Odsjaji i senke Časnog krsta

(Politika, 3.10.2010)

Ima tome neko vreme kada sam Borisu Tadiću preneo svoje uverenje da, kao predsednik Srbije, ne sme da se krsti pred spomenikom Neznanom junaku na Avali jer Neznani junak ne mora da pripada srpskoj pravoslavnoj većini. Po svom uverenju mogao je da bude katolik, musliman, Jevrejin, protestant, budista. Ili ateista.

 Predsednikov savetnik, prekinuo je večeru, izvadio blokče i zapisao šta sam rekao. Tadić se ove godine, koliko sam proveravao, na Dan državnosti na Avali nije krstio.

Zašto se vraćam na ovaj detalj iz restorana „Franš“? Zato što me događaji suviše često dovode u dilemu da li je ova zemlja istinski svetovna – kao što određuje član 11 njenog Ustava, ili je sklona teokratiji – kao što zna da nagovesti praksa?

Zašto neki političari blagoslove svojih odluka redovno traže u Patrijaršiji? Kako je moguće da partijske slave obeležavaju i stranke levo od centra poput DS-a? Zar tako ne krnje svoj politički identitet udaljavajući čitavu državu od laicizma?

Zar su stranke otvorene samo za jednu veru ili etniju? Da li se tako gradi građansko jedinstvo? Da sve bude gore, ova novotarija – partijskih slava – sasvim je nepoznata srpskoj političkoj tradiciji. Jevtini, kratkovidi politikantski marketing učinio je da država podilazi crkvi sve zarad glasova pravih i novokomponovanih vernika.

Samo zato vladika banatski povodom spora oko jednog stana može sebi da dozvoli da kaže da je Vrhovni sud Srbije „slabiji od Srpske pravoslavne crkve, a i mlađi je. Zapamtite to dobro!“.

Polemika koju je zbog fotomontaže u „Blicu“ pokrenuo muftija sandžački Muamer Zukorlić, propraćena potom njegovom neprimerenom politizacijom, nova je potvrda do koje je mere religija prisutna u ovdašnjem političkom životu.

To što časni muftija traži za islamsku zajednicu nije ništa više od onoga što dobija pravoslavna zajednica. Ne može srpska država da aminuje da se od 2. avgusta do 13. septembra ove godine na svaku poštansku pošiljku naplaćuje deset para za gradnju crkve na Vračaru.

Korisnik poštanske usluge je u ovom slučaju Neznani junak. Možda bi radije dao tih deset para za svoju džamiju ili katoličko obdanište. Ili ih uopšte ne bi dao.

Crkva je, po zakonu, odvojena od države. Od države možda, ali ne i od vlasti koje se udvorički ponašaju prema „verničkim glasovima“.

Duboko sam uveren da su i aminovane ambicije SPC-a i neprihvaćeni zahtevi muftije Zukorlića previše za standarde jedne savremene, demokratske, evropske i sekularne države.

Prodor religije u svet politike nije ekskluzivno ovdašnji fenomen. Hrišćanski fundamentalisti u SAD dominiraju velikim delovima Republikanske strane. Vatikan je lobirao da Bog – kao ovde Kosovo – bude uključen u preambulu predloga ustava EU. Sekularni građani Izraela stalno strahuju da bi ortodoksni Jevreji mogli da ozakone svoje vrednosti.

Islam je svojim najrigidnijim oblicima ušao u politički život Irana, Nigerije ili Saudijske Arabije, dok se fundamentalizam širi po svim zemljama sa značajnijim brojem muslimana.

Od kada su oslobođene nasleđa socijalizma, i sve evropske zemlje tranzicije su se suočile sa snažnom renesansom vere. Od pravoslavne Rusije ili Rumunije, do katoličke Poljske ili Hrvatske, ulazak religije u politiku vidljiv je svakom. Mnogima preko mere bolno.

Sve ove zemlje su krenule u gradnju novog sistema vrednosti koji će ih približiti standardima Evropske unije. Ispostavlja se,međutim,da su na tom putu crkvi učinjeni ustupci koji su u koliziji sa principima sekularizma kakvi, manje ili više, od 18. i 19. veka karakterišu modernu Evropu koja nije „antireligiozna”, ali „Bogu zabranjuje da se meša u istoriju”.

U Hrvatskoj je, na primer, Rimokatolička crkva sistemski privilegovana na osnovu ugovora sa Vatikanom kakve ne poznaje nijedna druga evropska zemlja. Srbija je normativno sekularna država pa zašto onda ima ministra vera?

