Početna strana > Debate > Crkva i politika > Novinarski ili doktorski falsifikat dr Zorana Petrovića Piroćanca?
Crkva i politika

Novinarski ili doktorski falsifikat dr Zorana Petrovića Piroćanca?

PDF Štampa El. pošta
Zoran Đurović   
četvrtak, 09. jun 2011.

Naslov ovog teksta je provokativan, ali ne toliko provokativan koliko „džingl” g. Petrovića koji kruži Srbijom: „Trebalo bi da bombardujete Srbe” (Papa Jovan Pavle Drugi – reči upućene predsedniku Klintonu tokom javnog pojavljivanja u Denveru). Autor ove izjave je dr Zoran Petrović Piroćanac[1], koji ju je publikovao u knjizi Izbrisati srpski virus, a otuda se ona proširila po raznim sajtovima (npr. sajt „Dveri”[2]) i forumima, pa je čak elaborirana i u drugim elektronskim formama.

Moje pitanje je jednostavno i ograničeno: Da li je Papa ovo rekao ili nije? Ukoliko Papa Jovan Pavle Drugi ovo nije rekao, moj naslov je više nego opravdan, i sledi da Petrović se ne bavi novinarstvom ili naučnim istarživanjem nego fabulacijama koje su motivisane drugim razlozima.

Jako je teško verifikovati izjavu u pitanju, jer Petrović – stvar nedopustiva sa novinarskog i naučnog stanovišta – ne navodi svoj izvor. Polazeći sa premisa Poperove teorije falsifikacije ova izjava ne može biti naučna, kao što nije naučna izjava: Jednorozi postoje. No, ono što se da učiniti je razmontiranje samog Petrovićevog teksta da bi se došlo do istine. On veli da su ove reči upućene predsedniku Klintonu tokom javnog pojavljivanja u Denveru. Naši elementi su: Klinton, javno pojavljivanje, Denver. Kako prenosi The Associated Press u Alistofall 25 meetingsbetweenpopesandU.S. presidents, spanning 89 years, fivepontiffsand 11 Americanleaders[3]  Bil Klinton i  Papa Jovan Pavle Drugi sreli su se četiri puta: 1) Denver, 12. 08. 1993, 2) Vatican, 02. 06. 1994, 3) Newark, N.J., 04. 10. 1995 i 4) St. Louis, 26. 01. 1999. Dakle, interesuje nas samo šta se javno reklo u Denveru, i mirno možemo otpisati ostala tri susreta. Ne interesuje nas šta su Papa i Klinton mogli reći privatno – jer, neko npr. može reći da je Papa kazao: Gospodine Predsedniče, vaša saradnica Monika je zaista prelepa žena – jer je to nedokazivo, nego samo ono što je zvanično. Sam Petrović veli, naime, da je reč o javnoj izjavi.

Jako je teško verifikovati izjavu u pitanju, jer Petrović – stvar nedopustiva sa novinarskog i naučnog stanovišta – ne navodi svoj izvor.

Srećom, dokumenta, kako su javna, tako su i dostupna. Imamo samo dva javna Papina obraćanja Klintonu, oba 12. aprila 1993. Prvi i duži potiče sa dobrodošlice na aerodromu u Denveru[4], a drugi prilikom posete na The Regis University of Denver[5]. Imamo takođe i video zapis: PopeJohnPaulsecond - wordsdirectedPresidentClintonduringpublicappearancesinDenver[6]. Ko čita i sluša ova svedočanstva neće, kratko rečeno, naći ovu citiranu rečenicu. Jednostavno, ona ne postoji. Postoji samo kao plod Petrovićeve mašte. No, kako rekoh, ne bavimo se fantazijom nego faktima. Nisam naveo dokumenta zbog njihove dužine, ali svako može da ih vidi na internetu, na zvaničnim sajtovima.

