Naš geopolitički položaj nikad nije bio udoban, a danas je tragičan

1. Vaše Preosveštenstvo, poštovani Vladiko, pre nepunih godinu dana obratili smo Vam se sa molbom da za „Pečat“ kažete koju reč o prilikama u srpskom društvu i Crkvi. U vremenu proteklom od tog našeg susreta, u životu Srbije dogodile su se važne i dramatične promene, a okolnosti u kojima danas razgovaramo nisu, nažalost, izmenjene u dobrom pravcu. Da li je neumitno da „mrak lebdi nad nama“ - kako to kaže naš istoričar Milorad Ekmečić? Hoćemo li u neposrednoj budućnosti, u toj tmini, dočekati bolje dane? Možemo li boljoj sudbini išta i sami doprineti?

Prilika je da razgovor počnemo molitvenim sećanjem i najdubljim poštovanjem za sve znane i neznane junake iz Prvog svetskog rata. Jer, na te godine se odnose reči velikog istoričara Milorada Ekmečića da mrak lebdi nad nama. Drugi naš ugledni akademik, Dobrica Ćosić, to vreme naziva vremenom smrti. Ja te godine vidim kao vreme gotovo besprimernog samožrtvenog davanja jednog pokoljenja našeg naroda za krst časni i slobodu zlatnu. Da nema onih koji ne samo što srpski narod okrivljuju za Sarajevski atentat već nam i nameću odgovornost za Prvi svetski rat uopšte, možda se ne bismo ni setili te epopeje, kao što je i preskromno obeležena stota godišnjica oslobođenja u Balkanskim ratovima.

Ali zato naši dični mediji, na čelu sa „javnim servisom evropske Srbije“ (kao da postoji i neka afrička ili azijska Srbija!), kukaju demonstrirajući žal za jugoslovenstvom kao ideologijom i praksom, a istovremeno su često nemi i nemušti pred surovom realnošću života srpskog naroda u svim bivšim „bratskim republikama“ bez izuzetka. Isto tako, čas povodom smrti Jovanke Broz, čas povodom „svetog dvadeset devetog“, a čas i bez posebnog povoda, neprikriveno se veliča titoizam i prikazuju reprize sladunjavih „partizanskih“ filmova, dok drugi deo „elite“ dušebrižnički lamentira nad pojavom serije Ravna Gora. Više je nego upadljiva linija opšteg „nezameranja“, valjda u funkciji vrtoglavih svetlih visina „evropske“ budućnosti (kao da možemo imati neku afričku ili azijsku budućnost!). I tako dalje...

Ali, uprkos svemu tome, radije bih naše – ne samo aktuelne nego i sedmodecenijske – prilike i neprilike opisao rečenicom koju sam nedavno negde pročitao: „Pred očima mrak, a iz duše bije svetlost“. Svako ko u sebi iole nosi svetlost bogopoznanja koja je svetu zasijala Rođenjem Hristovim, u svom svakodnevnom životu razgoni mrak koji lebdi nad nama, a zauzima veliki prostor i u nama. Hristov ulazak u istoriju, Njegovo Rođenje, bilo je „svetlost velika“ koja je zasijala „u oblasti i senci smrti“ (Mat. 4, 16 i Luk. 1, 78 - 79). U Njemu – Logosu, Hristu – „beše život, i život beše svetlost ljudima, i svetlost svetli u tami, i tama je ne obuze“ ili, drugačije prevedeno, „tama je ne nadvlada“ (Jov. 1, 4 - 5). Isus Hristos, Bogočovek, jeste „Svetlost istinita koja obasjava svakoga čoveka...“ (Jov. 1, 9).

Ona obasjava i nas. Ona izgoni iz nas melanholiju i depresiju koje nas obuzimaju dok smo zagledani samo u tminu svakodnevice tako da nismo u stanju niti da se osvrnemo unazad i poučimo primerima predaka niti da sagledamo duhovne, intelektualne i fizičke moći koje poseduju svaki pojedinac i njegovi bližnji, uža i šira zajednica. To što o predstojećem Božiću izlazi tristoti broj nedeljnika Pečat svedočanstvo je, među ostalim, da nismo potonuli u melanholiju. Iskoristiću priliku da Vama, gospodine Vučeliću, Vašim saradnicima i svim čitaocima Pečata čestitam ovaj značajan jubilej, u isto vreme zahvaljujući na prilici da se i ovog Božića, možda nezasluženo, obratim Vašim čitaocima.

2. U pomenutom našem razgovoru kazali ste i da je srpski  narod „duhovno umrtvljen“. To mišljenje kao da ne dele svetski moćnici jer - sudeći po žestini pritisaka, ucena, ponižavanja i neuvijenih pretnji, koji se obrušavaju na Srbiju, oni veruju da su Srbi i danas u duhovnoj snazi i „vrlo živi“. Nije to, naravno, nimalo loše, ali kao da podseća koliko je naš nesporazum sa tim delom sveta, sa Zapadom, temeljan, a u geopolitičkom i ideološkom poretku današnjice, možda i neotklonjiv?!

