Hrvatski „Razum“ i srpski pametnjakovići

Nedavno nas je hrvatski pater Razum, inače načelnik Nadbiskupskog arhiva u Hrvatskom državnom arhivu, opet podsetio na činjenicu da rimokatolici Hrvatske Jasenovac doživljavaju kao svojevrsni „srpski mit“, čiji je cilj da oblati, čistu kao suza, „tisućljetnu povijest“ hrvatske državnosti.U tom svom intervjuu, Razum je ukazao na činjenicu da su za odmazde ustaša prema Srbima u NDH bili krvi četnici (naravno, ko bi drugi? ), koji su se borili protiv hrvatske države. Razum je takođe istakao i da je Stepinac od Tita u maju 1945. tražio da u novu vlast uđu i "poštene ustaše", što je dokaz da on nije sve ustaše smatrao zločincima. I, naravno, optužio je komuniste da su svoje zločine pripisali ustašama.

Stjepan Razum voli i pozdrav „Za dom spremni“, smatrajući ga izrazito „kršćanskim“i „domoljubnim“. Čuli su se, povodom Razuma, različiti glasovi iz Srbije i sveta (naša ambasada u Zagrebu tražila je zvanično objašnjenje, a Josipović se ogradio od Razuma), Vizentalov naslednik Efraim Zurof nije hteo da prećuti ovaj ispad, i rekao je da će tražiti Razumovu ostavku. Portparol Nadbiskupije zagrebačke, izvesni Franc, takođe se ogradio, utvrdivši da je Razum intervju „Hrvatskom listu“ dao ne kao sveštenik, nego kao istoričar, i da su strašni svi zločini – i onaj u Jasenovcu, i onaj na Ovčari (koji je zločin bio pre, koji kasnije, ko je ubijao na osnovu rasističkih zakona, a ko u haosu građanskog rata prilikom raspada međunarodno priznate države, koliko je poklao Pavelić, a koliko „srbočetnička JNA“, nije tema kojom bi se pater Franc bavio.)                                                              

I tako smo, eto, ponovo došli do naše stare teme: ekumenizma, i njene novije varijacije, papine posete Srpskoj crkvi.To jest, do pitanja: ako je ovoliko Razuma među rimokatolicima na Balkanu, koji to naši pametnjakovići veruju da će poseta njihovog poglavara našoj Crkvi nešto popraviti u uzajamnim odnosima? Pri čemu potpisnik ovih redova smatra da papa, bez ikakvih problema, može da poseti svoje vernike u Srbiji (ima ih 5% od ukupnog broja stanovnika), i, kao šef države Vatikan, ima puno pravo da poseti državne vlasti Srbije, ako se s njim postigne takav dogovor. On jedino ne sme da dođe u posetu SPC, bez obzira šta o tome misle pojedini ekumenski delatnici iz crkvenih redova A zašto? O tome nekoliko reči. 

Hrvatski biskupi - posrednici za papin dolazak?                                                   

Početkom avgusta 2012. u posetu Beogradskoj nadbiskupiji došli su članovi Hrvatske biskupske konferencije, biskup požeški Antun Škvorčević i biskup dubrovački Mate Uzinić. Oni su otišli i u posetu patrijarhu srpskom Irineju, i s njim razgovarali o različitim problemima srpsko-hrvatskih odnosa. Biskup Škovrčević se hvalio kako pomaže episkopu slavonskom g. Savi, a Uzinić isticao sebe kao ekumenistu, čiji je sabrat, episkop zahumsko-hercegovački Grigorije, početkom 2012. molio „oprost“ od Dubrovčana za događaje s početka devedesetih godina prošlog veka, na šta je Uzinić takođe tražio „oprost“ od pravoslavne braće. Patrijarh Irinej je rekao da bi bilo dobro da se srpske izbeglice vrate na svoja ognjišta u Hrvatskoj, a Uzinić i Škvorčević su istakli da bi bilo dobro da se u Banjaluku vrate proterani Hrvati. Na kraju, patrijarh Irinej je izjavio da bi bilo odlično da papa ipak dođe u Niš 2013: jeste, vreme je kratko do dana Cara Konstantina, ali treba pokušati...   

Kakva je korist od papinog dolaska? 

