Nedoumice jednog pravoslavnog Srbina

Umesto predgovora

Slušajući i prateći prve izjave novog patrijarha Irineja Srpskog, lako smo mogli uočiti da su naslovi koji dominiraju u našoj (pretežno senzacionalističkoj) štampi, vezani za patrijarhov poziv papi u Srbiju i podršku evropskim integracijama Srbije. Samo, nekako mi iznenađujuće zvuči da ovakve „svetovne“ teme dominiraju već u prvom obraćanju javnosti duhovnog poglavara. Mišljenja sam da krivica leži na medijima željnih kontroverznih naslova i svetovnih tema, pa svesno i namerno ignorišu druge poruke Njegove Svetosti koje su od većeg duhovnog značaja za pravoslavnu pastvu.

Ovakav odnos drugosrbijanskih medija koji su uspostavili svojevrsni monopol na javnu reč nije slučajan, jer su oni jednostavno navikli da selektivno i pristrasno izveštavaju o ovako važnim događajima. To samo potvrđuje biblijsku izreku o onima koji oči imaju, a ne vide; uši imaju, a ne čuju.

Uz najveće poštovanje prema njegovoj Svetosti uzimam slobodu da prodiskutujem na temu odnosa Crkve prema evropskim integracijama, kao i o poseti pape Srbiji. Želeo bih jasno i nedvosmisleno da pomenem da ovim člankom ne želim da kritikujem radi kritike, niti da unosim nekakvu smutnju i razdor. Dosta nam je i svađa, i razmimoilaženja, i preteranog kriticizma, i nesloge, koja je na našu narodnu nesreću, svojstvena nama Srbima.

Svi smo svesni da Crkva ima ozbiljnih izazova u savremenom društvu, i umesto da čujemo više o temama od suštinskog značaja za pravoslavlje mi smo od prvog intervjua patrijarha, zahvaljujući novinama, mogli da čujemo samo poziv papi i podršku evropskim integracijama. S dubokom uverenjem tvrdim da naša najveća briga ne treba da bude papina poseta Srbiji, niti dvojba oko evro-atlantskih integracija, nego ozbiljni unutrašnji problemi koji se tiču jačanja jevanđeljske misije Crkve među Srbima; tim istim Srbima, koji se baš nisu pokazali kao najrevnosniji vernici i patriote, niti dostojni sledbenici Svetoga Save.

Crkva i Evropska unija

U razmatranju odnosa Crkve i jedne svetovne organizacije kao što je EU, treba prilaziti sa velikim oprezom i obazrivošću. Ali, naravno, naše novinarstvo (dominantno drugosrbijansko) želi da senzionalističkim temama i odgovorima okiti svoje stranice, te insistira na sasvim prizemnim pitanjima koje su od drugorazrednog značaja za Pravoslavnu crkvu i patrijarha.

Ne mogavši izbeći ovakva pitanja od strane novinara, naš patrijarh Irinej kaže: „Mi smatramo da smo čitavom svojom istorijom u Evropi i sigurno želimo u tu zajednicu porodice naroda. Mi ćemo pristati na sve što ne bude na štetu i nauštrb našeg kulturno-istorijskog identiteta. Sa nadom da će Evropa poštovati naš identitet i kulturu, i uvažiti našu pravoslavnu veru. Nema potrebe da zaziremo od evropske zajednice“ i napomenuo uslov da „budemo poštovani kao narod i država“[1].

Svi smo svesni da i u društvu, među parlamentarnim strankama i među pravoslavnim, vladaju različita mišljenja o svrsishodnosti evropskih integracija. Prvo, ne bih se mogao složiti da postoji konsenzus u kojem svi žele u Evropsku uniju. Štaviše, svi smo svesni da i u krugovima Crkve postoje oštri protivnici evropskih integracija, počev od Svetog vladike Nikolaja Srpskog, koji govori o modernoj evropskoj potrošačkoj i hedonističkoj kulturi i civilizaciji kao „beloj demoniji“, preko Vladike Atanasija Jevtića i njegove definicije „evroslinavaca“, do Vladimira Dimitrijevića i njegovog poimanja procesa „evrounijaćenja“.[2]

