Jevrejski narod je dvadeset vekova čekao povratak u zemlju otaca, a Srbi pet vekova oslobođenje Stare Srbije

SRPSKA PRAVOSLAVNA CRKVA

SVOJOJ DUHOVNOJ DECI
O BOŽIĆU 2012. GODINE

I R I N E J

PO MILOSTI BOŽJOJ

PRAVOSLAVNI ARHIEPISKOP PEĆKI, MITROPOLIT BEOGRADSKO-KARLOVAČKI I PATRIJARH SRPSKI, SA SVIM ARHIJEREJIMA SRPSKE PRAVOSLAVNE CRKVE, SVEŠTENSTVU, MONAŠTVU I SVIM SINOVIMA I KĆERIMA NAŠE SVETE CRKVE: BLAGODAT, MILOST I MIR OD BOGA OCA, I GOSPODA NAŠEGA ISUSA HRISTA, I DUHA SVETOGA, UZ RADOSNI BOŽIĆNI POZDRAV:

Mir Božji – Hristos se rodi!

Radujte se, pravedni, kličite nebesa,
Igrajte gore jer Hristos se rodi...
(stihira na božićnom jutrenju, glas četvrti)

Božić nam donosi radosnu i divnu vest da je večni Sin Božji postao Čovek, Bogočovek Isus Hristos. Ovaploćenjem Njegovim ispunilo se proroštvo proroka Isaije: Eto, Devojka će začeti i rodiće Sina, i nadenuće mu ime Emanuil, što će reći: S nama Bog (Mt 1, 23; Is 7, 14). Od tog dana, pa do kraja veka, Bog je sa nama i mi smo Božji. Sin Božji je sišao na zemlju, a čovek se uspeo na nebo. Sve se sjedinilo. Anđeli sa ljudima pevaju, a ljudi učestvuju u anđelskom životu. Sveti Jovan Zlatoust naziva Božić majkom svih praznika i, diveći se Rođenju Božjem kao čudesnoj tajni, proslavlja ga govoreći: „Gledam čudnovatu tajnu. Glasove pastirâ čujem u ušima svojim. Anđeli pevaju, arhanđeli poju, serafimi slavoslove, svi praznuju gledajući Boga na zemlji, a čoveka na nebesima. Boga, Koji se na nebesima nalazi, gledaju kao Onoga Koji je Uzročnik Svog silaska na zemlju. Čoveka, koji je na zemlji, gledaju kako se čovekoljubljem Božjim nađe na nebu.“ Bestelesni Bog uzima telo, Nevidljivi biva vidljiv, Onaj Kome niko ne mogaše da se približi postaje opipljiv, Bezvremeni dobija početak, Sin Božji postaje Sin čovečji. Ovo javljanje Božje u našem svetu i u našem životu početak je našeg sopstvenog ulaska u svet Božji. Dakle, smisao Božića jeste u tome da je Bog došao ljudima kako bi se oni približili Njemu.

Govoreći o jedinstvu božanske i čovečanske prirode u Ličnosti Hristovoj, sveti Grigorije Bogoslov sa pobožnim čuđenjem kaže: „Koliko je divljenja dostojno ovo sjedinjenje Boga sa čovekom! Kakvo je to čudesno sjedinjenje! Onaj Koji jeste stvara se. Onaj Koji bogati druge siromašan postaje. Onaj Koji je punotan ispražnjava se. On se ispražnjava od slave Svoje da bih ja okusio od punoće Njegove.“ Uniženje Hristovo jeste snishođenje ljubavi Njegove prema rodu ljudskom. Da nije Bog došao čoveku, ne bi čovek mogao da dođe Bogu. Bez uniženja Isusa Hrista ne bi bilo moguće da se ostvari oboženje čoveka (Flp 2, 6-8).