Podsetili ste na jednu od tema prošlogodišnjeg razgovora. Nisam zastupao tezu da je srpski narod „duhovno umrtvljen“ nego sam rekao da je „na delu poduhvat pacifikacije i duhovnog umrtvljivanja srpskog naroda kroz sve učestalije i sve jače ubrizgavanje, spolja i iznutra, seruma autodestrukcije i autošovinizma“. Tu skarednu pojavu prepoznali su i izvanredno analizirali i drugi, na primer Milo Lompar u knjizi Duh samoporicanja, a Slobodan Antonić u knjizi Srbi i Evro-Srbi, kao i mnogi mlađi univerzitetski profesori i drugi intelektualci.

Ideološki poredak koji je, nažalost, prevladao u zapadnom svetu, a koji pokušavaju da izvezu i nama, nastoji da – najčešće pod vidom ljudskih prava – iz korena preoblikuje identitet pojedinca, porodice, zajednice, pa i čitavog društva, sa ciljem da, u krajnjem slučaju, nametne „evroatlantski“ civilizacijski obrazac kao jedini i, usput, ovlada našim životnim prostorom. Sa druge strane stoji pravoslavni svet, hrišćanski Istok, koji ne treba sagledavati geografski nego kulturološki, a u pogledu hrišćanskih vrednosti univerzalno, natkonfesionalno. Jasno je da je tu bilo i biće mesto našeg naroda. Poslužiću se rečima Patrijarha moskovskog Kirila: „Postoje vrednosti koje nisu ispod ljudskih prava. To su vrednosti poput vere, moralnosti, svetinje, otadžbine. Kada te vrednosti i ostvarivanje ljudskih prava dolaze u koliziju, društvo, država i zakon dužni su da ih harmonizuju. Ne smeju se dozvoliti situacije u kojima bi ostvarivanje ljudskih prava gušilo veru i moralnu tradiciju, dovodilo do vređanja verskih i nacionalnih osećanja, izrugivanja svetinjama, i ugrožavalo egzistenciju otadžbine“.

Gde je naše mesto u geopolitičkom poretku današnjice? Parafrazirajući i delimično ispravljajući reči pripisane Svetome Savi, rekao bih da mi geopolitički zaista jesmo Istok Zapada i Zapad Istoka, ali da duhovno i kulturno jesmo, odnosno trebalo bi da budemo, glasnici Istoka tu gde jesmo. Na posthrišćanskom, pa uveliko i postdemokratskom Zapadu, čiji smo geopolitički deo, kao i veći deo planete, u misiji glasnikâ duhovnog Istoka saputnici i saborci su nam uglavnom samo hrišćani Zapada, rimokatolici i delimično protestanti. „Politički“ Zapad je prva verski i etički neutralna – tačnije indiferentna – civilizacija u istoriji čovečanstva, u praksi često na grub i oštar način sučeljena sa tradicionalnim hrišćanskim, pa i opštereligijskim etičkim, bioetičkim, ekološkim i drugim ubeđenjima, načelima i vrednostima.

Sistemi vlasti u čitavom današnjem svetu veoma su slični: parlamentarne demokratije sa manje ili više naglašenom ulogom predsednika. Uz njih su multinacionalne kompanije i medijski konglomerati koji konstruišu stvarnost. Naš geopolitički položaj nikada nije bio osobito udoban, a danas je tragičan. Svi žele da gospodare našim strategijskim položajem, da po najnižoj ceni crpe naše prirodne resurse, a pogotovu onim što vide isključivo kao jevtinu radnu snagu. Stanje ipak nije beznadežno, osim u slučaju da smo mi sami izgubili nadu. Ja sam uveren da nismo sve dok na svakom bogosluženju u našim hramovima molitveno kličemo: „Slava Tebi, Hriste Bože, Nado naša...“

3. Poznato je da se javno zalažete da pomenuti jaz „svet i mi“ bude premošćen dijalogom. Između ostalog i ekumenskim načelima i praksom strpljivog i benevolentnog razgovora, saradnje, zbližavanja. Čini se, međutim, da SPC počesto okleva i uzmiče kada u tom smislu treba da odredi takozvane „granične crvene linije“. To se ponavlja i kada Srpska crkva uređuje svoje odnose sa državom Srbijom. Nije tajna da se režimskoj eliti popušta pred pritiskom, da joj se ponekad olako izlazi u susret, što je „običaj“ koji ne ojačava ugled SPC u domaćoj, ali ni u stranoj javnosti i uticajnim krugovima u svetu i ovde.

I Vaše prethodno pitanje ima više slojeva. Ne mislim da stoji sintagma „svet i mi“. Svet nikada nije bio monolitan, nije ni sada. Setimo se da je, koliko juče, svet izabrao gospodina Vuka Jeremića, izvanrednog srpskog intelektualca, za predsednika Generalne skupštine Organizacije ujedinjenih nacija, premda nije baš bio sklon uzmicanju niti je bio u milosti Imperije, kako se u Pečatu po pravilu naziva najmoćnija zapadna sila.

