Otrežnjujuća presuda kojom je Hrvatska dobila "opštu evroantlantsku indulgenciju"

Povodom sramne odluke Haškog kaznenog tribunala o oslobađanju hrvatskih generala odgovornih za zločine izvršene u jednako sramnoj akciji zvanoj „Oluja”

Ne samo u Srbiji, Republici Srpskoj i svim oblastima u kojima živi srpski narod nego i širom sveta strahovitim praskom je odjeknula vest o sramnoj odluci haških sudija da hrvatske generale Gotovinu i Markača proglase nevinima i oslobode ih svake odgovornosti za „Oluju”, za izgon većine krajiških Srba sa njihovih vekovnih ognjišta, za ubistvo hiljada nevinih nenaoružanih civila, za granatiranje srpskih naselja i izbegličkih kolona i za sve zločine učinjene sa hrvatske strane tokom tragičnog međuetničkog sukoba na tlu razbijene Jugoslavije. Oslobađanjem Gotovine i Markača, Hrvatska je potpuno amnestirana za sve: dobila je opštu evroatlantsku indulgenciju, oproštajnicu grehova. Zaključak je samo jedan: Srbi su sami krivi za sve što im se desilo – sami su sebe ubijali; sami su spalili desetine hiljada svojih domova; sami su, na traktorima i prikolicama, dobrovoljno, sve uz pesmu, napustili svoja pradedovska staništa i otisnuli se u neizvesnost; sami su izabrali da godinama žive od milostinje, u bedi i oskudici, u kolektivnim izbegličkim centrima i kod malo manje bednih i oskudnih srodnika i prijatelja, pružajući pritom iracionalni otpor nastupajućoj demokraciji, hrvatskoj i evroatlantskoj...

Ovakav ishod kafkijanskog haškog procesa ne svedoči toliko o delotvornosti i čudotvornosti misâ i molepstvijâ „diljem Hrvatske” (u to mogu da veruju pojedini prostodušni župnici i njihovi vernici, ali ne i hrvatski biskupi, očigledno unapred dobro obavešteni) koliko svedoči o delotvornosti nekih drugih „čimbenika”, skrivenih od očiju javnosti. Ipak, nije nemoguće, možda čak ni suviše teško, pogoditi kakve to tajanstvene sile mogu da proizvedu čudo bez presedana u istoriji sudstva i civilizacije: prvostepena odluka osuđuje optužene ukupno na preko četrdeset godina robije, a drugostepena, pri drukčijem sastavu suda, proglašava ih nevinima. Komentaru premijera Srbije o ovom jedinstvenom fenomenu nema šta da se doda osim, možda, jedne napomene: i pored oslobađajućega „pravorijeka”, haška „pravda” ostaje zauvek pod senkom činjenice da su hrvatski „heroji domovinskog rata” oslobođeni glasovima trojice od ukupno deset sudija koji su učestvovali u oba suđenja.

Posle puštanja na slobodu Nasera Orića, a pogotovu sada, posle opravdanja „Oluje” i njenih izvršilaca, treba sa izvesnošću očekivati i oslobođenje još jednog uzornog demokrate i borca za ljudska prava – Ramuša Haradinaja. Svakom ko u sebi još nije zatro hrišćansku svest i ljudski ponos nameće se misao da haške presude nisu samo indulgencije hrvatskim „braniteljima” nego, još više, oproštajnice grehova njihovim pomagačima u pripremanju „Oluje” i saučesnicima u njenom izvršavanju. Tačno se zna ko su bili ti pomagači i saučesnici. Naravno, nikakve amnestije i indulgencije nisu predviđene ni za koga od celokupnog negdašnjeg srpskog vojnog i političkog rukovodstva, osuđenog na nešto manje od hiljadu godina robije ukupno, pa ni za generala kojem nije dokazana nijedna krivica, ali je osuđen zato što je po svom položaju „morao znati” (!) za postojanje „udruženog zločinačkog poduhvata”, kao ni za čoveka kome se sudi, i Bog zna do kada će mu se suditi, za klasični verbalni delikt, pritom blaži od ratnih pokliča pojedinih svetskih moćnika. Kod Orvela – sve životinje na farmi su jednake, a neke su malo više jednake. U Hagu – svi optuženi su jednaki, a neki su malo više jednaki.

Haški sud teško da posle svog najnovijeg podviga može da zadrži časni naziv suda, a ni atribut međunarodnog suda, budući da njegovu nepristrasnost ne osporavaju samo mala i slaba Srbija, ili Republika Srpska, ili Srpska Pravoslavna Crkva, nego i neke od najvećih i najuticajnijih zemalja sveta, kao i istaknuti intelektualci i ugledne ličnosti u zemljama Evropske unije i NATO-pakta, uključujući i SAD.

Uprkos ogorčenju i moralnoj indignaciji, neću se pridružiti onima koji bi haški tribunal najradije imenovali institucijom za gonjenje i kažnjavanje Srba, u međuvremenu satanizovanih i proglašenih krivcima za sve i svašta (tako nedavno i svetski poznata humanistkinja, Medlin Olbrajt, kulturno dovikuje nekim ljudima u rodnoj Češkoj: „Vi ste odvratni Srbi!”). Radije predlažem „politički korektnu” odrednicu haški kazneni tribunal. Jer, njegovi osnivači i finansijeri i tvrde da on kažnjava dokazane zločine, a pušta na slobodu nevine i uzorne građane, kao, na priliku, ovih dana dva hrvatska generala, a pritom Srbima niko ne brani da – glasno ili, još bolje, u sebi – pridev kazneni tumače kao ograničen na njih ili namenjen njima. Kome je, uostalom, u vrlom novom svetu i poretku stalo do mišljenjâ i osećanjâ minornih ili, po drugim izvorima, odvratnih Srba?

Prethodna politička elita Srbije ostala je zapamćena kao nosilac bezalternativnog evroentuzijazma, pa i pravog pravcatog evroidolopoklonstva. Današnja je evoluirala do evroopredeljenosti bez oznake bezalternativnosti. Nemam nameru da je pozivam na antievropsku poziciju zbog sramne haške presude, ali se nadam da će ta presuda znatno doprineti njenom otrežnjenju od nekih zanosa, odnosno da će kod nje preovladati moralno opravdaniji, duhovno zdraviji i istorijski realističniji duh – duh evrotrezvenosti i evropredostrožnosti. Bez njega će ona teško položiti ispit pred narodom, istorijom i budućnošću Srbije.

U svemu ovome javlja se i znak nade, a ujedno uteha svima nama: haška „pravda” nije ni jedina ni konačna pravda na svetu. Pored nje postoji i istorijska pravda na sudu moralne svesti i savesti čovečanstva, a iznad nje postoji i posle nje postojaće, doveka, večna pravda Božja, izraz Suda Božjeg. Sud Božji jedini je nepristrasan i sveobuhvatan: ne ispituje samo zlo i dobro na tlu bivše Jugoslavije nego svugde i kod svih.

Kao pravoslavni hrišćani, pozvani smo da živimo po pravdi i u ljubavi, imajući mir sa svima koliko do nas stoji, i da u molitvi ištemo od Gospoda dobar odgovor na sudu Hristovom.

(NSPM)