čelu izbornog sabora. Danas više ne krije da je od početka imao svog favorita.

Episkop Lavrentije: Još kad se patrijarh Pavle razboleo i kad smo videli da treba da biramo novog patrijarha, moje misli bile su da bi najbolje bilo da to bude tadašnji vladika niški Irinej. Njegov je život od detinjstva bio posvećen Bogu i Crkvi, tako da kad je postao patrijarh, on je samo nastavio kontinuitet života Crkve. On je realan čovek, a to je važno i među nama vladikama. Patrijarh Irinej dobro poznaje dušu srpskog naroda, čak je boravio i u inostranstvu, gde je predsedavao pojedinim organima SPC i upoznao i tog našeg čoveka u tuđini. Između ostalog i zbog toga, on je najpozvanija ličnost za poglavara naše crkve. To, naravno, nije zavisilo od mene i mojih misli, iako sam se nadao i glasao. Radovao sam se jer sam se uverio da je i Bog bio na toj strani. Dakle, radujmo se što je Gospod izabrao ovog divnog čoveka za naslednika patrijarha Pavla.

Kurir: Odmah po izboru patrijarha usledila je istraga u Eparhiji raško-prizrenskoj i razrešenje vladike Artemija. Da li to ima veze jedno s drugim?

Episkop Lavrentije: To su pitanja koja su u nadležnosti Sinoda i Sabora i ona ne zavise od patrijarha. Meni je žao što je sve krenulo praktično na dan njegovog izbora, a problem zapravo traje već petnaest godina.

 Kurir: Nadam se da ne želite da kažete da se patrijarh ne slaže s postupcima Sinoda, na čijem je čelu?

Episkop Lavrentije: Ne, naravno, ali bi mi bilo mnogo draže da se to nije dogodilo u vreme njegovog izbora. Međutim, pitanje je bilo sazrelo i tako je moralo da bude. Naglašavam, reč je o preventivnoj odluci Sinoda do početka redovnog zasedanja Sabora.

Kurir: Kakav je vaš stav u vezi s dešavanjima u Eparhiji raško-prizrenskoj?

Episkop Lavrentije: Crkva je institucija u kojoj postoje propisi i pravila. Ko se ogreši o ta pravila, mora da odgovara. Artemije, nažalost, iako je reč o divnom i čestitom čoveku i monahu, nije za saradnju i on kao takav nije odgovarao mestu na koje je postavljen. Mi smo to sve videli kasnije, ali smo ga molili da se uklopi. S druge strane, Kosovo je najosetljiviji deo Srbije. Možda bi on bio idealan episkop da je bio postavljen u neku drugu eparhiju u Srbiji. Ali, dole je saradnja neophodna, pogotovo s onima koje je Zapad tamo postavio.

 Kurir: I to je, dakle, jedan od problema s vladikom Artemijem?

Episkop Lavrentije: On je generalno bio protiv razgovora i dogovora. Kao primer navodim postupak kad su Šiptari za vreme martovskog pogroma porušili naše svetinje na Kosmetu. Mi smo se žalili i Evropska unija je uvidela svoju grešku što te svetinje nije čuvala i zaštitila. Zbog toga je EU odvojila veliku sumu novca da se te crkve obnove. Međutim, Artemije je to odbio kazavši da neće da nam crkve obnavljaju oni koji su ih rušili. Sabor je rekao da se slaže s tom ocenom, ali s obzirom na to da mi sami ne možemo te crkve da obnovimo, odlučili smo da prihvatimo da ih oni obnove. Bolje i tako nego da ostanu porušene. Ceo Sabor je podržao to stanovište. Oni su tražili da mi dovedemo naše arhitekte, koji će rukovoditi radovima, a da oni obezbede novac i najjeftinije izvođače radova. Međutim, Artemije je svoj pristanak uslovljavao time da izgradnju obavlja njegova firma „Rade neimar“. To je bio jedan od razloga razlaza Artemija sa Saborom. Bilo je i drugih stvari, ali o njima će odlučivati Sabor.

 Kurir: Kakvu odluku očekujete?

Episkop Lavrentije:  Na Saboru ćemo sve dokaze i saznanja proučiti i onda doneti odluku. Sve zavisi od izveštaja stručnjaka. Ako se dokažu neke nepravilnosti, za koje verujem da nisu učinjene krivicom Artemija, već nekih njegovih saradnika koji su ga zloupotrebili, odgovorni će snositi posledice. Oni su sebi kupovali kuće od para koje je naša sirotinja davala za gladne na Kosovu. Ako se to dokaže, i on mora da bude svestan svoje krivice zato što je dozvolio da to drugi urade u njegovo ime.

Kurir: Problemi u Raško-prizrenskoj eparhiji, po svemu sudeći, nisu usamljen slučaj. Postoje saznanja da će i u nekim drugim biti istrage?

Episkop Lavrentije: Poznato je da sud ne pokreće nikakav postupak dok ne dobije tužbu. Znači, neko od nas mora Saboru pismenim putem da se požali na rad neke eparhije ili nekog episkopa. Samo u tom slučaju Veliki crkveni sud to uzima u razmatranje i nalaže Sinodu da sprovede istragu.