Ukoliko pak upadnemo u pripremljenu zamku da pod „svetom“ podrazumevamo samo zemlje hrišćanskog ili već uveliko posthrišćanskog Zapada, sa svim njegovim vrlinama i manama, doslovno potvrđujem Vašu tezu. Ne samo da se zalažem nego sam skromni učesnik blagonaklonog i strpljivog dijaloga, saradnje i zbližavanja sa svima, inoslavnim hrišćanima, muslimanima, Jevrejima i drugima. Reč dijalog je za pravoslavne sinonim za reč svedočenje, za misiju Crkve u svetu. Dijalog je način postojanja Crkve u svetu. Mi, na različite načine, u dijalogu sa inoslavnima i inovernima svedočimo Jevanđelje Hristovo. Pritom uvek imamo u vidu dobrobit Pravoslavlja u celini i naše pomesne Crkve i našeg bogoljubivog naroda posebno. Ovo se odnosi kako na dijalog sa verskim predvodnicima tako i na susrete sa političkim vođama. U svedočenju Jevanđelja ne postoje granične linije, ni crvene ni žute.

Crkva nije ni politička stranka ni društveno-politička organizacija, a ni takozvana nevladina organizacija. Patrijarh, episkopi i sveštenici se ne osvrću na rejtinge, ne gledaju koliki je rič, a koliki šer, niti ih to uopšte interesuje. Prema saznanjima koja posedujemo i razumevanju svih okolnosti, staramo se isključivo za dobrobit, a često i za opstanak Crkve i naroda, kao, primera radi, na Kosovu i u Metohiji. Ne smatram da je odgovorno davati egzaltirane kritičke izjave na račun političkih moćnika i sila ili im prišivati i zaslužene i nezaslužene etikete, a da potom štetu trpe Crkva i nevini narod. Ukoliko se ikome učini da ima nekakvog „popuštanja”, to može samo da znači da doslovno sledimo Hristove reči: „Onome ko te udari po obrazu, okreni i drugi” (Luk. 6, 29). Ali, to je uvek naš obraz, a ne obraz naroda. Jedno je protiviti se zlu dobrom, a drugo je lečiti zlo zlom, možda i težim. Između ovoga dvoga Crkva bira nepogrešivo. Da li i svi njeni pastiri i vernici, uzeti pojedinačno? Ne uvek.

4. Moja, odnosno „Pečatova”, želja je da, kao i lane u ovo vreme, i sada našim razgovorom obeležimo nastupajući veliki hrišćanski i pravoslavni praznik Božić, i da za dane radosti, kako dolikuje, podstaknemo i podržimo sveopštu nadu, zagrejemo srca i duše, nikako da budemo malodušni i neveseli. Imamo li, međutim, i u prazničnom trenutku opravdanje da zaboravimo kako živimo u eposi beščašća, poniženi i osramoćeni, a da je „najveća sramota ne biti svestan sramote, ili se miriti sa njom”, kako nas je nedavno gorko opomenuo naš pisac Milovan Danojlić?

Problem je, donekle, semantički. Hrišćanski etos je sazdan na tome što je Hristos, istiniti Bog, „sebe ponizio uzevši obličje sluge, postao istovetan ljudima i izgledom se nađe kao čovek” (Filiplj. 2, 7). Setimo se da je Bogomladenac rođen u jaslama jedne vitlejemske pećine koja je služila kao staja, a ne na dvoru imperatora Oktavijana Avgusta. Naš stariji savremenik, sveti Jovan Šangajski, kaže: „Ono što ljudima izgleda kao poniženje, u očima Gospodnjim često predstavlja slavu i ljudi dobijaju venac od Njega“. Sâm Hristos, uostalom, smatra Svoje iskupiteljsko stradanje na krstu ulaskom u mesijansku slavu. Krst, do tada oruđe najstrašnije i najsramnije smrtne kazne u antičkom svetu, od tada je znak slave i pobede, u što se uverio i car Konstantin Veliki, a i mi se možemo uveriti. U tom duhu razumemo i reči blaženopočivšeg patrijarha Pavla: „Ponižavati nas može svako, ali poniziti nas ne može niko osim nas samih. Mi to postižemo nedostojnim delima i postupcima.“

Uzmimo za primer i nešto aktuelno. Ko danas nanosi sebi sramotu u susednoj Hrvatskoj? Da li to čini ostatak našega što poklanog što proteranog srpskog naroda, kome desetine hiljada sugrađana prete desnicom uzdignutom na prepoznativ način? Ili to čine oni veleučeni, a k tomu i domoljubni, biskupi i župnici koji svoje vernike podstiču na pretnje tako što pod nazivom iustitia et pax organizuju prikupljanje potpisâ kako bi ostatku zaklanog naroda bilo uskraćeno i najelementarnije pravo da u javnom životu koristi svoje pismo? A kad im uskrate i to pravo, zna se šta je sledeći korak. Pitam: da li se sramotimo mi, srpski episkopi i sveštenici, koji se, baš u ime pravde i mira, neodstupno zalažemo za to da naši sugrađani rimokatoličke vere i drugih veroispovesti, a pritom nesrpske narodnosti, uživaju apsolutno ista prava koja uživa i Srpska Pravoslavna Crkva kao većinska Crkva u zemlji? To činimo svesno i ubeđeno, u duhu naše vere, iako vrlo dobro znamo kakav je status i kakva su realna verska i građanska prava naših vernika i saplemenika i u Hrvatskoj i drugde. Istini za volju, naši političari su bar u ovome u potpunom saglasju sa nama.

