Između nas i satane

Da li znate šta je ovo?

Ja nisam znao dok mi dete jednog dana nije reklo: „Tata, baš volim demone!“. Onda sam obratio pažnju na to čime se sin igra. Bile su to „jugio“ karte (Yu-Gi-Oh Cards), koje prate istoimenu crtanu seriju. Ta crtana serija se davala gotovo na svim našim televizijama, uključiv i RTS.

U pitanju su čudovišta-duhovi. Njih igrači karata zazivaju kako bi se borili jedan protiv drugog. Na svim kartama su nacrtane gadne i zle kreature. Neka čudovišta su jača, a neka slabija. Što imate jače čudovište lakše ćete da pobedite. Među tim čudovištima posebno su jaka čudovišta koja se zovu „demoni“ (demons). Njih deca jako cene, raduju se kad ih dobiju jer pomoću njih mogu da savladaju protivnika. Zato je moje dete i reklo da voli demone.

Ali i od demona ima jačih karata. Jedna od njih se zove „Zlo Mučeništvo“ (Evil Martyrdom). Izgleda zaista jezivo. Druga se zove Đavo (Devil). Jako moćna karta. Treća se zove Anđeo (Angel). Ali iz samog crteža je jasno da je reč o palim anđelima. Konačno, postoji jedna toliko jaka karta da čak nema ni bodove. Zove se „Ugovor sa gospodarom tame“ (Contract with the Dark Master). O kakvom ugovoru je reč shvatićete tek ako znate u šta se zapravo igra: igrač koji izgubi partiju gubi svoju dušu. Ona sada pripada Kralju tame.

Ja sebe računam u odgovorne roditelje. Nisam sujeveran, ali mi se ne dopada da mi se dete sa ovim igra. Posledica igre sa ovakvim stvarima biće konfuzija u njegovoj glavi. Ono neće biti sposobno da jasno razlikuje šta je dobro, a šta zlo. Demoni su dve hiljade godina naše civilizacije bili metafora zla. Ne želim da moje dete misli o demonima kao o nečemu što je dobro i poželjno. Ne želim da mu omiljena igračka bude karta na kojoj piše „Satana“.

Ta zbrka dobra i zla dolazi sa televizije. Kada pogledate šta nam iz televizora ulazi u dnevnu sobu, onda je to uglavnom nasilje, pornografija i prostaštvo. Nisam nikakav čistunac, mislim da je i to deo života. Ali, ne može život da se sastoji samo iz tih stvari. Ono što, međutim, mnogim odgovornim roditeljima smeta to je potpuna neodgovornost naših komercijalnih televizija, a delimično čak i „javnog servisa“.

Mi, očigledno, živimo u civilizaciji koja je ušla u svoju materijalističku i hedonističku fazu. Najbitnije je prodati i najbitnije je zabaviti se. Sve ostalo je manje važno, sve ostalo je sredstvo. Komercijalne televizije u materijalističkoj i hedonističkoj civilizaciji – to je ono što nam vaspitava decu i to je ono što sam svako veče ulazi u domove. „Povuci čep i započni zabavu“, kaže reklama za jedno alkoholno piće. „Celu noć sam ludovala ali se ništa ne primećuje“, kaže devojka u reklami za neke uloške. Pop-zvezda, Madona je svojoj ćerci zabranila da gleda TV. Televizijska zvezda, koja je bogatstvo i slavu stekla zahvaljujući ovom mediju, jednostavno ne želi da svoje dete dalje truje TV programom. Ona najbolje zna kakav je.

Ali, postoje i drugi način borbe protiv provale đubreta u našu dnevnu sobu – izbor nekomercijalnih kanala na televizoru. Zato na kablovskim televizijama i treba da postoje naučni, istorijski, umetnički i religiozni kanali. U Srbiji, međutim, takvih kanala je veoma malo. Uzmimo, recimo, religiozne kanale. Zasada jedino žitelji Trstenika i okoline mogu da gledaju jednu takvu televiziju – TV Logos, čiji je osnivač Eparhija žička i koji emituje program od 2004. godine[1]. Po našem zakonu, Crkva ne može da ima nacionalnu ili regionalnu, već samo lokalnu frekvencu. To znači da se takav program može videti samo u jednom gradu ili opštini. Uz dozvolu za TV Logos, SPC je dobila dozvolu za još samo jednu lokalnu televiziju – TV Besedu iz Novog Sada (Eparhija Bačka). Iako ova dozvola važi od 7. marta 2008[2], TV Beseda još ne emituje program. Ljudi iz TV Besede su opremili dva studija, jedan u Novom Sadu i drugi u Beogradu i snimili mnogo priloga i emisija. Od ruske pravoslavne televizije „Spas“ iz Moskve dobili su mogućnost da koriste nekoliko hiljada sati veoma kvalitetnog programa[3]. Ipak, i posle dve godine priprema, uprkos nestrpljivim očekivanjima publike i u Beogradu i u Novom Sadu, početak emitovanja programa televizije Beseda se i dalje odlaže.

