O ''metodologiji'' i ''činjenicama'' akademika Momčila Zečevića, recenzenta i branitelja knjige-plagijata Predraga Ilića

Preskromno je i preblago ako kažem da sam zatečen i zapanjen nakon čitanja teksta ''O ''metodologiji'' i ''činjenicama'' nekih kritičara knjige Predraga Ilića'' (diskusija na Okruglom stolu u Zavodu za proučavanje kulturnog razvitka Srbije, 9. juna 2007.g.) , koji je napisao uvaženi akademik Crnogorske akademije nauka i umetnosti (CANU) g. Momčilo Zečević i koji je, zajedno sa tekstovima ostalih učesnika na Okruglom stolu, objavljen na veb sajtu Nove srpske političke misli . I ne samo to. Ozbiljno sam se presabrao i zapitao da li smo se uvaženi akademik CANU Momčilo Zečević i moja malenkost, kao i još petnaestak naših sagovornika, 9. juna 2007. godine nalazili na istom mestu.

Uvaženi akademik CANU Momčilo Zečević me je ozbiljno doveo u dilemu da li da verujem svojim ušima i onome što sam 9. juna 2007.g. na Okruglom stolu od njega čuo ili da verujem svojim očima i onome što sam, nepunu godinu kasnije, pročitao, a što je uvaženi akademik CANU Momčilo Zečević napisao, potpisao i objavio. Na svu sreću, moja dilema je veoma kratko trajala zahvaljujući tome što postoji višesatni nemontirani video zapis sa Okruglog stola, koji su povodom knjige ''Srpska Crkva i tajna Dahaua'' Predraga Ilića organizovali Nova srpska politička misao i Udruženje za političke nauke Srbije 9. juna 2007.g. u Zavodu za proučavanje kulturnog razvitka Srbije u Beogradu.

U svakom slučaju, na početku valja konstatovati da je uvaženi akademik CANU Momčilo Zečević pogodio samo datum i povod. Na žalost, sve ostalo je promašio i bestragao. No, i to je dovoljno. Da je Zečević kojim slučajem promašio i datum i povodom onda ne bismo ni mogli da polemišemo.

Nakon pregleda video-zapisa sa Okruglog stola i njegovog upoređivanja sa onim što je uvaženi akademik CANU Momčilo Zečević napisao da je toga dana i tom prilikom izgovorio - ustanovio sam da je reč o čistom falsifikatu. Jedino što u tome vidim da je dobro odnosi se na činjenicu da uvaženi akademik CANU Momčilo Zečević nije falsifikovao druge nego sebe i po tome će, na moju veliku žalost, ostati poznat i u naučnoj i u široj javnosti!

Dakle, uvaženi akademik CANU Momčilo Zečević je falsifikovao jedan događaj iz nedavne prošlosti, tj. svoju diskusiju sa Okruglog stola od 9. juna 2007. godine. Uvaženi akademik CANU i doktor istorijskih nauka g. Momčilo Zečević je na taj način u ovom slučaju pokazao ne samo novu nego i sopstvenu ''metodologiju'' prilikom pristupanja određenim ''činjenicama'' i događajima iz nedavne prošlosti, a Okrugli sto o knjizi-plagijatu Predraga Ilića (na kome su se sreli i svoje stavove izneli neistomišljenici) svakako predstavlja događaj iz nedavne prošlosti koji niko, pa ni Zečević, nema pravo da falsifikuje, bestraga i prekomponuje.

Pošto je uvaženi akademik CANU i doktor istorijskih nauka Momčilo Zečević pribegao falsifikatu kao metodu prilikom sopstvenog pristupanja događaju iz nedavne prošlosti u kome je učestvovao i o kome, pored validnog i kvalitetnog video zapisa, postoji i petnaestak živih svedoka - njegovih sagovornika onda takav postupak svakog čoveka od logike i zdravog razuma navodi na razmišljanje o tome kako je ovaj uvaženi crnogorski naučnik ''metodološki pristupao'' događajima iz dalje prošlosti o kojima je pisao, a u kojima nije učestvovao i o kojima nema ni video zapisa, a ni živih svedoka. Osim loše namere i nedopustivog nenaučnog pristupa u ovom slučaju, ostavljam mogućnost da je seda glava uvaženog akademika CANU Momčila Zečevića razlog ovakvom ''metodološkom pristupu'', ali ga onda ubuduće, ako je to u pitanju, radi njega samog, treba držati podalje od olovke!

Istine radi, čitaoce, a i uvaženog akademika CANU Momčila Zečevića, recenzenta knjige-plagijata i branitelja esdebeovskog plagijatora Predraga Ilića, moram da podsetim na zajednički dogovor organizatora Okruglog stola i svih učesnika. Svaki učesnik na Okruglom stolu je imao pravo da iznese svoje uvodno izlaganje o temi, a potom i da, kroz učešće u diskusiji, potvrdi ili oponira iznetim stavovima i mišljenjima ostalih učesnika. Svi su, pa i Momčilo Zečević, prihvatili ponuđena pravila i saglasili se njima. Takođe, svi su prihvatili obavezu da organizatorima Okruglog stola u razumnom roku dostave svoja izlaganja i diskusije u pisanoj formi. Svi učesnici su dobili pravo i mogućnost da u svoje diskusije unesu i nešto za šta, zbog vremenskog ograničenja i većeg broja učesnika, nisu imali priliku da saopšte, ali se podrazumeva da se izrečeno ne može brisati gumicom, a neizrečeno postavljati u nivo izrečenog. Niko, dakle, pa ni crnogorski akademik Momčilo Zečević, od organizatora Okruglog stola nije dobio pravo da falsifikuje i menja sadržaj izrečenog u izlaganju i diskusiji nego samo da izrečeno stilizuje, lektoriše i eventualno dopuni. Objavljeni sadržaji izlaganja i diskusija učesnika Okruglog stola to pokazuju i dokazuju. Postignuti dogovor, koji spada u nivo intelektualnog poštenja i korektnosti, prekršio je uvaženi akademik CANU Momčilo Zečević i to falsifikovanjem svoje diskusije. Falsifikat se dogodio nakon što je na sajtu Nove srpske političke misli objavljen tekst moje diskusije na Okruglom stolu koja je, inače, krajnje nepovoljna po njega kao recenzenta knjige-plagijata.