5. „Zlatno tele” (kao simbol posvećenosti potrošnji i zadovoljstvima lagodnog života) o kojem ste već govorili u „Pečatu”, i danas je snažna misao koja gospodari srcem i umom većine. Nije reč samo o „opsednutosti lagodnostima života”, već je to i agresivno nametnuta ideja o poželjnoj sreći u sebičnom sticanju, zgrtanju, otimanju. Greh rasipnosti i hedonizma pripisuje se ponekad i našoj Crkvi koju, ponekad i vrlo nedobronamerno i nedopustivim jezikom, određeni mediji prekorevaju zbog ponašanja nimalo nalik asketizmu i čestitosti. Šta suprotstaviti liku pomenute opšte „napasti” u životu društva, a naravno i pomenutim štetočinskim učincima ljudi Crkve? Razmišlja li se u SPC da se, energično i reformatorski, u tom pravcu nešto učini?

Jedna od najvećih opasnosti po čovečju dušu jeste srebroljublje, koje je koren svih zala (I Tim. 6, 10). Ono dovodi do mržnje, krađe i zavisti, do razdvajanja i neprijateljstva, do sukoba i zlopamćenja, do okrutnosti i ubistva. Srebroljublje se u istoriji ljudskog roda projavljuje u bezbroj oblika, a među njima i u onim koje ste nabrojali. Srebroljublje je, bez svake sumnje, dovelo i do sadašnje svetske i domaće ekonomske i finansijske krize. Zgrtanje novca koji nije zarađen poštenim trudom i radom nego kreditima bez pokrića i berzanskim mešetarenjem, neminovno dovodi do uništenja svake zdrave ekonomije. Takav slučaj je i sa čovekovom verom. Ako je virtuelna, to jest bez dela koja je svedoče, ona nije ništa i dovodi čoveka u lažnu, virtuelnu stvarnost. Posledica ovakve prelesti ili samoobmane jeste otuđenje od Boga, a na kraju takve agonije i neizbežna propast ili duhovna smrt. Takvo posmatranje se može primeniti u svemu što čini naš ljudski život na zemlji. Borba protiv ove strasti neophodna je ukoliko se iole držimo jevanđelske logike i etike. Spasenje od ove duhovne boleštine i od svih drugih duhovnih oboljenja nalazi se u vrlinskom životu koji se rađa iz učešća u Liturgiji Crkve i njenim Svetim Tajnama, uz veru, pokajanje, smernost i sve druge vidove duhovnog podvizavanja.

Ako govorimo o onome što Vi nazivate „štetočinski učinak ljudi Crkve”, ne možemo, a da takvu pojavu ne sagledamo u njenom istorijskom kontekstu.

Crkva je božanska ustanova i Hram Duha Svetoga, ali ima i svoju istorijsku, ljudsku komponentu. To u određenom smislu važi i za samo Sveto Pismo, koje takođe ima svoju božansku dimenziju, teološki definisanu kao bogonadahnutost, ali ima i svoju ljudsku dimenziju, odnosno istorijski obeleženu ljudsku reč kao odeću unutrašnje, božanske istine. Ukupna istorija Crkve je istovremeno istorija svetosti i istorija ljudskih padova i posrtanja. Crkva jeste sveta, ali nisu u njoj sveti svi pojedinci. Berđajev je umesno zborio o savršenosti hrišćanstva i nesavršenosti hrišćana. Svetu, bezgrešnu, bogočovečansku prirodu Crkve savršeno izražavaju sveti ljudi, istinski hrišćani, a delimično i svi koliko-toliko dosledni hrišćani. Ne izražavaju je pogrešni postupci i promašeni životi nedostojnih ili nedoslednih hrišćana (napominjem da osnovno biblijsko značenje pojmova greh i grešan jeste promašaj i promašen). Crkva jeste sveta jer je Jedini Sveti, Bogočovek Hristos, njena Glava, a Sveti Duh Božji njena duša i savest. Ali, pored žita, i kukolj na Njivi Božjoj – a to su svet i istorija – čeka žetvu.

Dakle, razni ljudi i događaji nisu uvek izražavali prirodu Crkve. Bilo je postupaka koji su bili suprotni prirodi Crkve. Sve je to sastavni deo istorije Crkve Hristove na zemlji i, naravno, sve to moramo prepoznati i razlikovati jedno od drugoga. Ali, uvek moramo imati u vidu to da su tokom istorije istinsku prirodu Crkve izražavali i svedočili po preimućstvu sveti Božji ugodnici, a naročito njeni Sabori, Oci i Učitelji. Tako je bilo tokom sveukupne istorije Crkve Božje na zemlji. Tako i mi moramo sagledati sve ono što je prisutno u današnjoj realnosti crkvenog života i crkvenih zbivanja.

Ipak, bez imalo želje da branim ili opravdavam bilo koga, moram da naglasim, sa žalošću i određenom gorčinom, da mnogo toga što mediji uporno, ne mareći za demantije Svetog Sinoda, portparola Crkve ili njene Informativne službe, lansiraju o „štetočinskim učincima ljudi Crkve”, jednostavno nije istina, a u mnogim slučajevima se radi o direktno zadatim ili naručenim klevetama. U toj ne osobito časnoj raboti naročito se ističu pojedini dežurni komentatori i „analitičari”, kao i još poneke sveznajuće neznalice, od gdekojeg političara i guvernera banke, preko pojedinih „drugosrbijanskih” pisaca i piskarala, pa sve do estradne čeljadi, kojoj se takođe osladilo moralisanje i pridikovanje na račun vladika i popova budući da im zdrava moralnost naše estrade i „džet-seta” to ne omogućuje.

