Moskovska patrijaršija uvek uz Srpsku crkvu

Tokom svoje posete Kosovu i Metohiji arhiepiskop Ilarion dao je intervju Informativnoj službi Eparhije raško-prizrenske

Vaše visokopreosveštenstvo, prvi put ste na svetoj kosovskoj zemlji. Možete li bar ukratko da nam opišete svoje utiske?

Utisci su veoma snažni i jarki. I naravno, ti utisci su dvojaki - i radosni i tužni. Radosno je za mene to što sam prvi put posetio kosovsku pokrajinu, kolevku srpskog hrišćanstva, što sam video velike svetinje, manastir Gračanicu, manastir Dečane, video sam drevnu Pećku patrijaršiju, video sam izuzetne spomenike pravoslavne umetnosti koji su po milosti Božijoj ostali čitavi. Video sam izvanredne freske, naročito u manastiru Dečani, koje su se, slava Bogu, odlično očuvale, i pored svih istorijskih nedaća i tragičnih okolnosti u ovoj pokrajini. Upoznao sam se sa izuzetnim ljudima koji ovde žive i pored svih pretrpljenih teškoća i iskušenja - sa vladikom Artemijem, sa vladikom Teodosijem, sa sestrama manastira Gračanica, sa bratijom manastira Dečani, sa bratijom manastira Banjska, sa kliricima eparhije, sa blagočestivim mirjanima koji ovde rade i pomažu. Sve to spada u radosne utiske.

A teški i tužni utisci vezani su za to što sam prvi put svojim očima video ono o čemu sam mnogo čitao i mnogo slušao, o čemu sam čak više puta javno i govorio: video sam varvarsko pljačkanje hrišćanskog nasleđa ove pokrajine, koje se ovde događalo poslednjih godina, video sam uništavanje svetinja i uništavanje hramova koje se i danas nastavlja. Zajedno sa vladikom Artemijem posetio sam ne samo sačuvane svetinje, nego i one hramove koji su razrušeni i sada leže u ruševinama, i one koji se obnavljaju, ali su još daleko od toga da se može reći da su zaista obnovljeni. Posetili smo i ona mesta gde je nekada bio hram, a sada je jednostavno ledina, jednostavno je posađeno drveće. Kada sam posećivao ta mesta, mnogo toga je bilo u mojim mislima. Razmišljao sam kakav ogroman negativni potencijal živi u ljudima, i kako je važno držati taj negativni potencijal pod kontrolom, i učiti ljude da se u njima ispoljava sve što je dobro, a sve što je u njima loše, da se postepeno ispravlja. Ako se zlom potencijalu pusti na volju, ako se podržava nasilje, tada neograničena sloboda može da izazove ubijanje ljudi, kao što se događalo ovde, i genocid, i da jedan narod progoni drugi narod, i da jedan narod varvarski ruši i uništava svetinje drugog naroda.

Takođe, sećao sam se istorije moje zemlje - Rusije. I kod nas su hramovi bili rušeni, oskrnavljeni, pretvarani u magacine, javne klozete, muzeje ateizma... Sve to nisu činili nekakvi inostrani varvari, sve su to činili naši ljudi, stanovnici Rusije. I to navodi čoveka da se duboko zamisli. Mi treba vrlo pažljivo da čuvamo duhovno nasleđe koje smo dobili, i nikada ne treba da zaboravljamo svoje poreklo.

Evo o čemu sam još razmišljao i šta sam govorio monasima kada sam posećivao ove svetinje. Danas monasi i u Dečanima, i u Gračanici, i u drugim manastirima Srpske pravoslavne crkve, koji se nalaze na kosovskoj zemlji, žive kao na ostrvima, okruženi bodljikavom žicom, okruženi, još uvek, hvala Bogu, odredima međunarodnih mirovnih snaga, a unaokolo je neprijateljski nastrojeno lokalno stanovništvo. Ti ljudi koji ovde žive i rade, ti monasi i monahinje, to su ispovednici pravoslavne vere, i ja bih želeo da im se duboko poklonim zbog podviga koji oni ovde podnose. Ove svetinje će biti očuvane sve dok u njima ima živih ljudi. Ako bi, ne daj Bože, monasi izgubili duhovnu snagu, ako ti manastiri ne bi imali dovoljno snage da se i dalje popunjavaju mladim monasima, oni će se u najboljem slučaju pretvoriti u muzeje, a u najgorem biće isto tako opljačkani i uništeni kao što se to dogodilo sa mnogim drugim hramovima i manastirima ove zemlje. Zbog toga je najvažnije da oni koji su ovde ostali, i pored svih teškoća i nedaća, nastave ovde da žive. Verujem da će im Gospod pomagati, da će štititi njih, a zajedno sa njima i sveta mesta čiji su oni čuvari.

