Nije svaki Srbin pravoslavac

(Politika 26. 9. 2010)

Apsolutno poistovećivanje vere i nacije nam je ostalo kao tursko nasleđe, objašnjava protojerej-stavrofor Zoran Krstić

Uz vest da je u albanskom gradu Fijeri počela organizovana nastava srpskog jezika za Srbe iz te zemlje, dobili smo i informaciju da u tri sela u okolini ovog grada živi više od 500 srpskih porodica muslimanske i hrišćanske veroispovesti. U matici, Srbiji, oko 85 odsto stanovništva izjasnilo se na poslednjem popisu iz 2002. godine kao pravoslavci, a u nekim krugovima srpstvo se vezuje za pravoslavlje, pa je po tim razmišljanjima Srbin samo onaj ko je pravoslavan. Srbi nisu bili, niti jesu, niti moraju biti isključivo pravoslavne veroispovesti, objašnjava protojerej-stavrofor Zoran Krstić, profesor kanonskog prava i hrišćanske sociologije na Pravoslavnom bogoslovskom fakultetu u Beogradu.

– Apsolutno poistovećivanje vere i nacije nam je ostalo kao tursko nasleđe. Krstovaskrsni podvig Gospoda Isusa Hrista označava početak postojanja crkve kao novog čovečanstva, novog roda, novog Izrailja. Hristos nas je iskupio Bogu iz svakog roda i jezika, naroda i plemena. Po svoj prirodi, dakle, crkva ima saborni, vaseljenski i nadnacionalni karakter. Ona ne deli ljude ni po kakvoj osnovi bilo nacionalnoj, bilo rasnoj, bilo starosnoj, bilo rodnoj, bilo klasnoj ili staleškoj. Ovakav karakter crkve ne podrazumeva potiranje i brisanje razlika između ljudi ili između naroda. Naprotiv, svaki čovek i svaki narod je prizvan da sa svojim specifičnim darovima uđe u crkvu – ističe protojerej-stavrofor Zoran Krstić.

Pravoslavlje je nesumnjivi deo nacionalnog identiteta Srba i naš narod čuva i razvija svoj nacionalni identitet kao deo svog opšteg identiteta, onoliko koliko se rukovodi temeljnim hrišćanskkm vrednostima u svom svakodnevnom životu, ističe naš sagovornik.

 – U crkvu se ulazi i u njoj živi slobodnom voljom. Sloboda veroispovesti je preduslov svake zdrave religioznosti. To podrazumeva da ako Srbi po rođenju mogu da budu agnostici ili ateisti, na šta smo navikli, mogu isto tako svojim slobodnim opredeljenjem da postanu muslimani, budisti i slično. Pitanje da li su pojedinci ili grupe nekada u istoriji nasilno prevođeni u druge vere jeste pitanje greha i zločina tih drugih. Ono što je za nas bitno jeste to da bezuslovno poštujemo verska opredeljenja naših bližnjih i onda kad se sa tom činjenicom ne slažemo. Pored zloupotrebe slobode veroispovesti, istorija poznaje i zloupotrebe crkve i hrišćanstva u nacionalne i političke svrhe. Svaka nacija može da nađe svoje mesto u crkvi, ali crkva nije sluškinja nijedne nacije niti je Hristos bilo čiji plemenski bog. Zloupotreba ovakve vrste je naročito bilo tokom 19. i 20. veka u periodu stvaranja nacionalnih država na Balkanu kada su mlade i nestabilne nacionalne države koristile pravoslavlje za unutrašnju integraciju stanovništva, ali i za spoljašnju konfrontaciju, pa čak i prema istovernoj, pravoslavnoj braći, ističući prvo nacionalni pa tek onda pravoslavni identitet – kaže otac Zoran.

Kada bismo se, na primer, vodili tezom da su Srbi isključivo pravoslavci, odrekli bismo se i dela naše istorije. Nešto više od 20.000 Srba katolika živelo je u Dalmaciji i Boki u 19. veku, najviše u Dubrovniku, Splitu i Zadru, a njihov uticaj bio je znatno veći od udela u ukupnom stanovništvu, koji je činio između tri i četiri odsto, objašnjava istoričar Čedomir Antić. On ističe da se srednjovekovna Srbija prostirala obalom do Omiša, a kasnije i do Stona, pa su mnogi srpski krajevi u primorju bili u određenim razdobljima katolički, kao i da su brojni naši vladari bili katolici.

– Srbi katolici su bili politički Srbi. Njihova porodična tradicija je bila katolička. To je išlo dotle da je austrougarski podanik, katolik Lujo Bakotić, a ne neki pravoslavni vladika, pregovarao o konkordatu sa Vatikanom u ime Kraljevine Srbije. Pero Budmani, filolog, rođeni Splićanin, iz revolvera je pucao na učesnike pogromaških demonstracija protiv Srbije koje su usledile posle Sarajevskog atentata 1914. godine.

 Asimilatorske procese je dozvolila Kraljevina Jugoslavija, a ubrzala ih i dovršila komunistička vlast posle 1945. godine. Odnosi su bili složeni, ali manje napeti nego što bi bili danas. Ne znam da li se iko tako izjasnio u novije vreme. U Splitu je na poslednjem popisu izbrojano devetoro Srba. U Istri se više građana izjašnjava kao Srbi nego što ih je spremno da priznaju da govore srpski jezik– napominje Antić.

Srbi muslimani jesu ili, tačnije, mogli bi logično biti pripadnici srpskog naroda koji su u određenom trenutku primili islam, ističe orijentalista Darko Tanasković, dodajući da je tokom viševekovne osmanske vladavine na Balkanu priličan broj Srba, odnosno slovenskog stanovništva za koje se s razlogom može pretpostaviti da je bilo srpsko, prešao na islam.

– U periodu stvaranja modernih nacija za naš prostor je ključni kriterijum za nacionalno razdvajanje etnički i jezički bliskih i srodnih narodnosnih grupa postala verska pripadnost. Zbog toga je gotovo potpuno ukinuta mogućnost da Srbi budu, kako je govorio još Vuk Karadžić, „svih triju zakona“, što je umnogome suzilo opseg srpskog nacionalnog (samo)određivanja. Neretko i protivno osećanju Srba muslimanske vere, jedinim prirodnim stanjem smatralo se, i smatra se, da Srbi mogu biti isključivo pravoslavni, a danas, naravno i ateisti, ali s pravoslavnom tradicijom. Srbi muslimani su, tako, usmereni ka nacionalnom identifikovanju sa svojom verskom pripadnošću, odnosno ulivanju u naciotvorni proces čiji je konačni izraz bošnjačka nacija. Mnogi pojedinci koji su religijski ili kulturno-tradicijski bili muslimani, nacionalno su se osećali Srbima, a neki istaknuti su to i u novije vreme javno iskazivali. Statistički, a i politički, to je, međutim, bilo irelevantno, a često je doživljavano i kao provokacija i narušavanje utvrđenog poretka stvari, ma koliko ljudski bilo autentično. Stoga je nacija politička formacija. Srba muslimana danas kao društveno institucionalizovane skupine nema – ističe Tanasković i dodaje da upravo ta činjenica čini vest o „Srbima muslimanima“ iz okoline grada Fijere interesantnom.