Smirenjem i uniženjem sebe izražava se najveća ljubav. Onaj ko ljubi zanemaruje samoga sebe i daje se drugom. Ustima svetog Zlatousta Hristos govori svakom od nas: „Tebe radi, dete moje, osiromaših, izbiven bih, unizih se od slave moje. Ostavih Oca i dođoh ka tebi koji me mrziš i odbacuješ. Dotrčah ka tebi da te učinim svojim. Tebe sa samim sobom sjedinih. I gore na nebesima tebe imam i dole na zemlji sjedinjen sam sa tobom.“ Očovečenjem Hristovim, za svakoga od nas otvori se raj, nebesa se rasprostreše po zemlji, nebesko se sa zemaljskim sjedini. Anđeli i ljudi zajedno proslavljaju zajedničkoga Gospoda, Oca našega nebeskog. Čovek počinje da se nada Vaskrsenju. Gle, raduje se Carstvo nebesko! I sve ovo darovano je bezgraničnim snishođenjem božanskog čovekoljublja koje učini ovo veliko čudo – dođe Bog u naš svet.

Čime možemo da uzvratimo Gospodu za beskrajno obilje čovekoljublja Njegovog?

Na Njegovu ljubav mi najčešće odgovaramo svojom nezahvalnošću jer Ga svojim načinom života verovatno više žalostimo nego što Ga radujemo. A naše hladne duše, tela i srca ništa tako ne zagreva kao ljubav Božja zato što je Bog ljubav (1. Jn 4, 16). Ko je od ljubavi otuđen, otuđen je od Boga Koji se samo ljubavlju useljava u čoveka. Ne mislimo samo na nebesku stvarnost već i na zemaljsku. Kada se snaga ljubavi toliko manifestuje u našim ljudskim odnosima, kako li je tek kad Bog zagrli čoveka, kad ga primi u Svoje naručje? Kada se Bog useli u čoveka, u čovekovo srce i u čovekov um, možemo li pojmiti radost susretanja sa Licem Boga Živoga? Kad je tolika radost kada se sretnemo mi, prolazni ljudi, jedni sa drugima i kada gledamo lice jedan drugoga, kolika li je radost Boga videti, sa Bogom se sresti? A ovo je Dan u kojem smo se sa Bogom sreli, u kojem smo Boga videli i Boga primili.

Na Božić je došao Bog, uselio se u nas, da bi nas naučio kako da jedni druge zagrlimo, jedni drugima oprostimo. Bog je nama oprostio, kako da se mi usudimo da jedni drugima ne oprostimo? Nema toga zla koje nam neko može naneti, a da bi ono moglo nadvladati dobro ovog Božića i da bi moglo nadjačati u nama spremnost na oproštaj. Zato, volimo jedni druge, da bismo jednodušno ispovedali Oca, Sina i Duha Svetoga, Boga ljubavi! Ljubimo jedni druge ljubavlju kojom nas je Bog zavoleo pre nastanka sveta, ljubavlju kojom nas ljubi u Sinu Svom Ljubljenom! Volimo jedni druge ljubavlju koja ne traži svoje, koja se ne gordi, koja sve trpi, svemu se nada (1. Kor 13, 7)! Imajmo na umu da se ta ljubav prostire na celokupnu prirodu oko nas, kojom nas Bog daruje, hrani i raduje! Čuvajmo svoje i njeno zdravlje i lepotu! Ne zaboravimo da Dolazak Sina Božjeg u svet ima kosmički značaj! Preko tog Događaja spasavaju se od smrti ne samo ljudi nego i čitava Božja tvorevina. Slaveći Božić, deco naša duhovna, mi uvek iznova podsećamo sami sebe i jedni druge na neizrecivu i sveprožimajuću božansku ljubav i proslavljamo ljubav kojom nas je Bog zavoleo pre nego što mi zavolesmo Njega i kojom nas večno voli.

Pored ljubavi, koja je sveza savršenstva (Kol 3, 14), danas su nam preko potrebni mir i dobra volja. Zato u našim srcima uvek, a posebno o Božiću, treba da odjekuje anđeoska pesma: Slava na visini Bogu i na zemlji mir, među ljudima dobra volja! (Lk 2, 14). Ova božićna poruka, braćo i sestre, sadrži u sebi tri velike istine i na ovim rečima se, kao na tri kamena temeljca, zasniva način, smisao i konačni cilj ljudskog života.