Računajući na to da dosta ljudi misli da se čovek opredeljuje „ili za crkvu ili za komunizam“, vlast i političari neprestano koketiraju sa crkvom. Ta dimenzija odnosa čini značajan deo sveopšteg populizma koji je zapahnuo i našu političku stvarnost.

Očito je prošlo vreme Zorana Đinđića koji se nije ustručavao da kaže da je ateista, ali je za obnovu beogradskog Hrama svetog Save učinio više od onih čiji politički identitet nestaje u dimu tamjana.

Naravno da suštinsko razdvajanje crkve i države ne znači i nemogućnost njihove saradnje, što potvrđuje uvođenje vojnih sveštenika po jedinicama Vojske Srbije i ispovedanje vere po garnizonima i kasarnama.

Možda nekome i to liči na nov ustupak države crkvi, ali inicijativa potiče od države i namenjena je svim vernicima – što već pripada sferi građanskih sloboda.

Mnogo više brine da crkva svojim političkim angažmanom uporno odbija da bude verska zajednica. Dva skorašnja primera: Sveti arhijerejski sinod SPC oglasio se u vezi sa Predlogom statuta AP Vojvodine. Potom je zbog reagovanja SPC-a povučen Predlog zakona o zabrani diskriminacije.

O čemu govori onaj ogromni krst podignut na ulasku u Kragujevac? Koga predstavlja, koga štiti? Verski i etnički čisti Kragujevac? Svojevremeno su se gradovi po Jugoslaviji nadmetali koji će imati veću bistu Josipa Broza. Njihovi naslednici se od Skoplja do Kragujevca danas takmiče u velelepnosti krstova.

Da ih stavimo na zgrade parlamenta? Primitivna idolatrija uvek je ista.

Istorija uči da se krstaški ratovi nisu vodili zbog krsta već su pohodi imali neke sasvim profane interese. Da li crkva političkim ambicijama zauzimanja teritorije gde joj nije mesto pokušava možda da nadoknadi smanjenje uticaja u njenoj isključivoj zoni odgovornosti – duhovnoj – izazvanoj crkvenim aferama, javnim sukobima u vrhovima, pohlepnim bogaćenjem dela sveštenstva?

Kako god bilo, država gubi atribute savremenosti i sekularnosti, dok se istovremeno nagrizaju temelji moralnog i duhovnog kredibiliteta crkve na kojima ona vekovima počiva.

Odustajanje od sekularizma po nekom nepisanom pravilu podrazumeva otvaranje sukoba gvelfa i gibelina. Doprinosi glorifikovanju većinske vere, u našem slučaju pravoslavne, što vodi rastu netrpeljivosti prema manjinskim verama: muslimanima, katolicima, protestantima, Jevrejima...

Srbija je dužna da se seti šta joj se sve događalo kada je raspirivan pogubni nacionalizam. Etno-mržnja je kamuflažno umesto muslimana bila usmeravana na „Turke“, umesto katolika na Hrvate. Rastao je i antisemitizam.

Ako se ova država klerikalizuje, ako se podrivaju njeni sekularni temelji, onda za to nije kriva crkva, već država koja se često ponaša kao da Ustavom nije od nje odvojena. Da vlast ima jasne ciljeve, da se poštuju precizno definisane zone delovanja crkve u politici i javnom životu, do toga ne bi dolazilo.

Varaju se političari koji misle da besprincipijelnošću osvoje glasove birača. Političar bez vizije vođenja države gubi poverenje naroda, kako vernika tako i ostalih.

Boris Tadić je, kao predsednik svih Srba, s pravom odustao od toga da se krsti pred spomenikomNeznanom junaku. Srpska pravoslavna crkva je apelovala da se izbegne nepotrebna politizacija današnjeg ustoličenja patrijarha Irineja.

Pokazalo se da je crkva ovoga puta bila mudrija od mnogih iz vlasti koji su – zarad sopstvene promocije – hteli da budu u Peći u veoma delikatnom trenutku.

Tu racionalnost SPC-a pohvaljujem. Izgleda da su predsednik Tadić i patrijarh Irinej neke stvari naučili, ali ne zaboravimo važan detalj: crkva je ta koja je i ovoga puta donela odluku. Ne država.

Povratak religije u politiku, i u javni život u celini, ozbiljan je izazov vladavini demokratski donetih zakona i građanskim slobodama koje uz njih idu. Samo naizgled bizarno poigravanje sa verom, čiji smo svedoci, nije ništa manje opasno od podgrejavanja nacionalizma.

No možda i grešim. Kvarim slavlje. Možda su pravoslavna crkva i autoritarna vlast za ovaj narod savršen koncept sreće.