О сабору у Никшићу - још се нисмо искоренили?!

Када сте рођени у херцеговачкој породици, онда су догађаји у Црној Гори, а нарочито у оном дијелу Херцеговине који данас припадају Црној Гори за вас ствар кућна, породична. Па како онда не поћи на Црквено-народни сабор заказан за 21.12.2019?

Тако смо пошли рано ујутро из Фоче за Никшић – раном зором, очекујући гужву како на магистралном и „међудржавном“ путу Фоча – Шћепан Поље – Никшић тако и на самом граничном прелазу Хум – Шћепан Поље. Гужве није било ни на поменутојм магистралном беспућу, ни на самом граничном прелазу (што ме је, морам признати, прилично зачудило).

Вече прије поласка смо провјерили са контактима у пограничној полицији да ли ће бити могућ пролаз и добили објашњење да ћемо моћи да уђемо, али није пожељно да носимо било каква национална или вјерска обиљежја. Осим напрног крста и подрасника других нисмо ни имали. Полиција је са обје стране границе била љубазна и сусретљива.

Кроз кишу и маглу смо допутовали у Никшић, тачно према плану, у 8:00 часова. На сваком од „скверова“ стајала је полиција: заустављамо се тамо гдје знамо да би требало скренути лијево ка Цркви Светог Василија Острошког, а који је очигледно затворен за саобраћај.

Љубазна полиција

Полиција нас љубазно упућује и гдје бисмо се и како могли паркирати. И то је један од трајнијих утисака: полиција је читавог тог дана била изузетно љубазна, па чак и некако посебно пажљива. Да ли ти људи некако слуте да им је посао такав да морају да слушају власт која се отела и чистом разуму и људском обзиру па том љубазношћу тихо нам саопштавају да и те како разликују оно што се баш мора од онога што се не мора?

Да ли у њиховој потреби да буду на руку некоме ко је дошао да каже како у људима има још светог, неотуђивог, бескомпромисног има и учествовања у нашој ствари? Не знам. Али схватам да им лако није.

Паркирамо у једној од побочних уличица. Киша тада још увијек пропадује, а народ из свих праваца сабира се Цркви. Улазимо у Цркви. Јутрење траје: познати, миленијумски усклици јеврејскога цара и хришћанског пророка, пјесма Богородици затим. Цијеливамо мошти Светитељеве. И одмах осјетиш онај исти мир који долази заједно са Свједоком Христове Силе. Неко достојанство Силе Божије.

Људи приступају и окупљају се. Крај кивота – момци у црногорским народним ношњама. Са лијеве стране, међу окупљеним виђенијим људима нарочито пажњу свих побуђује симболички битно присуство Миодрага Даке Давидовића.

Литургија херцеговачких епископа

Почиње литургија. Оно што ме одмах ражалостило јесте чињеница да су међу епископима који служе готово сви – један интимни круг пријатеља, најнепосредније повезаних истим поријеклом (из Црне Горе, Херцеговине, Крајине). Свјестан сам размимоилажења по многим питањима у нашем епископату. Али не постоји разлог, разуман, за својеврсни тихи бојкот једног црквено-народног сабора у једном тренутку када више нема простора та калкулацију.

Ниво агресије којој је изложена Српска Православна Црква у Црној Гори у посљедње вријеме сигнализује да је тамошња власт схватила да без поларизације народа никада до краја неће моћи да заокружи идентитетски пројекат: већ десет година је у њиховим рукама и нож (и метак) и погача (од разних бијелих сортимената), па се нису макли нигдје даље, а кетманство лажне елите и даље није у стању да убиједи масу која под притиском избора између друштвених привилегија (било каквих) и идентитета чини непрекидне компромисе, али не заборавља у којој Цркви би да приступи оном светом, оном изнад блатњаве свакодневице Историјски моменат у коме је црногорска олигархија одлично осјетила да насиље према Православној Цркви пролази у Украјини и Естонији под условом да си геостратешки „исправно“ оријентисан чини контекст за који можемо да наслутимо да омогућава ову агресију која не наликује на досадашње покушаје и трзавице.

Али, изгледа да су се већи играчи побринули да пацификују све балканске колонијалне управнике, укључујући и оне са „српским“ предзнаком, а преко њих и „симфонично“ нијеме великодостојнике јер просто не могу да вјерујем, поред све београдоцентричности и шумадијоцентричности многих али не свих од великодостојника у Србији да неко не осјећа колико је управо било битно да се покаже јединство са архијерејима СПЦ у Црној Гори.

Православна Црква Црне Горе?

Разговарајући ових дана са појединим пријатељима из Србије слушао сам мени сасвим непојмљиву тезу о „бојкоту“ Митрополита Амфилохија и осталих епископа окупљених на сабору због тога што, теза каже, иза свега се крије субверзивни план према коме би он требало да оснује некакву „аутономну“ или „аутокефалну“ али „канонску“ Православну Цркву Црне Горе

Иако се не може порећи да је Митрополит човјек који у онаквом контексту често лавира између разних слојева црногорског идентитета, понекад се поигравајући и са двосмисленошћу црногорства, мени ова теза по себи не дјелује вјероватно.