Koliko se razlikuje ono što čovek može da sazna i oseti čitajući knjige i gledajući fotografije i filmove o Kosovu od onoga što može da oseti kada sve to vidi svojim očima?

Kada gledaš svojim očima, onda sve primaš u svoje srce. Naravo, i kada čitaš, i kada slušaš svedočanstva očevidaca, ti takođe dolaziš sa tim u dodir. Ali veoma je važno doći i videti. Za mene je bilo važno da dođem ovamo pre svega zato što sam ne tako davno postao predsednik Odeljenja za spoljašnje crkvene odnose i u Ruskoj crkvi sam odgovoran za veze sa pomesnim pravoslavnim crkvama, to je moja službena dužnost. Ali pored službene dužnosti postoji i neka potreba moje duše da lično posetim ona mesta gde je ljudima teško. Moja poseta je skroman znak solidarnosti sa ljudima koji ovde žive, koji ovde rade i koji ovde stradaju. Ujedno, to je podsećanje da je Ruska crkva uvek bila i uvek će biti uz Srpsku pravoslavnu crkvu u svim njenim iskušenjima.

Nas veoma raduje što ste Vi najpre došli upravo na Kosovo, gde Srbi, pravoslavni hrišćani, teško žive. Mi osećamo brigu Ruske pravoslavne crkve. Istovremeno, osećamo i brigu ruske države. Osećamo i jedinstvo napora koji i jedna i druga ulažu u tom pravcu. Današnje saglasje između Ruske crkve i ruske države je začuđujuća pojava novijeg vremena, posle tolikih godina prekida veze između države i crkve. Sada se one približavaju jedna drugoj i onoj vrsti odnosa koja se u vizantijsko vreme nazivala "simfonijom". Može li se reći da danas u Rusiji postoji tako nešto?

Može se govoriti o "simfoniji" između Crkve i države u savremenoj Rusiji, mada je termin "simfonija" u Vizantiji označavao određeni ideal koji nikada nije bio dostignut. Mi znamo da je u vizantijskoj simfoniji ipak bio jedan dirigent - a to je bio imperator. Simfonija koju mi sada pokušavamo da izgradimo u Rusiji zasnovana je na malo drukčijim principima.

Prvi princip je nemešanje Crkve u unutrašnja pitanja države i nemešanje države u unutrašnja pitanja Crkve. Crkva ne treba da se meša u politiku. Crkva ne treba da podržava jednu političku partiju na štetu druge političke partije, niti jednog političkog lidera na štetu drugome. Crkva ne treba da staje na bilo čiju stranu u političkoj borbi. Ona uvek treba da bude "iznad situacije", uvek treba da bude otvorena za sve ljude, nezavisno od njihove političke orijentacije, samo ukoliko ta orijentacija nije ekstremistička ili šovinistička. Crkva treba da bude majka celog naroda.

Sa druge strane, država ne treba da se meša u unutrašnja pitanja Crkve, tj. na primer, ne treba da utiče na izbor episkopa, niti da diktira svoje uslove prilikom sastavljanja unutarcrkvenih propisa. Princip uzajamnog nemešanja treba striktno da se poštuje, i on se sada poštuje.

Drugi princip je princip uzajamne saradnje Crkve i države svuda gde je takva uzajamna saradnja neophodna. A ona je neophodna u veoma mnogim sferama. Crkva ne postoji samo "radi zadovoljenja religioznih potreba" ljudi, kako se govorilo u sovjetsko vreme. Crkva postoji pre svega da bi ljudski život postao bolji. A život će postati bolji ako sami ljudi postanu bolji. Crkva ima ogromnu moralnu snagu, ima sposobnost da preobražava ljudski život. A država poseduje materijalne resurse za poboljšanje uslova života. Postoje takvi problemi koje je nemoguće rešiti bez zajedničkih napora države i Crkve. Na primer, to je demografska kriza. Demografska kriza ima ekonomsku komponentu, i tu je neophodna pomoć države, neophodna je strategija koja bi pomogla da se vaspostavi priraštaj stanovništva. Ali postoji i duhovna komponenta. To je pre svega gubitak tradicionalnog shvatanja porodice. I tu je neophodan moralni autoritet Crkve, neophodan je napor i, ako hoćete, neophodna je strategija koja bi bila usmerena na vaspostavljanje tradicionalnog shvatanja porodice.

Crkva se ne meša u politiku, ali ruski narod ima interese koji su važniji od političkih. Te interese je veoma dobro iskazao Njegova svetost patrijarh Kiril, kada je govorio o pojmu "Sveta Rusija". Koliko su Crkva i država jedinstveni u odbrani tih interesa?