Nešto je bolja situacija kada je u pitanju radio (medij koji je, ipak, daleko manje uticajan). U Srbiji je osnovano 11 pravoslavnih radio stanica[4] i do 1. juna će sve da započnu sa emitovanjem programa[5]. Pojedina istraživanja su pokazala da su neke od ovih stanica već dosta slušane. Radio Iskon iz Vranja je na listi od 200 radio stanica na 89. mestu, Radio Istočnik iz Valjeva je na 120. mestu, a Radio Zlatousti iz Kragujevca, koji je u vreme istraživanja postojao svega tri meseca, zauzeo je 135. mesto[6]. U Beogradu je sve popularniji Radio Slovo Ljubve (107,3 MHz)[7], koji je počeo sa radom 21. septembra 2009. Nedavno sam ga slušao čak i u taksiju, a taksista je naročito hvalio njegov muzički program. Zakonom je dozvoljeno umreživanje radio-stanica najviše do tri sata dnevno (u direktnom programu), ali je reemitovanje emisija dopušteno. Koordinaciju ovih 11 pravoslavnih radio-stanica zamišljeno je da obavlja Radio Srpske Patrijaršije (koji još nema frekvenciju), a sama mreža bi trebalo da proradi do kraja godine.

Ipak, bez nacionalne pokrivenosti TV signalom ili kablovskom mrežom operatera nema ozbiljnijeg kulturnog uticaja Crkve. U svetu postoje mnoge velike crkvene televizije. Američki „Crkveni kanal“ (The Church Chanel) emituje 24 časa programa i iza njega stoje različite protestantske zajednice u SAD. „Australijski hrišćanski kanal“ (Australian Christian Channel) takođe je namenjen različitim protestanstkim vernicima i taj kanal s ponosom ističe da ne emituje reklame. Američka religiozna televizija Bi-Vaj-Ju (BYU Television) preko kablovske mreže ulazi u domove 44 miliona Amerikanaca. I ona nema reklame, a emituje obrazovni, dokumentarni i igrani program, savremenu duhovnu i svetovnu muziku, vesti koje pomažu gledaocima da „razumeju glavne svetske događaje“, emisije o zdravlju, kao i emisije za najmlađe, koje su tako odabrane da roditelji „mogu mirno da ostave decu da gledaju TV“[8]. U Poljskoj postoji katolička televizija „Trwam“[9], u Rusiji već pominjana pravoslavna TV "SPAS", u grčkoj "4E" i "Lihnos", a u Bugarskoj "Vjara"[10].

Bilo bi dobro da nešto slično postoji i u Srbiji. Bilo bi lepo da naša deca mogu da vide da postoji i jedan drugačiji sistem vrednosti, u kome demoni nisu "super", u kome se ne brine samo o sebi i u kome tama, magija i snaga nisu uvek pobednice. Ako takav sistem vrednosti ne mogu naći na komercijalnim televizijama, ako je on sve manje zastupljen i na „javnim servisima“, onda makar to očekujemo da se može naći u medijima pod okriljem Crkve. Sa mrežom od 11 radio-stanica i sa svojom televizijom (kakva je Beseda) u kablovskoj mreži, Crkva će dobiti priliku da na najbolji način predstavi vrednosti do kojih nam je svima stalo.

Da li će ona tu priliku iskoristiti, ostaje da se vidi. Ali, da bi naša deca usvojila lične i građanske vrline bez kojih ova zajednica nema budućnost, nije ni neophodan televizor. Potrebni su im pre svega predani i posvećeni roditelji. I zato, potrudimo se da našu decu što manje vaspitava TV. Vaspitavajmo ih mi sami. Svojim primerom, svojim rečima i svojim delima. I svi ti "Zli Mučenici", "Tamni Anđeli" i "Gospodari Tame" pašće pred našom ljubavi, dobrotom i posvećenošću. To nije lak posao. Ali plodovi toga truda jesu najvažniji na svetu.

(Kraća verzija ovog teksta objavljena je u Pečatu, br. 116)