Papa Benedikt XVI – pet godina samoće

(NIN, 20.5.2010)

Pontifikat je počeo sa velikim simpatijama. Na skupu svetske katoličke omladine dočekan je povicima „Mi smo papa“. To se nikada više nije ponovilo. Gubio je postepeno, ono što je danas odlučujuće, naklonost medija. Time i javnosti i vernika

Da kardinal Jozef Racinger pre ravno pet godina nije postao biskup Rima, namesnik Hristov, naslednik svetoga apostola Petra, „sluga slugu Božjih“, danas bi živeo u Bavarskoj, odakle potiče, u Regensburgu, u blizini svog starijeg rođenog brata Georga. Tada, 2005. godine, kao kardinal sa 78 godina, razmišljao je o penziji koja sledi svakom katoličkom velikodostojniku kad napuni 75 godina. Želeo je da napiše još koju knjigu, godišnje odlazi na hodočašće u nedaleki Alteting, drži predavanja.

„Promislom Božjim“ nasledio je harizmatičnog papu Jovana Pavla Drugog. Konklava, izbor, trajala je samo 26 časova. Pri glasanju u četvrtom krugu, dobio je 100 od 115 kardinalskih glasova, kao retko ko ranije. Nije smeo da odbije, čuo je glas Gospodnji „Ljubiš li Me?“, mada je sat vremena pred glasanje rekao da „vidi giljotinu koja mu ide u susret“. Obećao je da će biti vredan radnik, vinogradar, na njivi Božjoj, slediti prvoga episkopa staroga Rima, prvoapostola Petra. Uzeo je ime svetoga Benedikta iz Nursije, začetnika monaštva iz 5. veka, „patrona Evrope“ koga slave, i drugi (pravoslavni 27. marta). Kao prefekt Kongregacije za doktrinu vere od 1981, nekadašnje inkvizicije, novi papa je bio poznat svima u svojoj i drugim crkvama. Znalo se da je „konzervativan“, ali i cenjen kao veliki teolog.

Pontifikat je počeo sa velikim simpatijama. Na skupu svetske katoličke omladine 2005. u Kelnu je dočekan sa ovacijama i povicima „Mi smo papa“. To se nikada više nije ponovilo. Gubio je postepeno, ono što je danas odlučujuće, naklonost medija. Time i javnosti i vernika.

Poznavaoci u čije se znanje i dobre namere ne sumnja, stanje iza debelih vekovnih zidina Vatikana opisuju kao “kasnorenesansno“. Usamljeni, podosta umorni osamdesetrogodišnji poglavar živi tiho i (samo)izolovano. O događajima spolja zna samo toliko koliko ga selektivno obaveštava lični sekretar. Do njega ne mogu stići ni kardinali, posle molbe čekaju i nedeljama na audijenciju. Spontano, pristup imaju samo brat Georg i „dvojica-trojica“ prelata, takođe veliki rektor Laterana, Rino Fishela. Jednom nedeljno je mala sednica, savetovanje sa prefektima kongregacija. Medija se papa pribojava, prema njima se „zabarikadirao“. Unutar kurije i ureda Vatikana, kažu, slab je protok informacija, „ne zna levica šta radi desnica“.

Najkraće, analitičari sadašnje stanje Katoličke crkve, više sa žaljenjem, označavaju „dramatičnom krizom“ a papu „tragičnom ličnošću“. Nisu krizu izazvali mediji, čije pisanje kardinal Sodano papi javno, na Uskrs, opisuje kao „pričarije“. To se izgleda ni papi nije svidelo. Ako se crkva brojčano sve više smanjuje, rekao je jednom, spreman je da predvodi i samo „malo stado“. Benedikt smatra da je „samo papa“, ništa više, „čuvar dogmi i tradicije“.

Ma koliko se pravoslavni ziloti radovali problemima Vatikana, zvanične crkve, ponajviše Carigrad i Moskva, brižno prate stanje. Kriza katoličanstva ima znatan uticaj na stanje u celokupnom hrišćanstvu, slabi ga i relativizuje. Ovih dana je ruski patrijarh Kiril papi poslao drugog čoveka svoje crkve, mitropolita Ilariona Alfejeva sa posebnom, za javnost nedostupnom porukom. Kiril u Rimu vidi „strateškog partnera“ u očuvanju moralnih vrednosti Evrope.

Niko pre pet godina izbor Benedikta van njegove crkve nije više pozdravio nego svetsko pravoslavlje. Obnovljen je odmah bogoslovski dijalog. Hrišćanski Istok u njemu je video, osim velikog teologa, čuvara drevne biblijske, liturgijske i etičke tradicije. Protestanti su pak znali da ih on ne smatra ni crkvom, što je potvrdio, uz to mu je Luterova reformacija strana, kao i ideje francuskog i potom evropskog prosvetiteljstva.

U pozitivan “bilans“ papi se može ubrojati odlazak u džamiju (Damask), sinagogu (Rim), pravoslavnu svetinju (carigradsku Svetu Sofiju). Za pet godina obavio je 15 pastirskih poseta, poslednja je bila Portugalu. Tamo, u Fatimi, gde se 1917. Bogorodica, kako se smatra, javila dečici i svojim porukama, od kojih se neke drže u tajnosti, utičući na razvitak rimske crkve, papa je potražio pomoć da brod crkve dalje vodi kroz plimu iskušenja, sumnjičenja i blasfemije. Sledeća poseta ovih dana posvećena je pravoslavnom Kipru. O odlasku u Niš 2013. još se ne razmišlja.