Prva istina jeste poziv čoveku da proslavlja Boga. Slaviti Boga može samo onaj ko je otkrio najdublji smisao života. Što je dublje znanje o Bogu kao Tvorcu, Promislitelju i Darodavcu svih dobara, to je veća čovekova radost života, to je veća i njegova spremnost da slavi Boga.

Druga istina jeste mir na zemlji. Mirotvorstvo je Božje svojstvo. Njime čovek postaje sin Božji, po reči Hristovoj: Blaženi mirotvorci jer će se sinovima Božjim zvati! (Mt 5, 9). Samo oni ljudi koji se pomire sa Bogom i sa ljudima oko sebe mogu naći mir u svojoj duši; jedino takvi ljudi su istinski mirotvorci. Njima je mir u srcu i na jeziku. Inače, onima koji se ne pomire sa Bogom i ljudima u umu i u srcu, mir može biti na jeziku, ali u srcu su im mržnja i rat. Što je više Boga u srcima ljudi, to je više mira na zemlji. Što je manje toga bogatstva, to je više otimanja za zemaljskom vlašću i bogatstvom, više sebičnog nemira, otimanja jednih od drugih.

Treća istina jeste dobra volja među ljudima kao temelj ljudskog zajedništva. Tamo gde se rodi mir, nastupa dobra i blaga volja među ljudima. Dobra volja se rađa iz ljubavi, iz bogoljublja i čovekoljublja, iz blagih misli, toplote duše i srca, jer istinska ljubav ništa ne traži za sebe.

Živimo u vremenu u kome su ove vrednosti – hrišćanske i, verujemo, večne – obezvređene i zapostavljene. Duhovna kriza ostavlja strašne posledice po međuljudske odnose. Ponovo ne govori brat sa bratom, sin sa ocem, kum sa kumom, sused sa susedom. Razloga i opravdanja, smislenih i besmislenih, kao i uvek, ima na pretek. Pitamo se: zar je moguće da nas toliko pomračuju naše vlastoljublje i samoljublje da nam sve ovosvetsko bude dragocenije od oca, majke, brata, sestre, kuma, suseda, bližnjega? Naše vreme je odavno vreme potresâ, socijalne nesigurnosti i otuđenja. Živimo u vremenu u kome je sve na prodaju, u kome se trguje svim i svačim, pa i istinskom slobodom i ljudskim dostojanstvom. Ovozemaljska pravda i pravo ne jemče nam pravo na svoje, pa ni na život onde gde postojimo od kada postojimo. Da li se, uostalom, pravda moćnikâ ovoga sveta ikada drugačije ispoljavala? Da li je ovo prvi put u istoriji da sudije zaboravljaju reči premudrog Solomona: Ko opravda krivoga i ko sudi pravoga, obojica su gad pred Bogom (PrS 11, 6)?

Ali zato što je vreme takvo kakvo jeste, zbog toga što je ono takvo otkako je greha i što će takvo biti dok je zla u svetu, Božić nam dolazi kao melem na ranu, kao najdublja uteha, koja od Boga dolazi i kojom nas On oslobađa od tuge i vraća nam poverenje u Njegovu pravdu i Njegovu istinu. Božić nam vraća poverenje i u ljudsku dobrotu i ljubav i budi nadu da ona ne samo može da zasija u srcima ljudskim već i da se može, milošću Božjom, projaviti i kroz ljudske institucije, uprkos osionosti silnikâ ovoga sveta i veka.

Božić je Dan utehe i nade za sve izbegle i izgnane, pa i za sve one iz roda našega koji jedu gorki izgnanički hleb. Ne tugujte i ne očajavajte, deco naša duhovna, setite se da je najveći i najpoznatiji Izgnanik u rodu ljudskom bio niko drugi do Bogomladenac Vitlejemski! Sa Njim su Presveta Bogorodica i pravedni Josif, čim je došao u ovaj svet, morali da beže iz Zemlje obećane u Zemlju ropstva.

Božić je Dan radosti i za narod Svetoga Save, rasut voljno i nevoljno po svim meridijanima od Evrope do Amerike i Australije. Očinski brinući, pozivamo vas da ne zaboravite svoju pravoslavnu veru i svoj jezik, da ne zaboravite bogomolje i grobove svojih predaka, da ne zaboravite svoje svetosavske korene koji su ovde u ovoj zemlji Božjoj koja se Srbijom zove i u drugim krajevima koji su vekovna postojbina Srbinova.

