Ljubav u istini

 Ali u socijalnom učenju Katoličke crkve nikada nije utihnuo glas koji je podsećao na važnost distributivne i socijalne pravde da istu tu ekonomiju tržišta, ne samo zato što je upletena u jedan širi društveni i politički kontekst, već i zbog mreže odnosa kroz koje se ostvaruje. Tržište, uistinu, na kome važi isključivo načelo jednake vrednosti, ne uspeva da stvori ono društveno jedinstvo koje mu je neophodno da bi dobro funkcionisalo. Kada je lišeno unutrašnje solidarnosti i međusobnog poverenja, tržište ne može u potpunosti obavljati svoju ekonomsku funkciju. Danas je tog poverenja nestalo, a nedostatak poverenja je težak gubitak.

Pavle VI je u enklici Populorum progreio s umešnošću podvukao činjenicu da bi baš taj privredni sistem o kome je reč imao koristi ako bi u njegovim okvirima bila sprovedena opšta načela pravde, jer bogate zemlje prve bi imale koristi od razvoja siromašnih zemalja. Nije bilo reči samo o tome da se loše funkcionisanje reši putem jednokratne pomoći. Siromašne ne treba smatrati „teretom“, već izvorom (bogatstva) u svakom smislu, pa i sa ekonomske tačke gledišta. Treba pak uvideti da je pogrešno ono što mnogi smatraju za tačno, a to je da ekonomija tržišta mora po svojoj strukturi biti delom siromašna i nerazvijena kako bi u celini izvukla maksimum.

Trgovačka logika i opšte dobro

U interesu je tržišta da podrži emancipaciju, ali da bi se to zaista desilo ne može se oslanjati isključivo na sebe, budući da nije u stanju da sama proizvodi ono što prevazilazi njene snage. Mora crpsti moralnu energiju iz drugih subjekata, onih koji imaju potencijal da je stvaraju.

Privrednom delatnošću se ne mogu rešiti svi socijalni problemi posredstvom jednostavne primene trgovačke logike, nego nju treba usmeriti na dostizanje opšteg dobra, što je, pre svega, obaveza političke zajednice. Utoliko treba voditi računa o tome da je uzrok ozbiljnoj neravnoteži podela na čisto ekonomsku i na čisto političku delatnost - odnosno, proizvodnja dobara, sa jedne, i sprovođenja pravde njihovom raspodelom, sa druge strane.

Katolička crkva je oduvek smatrala da privrednu delatnost ne treba smatrati antidruštvenom. Tržište samo po sebi nije i ne sme postati mesto na kome će jak tlačiti slaboga. Društvo se ne sme kriti od tržišta, kao da razvoj ovoga ubija ipso fakto svaki pravi ljudski odnos. Naravno da je tačno da tržište može biti negativno orijentisano, ali ne zato što je to njegova priroda, već stoga što ga određena vrsta ideologije može tako preusmeriti. Ne treba zaboraviti da nema tržišta u izvornom obliku. Ono oblik dobija iz kulturoloških konfiguracija koje ga određuju i daju mu pravac. Privredom i finansijama može se, zaista, budući da su samo sredstva, loše upravljati, kao što biva kada subjekti koji njima upravljaju imaju naglašeno sebične pobude. Tako se sredstva, koja su sama po sebi dobra, pretvaraju u štetna oruđa. Ali na taj način pomračeni ljudski um stvara ovakav ishod, a ne oruđe samo po sebi. Ne treba stoga kriviti sredstvo nego čoveka, njegovu moralnu savest, njegovu odgovornost, ličnu i društvenu.

Prema socijalnom učenju Katoličke crkve, moguće je graditi istinski ljudske odnose - prijateljske, društvene, solidarne uzajamne - i u okviru privredne delatnosti, a ne samo van nje ili „posle“ nje. Polje ekonomije nije niti etički neutralno, niti je privreda po prirodi svojoj nehumana ili nedruštvena. Ona je jedna od ljudskih delatnosti i kao takva mora biti, uz poštovanje etičkih načela, sazdana i ugrađena u institucionalni okvir.

Veliki izazov stoji pred nama - izazov koji je u ovo doba globalizacije izronio na površinu zajedno sa problemima razvoja i postao sve zahtevniji sa pooštravanjem privredno-finansijske krize - a to je da pokažemo, kako mislima, tako i delom, da ne samo da ne može prenebregnuti ili ublažiti istorijske principe socijalne etike - transparentnost, poštenje i odgovornost - već i to da princip besplatnosti u trgovinskim odnosima, kao i načelo dara kao izraza bratstva, mora da nađe svoje mesto u okviru svakodnevnih privrednih delatnosti. Ovo je u sadašnjem vremenu neophodno čoveku, ali i samoj privredi. Ovo je potreba, istovremeno, za ljubavlju i za istinom.