Pre svega, većina pravoslavnih verujućih intelektualaca koji se bave političkim i socijalnim pojavama u srpskom društvu veoma je kritički nastrojena i skeptična prema celishodnosti i korisnosti daljih evropskih integracija Srbije u uslovima kada EU stvara kvazi-državu na srpskom Kosovu, i nažalost, ima razloga da zazire. Isti ljudi, skeptici su i prema pogubnoj ekonomskoj politici koju vodi politička vladajuća klika u sprezi sa tajkunima i međunarodnim finansijskim institucijama,

Istakao bih da ni u vreme bezbožnog komunizma komunistički vlastodršci nisu imali toliko smelosti i bili toliko bestidni da Crkvi nametnu samoupravljačku i socijalističku ideološku mantru. U ta smutna vremena, nezavidne materijalne situacije, narodne ravnodušnosti i antipatije prema Crkvi i udbaških nasrtaja, patrijarh German je odolevao iskušenjima i nije postao deo komunističkog ideološkog naklapanja o socijalističkom raju koji čeka bratske jugoslovenske narode. Zbog toga, ne vidim razlog da u današnjim uslovima duhovne obnove i široke narodne podrške, materijalne nezavisnosti, prestanka progona crkve (a u mnogim stvarima otvorene državne podrške i saradnje), da Crkva pada u iskušenje da usvoji vlastodržačku mantru o neminovnosti evropskih integracija Srbije, ili što kaže Vladimir Dimitrijević, ekstremističke i fatalističke parole „Evropa ili Smrt“. Zbog toga, ni ja ne želim da me Crkva ubeđuje u ispravnost puta integracija u „prosvećenu evropsku zajednicu naroda“. Po tim pitanjima, svaki pravoslavni vernik ima pravo na svoje mišljenje o političkim i društvenim pojavama u društvu, iako to pravo niko ne odriče ni patrijarhu niti vladikama.

Koliko Evropa poštuje naš narod, identitet i državu, najbolje pokazuju primeri sankcija, bombardovanja, divljačke predstave i klevetanja o Srbima , podrška albanskim teroristima, ili, kako Vladimir Dimitrijević kaže: „Da... u Evropu koja je srpsku industriju unazadila za četrdeset godina. U Evropu koja goni srpske „ratne zločince“, a vlast na Kosovu predaje bivšim vođama UČK. U Evropu koja dopušta Šiptarima da nekažnjeno spaljuju crkve i manastire. U Evropu koja tim zlotvorima pomaže da Kosovo „etnički očiste“ od Srba, kao što je ranije pomogla proterivanje Srba iz Krajine, Slavonije i jednog dela Bosne. U Evropu koja diže hajku na Karadžića i Mladića kao na divlje zveri, dok Kušner slavi Izetbegovića kao predstavnika Doba prosvećenosti“.[3]

Toliko o poštovanju; da ne dužim; već je dovoljno rečeno o „političkim i ekonomskim zaslugama“ EU prema Srbiji. Moje lično mišljenje je da zbog svih navedenih razloga, potrebno postaviti odnos Srbije i EU na nov kolosek, i kao uslov svih uslova tražiti poštovanje teritorijalnog integriteta Srbije.

Naša kosovska braća

Kada je u pitanju njegovo ustoličenje u Pećkoj patrijaršiji patrijarh se nada da će proći bez problema pa kaže: „Ja se nadam da će biti dovoljno svesti oko našeg odlaska u centar naše crkve i da će braća sa Kosova shvatiti da to nije nikakva provokacija, već da se tim svečanim činom samo nastavlja tradicija ustoličenja naših patrijarha“.[4]

Nažalost, ja ne razumem šta je Patrijarh hteo da kaže. Ako pod braćom sa Kosova podrazumeva kosovske Srbe, ne vidim nikakav povod za provokacije. Ako pod braćom sa Kosova misli na predstavnike albanskog zločinačkog i mafijaškog režima i predstavnike EULEKSA, onda smo u velikom problemu. Verujem da će „brat“ Hašim Tači biti veoma zadovoljan kada bude primio molbu srpskog patrijarha da dođe na područje „današnje Dardanije“ i time implicitno prizna „novi politički realitet“.

Na kraju, ipak se nadam da će biti dovoljno trezvenosti i razuma i da nećemo od brata Kaina tražiti dozvolu, i od krvnika blagoslov, da ustoličimo patrijarha na vekovnoj srpskoj zemlji.