Kurir: Hoće li na Saboru biti reči i o podeli nekih eparhija?

Episkop Lavrentije: To su vračanja. Bio sam episkop u Zapadnoevropskoj eparhiji i imao samo osam parohija, a kad sam došao ovde, zatekao sam 298 parohija. Ali, tamo mi je bilo teže jer su one bile razbacane. Trebalo mi je tri dana da iz Nemačke odem u Škotsku da služim, dok ovde u Šapcu ujutru odem, a uveče se vratim. Bitno je to da li je episkop u stanju da obavi posao. Hvala Bogu, mi imamo puno mladih episkopa i verujem da će se oni složiti da stvari treba da se promene. Ali, ima tu još jedan problem, a on se zove bela kuga. Svake godine u mojoj eparhiji ugasi se jedna parohija.

Kurir: Ima li SPC rešenje za belu kugu?

Episkop Lavrentije:  Šta mi možemo, osim što apelujemo na narod da rađa. Kad kažem nekoj mladoj ženi da treba da rodi, ona mi kaže: kako kad mi treba 15.000 dinara za pelene, a ja to nemam. Ali nije samo to razlog. Bilo je i veće sirotinje u narodu, pa se rađalo. Neće ljudi odgovornost. Mladi bračni par danas hoće prvih godina da bude slobodan, da prošeta, a kad im padne na pamet da rađaju, onda ne da Bog.

Kurir: U kojoj meri je Crkva spremna na promene?

Episkop Lavrentije: Činjenica je da dolazi sve više mladih episkopa, koji najbolje razumeju današnje vreme. Vreme se menja i svakih deset godina mi imamo drugu situaciju u društvu, a svaka nova generacija ima drugačiji ukus i potrebe.

Kurir: Šta će Crkva uraditi u tom pravcu?

Episkop Lavrentije: Crkva će težiti tome da se približi svom narodu, ali neće klečati pred njim. Ipak, vernik treba da bude svestan da je spasenje potrebno njemu, a ne Crkvi.

Kurir: Da li je jedno od rešenja organizovanje različitih sadržaja za mlade pri crkvi? U Grčkoj se, recimo, mladi sastaju u crkvenim portama, imaju internet klubove, voze rolere...

Episkop Lavrentije: I naša je želja da se tako približimo narodu, ali smo, zbog teških okolnosti decenijama i vekovima, zaostali u odnosu na druge pravoslavne crkve. Želimo da se naši vernici u crkvi osećaju kao u svojoj kući i u tome ćemo uspeti, ako Bog da zdravlja.

Kurir: Patrijarh Irinej je i pre ustoličenja najavljivao mogućnost skorog dolaska pape Benedikta u Srbiju. Kakav je vaš stav o tome, kao i o pomirenju pravoslavlja i katolicizma?

Episkop Lavrentije: Mene bije glas da sam veliki ekumenista. Bio sam na Zapadu i jedan od mojih zadataka bio je da održavam kontakte s drugim verskim zajednicama. Za to sam da se kao deca Božja što više zbližimo. Bog je osnovao jednu crkvu i mi treba da se trudimo da sve što su ljudi vremenom između sebe postavili kao barijeru uklonimo.

Kurir: Šta koči uklanjanje tih barijera?

Episkop Lavrentije: Jaz između nas se produbljivao do pre nekih 40 godina, kad se pojavio ekumenski pokret. Napravljen je veliki uspeh. Pre pedeset godina katolici ne bi jeli za trpezom koju je blagoslovio pravoslavni sveštenik i obrnuto. Danas se mi zajednički molimo, razgovaramo i organizujemo zajedničke humanitarne akcije. Jedino što ne možemo zajedno je da se pričešćujemo. Ostala je još samo ta prepreka na putu ujedinjenja. Ali, kod nas ovde postoji jedan problem. Mi i Hrvati, koji su katolici, opterećeni smo mnogim problemima još iz Drugog svetskog rata. Katolička crkva mogla je da ublaži mnoge nesreće koje su naš narod zadesile od njenih vernika. Ona to nije učinila i to naš narod pamti. To je razlog zbog kojeg papa još nije posetio našu zemlju, a obišao je ceo svet. Mislim da im je to veliki minus, ali nisu oni krivi, već ovi ovde, jer su bili najgori plod katoličke vere.

Kurir: Znači, Crkva nema ništa protiv dolaska pape?

Episkop Lavrentije:  Crkva bi drage volje prihvatila da dođe papa. Čak i dalaj-lama da dođe, mi bismo ga prihvatili oberučke. Ali, naš narod, posebno onaj u zapadnim krajevima, koji su ustaše zavile u crno, naljutio bi se na majku crkvu. Ipak, ne možemo mi celog života ići leđima u budućnost. To mora jednom da se završi.

Kurir: Da li bi patrijarha Pavla trebalo proglasiti svecem?

Blaženopočivši patrijarh Pavle je naš svetitelj. On ne umire! On će večito živeti u srcima našim i ja verujem da će ga Srpska pravoslavna crkva uvrstiti u red proslavljenih i on će biti naš svetititelj ubuduće, ako Bog da.