Po svemu sudeći, izgleda da je uvaženi akademik CANU Momčilo Zečević tvrdo verovao da neću objaviti sve ono što sam kao primedbe izneo u svojoj diskusiji na Okruglom stolu kako na račun Predraga Ilića kao tvorca knjige-plagijata tako i na račun Zečevića kao recenzenta knjige-plagijata. To mi je uvaženi i u falsifikatu uhvaćeni akademik CANU Momčilo Zečević, prilikom jednog slučajnog susreta u hodniku Istorijskog instituta u Beogradu, napomenuo u zavijenoj formi. Međutim, kada je na veb sajtu Nove srpske političke misli video da sam, poštujući dogovor i pravila koja su odredili organizatori Okruglog stola i koja su svi učesnici prihvatili, objavio sve ono što sam saopštio onda, pretpostavljam, uvaženi crnogorski akademik nije verovao da ću uporediti ono što je rekao na Okruglom stolu 9. juna 2007.g. sa onim što je objavio nepunu godinu kasnije. Bojim se da je uvaženi akademik CANU Momčilo Zečević Okrugli sto na kome smo učestvovali doživeo kao priču radi priče u kojoj ćemo mi mlađi, ''zapanjeni njegovom veličinom'', kao aksiome prihvatiti sve ono što on o nečemu, a u ovom slučaju o navedenoj knjizi-plagijatu, izrekne.

Uz dužno poštovanje Zečevićevih godina, sede glave, zvanja i znanja, ipak ne spadam u one koji će se u ime toga pogađati oko istine i zbog toga prelaziti preko kleveta koje klevetnici iz UDB-e ili SDB-a, uz podršku svojih mentora i recenzenata, izriču na račun moje Crkve i moga naroda.

Akademik Zečević poturanjem falsifikata umesto originala svoje diskusije nije samo grubo postupio prema mojoj malenkosti. Na žalost, na takav način je obmanuo stotine hiljada čitalaca tekstova na veb sajtu Nove srpske političke misli, ali je, bez razloga, potcenio i koeficijenat inteligencije uredništva veb sajta, a, bogme, i svih nas – njegovih sagovornika navedenog dana na navedenom mestu.

S obzirom da su čitaoci i posetioci veb sajta Nove srpske političke misli imali priliku da pročitaju tekst Zečevićeve falsifikovane diskusije, dužan sam da njihovoj čitalačkoj pažnji ovom prilikom, na kraju ovog mog odgovora, u vidu priloga učinim dostupnom i prepustim tekst originalne, nefalsifikovane diskusije uvaženog akademika CANU Momčila Zečevića.

Iz teksta originalne Zečevićeve diskusije se jasno uočava da on tog dana uopšte nije polemisao sa mojom malenkošću nego sa drugim učesnicima. Još manje mu ide u prilogu veoma uočljiva i lako proverljiva činjenica da je bio prisutan kada sam, pored ostalih, iznosio primedbe i o knjizi-plagijatu i njemu kao recenzentu knjige-plagijata. Međutim, čitaoci su obmanuti sadržajem objavljenog teksta falsifikovane diskusije kako bi stekli uverenje da je crnogorski akademik Zečević bio jako kuražan, pa je meni kao svešteniku i magistru očitao bukvicu baš onako kako on to ume i kako mu priliči!?!

Nije, zaista, bilo potrebe za ovakvom pucibrukom uvaženog akademika CANU Momčila Zečevića. Red je bio da objavi ono što je rekao onako kako je rekao, a ne bi bilo problema da je u nekom novom tekstu pokušao nemoguće, tj. da popravlja izgubljene položaje pogotovo ako mu je docurela naknadna pamet ili ako su mu pristigla neka nova saznanja.

Postavlja se pitanje: zašto je uvaženi akademik CANU Momčilo Zečević iz teksta svoje diskusije na Okruglom stolu izbacio ono što je izgovorio, a ubacio ono što nije izgovorio? Verovatno zbog toga što nije zadovoljan izrečenim. Sa onim što je uvaženi akademik CANU Momčilo Zečević rekao, a bogme ni sa ovim što je predstavio da je rekao, nisu, kako čujem, zadovoljni ni ostali, jer se od jednog profesionalnog istoričara (kako Zečević sam sebe voli da naziva), a uz to i akademika CANU, očekivalo i poštenije, i odgovornije, i stručnije, i bolje, i sistematičnije, i zrelije, i dublje i, naravno, argumentovanije. Momčilo Zečević se, u cilju popravljanja izgubljenih položaja u ovoj raspravi, upustio u izmišljanja i naknadno otvaranje novih pitanja kojih se nije setio tokom rasprave.

Meni, nakon obavezne konstatacije o Zečevićevom falsifikatu sopstvene diskusije, ne preostaje ništa drugo nego da mu odgovorim na ono što u diskusiji na Okruglom stolu nije govorio te što je naknadno smatrao da treba da iznese kao primedbu.

Zečević je na početku teksta falsifikovane diskusije zamenio teze i optužio i mene i još neke sagovornike na sledeći način: ''Mislim da je krajnje deplasirano i nekorektno osporavati pravo trojici profesionalnih istoričara, univerzitetskih profesora, da kao recenzenti imaju svoj stav o Ilićevoj knjizi, svoje uverenje o celishodnosti njenog objavljivanja, ne samo zbog struke kojoj pripadaju, već i zbog naroda kome žele da služe''. Ni moja malenkost, a ni bilo ko od ostalih sagovornika koji su se kritički osvrnuli na pomenutu knjigu-plagijat nijednom jedinom rečju nismo osporavali ni Zečeviću ni preostaloj dvojici recenzenata pravo na stav i mišljenje o knjizi-plagijatu. Iznete su ozbiljne zamerke recenzentima, ali niko im, tom prilikom, nije osporio ni stručnost, ni pravo, ni pobudu, ni interesovanje da budu recenzenti pomenute knjige-plagijata.