Papina poseta i pacovski kanali

Konačno da se osvrnemo na reči patrijarha Irineja povodom, eventualne, papine posete. Njegova svetost kaže: „Možda je krajnje vreme da dođe do jednog takvog susreta, da jedni drugima kažemo šta imamo da kažemo. I da jedni i drugi posle mogu da razmisle o svemu. Jer svaka deoba nije pozitivna stvar. Ta deoba između istoka i zapada traje vekovima. Možda je vreme došlo da o tom problemu pristupimo na najozbiljniji način. A kako se može pristupiti ako nema razgovora i kontakata. Prema tome, taj događaj i susret je neophodan da bi počeli da se rešavaju problemi koji su se toliko nataložili da smo se mnogo udaljili jedni od drugih“.[5]

Slažem se sa patrijarhom da deoba i raskoli nisu pozitivna stvar. Ali čija deoba i čiji raskol? Koliko nam je poznato, mi pravoslavni, naši Patrijarsi i sveti, tvrde da smo mi Jedina Apostolska Crkva, dok su katolici raskolom sami sebi odsekli životvornu Bogotvornu crkvenu nit sa Svetootačkom crkvom. Iz toga sledi zaključak da su se oni udaljili od nas, a ne mi od njih. I kako se može zamisliti pomirenje Katoličke i Pravoslavne crkve, kada jedan do drugog u imenoslovu svetih, takve jedinstvene Crkve, stoje: Alojzije Stepinac i ispovednik vere i mučenik starac Vukašin. Sama pomisao, da su krvolok Stepinac i pravoslavni mučenik Vukašin zajedno sveti u Božjim očima, za mene lično je bogohulna. A takvih primera je mnogo.

Zatim i ovo valja sagledati: mogli bismo imati razumevanja da je papi upućen poziv, primera radi, 1084. godine, tj, 30 godina nakon raskola. Međutim, pošto se radi o 2010, odnosno 956 godina od raskola, moramo imati u vidu istorijski kontekst i nesrećnu istoriju odnosa Srpske pravoslavne i Katoličke crkve.

Imajući u vidu svu nemilosrdnost i lukavstvo katoličkog prozelitizma prema pravoslavnim Srbima, da ne pominjem druge pravoslavne, (a istoriju unijaćenja Srba, sve do nesrećne kraljevine SHS, možete pročitati u izvrsnoj studiji vladike Atanasija Jevtića[6]), upitao bih: ''Zašto pozivamo papu u vizitu Srbiji?'' I ne samo da ga pozivamo, nego ne postavljamo nikakve preduslove. Zašto jedna Rusija, koja čak i nema tako krvavu istoriju progona od strane Katoličke crkve (izuzev agresivnijeg unijaćenja na teritoriji Ukrajine), zašto ona nije pozvala papu u Rusiju? Zašto oni nisu pokazali tolerantnost, entuzijazam za dijalog sa papom? A ne znam da li bi se iko od nas i usudio da kaže da je Rusko pravoslavlje manje bogoliko nego naše?

Mi, Srbi, trebalo bi, a i moramo, da insistiramo na izvinjenju za sva počinjena zla prema nama, upravo kao što su to uradili i Jevreji. Vatikan se izvinio Izraelu i jevrejskom narodu rečima: “Duboko žalimo zbog grešaka i propusta onih sinova i kćeri Crkve... Crkva... svesna svog zajedničkog porekla sa Jevrejima, motivisana jevanđelskim duhom ljubavi, bez političkih zamisli, žali zbog mržnje, progonstava i širenja bilo kada, bilo koje forme i izvora antisemitizma direktno protiv Jevreja. Ponovo, zajedno sa vama osuđujemo antisemitizam i rasizam, izjavio je papa jevrejskim liderima u Strazburu 1988. godine“[7].

Pa, recite mi, zar i mi ne bi trebalo da insistiramo na sličnom izvinjenju, i to ne generalnom i opštem, već konkretnom izvinjenju, imenovanom zločinima počinjenim nad našim narodom. Mišljenja sam da, jedino ako dođe do dubokog i iskrenog izvinjenja, moguće je započeti pregovore o kratkoj, formalnoj i oficijelnoj poseti pape državnom rukovodstvu i katoličkoj pastvi u Srbiji, sa obaveznom usputnom stanicom u Jasenovcu.