Jedan od komičnih primera šund-izveštavanja te vrste jesu lažljivi tekstovi o neviđenoj raskoši vladičanskih „dvorova” (u medijskoj interpretaciji „dvoraca”), što je lako proverljivo posetom istima, ili o vladičanskom „voznom parku”, a najporaznije, po meni, jeste optuživati Srpsku Pravoslavnu Crkvu za tolerisanje, ako ne i podsticanje pedofilije, pri čemu izvesni novinari preuzimaju ulogu tužilaštva i suda. Pritom, naravno, nisu obavešteni o moralu nekih drugih društvenih slojeva...

6. Uz pomenuto, danas su konfrontacija i sukob, a ne harmonija ili ljubav u hrišćanskom smislu te reči, drugi dominirajući pokretač i vladar našeg sveta. Kako kažu – svet se iščašio iz zgloba. Mnogo je potvrda da je hrišćanska civilizacija u nekim svojim „devijantnim“ oblicima izneverila izvorni duh i ideju dobra koja je hrišćanstvo učinila tako moćnom religijom. Ima li snage u okrilju hrišćanstva, posebno u okrilju pravoslavlja, da se to menja? Ako je ima – šta je i gde je njeno uporište?

Manje pažljiv čitalac može doći do zaključka da je hrišćanstvo odgovorno za sukobe i konfrontacije u svetu, što svakako nije smisao Vašeg pitanja, pogotovu stoga što svi imamo u vidu da su nacionalsocijalizam i komunizam, dve izrazito antihrišćanske totalitarne ideologije, doveli do najvećih stradanja u tek minulom stoleću. Ta stradanja i danas pamti gotovo svaka srpska kuća. Ni druge svetske religije ne mogu se označavati kao izvorišta sukoba u svetu, osim u slučaju njihove politizacije i zloupotrebe.

Hrišćanstvo, pre svega Pravoslavlje, nudi svetu radost, i to onu radost za koju je Hristos rekao da je „niko neće uzeti od nas” (Jov. 16, 22). Hrišćanstvo nije religija koja svojim zakonima, kanonima, sudi svetu i pojedincu, koja zahteva „otkup” od greha, a zauzvrat nudi „platu” u vidu blaženog zagrobnog života. To bi bila religija koja je zaboravila pravo ljudi na sreću u svakodnevnom, zemaljskom životu i eshatološku radost, religija isključivo zasnovana na strahu. Svet se, bežeći od straha, okrenuo različitim ideologijama, koje za zajednički imenitelj imaju progres i tragaju isključivo za srećom na zemlji. Tako je zemaljska sreća postala svojevrsna vrhunska religija, koja ima svoje kultove i radi koje se u ratovima podnose nebrojene žrtve. Bez one vere koju apostol Pavle opisuje rečima: „Radujte se svagda u Gospodu, i opet velim, radujte se!” (Filiplj. 4, 4), svet je u lavirintu i luta između religije zemaljskog progresa i religije suda i pravde bez milosti. To nije hrišćanska vera. Po našoj veri, čovek i svet su stvoreni za radost i blaženstvo, i to ne samo za radost u večnom životu nego i za radost na putu spasenja kojim hodimo ovde na zemlji. Jer, to je put Bogočoveka koji svaku žalost okreće na radost (Jov. 16, 21).

7. U našem komičnom i iracionalnom ulizištvu Evropi, mislim tu pre svega na vodeće političare, kao najcrnja jeretička ideja zvuče reči koje su ovih dana iz RPC upućene Briselu. „Ne treba da pokorno slušamo lekcije EU već da tražimo da se i ona nama prilagodi“, napisao je visoki zvaničnik Ruske crkve, protojerej Vsevold Čapljin! On kaže: „Rusija, Ukrajina, Belorusija, Moldavija, Grčka, Srbija i Bugarska, kao predstavnice moćne samostalne civilizacije, imaju pravo da prilikom stupanja u Savet Evrope zahtevaju od njegovih zapadnih članica da počnu da formiraju novu organizaciju od nule, da promene u njoj mnogo toga što je svojstveno zapadnom delu Evrope, a nije istočnom“. Može li i naša Crkva da smogne snage za javnu demonstraciju sličnog, dostojanstvenog i logičnog, komentara?

O nečijem odnosu prema Evropi – verovatno mislite na Evropsku uniju – mogu se izricati različiti vrednosni sudovi. Oni zavise od odgovornosti onoga ko sud izriče, od interesa onih u čije ime govori, a često i od političkog interesa u utilitarnom smislu. Kada je reč o Pravoslavnoj Crkvi, konkretno o Ruskoj Pravoslavnoj Crkvi i o navedenim rečima prote Čapljina, odmah ću Vam reći da se sa njima potpuno slažem, a i da je naša, Srpska Crkva mnogo puta u svojim zvaničnim istupima, na nivou Sabora, Patrijarha, Sinoda i njihovih odgovarajućih službi i tela, javno demonstrirala upravo takav stav i odnos prema Evropskoj uniji. Ukratko, nismo ni evrounijati ni evrofobi. Ako državno rukovodstvo smatra da nam je članstvo u tom savezu državâ korisno, ima pravo da sa njime pregovara, ali ne po svaku cenu, ne po cenu neizbrojivih uslovljavanja, ucena i ultimatuma, a pogotovu ne po cenu Stare Srbije, što je istorijsko ime Kosova i Metohije, istorijskog središta i sedišta naše Crkve, jezgra našeg državnog bića i zavetne zemlje našeg naroda. Koliko puta treba to da ponovimo? Crkva je bila i ostala sa svojim vernim narodom na Kosovu i Metohiji, za razliku od onih koji su Staru Srbiju napustili, neki i prodali, a sada je grlato brane, proveravajući, najčešće sa ušuškane pozicije u beogradskom krugu dvojke, patriotizam i „borbenu gotovost” ili pak „izdajnički defetizam” srpskoga Patrijarha, vladikâ, monahâ u kosovsko-metohijskim manastirima, sveštenikâ po tamošnjim selima, učenikâ Bogoslovije u Prizrenu...