“Pres“ od 15. avgusta piše da će, odmah posle Škvorčevićevog i Uzinićevog dolaska u Beograd, patrijarh Irinej s predsednikom Nikolićem razgovarati o papinom dolasku, iako je izdato zvanično saopštenje iz kancelarije Sinoda da papa u Niš neće biti pozvan. Ali, šta ako ga pozovu u Beograd, posle Niša? Neki „anonimni izvor iz Patrijaršije“ izjavio je novinaru „Presa“: “Protivnici papinog dolaska u Srbiju insistiraju na činjenici da on prilikom posete Hrvatskoj nije obišao Jasenovac, a da je otišao na grob Alozija Stepinca. Još jedan od razloga koji se pominje protiv dolaska je i strah od reakcije Moskovske patrijaršije. Takođe, Katoličkoj crkvi se zamera što se nije jasnije odredila prema zločinima nad Srbima u Drugom svetskom ratu, ali i na samoj kanonizaciji Stepinca. S druge strane, pristalice dolaska Benedikta Šesnaestog zastupaju stav da bi papa u Nišu imao prilike da kaže nešto o toj istorijskoj opterećenosti i možda tako neke stvari poporavi“. Ubedljiva argumentacija: posle svega što je Vatikan učinio Srbima od srednjeg veka do danas, papa dođe u Niš, kaže nešto o „opterećenosti“ i sve se popravi. Znamo kako to izgleda: papa Ivan Pavao Drugi došao je 2003. u Banjaluku, da blaženim proglasi Hansa Ivana Merca, osnivača križarskog pokreta u Hrvatskoj, iz koga su se kasnije regrutovale mnoge ustaše. Beatifikaciju je obavio u samostanu Petrićevac, odakle je, u zimu 1942, krenuo fratar Miroslav Filipović, koji je, sa svojim ustaškim saborcima, poklao preko 2OOO nevinih Srba u selima Drakulići, Motike i Šargovac. Prilikom svog obraćanja prisutnima, papa je promrmljao nekakvo izvinjenje za sve što su neki rimokatolici nekad učinili svojoj braći druge vere. Tako se izvinio i u Atini 2001: "Za sve slučajeve, u sadašnjosti i prošlosti, u kojima su sinovi i kćeri Rimokatoličke crkve zgrešili, slučajno ili namerno, prema svojoj braći pravoslavcima, neka nam Gospod oprosti“. To se nekad, na korzou, među mangupima, izgovaralo kao: “Izvini, bilo u brzini!“ To što je papa Pije Dvanaesti („Hitlerov papa“, po Kornvelu) Anti Paveliću na samrti poslao svoj lični dar, krunicu (brojanicu) i najličniji blagoslov, nikom ništa. Dovoljno je da njegov naslednik, Benedikt, nešto „rasterećujuće“ promrmlja, i da stvar bude rešena.                                                                                

Očito je da nova, ekumenistička strategija oko Jasenovca više ne podrazumeva poricanje istog: ono što se sad zbiva jeste marginalizacija jednog od najmonstruoznijih nacističkih konclogora na svetu, smanjivanje broja žrtava (ne sme ih biti više od 100 hiljada, kako je o tome nedavno u „Politici“ pisao Jovo Bakić, i kakvi se glasovi, od pojedinih, čuju i iz SPC.) Tek kad se Jasenovac izjednači sa Srebrenicom i Vukovarom, papa će doći u njega i nešto izjaviti. I stari vatikanski vuk sit, i srpske, polupounijaćene, ovčice na broju.   