Muslimani papi zameraju na govoru u Regensburgu (2006), kada im je rekao da su veru širili mačem. Jevreji tvrde da u Aušvicu 2006. godine nije pokazao dovoljno emocija, da je potom s mukom i samo delimično izmenio liturgijske tekstove koje oni procenjuju kao antisemitske. Feministkinje mu prebacuju što ne dopušta žensko sveštenstvo, što je protiv abortusa i upotrebe kondoma, homoseksualci i lezbijke jer ne odobrava njihove „brakove“ a njihov stil života smatra grehom.

Za evropske intelektualce papa je izvrstan sagovornik. Nezaboravan im je njegov dijalog, disput, vođen 2004. godine sa filosofom Jirgenom Habermasom, između ostalog o moralnim temeljima slobodarske države. Racinger im je izuzetan tumač odnosa religije i filosofije, kao i uloge vere u društvu, konstruktivan, neretko samokritičan. Posebno rado čitaju njegovu knjigu „Isus Nazarićanin“, čiji će drugi deo izaći ovog leta. Intelektualnoj eliti je zanimljivo njegovo temeljenje Hristove vere više na jelinsku filosofiju, nego na njene judejske korene, sleđenja učenja Tome Akvinskog. Ne očekuje se od pape da se „adaptira“ vremenu i njegovim fenomenima, koji i te kako mogu biti prolazni i opasni. Racinger je, smatraju, čovek dijaloga, susretanja i sučeljavanja, poštovanja sagovornika u zajedničkim razmišljanjima i traženjima, po ko zna koji put, odgovora na večna pitanja ljudske civilizacije.

U sagledavanjima pape Benedikta Šesnaestog ne smeju se zaobići procene njegovog vršnjaka i kolege sa fakulteta u Tibingenu, teologa Hansa Kinga (82). On je, kaže ovih dana, želeo da papa crkvu približi jevanđelju, da Isusa ne vidi kao deo „sistema“, ne preko grčkih drevnih sabora i latinskih poretka. Morao je početi sa dubokom reformom kurije i selektivnim ublažavanjem celibata, radi dobra crkve. „Papa je propustio većinu šansi“, žali King, tražeći sazivanje novog, trećeg vatikanskog sabora (koncila).

Benedikt se najbolje oseća kao „papa theologicus“, baveći se transcendentalnim izazovima postmoderne, odnosom vere i razuma, međureligijskim i međuhrišćanskim dijalogom, pozivajući verne na pokajanje, preobražaj, osećaj krivice za greh, solidarnost sa slabima. Nije grehovnost samo u svetu, već i u crkvi, sveštenik nije funkcioner, već slika Hrista. Takvog ne mogu mnogi da vole. I vernicima je naporno da se od njih traži da „slede Hrista“, da ne vole samo sebe, ne robuju konzumu, ne vide život kao zabavu i provod, da brak i porodicu shvate svetim. Među njegovim sunarodnicima, u sekularizaciji, individualizmu i hedonizmu poodmaklim Nemcima, poverenje mu poverava samo polovina katolika.

To što papa pokušava da u crkvu integriše katoličke zilote, takozvane lefevriste, uradio bi svaki poglavar. Iako oni ne čine ni pola posto klira i vernika, bučni su i agresivni, zbunjuju u veri nesigurne, odbijajući odluke poslednjeg koncila, jer im deluju otpadničkim, modernističkim i ekumenskim. Papa je odobrio pregovore sa njima, ukinuo izopštenje, pri tom ne tražeći ništa. Kada se odmah saznalo da su oni antisemiti a jedan njihov biskup negira da je bilo holokausta, papa i Vatikan nisu mogli da izbegnu višemesečnu žestoku kritiku. Izgleda da se ponadao u čudo, ziloti se nikada i nigde nisu dali preorijentisati, već su težili da crkvom zavladaju.

Pre toga, još jedna odluka pape izazvala je kontroverze. Dopustio je da se misa služi i po „starom“ obredu, tridentinskom, na latinskom, kada je sveštenik vernicima okrenut leđima, a ne licem, kao po pokoncilskom poretku. Meru su pozdravili tradicionalisti, čak i Moskovska patrijaršija, ali ne i većina biskupa, sveštenika, još manje vernika. Papina logika je bila jednostavna, ako je obred bio Bogu i narodu mio vekovima, zašto bi sada bio nedopušten. Kritičari su ovaj paralelizam ritusa doživeli kao reakcionarstvo, dovođenjem Drugog vatikanskog sabora u pitanje.

Tri enciklike (opšte poslanice) za pet godina, izazvale su interesovanje, mada ne i oduševljenje: “Bog je ljubav“ (2005), „U nadi spaseni“ (2007) i „Ljubav u istini“ prošle godine.

Petogodišnjica pontifikata obeležena je nedavno skromno. U svom stilu, papa je na ručak pozvao pedesetoricu, isključivo kardinale, one koji su ga birali. Drugima u Vatikanu je dao slobodan dan. Nekima je ovaj obed u „Sala dukale“ Apostolske palate delovao kao zasedanje „kriznog štaba“. U vatikanskoj kuriji ima i onih koji misle da su na delu satanske, nečastive sile koje crkvu žele da vide u blatu i na kolenima. Pisanja medija o seksualnom i fizičkom zlostavljanju maloletnih od strane klirika doživljava se kao „linč“, osveta antiklerikalaca i masona. „Dvorskih intriga“ o tome ko je svemu ovome doprineo ima nekoliko. Papa kao da ima sve manje prijatelja. Misli da će i ova bura proći.

Ma koliko se stado bude smanjivalo, misli papa, ostaće siguran deo koji će slediti ne njega, Benedikta Šesnaestog, već „apostolski presto“, stenu na kojoj je Gospod sazdao crkvu, koju ni vrata paklena ne mogu da razore.