Sa druge strane, Ruska Pravoslavna Crkva dugi niz godina ima stalno predstavništvo u Briselu, pri svim važnim rukovodećim institucijama Evropske unije, na čijem čelu je donedavno bio mitropolit Ilarion (Alfejev), jedan od najbližih saradnika patrijarha Kirila i pretpostavljeni pomenutog prote Čapljina. Dakle, Ruska Pravoslavna Crkva, kao, uostalom, i Carigradska Patrijaršija, ima živu aktivnost i veoma česte kontakte sa vodećim političarima Unije. Smatram da i naša Crkva ima i pravo i dužnost da neguje službene odnose sa Evropskom unijom. Razloga je mnogo. Prvi razlog: stotine hiljada pravoslavnih Srba žive u Zapadnoj Evropi i neposredno zavise od tamošnjih zakona. Drugi razlog je povezan sa evropskim zakonodavstvom, jer se zakonodavna i politička, a potom moralna i kulturna načela koja se ustale na Zapadu Evrope, kao što je to bila praksa i u istoriji, ubrzo, i na makroplanu i na mikroplanu, prenose na druge oblasti Evrope. U tome vidim okvirni smisao reči koje ste naveli.

Odgovornost za sistem vrednosti i opšta moralna načela koja vladaju u društvu, odgovornost za nepovredivost dostojanstva i slobode čovekove ličnosti, stoje danas pred hrišćanstvom, kao i pre dvadeset vekova kada je apostol Pavle iz Azije preko grada Filipâ u Grčkoj krenuo na Zapad. Zajedno sa četiri pravoslavne države koje su članice Evropske unije, odgovornost je i na nama koji nismo deo te zajednice.

8. Sa nepobitnim argumentima, za Crkvu se kaže da je zalog snage i jedinstva naroda, da je očuvala duh i identitet srpske nacije. Upravo zato su nesaglasje i unutrašnja ozbiljna podeljenost, koji se danas uočavaju u SPC, za naciju vrlo nesretna okolnost. Malo je verovatno da Sinod i sveštenstvo nisu svesni te situacije, koja je bezmalo nedolična i nedopustiva u ovom za srpski narod, državu, pa dakle i - za Crkvu zahtevnom istorijskom trenutku. Da li je ono što drugi nazivaju „procesom unutarnje katarze“ nešto što se uskoro može dogoditi u našoj Crkvi?

U bogoslovskom poimanju reč katarza trebada znači očišćenje duše radi približavanja Bogu. Svaki hrišćanin, ushodeći ka Bogu, na izvestan način pročišćava sebe. Ti drugi koje pominjete, a koji traže „proces unutarnje katarze”, Crkvu sigurno ne doživljavaju kao svoju.

Ne vidim probleme koji mogu dovesti do podeljenosti u Crkvi. Crkva je Jedna, Sveta, Saborna i Apostolska, a podeljenost Crkve je kontradiktoran pojam, ontološki nemoguća pojava. Ontološki se može, nažalost, desiti odeljenost od Crkve, a i dešava se u vidu jeresi, raskola, parasinagoge, sektaštva...

Episkopi su, kao i drugi ljudi, slobodne ličnosti koje, po različitim pitanjima, mogu da imaju različita, pa i suprotstavljena mišljenja. Ali kada se u Svetom Arhijerejskom Saboru donese odluka, konsenzusom ili glasanjem, svi su obavezni da se te odluke u potpunosti pridržavaju. To je jemstvo jedinstva jerarhije pri razlikama u gledištima, a samim tim i jemstvo jedinstva Crkve kao celine. Drevno crkveno načelo glasi: u neophodnome sloga, u sporednome sloboda, u svemu – ljubav.

9. Tokom minulih godina bilo je dosta kritičkih komentara povodom prakse dodeljivanja odličja SPC. Izbor ličnosti i trenutaka kada je ordenje davano bilo je, u viđenju javnog mnjenja, ponekad i nerazumljivo. Kakav je Vaš stav: svedoče li odlikovanja SPC o  čvrstom i jasnom kriterijumu prilikom dodele?

