Nije pretnja, nego vapaj - odgovor premijeru Dačiću i patrijarhu Irineju

Verujem da je javnost u Srbiji (široj od Beogradskog pašaluka) čula i videla novinarske informacije i delom snimke o beogradskom skupu Srba sa Kosova i Metohije, pod nazivom “Ostajemo u Srbiji”, održanom juče, na dan Spaljivanja Moštiju Svetog Save i Istočni Petak, na Trgu Republike u Beogradu, 10. maja 2013, počev od 12.44 (simbolički broj rezolucije Saveta bezbednosti o poštovanju integriteta Srbije, koju briselski poslušnici više i ne pominju). Takođe i hitna reagovanja premijera Dačića iz Amerike i patrijarha Irineja iz Beograda. Onoga prvoga zgražavanja, ovoga drugoga ograđivanja. Ako, neka ih. Ali, po običaju i novinara i glavara, osim što je izostalo navođenje celog konteksta događaja, projavio se i brzi, a bezrazložni strah. Pre svega kod Dačića.

U odgovor, reći ću ukratko: u mom gorkom slovu nije bilo nikakve pretnje. Ali je bilo pomena smrti. Ne toliko uzgrednog pomena smrti Đinđića (ni u kakvom kontekstu pretnje bilo kome, osim, izgleda, kod onih kojima je takav rečnik u podsvesti), nego pre svega zbog strašne i brutalne smrti nedužnog Srbina Stevana Cerovića (71) na svom imanju u Belom Polju kod Peći, licem u subotu na Lazarevo Vaskrsenje, 27. aprila 2013. Taj tragični događaj pomenut je i u pismu patrijarhu, a njime je počela i moja reč na skupu braće sa Kosova i Metohije, na koji sam bio lično pozvan, i odazvao se (bez obzira što sadašnji patrijarh nije odgovorio na moju Uskršnju čestitku u kojoj sam Mu to pomenuo. Moram reći da tako nije bivalo u vreme blaženopočivših patrijaraha Germana i Pavla. Da su tako oni činili, ne bismo imali dve kapitalne knjige Zadužbine Kosova i Memorandum SPC, koje sam na početku javno pokazao svima prisutnima).

Naime, prethodnih dana boravio sam na Kosovu i Metohiji (Prizren, Đakovica, Peć, Dečani, manastir Devič, Kosovska Mitrovica). U Peći sam, na Lazarevu subotu popodne, susreo episkope raškoprizrenskog i kosovometohijskog Teodosija i Lipljanskog Jovana, a uskoro je pristigao i sveštenik Petar Cerović, sin tog jutra brutalno ubijenog od suseda Šiptara starca Stevana Cerovića na sopstvenom imanju u Belom Polja kod Peći. Prvo dvojica vladika, a zatim i pristigli sveštenik, bili su očevici šiptarske demonske zlobe i podlosti, koja se sastojala u kamuflaži krvave istine o ubistvu pokojnog Stevana: nađenog kako “sedi prislonjen uza zid nedubokog i suvog betonskog kanala”, blizu niskog betonskog mosta, “sa kapom na glavi i naočarima kraj njega”, gde je, navodno, pao sa tog seoskog mosta (nedaleko ispod NATO logora). Tako je konstatovala šiptarska KPS policija iz Peći. Tu se našao “u šetnji sa psom” i sused Šiptar, uzurpator Cerovićeve imovine, koji mu je već ranije pretio da ne sme dolaziti na svoje imanje! Ubijeni Stevan sigurno nije tu “pao sa mosta”, nego je ubijen oko 40 metara dalje: sa dva udarca tupim predmetom u potiljak, a polomljena su mu i rebra sa obe strane, pa je onda prenet i “posađen u betonski kanal”, kao da je zaspao, i sa kapom na glavi, da se ne vidi razbijeni potiljak. Skoro da je sigurno da mu je grudni koš i stomak pun unutrašnjeg krvarenja. Odvezen je u Prištinu “radi obdukcije”, a iz Prištine je saopšteno Srbima da će “dobiti obdukcioni nalaz kroz mesec dana”! Jasno je kao dan: da se sprema unapred smišljeni pismeni “stručni” nalaz da bi se zabašurila istina o brutalnom ubistvu (za koju vrstu obdukcije je dovoljno samo par dana; za obdukciju zbog trovanja ili nekog skrivenog razloga smrti verovatno treba više dana, ali je ovde očigledna podmukla igra šiptarskih vlasti na Kosmetu, poznata već više decenija).