Božić je Dan kojim počinje i Vaskrsenje, a Vaskrsenja ne biva bez stradanja, stradalna deco naša na Kosovu i Metohiji! Znajte, zapamtite i naučite decu svoju da bi oni naučili decu svoju (5. Moj 6, 6-9) da je izgnani jevrejski narod skoro dvadeset vekova čekao dan povratka zemlji otaca svojih, a srpski narod pet vekova čekao oslobođenje Stare Srbije. Poučeni rečima Psalmopojca (Ps 137, 3), i mi uskliknimo: Ako zaboravim tebe, Kosovo, i tebe, Metohijo, neka me zaboravi desnica moja! Pomolivši se Bogu na stotu godišnjicu oslobođenja Kosova i Metohije 1912. godine, položimo i sada nadu na Gospoda!

Božić je Dan u kojem smo oslobođeni od okovâ greha, smrti i satane, a ovogodišnji Božić slavimo pred početak svečanog obeležavanja 1700-godišnjice Milanskog edikta kojim je sveti car Konstantin hrišćanima dao slobodu i pravo da Hrista slobodno proslavljaju. Nažalost, u ovoj jubilarnoj godini slobode hrišćanskog ispovedanja vere upravo ta sloboda uskraćena je našoj braći i sestrama pripadnicima Ohridske Arhiepiskopije, čijeg Poglavara, arhiepiskopa Jovana, drže zatočenog u tamnici oni koji već više decenija ne dozvoljavaju da rizu Hristovu, bezbožnom rukom razderanu, ponovo sastavimo. U ovom danu, kada se zemlja raduje sa nebom, upućujemo reči ljubavi, utehe i ohrabrenja deci Ohridske Arhiepiskopije, na čelu sa njenim Predstojateljem i Svetim Sinodom.

Osećajući sve teškoće i nevolje u kojima se nalazimo danas i mutne oblake koji su se nadneli nad naš mučenički i stradalni narod, poučeni ovim velikim Danom, mi vas, deco naša duhovna, pozivamo da ostanete u veri Hristovoj i veri naših svetih predaka. Znajmo, raste li vera naša u Bogomladenca Hrista, istovremeno raste i ljubav naša prema Njemu i bližnjima. Jer, vera neprestano otkriva u Hristu sve novija i novija savršenstva, bogatstva i krasote, zbog kojih Ga mi sve više i više volimo. I kao što nema granica veri našoj u Hrista, tako nema granica ni ljubavi našoj prema Njemu. Samo su ljudi velike vere ukorenjeni i utemeljeni u ljubavi, jer je ljubav Božja svela Boga na zemlju, što je i poruka Božića koji danas slavimo.

Bog je sišao sa neba na ovaj sveti Dan da bi nas iz prašine digao iznad svakog neba i iznad svake zemaljske tajne. Ovo je naša radost, naše veselje i naša uteha koje nam daje Božić. I zbog toga vas na ovaj blagi Dan, deco naša duhovna, pozivamo da se saberete u Crkvi koja je Telo Hristovo, na svetoj Liturgiji u kojoj nam se daje Hristos, jer izvan Crkve nema spasenja, jer izvan Crkve nema Spasitelja. Radosno vas pozivamo, vraćajte se Bogu Živom! Blago nama kada se Bogu vraćamo! A kome bismo drugome ako ne Bogu? I kada bismo se vratili ako ne u ove božićne dane? Neka je blagosloven ovaj sveti Dan i vi budite blagosloveni u tom svetom Danu, Hristovom Rođendanu. U Njemu se rađamo i preporađamo, u Njemu postajemo ljudi, bogoljudi, i dobijamo svoj istinski i neprolazni smisao. I tako osećajmo i govorimo: Sa nama je Bog, neka razumeju svi narodi!

Mir Božji – Hristos se rodi!

Vaistinu se rodi!

Dano u Patrijaršiji srpskoj u Beogradu, o Božiću 2012. godine.

(Sajt SPC)