Pitanje odgovornosti recenzenata je upravo samokritično pokrenuo uvaženi akademik CANU Momčilo Zečević i to na početku svog izlaganja (a govorio je prvi). Zečević je konstatovao, valjda da bi bio ubedljiviji, da ''u čitavoj dosadašnjoj javnoj polemici pada u oči činjenica da niko nije pominjao recenzente koji su ocenili vrednost Ilićevog rada i preporučili ga za objavljivanje. I to očigledno nije bilo slučajno, jer su i recenzenti odgovorni ako su stali iza nekog rukopisa koji ne sadrži naučne i stručne kvalitete ili ima bilo kakve vannaučne pobude i ciljeve''. Ove reči je na Okruglom stolu izgovorio, a potom i na veb sajtu Nove srpske političke misli pod svojim imenom i prezimenom objavio uvaženi akademik CANU Momčilo Zečević. Kada sam se tokom diskusije samo ukratko osvrnuo na ovu Zečevićevu konstataciju, a pre mene i mr Budimir Aleksić, onda uvaženi akademik CANU Momčilo Zečević nije reagovao. A kada sam rečeno i objavio onda se uvaženi akademik CANU Momčilo Zečević našao uvređen do bola pri čemu bi i meni, a izgleda i drugima rado osporio pravo da imamo i iznosimo svoj stav o knjizi-plagijatu o kojoj smo govorili i čiji smo plagijat i nenaučnost dokazali. Uvaženi akademik CANU Momčilo Zečević je verovatno smatrao da je za sve nas više nego dovoljno to što on ima svoj stav o toj knjizi te da niko drugi nema pravo, a ni razlog da se o tome izjašnjava. Na žalost, uvaženi akademik CANU Momčilo Zečević je napred izneto izmislio kako bi na početku krenuo u napad vodeći se onom da je napad najbolja odbrana. Potvrda za ovakvu konstataciju nalazi se na video materijalu sa Okruglom stola koji uvaženom akademiku CANU Momčilu Zečeviću može da osveži pamćenje, ali i koji svakom zainteresovanom čitaocu mogu da pružim na uvid.

Kad promaši prva obično promaši i naredna. Tako je i kod uvaženog akademika CANU Momčila Zečevića. Odmah je mene i mr Budimira Aleksića optužio da ''demagoški i politikantski diskvalifikujemo autora i recenzente knjige o kojoj govorimo'' ocenivši, naravno naknadno, a ne pred nama, ''da zaista nema smisla to da slušamo (misleći na sve učesnike Okruglog stola – prim. V.DŽ.). Zečević je kompartijski, jednopartijski, ideološki istoričar i to znaju vrapci na granama i on je sebe u nauci sa svojom podrškom knjizi-plagijatu dovoljno politikantski diskvalifikovao tako da nema potrebe da ni ja, a ni bilo ko drugi tome nešto dodaje niti bi imalo šta više da se dodaje. Iako je sve to tako, na Okruglom stolu ga nisam na bilo koji način ni kao čoveka ni kao istoričara uvredio.

Primedbe koje sam u diskusiji izneo i uputio na račun sve trojice recenzenata i dalje stoje i nema potrebe da ih ponavljam. Znam da te primedbe bole te da ozbiljno narušavaju naučni kredibilitet recenzenata, ali bole i nepravda i bezbroj kleveta koje su zbog te knjige upućene na račun Srpske mučeničke Crkve. O tome Zečević ne razmišlja. U opsednutosti svojom veličinom i zvanjima za Zečevića je važno da ga niko ne dira, a kad se udara i kleveće po Srpskoj Crkvi, pa i sa njegovom naučnom preporukom i recenzijom, i to još od višedecenijskog oficira tajne komunističke policije zaduženog za Crkvu, onda to i nije nikakav problem. Udaralo se toliko decenija, a Zečević je, kao i mnogi slični njemu, ćutao, a da ne kažem i odobravao.

Zečević se u svom falsifikatu pokazao i kao svojevrsni manipulator. Vezujući se za moju rečenicu da ''do pojave ove knjige nikada nisam čuo za Predraga Ilića'', Zečević želi da manipuliše pa, koristeći svoju ideološku i decenijama primenjivanu ''metodologiju'', izvodi sledeći ''zaključak'': ''Ako je tako, onda treba verovati da Ilić kao ''dugogodišnji visoki oficir tajne komunističke policije zadužen za Crkvu'', i kasnije, u demokratskoj vladi DOS-a, 2001.-2004. godine, kao pomoćnik ministra unutrašnjih poslova, i nije bio neki opaki ''udbaš'', jer bi, u protivnom, za njega morao znati''. Odakle bih ja i kako bih ja mogao da znam za Predraga Ilića kao oficira tajne komunističke policije zaduženog za Crkvu? To sam saznao u isto vreme kada su saznali i drugi čitaoci i to iz uvoda knjige-plagijata. Nema razloga da podvlačim da sam bio iznenađen drskošću jednog udbaša-esdebeovca i pripadnika čitavog korpusa dojučerašnjih gonitelja Crkve da se u ovom tzv. tranzicionom periodu presvlači i pod naučnom obrazinom javlja kako bi, nakon gonjenja, svojim drskim i bezočnim klevetama, a sa Zečevićevom preporukom, prikivao Srpsku Crkvu na stub srama optužujući je za tobožnje ''namerno stvaranje mita o Patrijarhu Gavrilu i Svetome Nikolaju Žičkom''.

Crnogorski akademik Zečević je izgleda zaboravio šta je govorio na Okruglom stolu 9. juna 2007. godine pa kaže da ga ''optužujem da Lakićevu knjigu nije čitao, a recenzirao ju je, te da je tako potpisao dve suprotne tvrdnje koje iznose Lakić i Ilić o boravku Patrijarha Dožića u nemačkom zatočeništvu i u logoru Dahau''. Neverovatno je, ali istinito da Zečević pokušava da meni pripiše sopstvene reči. U diskusiji sam konstatovao i dokumentovao činjenicu da se Zečević pojavljuje kao recenzent dvojici autora koji o Patrijarhu Gavrilu dijametralno suprotno pišu. Zečević mi je, dok sam to izgovarao, upao u reč i pred svima glasno rekao da Lakićevu knjigu nije čitao, a pojavio se kao njen recenzent. Dokaz za ovo nalazi se u izvornom, nefalsifikovanom tekstu Zečevićeve diskusije. I, pošto se izrekao, sada bi da mene prikaže kao onoga koji njega optužuje za nešto što je sam rekao i što ni ja, a ni ostali prisutni nikako i ne bismo mogli da znamo!?!