Od godinâ kada su se odlikovanja, unapređenja i diplomatska ili dopisnička mesta u inostranstvu dobijala za zasluge u proganjanju Crkve, pa do trenutka kada je Crkva počela da odlikuje zaslužne ličnosti, nije prošlo mnogo vremena. I tu okolnost treba imati u vidu ukoliko je nekada neko i pogrešio, a mislim da jeste. Naša Crkva nema dugu tradiciju u dodeljivanju ordenja. Osim krsta za ratno pastirstvo, koji je dodeljivan odmah po Balkanskim ratovima, drugih ordena, koliko ja znam, Crkva nije imala, sve do sredine osamdesetih godina prošlog stoleća, kada je Sveti Sabor obnovio odlikovanje ordenom Svetog Save, ustanovljenim još krajem 19. veka od strane države, tada Kneževine Srbije. Tako je bilo sve do 1945. godine, kada nastupa anticrkvena i antisrpska komunistička diktatura, koja Crkvi nije davala mogućnost da odlikuje pojedine ličnosti za zasluge radi kojih se ovaj orden dodeljivao od svog ustanovljenja. Kada su to okolnosti dozvolile, kao što sam već rekao, naša Crkva vaspostavlja ovo, po meni, najznačajnije srpsko odličje. Sveti Arhijerejski Sabor, 2010. godine, ustanovio je nove ordene na nivou cele Srpske Pravoslavne Crkve. Tako su, pored ordena Svetog Save, koji postoji u tri stepena, ustanovljeni i jednostepeni ordeni: Svetog Kralja Milutina, Svetog Petra Cetinjskog, Svetog despota Stefana Lazarevića, Carice Milice – Prepodobne Evgenije, Svetog Simeona Mirotočivog i Svetog cara Konstantina.

Prilikom uvođenja ovih novih odlikovanja zauzet je, rekao bih, veoma restriktivan stav u pogledu kriterijumâ njihove dodele, što se ogleda u Uredbi o ordenima Srpske Pravoslavne Crkve. Takva Uredba, pored strogo propisanih normi prilikom dodeljivanja ordenja, sadrži u sebi i član koji jasno definiše da „u slučaju ako se lice koje je odlikovano ordenom Crkve u toku docnijeg života ogreši o Srpsku Pravoslavnu Crkvu i bude kažnjeno crkvenom kaznom zbog toga, odluka o dodeljivanju ordena se poništava i takvo lice je dužno da taj orden vrati”. Ovo sve navodim jer, zbog ovih visoko postavljenih načela, prilikom dodele odlikovanja dolazi i do ustanovljavanja eparhijskih odlikovanja, gde episkopi, na lokalnom nivou, na području pod svojom jurisdikcijom, imaju mogućnost da nagrade ličnosti za koje smatraju da su zaslužne. Odluku – samim tim i odgovornost – o ličnostima kojima će biti uručena takva eparhijska odlikovanja donosi nadležni episkop. Mislim da se u današnje vreme sve više stvara jaz između davno postavljenih duhovnih i etičkih načela zbog kojih su odlikovanja dodeljivana zaslužnim pojedincima i realnosti u kojoj savremeni svet živi. Odlikovanja koje naša Crkva dodeljuje, pored priznanja za neko konkretno delo, nose u sebi i obavezu da se odlikovani pojedinac tek tada, po ukazanom priznanju, pokaže i dokaže kao odano čedo Crkve.

10. Obeležavanje godišnjice Milanskog edikta u Nišu, uz sjaj i pompu, donelo je i razočarenja. Prema uverenjima mnogih, velika prilika nije „iskorišćena do kraja“, „omanulo se“ u mnogo kom smislu, pre svega u prezentaciji Srbije u svetu, u iskorišćenju mogućnosti ozbiljne geopolitičke afirmacije celog poduhvata, pa čak i u uspostavljanju međucrkvenih – hrišćanskih mostova! Moglo je bolje i drugačije, tvrdi se. Da li je tom poslu bila nedorasla samo naša država, ili je i SPC mogla daleko „bolje i drugačije“?

Svaki Evropljanin, pre nego što počne da govori o svetom caru Konstantinu Velikom, trebalo bi, ako ne da se prekrsti, a ono makar da zastane i duboko udahne. Carskim Konstantinovim potpisom na Milanskom ediktu nije samo legalizovana hrišćanska vera u društvu i državi nego je i definisan odnos između Crkve i države. Što je zacelo još važnije, svakom ljudskom biću je zajemčena sloboda savesti. Sveti car Konstatnin je time postavio osnove za razvoj evropske civilizacije. Ostvarivanje slobode savesti na početku trećeg milenijuma, kako vidimo, ostalo je nedostignut ideal i na Istoku i na Zapadu.

Srpska Pravoslavna Crkva, sa svojim vernim narodom koji ljubi slobodu i za nju se i danas bori i strada, prepoznala je organizovanje centralne proslave trinaestovekovnog jubileja, donošenja Milanskog edikta, kao priliku da celom svetu još jednom ukaže na Božju ikonu u svakom čoveku i na načelo slobode, koje svoju punoću dostiže u svetoj Liturgiji. Malo je reći da je to bio jedan od najvećih i najznačajnijih skupova u savremenoj istoriji naše Crkve, a, čini mi se, i države. Jer, u nedelju, 6. oktobra 2013. godine, u Konstintinovom Naisu, našem Nišu, svetu Liturgiju je služio Njegova Svesvetost Patrijarh carigradski i vaseljenski g. Vartolomej, uz sasluženje sedmorice poglavarâ i drugih visokih predstavnika pomesnih Pravoslavnih Crkava, Aleksandrijske, Antiohijske, Jerusalimske, Ruske, Bugarske, Gruzijske, Kiparske, Grčke, Poljske, Albanske, Češke i slovačkih zemalja. Prisutni su bili mitropoliti iz istočnih dohalkidonskih Crkava, dva rimokatolička kardinala, predstavnik Crkve Engleske u licu primasa Irske, predstavnici Crkava Reformacije, verski vođi muslimana i Jevreja, kao i vodeći ljudi najznačajnijih hrišćanskih organizacija Evrope i sveta. Božanstvena služba je služena na grčkom, crkvenoslovenskom, arapskom, srpskom, albanskom, češkom, gruzijskom, poljskom i engleskom jeziku. Svi visoki gosti su se, tokom boravka u našoj Otadžbini, sreli sa najvišim predstavnicima naše države.