Taj zločin je mene potresao, i potrešen sam došao sa Kosova u Beograd. Zato sam s njime i počeo svoju reč na ovom skupu (govorio sam drugi, posle dramatičnog govora predsednika Zubinog Potoka doktora Slaviše Ristića, koji je, uz ostalo, rekao: “Kosovo, posle toliko vekova, napadnuto je u Beogradu, a ne na Gazimestanu”). Imao sam napisan tekst, ali sam ga zbog vremena morao skratiti. U tom kontekstu sam rekao: “Ova trojica na vlasti su izdajnici, jer veruju NATO «garancijama bezbednosti« za Srbe na Kosovu”. Zatim sam se ukratko osvrnuo na istoriju i geografiju Kosova, naglasivši kako je tek 1959. g. Petar Stambolić dao Šiptarima tzv. “sever Kosova”, i to bez ikakve odluke vlade ili potvrde Skuštine Srbije, te tako ustupio Šiptarima 65 km severno od Zvečana, do Rudnice- Jarinja, i taj prostor sadašnja vlast briselskim sporazumom ustupa Hašimu Tačiju, i gura i sada ovako doseže do samo 30 metara ispod Pančićevog vrha na Kopaoniku! (Tako je danas zadnja strateška tačka odbrane Srbije - Željin i Stolovi kod Žiče! Ali, g. Dačić se hvasta: “Srbija ne zna gde su joj granice”! A kako će i znati sa takvim premijerom?). Ako je to tzv. “real-politika” premijera Dačića, zašto ne prihvata već realno ostvarenu na terenu, samostalnost 4 srpske opštine na severu, nego ih porobljuje NATO- šiptarskoj okupaciji? Nedavno je komandant NATO Rasmunsen izjavio: “Nismo okupirali Kosovo”, a ja se pitam: “A šta je drugo američka baza Bondstil nego okupacija?”(zaposeli su, do duboko pod zemlju, čisto srpsko selo Sojevo, kod Vitine, ranije ispražnjeno od Srba antisrpskom politikom Dačićevih komunista).

A onda sam dodao: Gospodin Dačić je više puta ponavljao: “Ja se bavim real polikom, i borim se za zemaljsku Srbiju, a ne za nebesku”. I donedavno se neretko izrugivao sa kosovskim zavetom o “Nebeskoj Srbiji”. Tako je, dodao sam, govorio i pokojni Đinđić da njega ne interesuje Nebeska Srbija, nego samo zemaljska, i kako je završio – neka Bog sudi”. I uz to još sam dodao: “Nema zemaljske Srbije, bez Nebeske. Nema samo zemaljskog čoveka, bez Carstva Nebeskog”. To je raspolućenje čoveka kao nebozemnog bića”. Videti u tim mojim rečima “pretnju smrću” predsedniku Vlade Srbije, ili bilo kome – zaista je zlobno i zlurado, dozlaboga besmisleno tumačenje, kako je to shvatio i izrazio Dačić iz Amerike: “Neprimeren gest crkve prema državi… Nije legitimno da crkva upućuje otvorene pretnji državnim organima… Niko nema pravo da bilo kome preti i da se ponaša kao u vreme inkvizicije”!?! Itd. itd. (A većina beogradskih novina, i novinarčića, uz “stručne analitičare” Tucića i Đorđevića, papagajski to ponavlja. Pa čak i iguman Sava Dečanski. Svaka čast na inteligentno priglupoj neznavenosti).

Gospodine Dačiću, mora da ste u paničnom strahu, kad priviđate španske vetrenjače u otadžbini inkvizicije i vama toliko milog zapada, a živite u slobodarskoj Srbiji, na brdovitom Balkanu, u zemlji rođenoj i odrasloj uz slobodarsku Crkvu Hrista Osloboditelja i Vaskrsitelja čoveka i svega roda ljudskog. Nećete valjda Vi, do juče komunista (i novopečeni demokrata, poput Amerike u kojoj ste, na doručku u Beloj kući, naučili “totalitarnu demokratiju”, a koja nas je, kao takva, zdušno bombardovala, i u taj zločin i mećunarodni teror uvukla i one zemlje Evrope, koje nam sada preko vas otimaju matičnu zemlju – Kosovo i Metohiju – Otadžbinu svakog dostojanstvenog i slobodarskog Srbina) – određivati i propisivati “potpuno odvojene zadatke” crkve i države, tj. zatvarati nas u geto samo “crkvene porte”, kako nam je to propisivala mila vam Kompartija, čije recidive nosite. Zar ne shvatate, i ne prihvatate, pravo svakog slobodnog Srbina, da bude patriota, bilo koje odelo da nosi i bilo koju službu Bogu i narodu da vrši? Dajte nam u Srbiji koja ima kosovsko srce, i Kosovski zavet, propišite partijski program, ili uterajte u tvrdu nam glavu partijski mentalitet!

Crkva je, gospodine premijeru, osim mene i Amfilohija, i manastir Devič u Drenici, pa vama, a bogami i patrijarhu, preporučujem da pročitate i smirene, ali gorke reči skromne igumanije Anastasije iz raspetog po koji put, ali opet vaskrsavajućeg manastira u divljoj Drenici, Deviča, koji je i 1941. g. pod Hitlerom i opet 2004. g. u martovskom pogromu Nato-štićenika Šiptara, uz punu “garanciju” (čitaj: asistenciju) NATO armade spaljen do temelja. Ali se opet obnavlja, kao ptica feniks iz pepela, inače simbol Hrista Raspetog i Vaskrslog. I igumanija Anastasija i Manastir Devič takođe su Crkva, i to i zemna i Nebesna (a ne samo zvanični portparol!). I nemojte nam, g. Dačiću, patetično i slanoslatko, a licemerno, sažaljevati “dragoga Boga”: “Ponekad se zaista zapitam čime je to naš dragi Bog zaslužio da ga ovakvi predstavljaju na zemlji”. I to iz Amerike! Bolje oslušnite, i do dna srca shvatite smisao reči smirene i stradajuće igumanije Anastasije iz Deviča, istinski verujuće u Istinitoga Boga Živoga: A kome upućene – procenite i sami: “Smatramo da ne možemo sami da savladamo iskušenja pa dozvoljavamo da nas `svako` vodi”.