Uvaženi akademik CANU Momčilo Zečević se veoma uvredio zbog mojih, a i zbog kritika još nekih sagovornika. Umesto da je pokušao da argumentovano dokaže da nismo u pravu, Zečević je u tekstu falsifikovane diskusije ocenio da ''nema smisla da od crkvenih istoričara sa titulama magistara slušamo demagoške i politikantske kvalifikacije autora i recenzenata knjige o kojoj govorimo''. Osim konstatacije da je Predrag Ilić ''udbaš'', tj. esdebeovac (kako insistira da ga nazivamo) ni jedne jedine ružne reči na tom skupu nije bilo. Jeste bilo žive i temperamentnije diskusije, ali uvreda i neprimerenih reči nije bilo (o tome svedoči i neformalni zaključak skoro svih učesnika Okruglog stola). Pojedini biografski detalji Predraga Ilića koje sam pomenuo ne predstavljaju nikakvu pikanteriju nego pozivanje na ono što je o sebi u pomenutoj knjizi-plagijatu naveo Ilić. To ni u kom slučaju ne može da uputi na zaključak da sam se bavio Ilićem kao ličnošću niti da sam se bavio (pr)ocenjivanjem Ilićeve esdebeovske biografije. Mene Ilić kao ličnost ne interesuje kada govorim i pišem o pomenutoj knjizi-plagijatu već me interesuje profesionalna deformacija ličnosti kao posledica obaveštajne službe koju je Ilić decenijama obavljao u tajnoj komunističkoj policiji, a ta služba je u Srbiji, kao što je svima poznato, uglavnom bila uperena protiv Srpske Crkve, tj. episkopata, sveštenstva, monaštva i vernog naroda Božijeg.

U cilju skretanja pažnje kritike i javnosti na drugu stranu uvaženi akademik CANU Momčilo Zečević nas je u tekstu falsifikovane diskusije obavestio da je Predrag Ilić autor knjige ''Vatikan i slom Jugoslavije''. Zečević za tu knjigu tvrdi da je ''uspešno odbranjena doktorska disertacija na Pravnom fakultetu u Beogradu''(kao da postoji neuspešno odbranjena doktorska disertacija!?!). Zečević, na žalost, ne samo da nije pročitao tu knjigu nego nije pročitao ni njen predgovor, a ni pregledao njen sadržaj. Da je uvaženi Zečević makar prelistao knjigu ''Vatikan i slom Jugoslavije'' video bi da ona ne predstavlja Ilićevu disertaciju pošto je naslov Ilićeve disertacije ''Jugoslovensko-vatikanski odnosi od početka Drugog svetskog rata do napada na Jugoslaviju''. Knjiga koju u tekstu falsifikovane diskusije pominje uvaženi akademik CANU Momčilo Zečević predstavlja Ilićev magistarski i doktorski rad. Zečević u tekstu falsifikovane diskusije za tu knjigu navodi da se ''među stručnjacima, po svom značaju, svrstava odmah iza dela Viktora Novaka, Branka Petranovića i Dragoljuba Živojinovića''. Međutim, Zečević je na Okruglom stolu pred svima saopštio da ''Ilić nije neki poznati istoričar – da nam bude jasno. Uradio je jednu solidnu knjigu. Uradio je nekoliko tih priloga. On je više pedagog nego pisac u tom smislu''. Kada čitalac pročita i ono što predstavlja nefalsifikovani i ono što predstavlja falsifikovani tekst diskusije uvaženog akademika CANU Momčila Zečevića po istom pitanju onda zaista dolazi u dilemu da li, kada i koliko uopšte sme da mu veruje. Bojim se da to uvaženom akademiku CANU kao dobrom poznavaocu Ilićevog spisateljstva još uvek nije jasno te da ni on još uvek ne zna da li, kada i koliko i sam sebi sme da veruje. No, ima i vremena, a biće i prilike da se uvaženi akademik CANU konačno odredi po ovom, a i po nekim drugim pitanjima. Smatram da je bliže istini stav koji je uvaženi akademik CANU Momčilo Zečević izneo na Okruglom stolu, tj. da Ilić nije neki istoričar i da nije poznat u naučnim krugima, a da nas policijski i politički krugovi ne interesuju. Uostalom, i Zečević se ogradio od Ilićevih istupa u javnosti povodom knjige-plagijata. Slobodno se može konstatovati sledeće: da nije bilo takve neprimerene medijske akcije i kleveta koje je, povodom knjige-plagijata, izneo protiv SPC, Predrag Ilić bi za širu i užu naučnu javnost i dalje ostao anonimus.

Na žalost, uvaženi akademik CANU Momčilo Zečević nije odgovorio na ozbiljne i argumentovane primedbe koje sam izneo na račun knjige-plagijata. Umesto toga, a nemajući adekvatne argumente, uvaženi crnogorski akademik je u tekstu falsifikovane diskusije pokušao da skrene pažnju tvrdnjom da su ''i mladi skojevci, za koje uvek bio ''četnički sin'', imali više takta i stila kada su ga napadali i gurali nazad''. Uz dužno poštovanje, moram da napomenem da me apsolutno ne interesuje biografija Zečevićevih roditelja. Smatram da je njihovo uvođenje u kontekst knjige-plagijata i ove rasprave apsolutno neprimereno. Takav pristup ne potiče iz naučne metodologije. U pitanju je neka druga metodologija u koju su se, verovatno sa željom da ostvare neki interes i kritičare navedu na nenaučnu sentimentalnost, upleli i Predrag Ilić i Momčilo Zečević.