Izvinjenje za sve zločine, krvava proganjanja, prozelitizam, pokrštavanja, Jasenovac, Stepinca, pacovske kanale za Pavelića i ostale koljače-ustaše, minimum je minimuma, koji dugujemo našim precima. Samo pod tim uslovima i uz čvrsto obećanje da će preispitati odluku o Alojziju Stepincu kao svecu (najpoznatijem srbomrzitelju na rečima i na delu), papa, kao predstavnik i simbol katolicizma, može posetiti Srbiju. Jednostavno, mi nemamo moralno pravo da odbacimo istorijsko stradanje našeg naroda od strane Vatikana, i da se pravimo , kao da se ništa nije desilo.

Umesto zaključka

Još jednom želim da napomenem da moja polemika ne dolazi iz potrebe pukog kriticizma, nego, kao prilika da se pokrene dijalog o celishodnosti papine posete Srbiji: odnosu Crkve i države; potrebe da se Crkva ne zamara previše kroz politikantske priče i opterećuje vladajućućom ideološkom mantrom.

Dok razmišljam o ovakvom ishodu prvog patrijarhovog obraćanja javnosti, pre svega imam u vidu kolektivno ludilo koje vlada medijskom scenom i intelektualnom sferom društva, pa stoji činjenica da ni patrijarh, kao ni drugi ljudi u Srbiji, ne mogu biti potpuno imuni na ovo gebelsovsko kolektivno ispiranje mozga od strane političkog režima i njihovih medijskih modula, koji nam glave napuniše pričama o smrtnom grehu poricanja i preispitivanja „svetog evropskog puta“ Srbije.

Pogledajmo sad ovako: iako Njegova Svetost ima dragoceno dugogodišnje iskustvo u upravljanju eparhijom, evidentno je da situacija, kada su sve oči uprte u njega (pre svega medijske i pre svega drugosrbijanske) nije nešto na šta je navikao. Neiskustvo patrijarha u traženju ravnoteže između propovedanja beskompromisne istine i podobnosti političkom establišmentu i medijskim mogulima, izgleda da je evidentna. To je pokazano i „kontroverznom“ izjavom o islamu i muslimanima, pa onda naknadnim izvinjenjem. Mada moram napomenuti da glavna krivica leži na žutom tabloidu Blicu koji je izjavu izvukao iz konteksta i time još jednom pokazao svoje istinske namere.

Takođe, pretpostavljam i to da patrijarh ima želju da nastavi put upokojenog patrijarha Pavla, koga je cenio i uvažavao i jedan deo drugosrbijanske Srbije, na čelu sa Borisom Tadićem (oni su, inače, čuli samo ono što su želeli da čuju od upokojenog patrijarha Pavla). Naravno da se od patrijarha očekuje mnogo više fleksibilnosti i diplomatskog takta i veštine nego sa pozicije vladike, ali naravno ne po svaku cenu i ne nauštrb istine i pravde. Sama činjenica da je samoproklamovani verski ekspertaš Mirko Đorđević veoma zadovoljan izjavama Patrijarha pokazuje da je fleksibilnost dovedena do krajnje granice. Zbog toga na tom putu traženja mere, umerenosti i obazrivosti u stavovima prema spoljnjem svetu, istina ne sme da završi kao kolateralna šteta. Tačno je da se svetu ne može ugoditi, posebno ne drugosrbijanskom. No, ipak, mi ne treba da se plašimo da iskažemo svoje mišljenje; i nama ne treba odobrenje od drugosrbijanaca koji dominiraju medijskom i političkom scenom; mi treba da budemo u njihovim očima „ludi Hrista radi..." (1Kor. 4,10), jer je jedino poluistina gora od laži. Ta polu-istina je kao zmija nečujna i skrivena, dolazi tiho kao kradljivac i kad se najmanje očekuje, i kad joj se najmanje nadamo, pojavi se da truje ljudska srca.

Zato, ne bih hteo da moju želju za iskrenom diskusijom, neki vide kao „prekomernu upotrebu sile“, sumnjičavost, sitničavost i želju da se bude veći pravoslavac od patrijarha. To mi nije bila namera. Moj stav je vezan za političko i društveno delovanje i ocene, a ne za duhovne teme i diskusije.

Konačno, želeo bih da čestitam patrijarhu na izboru, sa srdačnom željom da u ovo smutno vreme mudro i s ljubavlju vodi našu Crkvu utabanim pravoslavnim stazama naših svetih bogougodnih predaka, patrijaraha i vladika!