Pogledajmo, makar ukratko, sadržaj ovih govora. U prvom govoru, paragraf 1, Papa pozdravlja i zahvaljuje se predsedničkoj porodici i američkoj biskupskoj konferenciji na dočeku. U p. 2 govori o Svetskom danu mladih gde je centralna tema bila život. U p. 3 pominje ličnu osvedočenost u „skoro opštoj težini u kojoj mladi rastu i žive“. Nedaće koje ih pogađaju su prirodne nepogode, glad, epidemije, ekonomsko-političke krize, ratna zverstva. Pomoći mladima se može visokom vizijom moralnog života, na kojoj je, kako on veruje, Amerika i osnovana. Uz to, ona ima jaku tradiciju poštovanja pojedinca, ljudskog dostojanstva i prava. 5. Amerika ima privilegovan položaj u međunarodnoj zajednici, i ona bi trebalo da uspostavi efikasnije strukture za održavanje i promovisanje pravde i mira, a prvenstveno se treba brinuti o nemirima na Bliskom istoku, nekim afričkim zemljama, i zatim u pogledu tragičnih sukoba na Balkanu i Kavkazu. To podrazumeva, veli papa, razvoj koncepta strateški interes koji je zasnovan na pomoći potpunog razvoja naroda – „od siromaštva ka jednom dostojanstvenijem bitisanju, od nepravde i eksploatacije u pravcu potpunijeg poštovanja ljudske ličnosti i odbrani opštih ljudskih prava. Ako Ujedinjene nacije i druge međunarodne organizacije, preko mudre i iskrene saradnja nacija-članica, uspeju da efikasno odbrane ranjene nacije, koje su žrtva nerazvijenosti, ili sukoba, ili masovnog kršenja ljudskih prava, onda zaista ima nada za budućnost, jer je mir delo pravde“. Na kraju, p.6 Papa zajedno sa milionima ljudi širom sveta dele nadu da SAD neće štedeti napora u unapređenju autentične slobode i promocije ljudskih prava i solidarnosti. „Bog blagoslovio Ameriku“!

U prvom govoru, paragraf 1, Papa pozdravlja i zahvaljuje se predsedničkoj porodici i američkoj biskupskoj konferenciji na dočeku.

U drugom, jako lapidarnom govoru, i stoga nepodeljenom na paragrafe, Papa se zahvaljuje predsedniku što su imali priliku da razgovaraju o nekim od glavnih problema sa kojima se suočavao tadašnji svet. Ponavljaju se mesta o neotuđivom dostojanstvu svakog ljudskog bića i prava koja proističu iz toga: „pravo na život, odbrana života, blagostanje i puni razvoj pojedinaca i naroda, koji su u srcu poruke Crkve i njene akcije u svetu“. To su aspekti na kojima Crkva insistira u konstruktivnom dijalogu sa svetskim liderima.

Inkrimisana rečenica, bombardujte Srbe, ne postoji. Tragajući strpljivo – čitaj: mazohistički – po internetu, jedini izvor je Petrović. On je rečenicu stavio pod navodnike – kao da ju je preuzeo – ali ona nigde kao takva ne postoji. Ergo, on je njen autor. Alfa i Omega. Možda – hipotetički pitajmo se – autor ustvari sažima ideju Pape? Ako je sažima ili tumači, onda, kako i osnovci znaju, ona se ne stavlja pod navodnike. Ako se pak bavi egzegezom, onda je ona na labavim nogama. Papa govori o dugoročnom i pravednom rešenju problema i stvaranju struktura koje bi pomogle demokratskom razvoju naroda. Govori o institucijama i premisama razvoja društva a ne o bombardovanju. On želi da podseti Amerikance na njihovu Konstituciju, koja se bazira na slobodi i poštovanju ljudskih prava, i to posećanje, kako mi se čini, upravo želi da ih upozori i na sredstva koja se upotrebljavaju za ostvarenje ciljeva. Formiranje institucija i dugoročno razmišljanje nisu kompatibilni sa bombardovanjem. Pritisak, ali ne i nasilje, rekao bi Papa. Ova pozicija, pozivanje na opšte koncepte pravde, raskriva svest o istorijskim greškama Amerike. Ne kaže Amerikancima: Istrebite Srbe kao što ste istrebili Indijance, nego veli: Napravite institucije koje će omogućiti sprovođenje ljudskih prava. Papa Poljak je isto učinio i u pogledu Crkve. Nije rekao: Crkva je zločinačko udruženje, nego: Crkva je počinila zločine za koje se kajemo jer su oni u suprotnosti sa opštim načelima na kojima ona počiva. Nekome, ko je sposoban za samokritiku, pripisati rečenicu koju je izmislio Petrović, je više nego neverovatno.