S obzirom da je Zečević pomenuo da je navodno decenijama bio napadan kao ''četnički sin'' moram da napomenem da ni onima koji ga decenijama poznaju nije poznato da je negde javno napadan, a posebno ne kao ''četnički sin''. Postavlja se pitanje: zašto bi skojevci napadali Zečevića koji je bio višedecenijski član Saveza komunista Jugoslavije? U toj partiji je bio sve dok se ona nije raspala. Što se tiče odnosa između četnika i partizana kao pitanja koje je, opet mimo teme Okruglog stola, otvorio uvaženi akademik CANU Momčilo Zečević, moram da kažem da bi njegova misao o tome bila izuzetno dragocenija da je stao na stranu istorijske istine ako ne ranije, a ono makar pre dvadesetak godina, kada je objavljena knjiga ''Saveznici i jugoslovenska ratna drama'' dr Veselina Đuretića. Niko nije zapazio da se uvaženi akademik CANU Momčilo Zečević ni tada, a ni kasnije o tome oglasio kao što sada ''hrabro ustaje'' protiv Zakona o izjednačavanju prava četnika i partizana kao pripadnika dva anti-fašistička pokreta, koji je legitimno usvojen u Skupštini Srbije i koji, inače, predstavlja mrtvo slovo na papiru.

Uvaženi akademik CANU Momčilo Zečević mi kroz tekst falsifikovane diskusije naknadno poručuje ''da bi trebalo da znam da je istraživanja o SPC-u kao mlad magistar započeo pre nego što sam se ja i rodio, da je doktorirao na dominatno crkvenoj tematici – klerikalizmu Katoličke crkve, da je istraživao SPC u dijaspori i da se nije bavio ovom temom zato što mu nisu omogućena istraživanja u arhivu Svetog Sinoda SPC-a''. Primio sam k znanju ova dodatna Zečevićeva obaveštenja, ali i ona iziskuju određena pojašnjenja i komentar. Ni iz jednog relevantnog izvora, pa ni iz biografije Momčila Zečevića, koja je dostupna na veb sajtu CANU, nisam mogao da saznam ni jednu informaciju o Zečevićevim navodnim istraživanjima o SPC (a ne o SPC-u, kako pogrešno piše akademik Zečević). Nisam, naravno, o tome mogao ni da pročitam ništa pošto uvaženi akademik CANU Momčilo Zečević o tome nigde nije ništa ni objavio. Zečević je u tekstu nefalsifikovane diskusije rekao da je 1959.g. u Institutu društvenih nauka napravljen projekat ''Država i SPC'' te da je on bio zadužen za ta istraživanja. Međutim, u biografiji uvaženog crnogorskog akademika Momčila Zečevića piše da se 1959.g. zaposlio u Institutu za izučavanje radničkog pokreta, a ne u Institutu društvenih nauka. Ako se sve ovo zna onda se može zamisliti koliko su za Srpsku Crkvu tematski bila vezana i kakva su bila istraživanja koja su u vreme najgore brozomore poveravana Institutu za izučavanje radničkog pokreta u kome se uvaženi akademik CANU Momčilo Zečević zaposlio i započeo neka, do dana današnjeg nedovršena, istraživanja pre nego što sam se ja i rodio!?! Dobro je poznato kakvi su bili i za kakve potrebe su služili razni komunistički instituti (čast retkim izuzecima), pa je sasvim prirodno i razumljivo da nikome od vladika iz tadašnjeg Svetog Sinoda, a ni godinama kasnije nije padalo na pamet da komunističkim istoričarima poverava crkvenu arhivu i ulazi u takvu neveselu priču.

Kao što se vidi u napred citiranom delu teksta falsifikovane diskusije, Zečević tvrdi da se ''dalje nije bavio ovom temom (SPC-om) samo zato što mu nisu omogućena istraživanja u arhivu Svetog Sinoda SPC'' (a ne SPC-a, kako pogrešno piše uvaženi akademik). Međutim, uvaženi g. Zečević nas je u originalnoj, izvornoj, tj. nefalsifikovanoj diskusiji na Okruglom stolu 9. juna 2007.g. obavestio da ga je od tog projekta tvrdnjom ''da je budala'' zapravo oterao Milutin Morača, narodni heroj, general i funkcioner tzv. Savezne verske komisije. Zečević nam je na Okruglom stolu saopštio da se nakon tako neprijatnog razgovora sa Milutinom Moračom uplašio i da je odustao pošto ga je Morača oterao te da se tom temom nije više bavio. Ne čudim se osionosti Brozovog generala Milutina Morače što je u mladom, poletnom i, doduše, nekuražnom asistentu i budućem akademiku CANU prepoznao budalu. Ali, konstatujem da je rečnik Milutina Morače u slučaju Momčila Zečevića bio neprimeren i smatram da je bilo mudrije da je uvaženi akademik CANU sve ovo ostavio za neku drugu priliku, a što je naknadno optužio Srpsku Crkvu kao instituciju koja je ometala njegov naučni razvoj!?!.

Iz biografije uvaženog akademika Momčila Zečevića, koja je dostupna na veb sajtu CANU, saznao sam da je početkom šezdesetih godina HH veka bio u Americi i Kanadi. Međutim, u crkvenoj dokumentaciji nije zabeleženo da je vršio bilo kakva istraživanja u tamošnjim crkvenim arhivama. Ne bi bilo teško izvesti takav zaključak sve i da nema dokumentacije o tome. Crkvena arhiva je do 1979.g. bila u posedu Eparhije Američko-Kanadske u Manastiru Svetoga Save u Libertivilu kod Čikaga. Ta eparhija od 1963. godine, nakon što je Brozov režim prouzrokovao crkveni raskol u Americi, nije bila pod patronatom beogradske Patrijaršije. Sveti Arhijerejski Sabor SPC je tri nove eparhije u Americi i Kanadi (Srednjo-američka, Zapadno-američka i Istočno-američka i kanadska) osnovao 1963. godine, a to znači da one u to vreme i nisu imale nikakvu arhivu osim tekuće dokumentacije. Da ne govorimo o tome da blaženopočivšem Episkopu Američko-Kanadskom Dionisiju (Milivojeviću) kao dokazanom anti-komunisti ni u snu ne bi palo na pamet da arhivu Eparhije Američko-Kanadske ustupa za istraživanje bilo kom komunističkom istoričaru, pa ni Momčilu Zečeviću. I logički je nemoguće da Zečević dobije na uvid crkvenu arhivu u emigraciji, a da je ne dobije u Beogradu.