Moralne posledice privrednih odluka

Socijalno učenje Crkve oduvek je govorilo da pravednost zadire u sve etape privredne delatnosti, budući da je svaka od njih povezana sa čovekom i njegovim potrebama. Okupljanje radne snage, finansiranje, proizvodnja, potrošnja i sve ostale faze ekonomskog ciklusa ne mogu a da nemaju posledice moralne prirode. Svaka odluka na privrednom planu ima posledice moralne prirode. Ovo nam potvrđuju i društvene nauke i tendencije u savremenoj ekonomiji. Nekada je, možda, i bilo moguće da prvo privreda stvori višak vrednosti koji će onda politika da raspodeli. Danas bi ovo bilo teško ostvarljivo, etape privredne delatnosti nisu prostorno ograničene dok vlasti i dalje upravljaju uglavnom na ograničenoj teritoriji. Iz tog razloga, kanon pravde mora se poštovati od samog početka, dok je privredni proces još u toku, ne po njegovom okončanju ili sa strane. Trebalo bi, osim toga, unutar tržišta stvoriti prostor da se privrednom delatnošću bave oni koji po slobodnoj volji biraju za tu svoju delatnost neki cilj koji neće biti samo profit, a da pri tom ne odustaju od ideje da stvore višak vrednosti. Mnogoliki vidovi privrede inspirisani inicijativama verske i mirjanske prirode dokazuju da je to u praksi moguće.

U eri globalizacije privreda prima uticaje konkurentnih modela (tržišnog) ponašanja, među kojima ima velikih kulturoloških razlika. Privredno-preduzetnički potezi koji odatle nastaju uglavnom uspevaju da se nađu u polju komutativne pravde. U privrednom životu potrebna je, bez sumnje, institucija ugovora, da reguliše razmenu jednakih vrednosti. Ali isto tako potrebni su pravični zakoni i oblici redistribucije koje bi utvrđivala politika, a onda i dela koja bi nosila pečat duha darivanja. Globalnoj ekonomiji izgleda više leži onaj prvi način razmišljanja, sa ugovorenom razmenom, ali ukazuje se, direktno ili indirektno, i potreba za druga dva načina razmišljanja, političkim i onim gde se vrednuje darivanje bez uzvratne dobiti.

Tržište, država i građansko društvo

Moj prethodnik, Jovan Pavle II, ukazao je na tu problematiku kada je, u Centesimus annus, podvukao potrebu za tročlanim sistemom koji bi sačinjavali tržište, država i građansko društvo. On je u građanskom društvu prepoznao najprimereniji okvir za ekonomiju besplatnosti i bratstva, ali time nije hteo da kaže da takve ekonomije ne može biti i na ona druga dva mesta. Danas možemo reći da ogranci ekonomije moraju biti shvaćeni kao različite dimenzije iste realnosti: u svima njima, u drugačijoj meri i na specifičan način, mora postojati aspekt uzajamnog, bratskog, davanja. U eri globalizacije, privredna delatnost se ne može odvojiti od besplatnosti, koja je seme i hrana solidarnosti i osećaja dužnosti pred potrebama pravde i zajedničkog dobra, zajedno sa raznim njihovim subjektima i akterima. Radi se, u krajnjoj analizi, o konkretnom i dubokom ispoljavanju ekonomske demokratije. Solidarnost na prvom mestu znači da se svako oseća odgovornim za svakoga, što znači da se ona ne može prepustiti samo državi. Ako smo ranije mogli da mislimo da je trebalo pre svega iskati pravdu, da bi joj se darivanje potom samo pridodalo, danas znamo da se bez besplatnosti ni pravda ne može ostvariti. Potrebno nam je, tako, tržište na kome slobodno, u jednakim uslovima i sa jednakim pravima, mogu raditi preduzeća sa različitim institucionalnim ciljevima. Pored privatne firme koja za cilj ima dobit, i pored raznih oblika javnih preduzeća, mora biti mesta da se ukorene i izraze proizvodne organizacije sa uzajamnim i socijalnim opredeljenjem. I iz njihovog međusobnog konfrontiranja na tržištu može se javiti neka vrsta hibridnog preduzetničkog nastupa, odnosno osetljiv sluh za civilizovanje privrede. Ljubav uistini, u ovom slučaju, značila bi da treba dati formu i organizaciju onim privrednim inicijativama koje, iako se ne odriču zarade, imaju drugačije viđenje razmene i dobiti koja je sama sebi cilj.