Postoje različite dimenzije proteklog sabranja na koje valja podsetiti. Ovo nije bio samo svečarski skup nego i dobro iskorišćena prilika za međusobne razgovore o gorućim pitanjima današnjice, i to ne samo o životu Crkve i hrišćanstva nego i o životu čovečanstva uopšte. Na određeni način, to je bilo neformalno svepravoslavno i svehrišćansko sabranje. To je bilo svojevrsno svedočenje jedinstva Pravoslavne Crkve, kao i poruka današnjem čovečanstvu o tome šta Pravoslavna Crkva – ali i hrišćanstvo uopšte – ima da kaže u odgovoru na sve tragične nedoumice i izazove naših dana, pre svega na problem neotuđive slobode ličnosti, kao i na druga, suštinski povezana pitanja, poput bioetičkih i ekoloških, pitanja rata i mira, života i smrti, kao i na mnoga druga koja se stavljaju na savest svih ljudi. Moram, kao ohrabrujuću činjenicu, da naglasim da o suštinskim problemima današnjice sve hrišćanske Crkve i zajednice, nezavisno od postojećih međusobnih razlika, mogu da izraze zajednički stav. U tom smislu, pokazana je otvorenost za dijalog sa svima bez razlike. U svim obraćanjima patrijaraha, a među njima i našeg patrijarha Irineja, svima je pružena bratska ruka, što, naravno, ne znači da mi zanemarujemo svoj pravoslavni identitet.

Sve ove dimenzije daju dublji i trajniji smisao okupljanju u Nišu, sa paralelnim okupljanjem u Beogradu, kao i u Podgorici, gde je osvećen novi veličanstveni hram Hristovog Vaskrsenja.

Što se tiče manifestacija koje je tim povodom organizovala naša država, želim da istaknem onu dimenziju koja je našim naučnicima i umetnicima omogućila da pokažu da za ovo srpsko pokoljenje Milanski edikt nije tek nekakav zakonodavni akt iz davne prošlosti nego da oni u njemu i u ličnosti njegovog donosioca, svetog i ravnoapostolnog cara Konstantina Velikog, nalaze nadahnuće za dela kojima možemo da se ponosimo pred savremenim svetom. Pored ostalih, izrazit utisak je ostavio ansambl Opere Narodnog pozorišta u Beogradu premijerom opere Inhocsigno, autorâ Dejana Miladinovića i don-Marka Frazine, kojom se naša kultura može dičiti na svim svetskim scenama.

Kao što vidite, ne mislim da smo u ovoj stvari „omanuli” ako i jesmo u mnogo čemu drugom.

11. Hoće li se u okrilju Crkve „razvijati zastave“ u odgovoru na sramne pokušaje revizije istorije i okamenjivanja teške hipoteke nad srpskim narodom i njegovom časnom i viteškom prošlošću?

Nedavno, na godišnjoj skupštini Beogradskog foruma za svet ravnopravnih, predložio sam Forumu da sledeće godine u svoje aktivnosti uvrsti i jednu konferenciju ili simposion, kao i publikacije, baš na temu Prvog svetskog rata. I inače, u kontaktima naše Crkve i pojedinih Pravoslavnih Crkava, kao i drugih ustanova, zaključili smo da će doći – i da je već došlo – do pokušaja radikalne revizije istorije svetskih ratova, pri čemu će krivica za Prvi svetski rat, a verovatno, u nastavku, i za Drugi svetski rat, biti pripisivana i srpskom narodu i Rusiji.

U tom smislu, mislim da su neophodne ozbiljne publikacije i naučni skupovi koji će se baviti ovom temom u okviru naučne istine, u okviru objektivnih datosti, a na osnovu proverenih podataka, sa učešćem ljudi sa svih strana sveta, uključujući i one iz Zapadne Evrope i Amerike, gde takođe postoji veliki broj časnih naučnika, koji neće hteti da učestvuju u propangadističkim i revizionističkim prekrajanjima istorijske istine.

Naša sveta i blagorodna dužnost jeste da se tome posveti pažnja i sačuva realno istorijsko pamćenje kao lekovito, a da se izbegnu sve zloupotrebe koja samo mogu da izazovu nove probleme. Nama je, kao, uostalom, i čitavom ljudskom rodu, preko glave problema, nevolja i stradanja. Željni smo mira, pravde, slobode, dobrote, ljubavi – svega onoga što u sebi sadrži božićni pozdrav kojim, evo, na završetku našeg razgovora, pozdravljam i Vas i čitaoce Pečata:

Mir Božji, Hristos se rodi!

(razgovarao: Milorad Vučelić, Pečat)