Ne sporim da je Momčilo Zečević kao mlad magistar možda imao nameru da se bavi odnosom komunističke države i Srpske Pravoslavne Crkve, ali znam da o tome nije objavio nijednu knjigu što jasno govori da on po (ne)objavljenim radovima uopšte nije referentan za oblast istorije SPC. Sve i ako prihvatimo Zečevićevu naknadnu tezu iz teksta falsifikovane diskusije na Okruglom stolu da je zbog navodnog nedostatka arhivske građe, a ne zbog nerazumevanja Milutina Morače, odustao od istraživanja istorije SPC moram da kažem da uopšte nema potrebe da o tome naknadno informiše mene i čitaoce veb sajta Nove srpske političke misli. Bolje bi bilo da je o tome govorio Predragu Iliću kada mu je doneo rukopis knjige-plagijata na recenziju. Valjda je uvaženi akademik CANU Momčilo Zečević, poučen svojim bogatim naučnim iskustvom, morao da primeti da Predrag Ilić nije ni privirio u arhiv Svetog Sinoda. I umesto da se zbog tog ozbiljnog metodološkog propusta i nenaučnog pristupa ljutio na Predraga Ilića, uvaženi akademik CANU Momčilo Zečević se, naknadno i bez ikakvog razloga, ljuti na mene samo zbog toga što sam taj ozbiljni nedostatak uočio, na njega javno ukazao i stavio primedbu recenzentima!?!

Uvaženi akademik CANU Momčilo Zečević je u tekstu falsifikovane diskusije potvrdio da je komunistički istoričar. U trotomnoj knjizi koju sam poodavno objavio, a koja nosi naslov ''Stradanje Srbske Crkve od komunista'' neoborivo sam dokazao da su Brozovi komunisti za vreme i nakon završetka Drugog svetskog rata, uglavnom bez suda, suđenja i presude, ubili 480 sveštenika i monaha SPC, a da su Pavelićeve ustaše tokom četiri godine trajanja genocidne NDH ubili 219 srpskih sveštenoslužitelja. Žao mi je što uvaženi akademik CANU Momčilo Zečević nije, makar i u tekstu falsifikovane diskusije, javno osudio zločine koje su, po Brozovom naređenju, odmah nakon zvaničnog završetka rata nad sveštenoslužiteljima u Sloveniji počinili komunisti. Umesto toga, Zečević je u tekstu falsifikovane diskusije pokušao da relativizuje (da ne kažem i da opravda) te zločine tvrdnjom da ''oni (sveštenici) tamo (u Sloveniji) nisu u rukama držali Sveto Pismo'' nagađajući da li bi ''bolje prošli oni sveštenici SPC iz partizanskih redova da su, kojim slučajem, pobedili četnici, nedićevci i ljotićevci''. Prvo, Zečević ne zna da komunisti u Sloveniji nisu ubili 200 nego oko 90 sveštenika. Odgovorno tvrdim, a i svedočenja preživelih očevidaca idu u prilog tome, da ni 5% tih sveštenika nikada tokom rata nije bilo naoružano. Ali, sve i da su ti sveštenici bili naoružani, zar bi to bio dovoljan razlog da akademik CANU Momčilo Zečević opravda zločin koji je nad njima počinjen nakon zvaničnog završetka Drugog svetskog rata i to bez suda, suđenja, presude i prava na žalbu, a uz prethodno ponižavanje i mučenje do krajnjih granica? Za čuđenje je i to što uvaženi akademik CANU ni u naknadno saopštenom stavu, a, na žalost, ni u srcu nema ni jedne sastradalne ljudske reči za te nevine žrtve komunizma. Više od 90% sveštenika koje su u Sloveniji u drugoj polovini maja i prvoj polovini juna 1945.g. pobili Brozovi komunisti nisu bili ni četnici, ni nedićevci, ni ljotićevci. Oni su bili sveštenici i nisu bili komunisti. To im je, prema sudu njihovih mučitelja, ubica i dželata, bio jedini, dovoljni i neoprostivi greh na osnovu koga su ''udostojeni'' masovnih, neobeleženih i više od pola veka poganjenih i neopojanih grobnica oko Kamnika, Bistrice, Kočevskog Roga i drugih stratišta! Da ne govorim o tome da komunisti u Sloveniji nisu ubijali samo četnike, nedićevce i ljotićevce nego i nedužni narod koji je iz Crne Gore do Slovenije odstupao putem ''od Vezirovog do Zidanog Mosta''. Da li će uvaženom istoričaru i crnogorskom akademiku Momčilu Zečeviću biti od koristi ako ga podsetim da je svega 2000 nacista od 350 hiljada vojnika zloglasne Lerove grupe armija posle rata osuđeno za ratne zločine, a da su samo 23 od njih osuđeni na smrt streljanjem. Ne treba da naglašavam da su svi pripadnici Hitlerove i Lerove vojske bili naoružani i da su učestvovali u stravičnim zločinima nad nedužnim narodom gde god su došli, a bolje su prošli od naših paćenika i stradalnika nad čijim sudbinama, nakon šezdeset i više godina, u polimici sa mnom seiri ovaj crnogorski akademik!?!

Čitaoci ove polemike imaće priliku da o svemu ovome donesu svoj sud i zaključak. Međutim, ne mogu da se otmem utisku da je uvaženi akademik CANU Momčilo Zečević majstor ne samo za falsifikate i manipulacije nego i za skretanje teme raspravu na drugu stranu. Na žalost, u sva tri dela je uhvaćen. Na čitaocima je da procene koliko je i kada Zečević privržen istini, a koliko je i kada privržen sebi i svojim interesima u raznim režimima.