Ovde treba pre svega reći da Ruska pravoslavna crkva nije samo Crkva Rusije. Ona je u istoj meri i Crkva Ukrajine, Belorusije, Moldavije i drugih zemalja koje ulaze u njenu kanonsku jurizdikciju. Donedavno su u kabinetu patrijarha moskovskog i cele Rusije u Danilovskom manastiru stajale dve zastave - jedna zelena, patrijaraška, sa patrijarhovim grbom, a druga - zastava Ruske Federacije. Patrijarh Kiril je naložio da se tamo postave zastave svih zemalja koje ulaze u jurizdikciju Ruske pravoslavne crkve. To su sve republike bivšeg Sovjetskog Saveza, osim Jermenije i Gruzije, plus Japan i Kina. Tako da sada u patrijaraškom kabinetu ima petnaest državnih zastava. Ruska pravoslavna crkva ne može da izražava samo interese Rusije kao države. Ona je po svojoj višenacionalnoj prirodi šira, i zato ona ima i drukčije viđenje. Na postsovjetskom prostoru to je jedina sila, sposobna da konsoliduje narode koji su se donedavno osećali kao jedan narod i koji do dana današnjeg čine jedinstveni duhovno-kulturni prostor.

Poštovani vladiko, vi predstavljate Rusku pravoslavnu crkvu u Mešovitoj komisiji za dijalog između pravoslavnih i rimokatolika. Čuli smo da je u Beogradu bilo izvesnih poteškoća u vezi sa glasanjem, pa bismo želeli bolje da saznamo šta se tamo dešavalo.

U Beogradu se mi nismo slagali sa izvesnim formulacijama teksta, pa je to stavljeno na glasanje. Ispostavilo se da smo mi u manjini, niko nas nije podržao. Tada sam ja izrazio protest kardinalu Kasperu, koji je predsedavao. Insistirao sam na tome da pitanja u bogoslovskom dijalogu uopšte ne mogu da se stavljaju na glasanje, nego treba da se rešavaju konsenzusom. Ako se bar jedna crkva ne slaže, znači da formulacija treba da se menja ili da se izbaci iz teksta.

Na sledećem susretu, u Raveni, pojavile su se neke druge poteškoće - delegacija Ruske pravoslavne crkve napustila je zasedanje na samom početku. Recite nešto o tome.

U Raveni smo otišli zato što je tamo prisustvovala "Estonska pravoslavna crkva Konstantinopoljskog patrijarhata", koju mi ne priznajemo. Prošle godine su se predstojatelji pomesnih crkava dogovorili da će u bogoslovskim dijalozima učestvovati samo autokefalne pomesne crkve, a autonomne neće učestvovati. Tako je bio rešen problem učešća "Estonske crkve" i tako je otklonjena smetnja da se mi ponovo uključimo u dijalog. Ponovo smo se uključili, ali smo propustili dva važna zasedanja. Jedno je u Raveni, gde su prihvaćene formulacije koje su za nas neprihvatljive i kojima sam se ja protivio još u Beogradu. A drugo je na Kritu, gde su počeli da pripremaju dokument o ulozi rimskog episkopa u prvih hiljadu godina.

Ravenski dokument je tekst u čijem sastavljanju nije učestvovala Ruska pravoslavna crkva, ona ga nije odobrila i našeg potpisa pod tim dokumentom nema, niti će ga biti. A na Kipru smo počeli da razmatramo novi tekst, čiji projekat je pripreman u našem odsustvu. Sada mi vršimo redakturu tog teksta. Zasad taj tekst nije objavljen, proučili smo samo polovinu, i zbog toga ja ne mogu sada da ga ocenim. Mogu samo da kažem da ima veoma mnogo kritičkih primedbi, i uopšte nisam siguran da će taj tekst biti prihvatljiv za sve pomesne pravoslavne crkve. Ali to će postati jasno na sledećem zasedanju Komisije, koje će se održati u Beču, u septembru 2010. godine.

I na kraju, šta biste mogli reći o radu Odeljenja za spoljašnje crkvene veze Moskovske patrijaršije, kojim Vi odnedavno rukovodite?

Ruska pravoslavna crkva uvek je otvorena za dijalog. Naš sistem spoljašnjih crkvenih veza je veoma raznolik. To su i veze sa pravoslavnim crkvama, to su i veze sa raznim inoslavnim crkvama. Spremni smo za dijalog o najsloženijim pitanjima i uvek smo pripravni da ukažemo pomoć tamo gde je ljudima naša pomoć potrebna. Nadam se da će Ruska pravoslavna crkva i dalje ostvarivati svoju spoljnu misiju polazeći od tih principa.

Veoma smo Vam zahvalni, vladiko, što ste odgovorili na naša pitanja. Iskreno se nadamo da će uslovi u kojima živi srpski narod na Kosovu i Metohiji prilikom Vaše sledeće posete biti mnogo bolji i sigurni smo da će u tome ruski narod kroz svoju crkvu i svoju državu dati veliki doprinos.

Eparhija raško-prizrenska i kosovsko-metohijska