Nova klasa menadžera

Trenutna kretanja u međunarodnoj ekonomiji, iskrivljena i disfunkcionalna do krajnjih granica, traže da se iz korena promeni i način na koji posmatramo preduzetništvo. Stari preduzetnički način razmišljanja i ponašanja nestaje, ali zato ustupa mesto nekim novim strukturama, koje izdaleka unose nadu. Jedna od najvećih opasnosti jeste da preduzeće polaže račune samo investitorima, gubeći na taj način svoju socijalnu komponentu. Usled širenja i potrebe za sve masivnijim kapitalom, sve je manje preduzeća u vlasništvu jednog ulagača sa osećajem dugoročne odgovornosti - a ne samo interesa kratkog daha - za život i rezultate svog preduzeća, i sve je manje preduzeća vezano za samo jednu teritoriju. A i takozvana delokalizacija proizvodne delatnosti u preduzimaču može da oslabi osećaj odgovornosti prema onima koji ostvaruju njegove interese, to jest prema radnicima, dobavljačima, kupcima, prirodnom okruženju i najširem okolnom društvenom miljeu, u korist akcionara koji nisu vezani za neki određen prostor i stoga su neverovatno pokretljivi. Međunarodno tržište kapitala danas zaista karakteriše velika sloboda delovanja. A istina je i to da se širi svest da je neophodno da se „društvena odgovornost“ privrede podigne na viši nivo. Uprkos tome što etička gledišta od kojih danas kreće rasprava o društvenoj odgovornosti preduzetništva nisu sva kompatibilna sa socijalnim učenjem Katoličke crkve, izvesno je sve zastupljenije ubeđenje da preduzeće ne može da vodi računa isključivo o interesima svojih vlasnika, već mora da snosi odgovornost i za sve ostale kategorije subjekata koji rade u njegovom interesu: a to su zaposleni, kupci, dobavljači osnovnih sredstava za rad, lokalna zajednica. Poslednjih godina svedoci smo rađanja jedne kosmopolitske klase menadžera, koji često rade isključivo po uputstvima akcionara, u stvari anonimnih fondova koji određuju direktorske plate. Ipak, i danas su brojni menadžeri koji su, dalekovidi, svakim danom svesniji dubokih veza između njihovog preduzeća i lokalne zajednice, ili lokalnih zajednica. Pavle VI poziva da ozbiljno razmislimo o šteti koju transfer kapitala u inostranstvo, isključivo radi lične dobiti, može da nanese sopstvenom narodu. Jovan Pavle II upozorava da, pored ekonomske, investicija uvek ima i moralnu dimenziju. Sve ovo - moramo podvući - važi i danas, iako je u međuvremenu tržište kapitala u velikoj meri liberalizovano, a savremeni tehnološki mentalitet može da navede na ubeđenje da je investicija samo tehničko, a ne humano i etičko pitanje. Nema razloga da negiramo da određeni kapital može da donese dobro i ako ga uložimo „napolju“, a ne samo u domovini. Ali, moraju se pri tom poštovati obaveze proistekle iz pravde, vodeći računa i o tome kako je taj kapital nastao, i o šteti koja će ljudima biti nanesena time što isti nije uložen tamo gde je stvoren. Treba izbeći iskušenje da korišćenje finansijskih sredstava bude špekulativnog karaktera i da traži samo kratkoročnu dobit, a ne i održivost preduzeća na duge staze, njegovo verno služenje realnoj ekonomiji i senzibilitet da, na odgovarajući i primeren način, podržava privredne inicijative i u zemljama kojima je razvoj preko potreban. Nema razloga da poreknemo da izmeštanje proizvodnje, kada sa sobom donese investicije i obrazovanje kadrova, može dobro činiti stanovnicima zemlje u kojoj je ugošćena. Rad i obuka univerzalna su potreba. Ali nije dozvoljeno preseliti proizvodni proces samo da bi se uživale posebne povlastice ili, što je još gore, radi izrabljivanja, a da pri tom istinski ne doprinesemo, nezaobilaznim činiocima stabilnog razvoja, rađanju jakog ekonomskog i društvenog sistema u lokalnoj zajednici.

(Objavljeno u Danasu, 2.4.2009)