Na kraju, moram da zaključim da je potpuno prirodno što su se na istom poslu klevetanja Srpske mučeničke Crkve našli Ilić kao pripadnik tajne komunističke policije i Zečević kao komunistički istoričar. Dok se dosta njihovih ideoloških saboraca danas vešto krije po strankama i nevladinim organizacijama dotle pomenuti dvojac, iako zaogrnut nekim novim odorama, mlađe naraštaje navodi na pitanje: kako je to izgledalo nekada ako oni danas ovako falsifikuju i kleveću Srpsku Crkvu? No, i pored toga, gorostasne ličnosti Patrijarha Gavrila Ispovednika i Svetoga Vladike Nikolaja ostaju takve u istoriji, pamćenju i duši Srpskog naroda i njegove mučeničke Crkve.

NEFALSIFIKOVANA DISKUSIJA

AKADEMIKA CANU MOMČILA ZEČEVIĆA

NA OKRUGLOM STOLU O KNjIZI

''SRPSKA CRKVA I TAJNA DAHAUA''

7. juna 2007.g. u Beogradu

Pošto su svi učesnici Okruglog stola izneli svoje stavove o knjizi ''Srpska Crkva i tajna Dahaua'', nakon pauze, prvi se za diskusiju, uz obrazloženje da sa dr Đorđijem Borozanom, dopisnim članom CANU, žuri u neku privatnu posetu, javio akademik CANU Momčilo Zečević (njegovu diskusiju donosimo integralno, tj. nefalsifikovano i neautorizovano):

-''Javljam se prvi da kažem nešto što je dosta lično. Ja sam dosta bio u javnosti eksponiran u svoje vreme kad sam se ja bavio istorijom, kad sam ja bio mlad čovek itd. Mislim u javnosti u smislu istorijskih tema, istorijskih dijaloga, istorijskih razgovora itd. Poslednjih nekoliko godina, pa ima i više od decenije, izbegavam tu vrstu razgovora iz mentalnih, higijenskih razloga. Rećićete: penzionisao sam se kao ličnost. Nisam. Ja radim. Ja radim na vrlo važnim projektima, ali ne mogu da ulazim u razgovore, kad je o naučnim temama reč, koji zaista nemaju nikakve veze sa naučnom argumentacijom, metodologijom, a naročito ne sa onim ljudima koji su spremni tek što su zakoračili u svet nauke da dezavuišu ozbiljne, dokazane, afirmisane naučnike, naučne radnike ili istoričare poput recimo – ovo na adresu kolege Aleksića (Budimira – prim. V.DŽ.) – poput trojice recenzenata. Još će proći mnogo vremena da dobijete to naučno pravo za takve ocene da ignorišete, da ih pravite ignorantima, da oni nisu videli, da ne znaju šta je naučni metod, da ne znaju šta je to, da su to pali s tavana neki pa potpisali za pare ili ne znam ja veleizdajnici, strani plaćenici.

1959. godine, da krenem odatle da pokažem da nisam ignorant u ovoj oblasti, u Institutu društvenih nauka napravljen je projekat ''Država i Srpska Pravoslavna Crkva''. 1960. godine je upućen zvaničan poziv. Možda ću malo biti opširniji, ali ovo su argumenti za racionalisanje naše svesti itd, da ne pretvorimo ovakve rasprave u Skupštinu Srbije, na primer, da tako figurativno kažem. Ja sam otišao i dopis je otišao; ja lično, bio je vikar Sava Vuković , moj posle veliki prijatelj u Akademiji i tako dalje. I šteta je što je jedan takav velikodostojnik Srpske Crkve rano otišao. Nisam mogao dobiti, naravna stvar, nisam mogao dobiti Arhiv Svetog Sinoda. Nema šanse da se dobije. To je odgovor bio Crkve. To mi je on intimno rekao: ''Ta vrata nećeš otvoriti za duže vreme''.

Bio sam pre sedam, osam godina u prilici da budem sa uvaženim velikodostojnicima, vladikama Atanasijem , Amfilohijem i Irinejem Bulovićem , pa sam isto rekao: ''Ja pokušavam da se bavim problemima Crkve, države, društva, ali imam zatvoren zid, a bez vaših fondova ne pada mi na pamet, jer pokušavam da budem ozbiljan istoričar. Zašto ne date nekom svetovnom čoveku ili autoru mladome da napiše ''Komunisti i Srpska Pravoslavna Crkva'' i da nam odgovore za ceo taj period od četrdeset i kusur, pedeset godina. Da nam da odgovore, prave odgovore, danas u ovom vremenu.

E, sada još jedan detalj. Sa tim istim projektom 1959.g. odem kod Vite Petkovića u Versku komisiju Srbije, predam tamo, tražim sredstva da istražujem. Odem u Saveznu versku komisiju kod Milutina Morače , čuvenog heroja, generala, čuda, i neki njegov pomoćnik je bio neki Raca Perović , šef Udbe pa je mnogo zabrljao u Crnoj Gori pa ga stavili tu. Odnesem to i posle tri dana me pozovu da mi daju odgovor. Milutin Morača mi, a ja bio mlad čovek, asistent, početnik, kaže: ''Ti si budala''. A to sve verifikovano. Potpisali i Andrej Mitrović , Branko Petranović , Dragoslav Janković i svi i tako dalje. On kaže: ''Ti si budala. Ti hoćeš da razvališ odnose sa Crkvom. Mi dajemo 300 miliona i dva mercedesa. Jesi li normalan?'' I otera me, naravno, i ja se tu uplašim i više se nisam time bavio. E, kasnije sam počinjao dijasporu, radio sam u arhivima i Kanade, i Amerike i tako dalje tražeći odgovore na sukobe u dijaspori. Kad sam opet došao ovde nisam dobio građu i onda sam sve dao asistentima, Radmili Radić da nastave oni ako mogu da rade pod tim uslovima. I radili su i neki su došli. E, sad da se vratim da nastavim. Molim vas. Važno je. Biću kratak, zaista.