Али, узмимо да је непобитно тачна: то би само значило да је што хитније потребно пажњу Српске Православне Цркве пребацити на Црну Гору а сједнице Светог Архијерејског Сабора и Синода одржавати што чешће у Црној Гори, на Косову и Метохији (али и Републици Српској!)

Гдје је свештенство Републике Српске?

Српска Православна Црква јесте Пећка Патријаршија и сваки њен епископ, свештеник и вјерник не може гледати са мӯком и индиферентношћу шта се дешава у сваком од њених дијелова, управо као што ни цијела светосавска Црква не смије занемарити страдање своје браће у Украјини или Сирији.

Бар је Република Српска показала, учешћем Епископа захумско-херцеговачког и приморског Димитрија (коме се, успут, суторинска парохија и налази на простору Црне Горе) и Епископа бихаћко-петровачког Сергија да разумије и зна колико је битно литургијом и присуством одбранити Светиње.

Али у мисаоним екскурсима и животним недаћама враћамо се литургији. Царство Божије на земљи, људи окупљени, драги. Сусрећемо се, браћа, оци и пријатељи, измјењујемо коју ријеч. Стижу и прве вијести о томе да су зауставили све организоване доласке из Херцеговине и из Србије.

Претрес, па враћање са границе

На граници заустаљају народ, претресају и онда враћају. Свештенство, уколико путују аутомобилима, пуштају, уколико су у пратњи народа – не пуштају. Оци јављају да је народ вољан да сачека колико год буде трајала блокада границе да дође да се поклоне Светитељима. Не, народ не прихвата логику страха.

Власт је страх „догађања народа“, она настоји да разбије „критичну масу“. Али народ не долази да би се батргао са њиховим страховима. Иде да се поклони. И непрекидно долази. Не само да је Црква већ препуна. Сав плато испред ње је препун народа. А киша не само да не смањује. Пада и вјетром западује за врат. Некако се до нас пробија о. Александар Лекић, ђакон са Цетиња. Мокар као миш. Стајао је и он напоље два сата са народом. Озарен, радостан.

Народ који кисне кад већ не може да бос иде Острогу. И осјећаш да је све на своме мјесту. Да ће бити напада. Да нам предстоји некаква мучна и кишовита и магловита битка. Али да је народ Божији тај који зна. Који је спреман да себе даје. Да заборави оно са чиме данас живимо: потребу да се склониш у ћошак.

Причест и писма подршке

Народ се причешћује. Сав. Као да и тако понавља завијет Косовских јунака. Јер битака има разних. И разних етапа истих битака. Али само ако учествујеш у оној вјечитој, Христовој бици да Жртвом побједиш Насиље – можеш се надати учешћу у побједи Пасхалног Јутра.

Након Литургије – акатист Светом Василију Острошком. Читање писама подршке за која нисам сигуран колико су уопште дипломатски „мудар“ а колико потпуно противрјечан чин (у ком контексту је данас могуће читати писмо подршке и цариградског патријарха Вартоломеја и Његовог Блаженска кијевског Митрополита Онуфрија који је жртва дјеловања истог тог патријарха?)

Алиј, ако је тај моменат био некакво средиште потпуно непотребног прагматизма, моменат читања заклетве и опоруке Светог Василија Острошког јесте један од оних момената за које се вриједило родити!

Митрополит бесједи

Митрополитов потресни и потресени тон којим су ријечи записане хумским и острошким епископом допрле до народа као да их говори сам Свети Василије и једнодушно и једногласно народно „Амин! Амин! Амин!“ – неописиви осјећај јединства вјекова у једном Завијету који је нерушив и вјечит, који је уједно у стању да у нама пронађе исконске везе са пасовима наших предака који су њиме живјели и да дозове Царство Божије тим звучним „Амин! Амин! Амин!“

Да, народ, овај народ, народ који се и сам некако мигољи испод тешке стварности врло често несвјестан колико је оно што сматра вјековним ново а колико је искоснког хришћанства, понекад сасвим заспалог још у нама. Народ који кисне и из посљедњег и првог атома бића узвикује „Амин!“ – то смо ми. Још се нисмо раскоријенили, још су очи анђела брата на нашим лицима и наше на његовом.

Полазак дома. Киша. Немамо кишобрана. Киснемо срећни што бар тако сви и даље учествујемо у овом дану. Нека је киша. Нека пада дажд, кад нема снијега, Господе…

Сусрећем оца Слободана Лукића, бившег студента и старог пријатеља и његову супругу. Они нам дају кишобран. Не треба. Треба. Не треба. Треба. Треба. Треба киснути са овим народом и захвалити прихватањем пријатељу који ти каже: бринућу за тебе. Повратак ка Фочи кроз кишу и маглу и нешто што би на Пиви личило на буру.

(frontal.rs)