Kako Jovan Pavle Drugi za grehe svojih prethodnika nije odgovoran, tako nije odgovoran ni za Klintonove bombe. Nije mogao da utiče na one koji su bili pre njega (fizički nemoguće), isto nije mogao da uradi ni u Klintonovom slučaju (realno nemoguće). On nije bio njemu nadređeni autoritet. Isto se vidi i iz primera kada je Papa tražio od Klintona da se ne bombarduju Srbi za vreme Vaskrsa 1999, na čemu mu se lično zahvalio srpski patrijarh Pavle i tražio da se ono sasvim prekine (Vreme, vanredno izdanje br. 4, 7. april 1999[7]). Demonska interpretacija – oprostite mi na izrazu – ove Papine intervencije bila bi: Bombardujte Srbe, ali nemojte baš na Vaskrs, jer to evocira na Hitlerov napad. Papa, ponavljam, jednostavno nije mogao da naredi Klintonu da ne bombarduje Srbiju i zato je molio da se bar za Vaskrs uzdrži. Klinton ga nije poslušao.

Inkrimisana rečenica, bombardujte Srbe, ne postoji. Tragajući strpljivo – čitaj: mazohistički – po internetu, jedini izvor je Petrović.

Zaključak: Svakome je na slobodi da izabere interpretaciju Papinih reči kako želi. Nedopustivo je pak da se Papi podmetne izjava: „Trebalo bi da bombardujete Srbe”, jer ona ne postoji. To nema veze sa novinarskim kodeksom, a još manje sa naučnim. Nema navođenja izvora (iz prostog razloga što ne postoji). Izjava je puka laž, uzevši je u obzir bilo kao citat, bilo kao predstavljanje citata. Kao interpretacija je labava. U tom slučaju, opet, nekorektna je, jer se ne deklariše kao tumačenje.

Zaleđina: Utvrdivši jednom za svagda da se radi o podmetačini, pitamo se iz kojih razloga je plasirana. Papa veli: Bombardujte Srbe, sigurno ne doprinosi njegovoj popularnosti kod Srba. Naprotiv. Proizvodi mržnju. Prepoznaje se jedna linija koja bi mogla da asocira na tajnu službe Srbije (DB) koja se identifikovala sa odbranom nacionalnih interesa koji su u suprotnosti sa svime što dolazi sa Zapada. Ta logika se ne libi od proizvođenja lažnih vesti koje se šire kao virus.

Mislim da je ova politika jednog dela srpskog nacionalnog bića sasvim pogrešna. Kako prepoznajem dobru nameru i poziv na „korene“ i „tradiciju“ ovih ljudi, želim i da upozorim da laž i falsifikovanje dobra ne mogu doneti. Ako pak veruju i pozivaju se na Pismo, treba da znaju da tamo piše da je laž od đavola, a da nas istina oslobađa. Ako su pak samo ljudi od kulture, sigurno dele Njegoševu: Kome zakon leži u topuzu, tragovi mu smrde nečovještvom, ali onda moraju da prihvate i ovu drugu: Ko je naučio lagati, taj ne umije vjerovati.

(Autor je doktor teoloških nauka)


[1] Naš autor sada radi u Institutu za političke studije u Beogradu, u okviru Centra za geopolitičke studije „Jugoistok”. Rođen je 1953. godine u Krnjači, gde je završio osnovnu i srednju školu, a potom i francuski jezik i književnost na Filološkom fakultetu. Bavio se novinarstvom, naročito kao ratni izveštač (Bliski istok, Liban, Izrael, Nikaragva, naš građanski rat). Doktorirao je na École des hautes études en sciences sociales, u Parizu sa tezom: Anatomie d'une auto-dégradation. La Serbie et l'ascension de Slobodan Milosevic (1982-1992), koja nije publikovana. Mentor mu je bio Boško Bojović, predsednik žirija Predrag Simić (www.ehess.fr/fr/ecole/recrutements/). Škola od 2007. je autorizovana za izdavanje teza, transformisana je od 1975. u jedan konglomerat od različitih istraživačkih instituta, koji su se bavili humanističkim i socijalnim naukama, ali nije u rangu univerziteta, iako je jedan od najvažnijih evropskih centara za socijalne nauke. Ovi šturi redovi su dovoljni da pokažu, kako mi se čini, da je naš autor više avanturističkog nego naučničkog duha.