Predraga Ilića sam upoznao pre 25-30 godina kad je pisao, počeo da piše početnik, asistent. Došao je u Institut i da mu pomognem oko Katoličke crkve, oko Vatikana, Vatikana i Jugoslavije u Drugom svetskom ratu. Ja sam doktorirao na nekoj vrsti katolicizma u Ljubljani svojevremeno. I pokušao sam i pomogao i bio sam vrlo zadovoljan, da skratim, kad je izašla jedna knjiga o kojoj se niko nije oglasio. Interesantno. Tu knjigu nismo tangirali, nismo dirali, jer je dobro ošišao, dobro ošišao politiku Vatikana i katolicizma prema nama. Ali da je bar neko afirmisao! Ali zbog bratstva i jedinstva se nije smela ni afirmisati. Šta hoću da kažem? Ovo je vreme, ovu raspravu koju mi vodimo – vodimo u najprljavijem vremenu koje postoji, u ovoj partokratiji, u ovome ludilu, ovde su razvaline, ali da ne govorimo pogledajte Skupštinu da ne pričamo o tome. Na kraju krajeva tu su polemičari, poznati, afirmisani polemičari znaju kako to. Ja to ne bih mogao da izdržim.

Kako ćete da vodite ozbiljnu raspravu, naučnu raspravu danas kad je Skupština Srbije donela zakon, nepoznat u istoriji civilizacije, da izjednači četnike i partizane. Meni su oca ubili partizani. Imao sam ja velikih okapanja i bio u zatvorima. Ja sam na prvim studentskim demonstracijama bio prvi gost CZ-a samice. Prema tome, imam ja to iskustvo. Šta hoću da kažem? Ja sam pre neki dan držao predavanje na postdiplomskim na Filozofskom fakultetu istoričarima. Pa to je legitimni poziv na falsifikovanje istorije ljudi! Šta vam je? Pa to nije radila ni Francuska ni Norveška. To nije niko uradio. Znači, mi smo izgubili sve kriterijume. Onda je razumljivo i jasno zašto i danas imamo ovakvu vrstu dijaloga. Ovo je danas bilo korektno. Neću da ulazim u - komunisti i SPC. Pa, evo, oni nisu dali. Zašto bi kvarili kad su imali dobru vezu preko Krcuna, Ćose i tako dalje. Dovedu im, patrijarha im dovedu iz Drenove. Jel' tako? Sve to znamo. To je vreme. To je istorija. To je neminovno tako moralo biti, a ovakvu knjigu koja kaže: nisu pristali velikodostojnici da sarađuju sa Gestapoom. To treba afirmisati, a ne zakopavati. Ljudi, o čemu pričamo? Mi moramo tu svest istorijsku da racionalizujemo inače odosmo u bestraga. Nema nam izlaza. Nema nam šanse. Ima šanse, naravno, po onoj Pašićevoj, ali moramo se boriti.

Ovo je jedna od malih, ali važnih tema. Ima toliko tema koje čekaju svoje istoričare, neostrašćene, neplaćene. Sva ova tri recenzenta su pravoslavci, ali nisu profesionalni pravoslavci. Sva trojica su Srbi, ali nisu profesionalni Srbi.

Još dve rečenice. Prvo, treba objaviti recenzije ovih ljudi pa nek odgovaraju javnosti, a ja prvi. Objavite ove recenzije, ljudi. To je elementarna stvar, a nismo ih do kraja čuli. A čuli smo, recimo, tvoje (Boška Obradovića – prim. V.DŽ.) ostrašćene stavove, komentare i deljenje tako jednom ozbiljnom profesoru. I ja sam bio mlad čovek, pa sam bio za nešto ostrašćen. Ilić je ozbiljan. On je profesor. On je pedagog. On uči ljude koji sutra treba da nas štite. Prema tome, šta hoću da kažem? Teška su vremena za ovu vrstu razgovora. Dobro smo i ovoliko danas učinili. Napravimo još jedan korak. Gledajte da te strasti, te interese i strasti svedemo na neki racio. Hvala vam''.

Nakon akademika CANU Momčila Zečevića uzeo sam učešće u diskusiji. Na moju konstataciju da je akademik Momčilo Zečević recenzent i akademiku Zoranu Lakiću, koji ima suprotan stav od Ilića, i Predragu Iliću, akademik Zečević je rekao:

-''Tako je to u nauci. Ovoga (Zorana Lakića – prim. V.DŽ.) nisam čitao, a ovoga (Predraga Ilića – prim. V.DŽ.) sam čitao. Čujte da vam kažem. On je (Zoran Lakić – prim. V.DŽ.) akademik i on ima pravo bez recenzije da objavljuje''.

Nakon diskusije mr Budimira Aleksića o odgovornosti recenzenata zbog metodoloških propusta Predraga Ilića ponovo se javio akademik Momčilo Zečević:

-''I to smo mi potpisali. Mi, ignoranti, neznalice potpisali takvu jednu floskulu. To je ono što mene vređa. Ne vređa me. Ne, ali ako kažete. Pa on je radio uporednu analizu, on je svu literaturu, svu građu koja postoji i koja je dostupna, pa čak i ovu knjigu (''Srpska Crkva i fašizam'' Ljubice Štefan – prim. V.DŽ.) što je sam priznao i što ne uvažavate dobio na kraju, uzeo pa je uvrstio, uzeo, pregledao, nije ništa koristio. Čekajte da vam kažem. Mislim, ovo je jedna istražna radnja. Ovo da je radio čovek. Izvinjavam se. Dozvolite. Ja sam ovo doživeo. Prvo, Ilić nije neki poznati istoričar – da nam bude jasno. Uradio je jednu solidnu knjigu. Uradio je nekoliko tih priloga. On je više pedagog nego pisac u tom smislu. Ali, ovo jedan istražni sudija da je uzeo metodološki. Da, da. Ja ovo ozbiljno govorim. Pa, to je put ka istini. Pa, tako se sudi. Pa, tako se, mislim, on je to sitna creva, jedno, drugo, sat, dan, momenat, svu literaturu, kritička upoređenja. I to je vrednost njegove knjige. I ja ne bih potpisao nikad da je bilo šta tačno od ocene da je to dvadeset strana nečega, a ovo drugo ne valja ništa. I tako dalje. Mene niko nije ni platio i to smo i ja i moje kolege uradili iz dva razloga. Iz moralnih obzira i iz stručnih poriva da pomognemo ovom narodu da progleda više jedan puta normalno, racionalno, pragmatično, a ne večito u nekim mitovima''.