Biskupi Škvorčević i Uzinić o domovinskom ratu 

Ko god je imao prilike da „prelistava“ internet, i tamo se sretne sa stavovima hrvatskog biskupata o našoj novijoj prošlosti, video je ono što se uvek moglo videti: hrvatski biskupat se od ustaštva ograđuje zato što shvata da je podrška NDH verziji „Croatia Sacra“ previše štetna po današnje interese hrvatskog naroda , i da Pavelićevu monstrum-tvorevinu niko u svetu ne može opravdati. Ipak, ono što NDH nije mogla da uradi (trećinu Srba pobiti, trećinu proterati i trećinu pokatoličiti, kako je govorio Mile Budak), a što je, uz malu pomoć svojih prijatelja iz SAD, uradio Franjo Tuđman (koji je Srbe kao konstitutivni narod prvo izbacio iz Ustava Hrvatske, a zatim, posle „Bljeska“ i „Oluje“, proterao ih sa vekovnih ognjišta), hrvatski biskupi uopšte ni ne dovode u pitanje. Tako su i naši nedavni posetioci, Škvorčević i Uzinić, inače u Beogradu puni umilnih ekumenskih fraza, na vrlo jasnim pozicijama kad je „domovinski rat“ u pitanju. Škvorčević je 1. maja 2012. u Okučanima prisustvovao obeležavanju „17. obljetnice blistavog „Bljeska“, kako operaciju izbacivanja Srba iz Slavonije naziva sajt MUP Republike Hrvatske „Sigurnost i povjerenje“. Na ovom skupu, govorio je predsednik Hrvatskog sabora, Božo Šprem, koji je „vojno-redarstvenu operaciju „Bljesak“ nazvao nagoveštajem i pripremom za „Oluju““. U svojoj majskoj prpovedi o „Bljesku“, biskup Škvorčević, tako "tankoćutan" u ekumenskoj „ljubavi“, istakao je da su „hrvatski vojni vođe, naši generali, nastupili sa ljubavlju za domovinu, dostojanstvo svojih obitelji i za druge vrijednosti utemeljene u Evanđelju, da su im mladi ljudi vjerovali, razumjeli ih i slijedili u domovinskom ratu, spremni položiti život.“ Biskup Škvorčević je naglasio da je u operaciji „Bljesak“ „pobijedila ljubav“. Kako je javio Radio Vatikan 18. juna 2O12, dan pre toga biskup Škvorčević je, u ime Hrvatske biskupske konferencije, posetio u Hagu generale Antu Gotovinu i Mladena Markača. Sa sedmoricom Hrvata je slavio misu, preneo pozdrave biskupata, izrazio „poštovanje za žrtvu i veliki doprinos hrvatskoj slobodi, za trpljenje koje podiže“. Pošto je istakao da su Hrvati solidarni s njima, podelio im je sličice i krunice.                                       

Dubrovački biskup Uzinić je takođe vatreni „domoljub“. U to se može uveriti svako ko ode na internet stranu Dubrovačke biskupije, i tamo potraži propoved biskupa održanu 6. decembra 2011, posvećenu sukobima na teritoriji Dubrovnika 1991. godine. Vidi se čvrst stav čoveka koji nema nimalo sumnje u tumačenje događaja tog perioda: JNA je bila agresorska, i Srbi su izvršili agresiju na Hrvatsku, koja je, uprkos međunarodnim dokumentima, imala pravo na separatizam. „Ko drukčije kaže, taj kleveće i laže“, zar ne? Uprkos ekumenskom „očijukanju“sa vladikom zahumsko-hercegovačkim Grigorijem, Uzinić je, kada se gradonačelnik Trebinja, Dobroslav Ćuk, pozvao na ekumenski gest biskupa i vladike, oštro protestovao, rekavši da taj ekumenski čin nema nikakve veze sa Ćukovom posetom Dubrovniku, koju su organizovali Amerikanci s tim da se poboljša saradnja vezana za turizam u regionu. Uzinić je rekao: “Žrtve bole, ali još više boli izjednačavanje krivnje koje je, po mom mišljenju, najbolnija posljedica rata na prostoru bivše države“. Tražio je da se Ćuk izvini Dubrovčanima na najozbiljniji način:“Isprika gospodina Ćuka i stanovnika Trebinja nije potrebna stanovnicima Dubrovnika, mi možemo živjeti i bez te isprike, ali je potrebna njima da se ne bi ponovo dogodilo ono zbog čega će žaliti“. Kao da je rat u Hercegovini prošao bez ikakvog učešća hrvatskih trupa, koje su zauzimale preko trideset srpskih sela, i otimale Srbima Popovo Polje! ( Uzinić je tolerantniji prema homoseksualcima nego prema trebinjskom gradonačeniku: uoči „Split prajda“ ove godine pozvao je na mir, a vernicima je uputio savet da „svoje neslaganje, na koje imaju pravo, pretvore u molitvu, šetnju na brdu Marjan ili Mosor, odlazak na plažu, na selo, ili, jednostavno, ostanak u svom domu“.)

A urednik „Glasa koncila“? 

„Glas Koncila“, glas hrvatskog katolicizma, imao je značajnu ulogu u uobličavanju ideologije nove hrvatske državotvornosti, naročito krajem osamdesetih i početkom devedesetih godina 20. veka. On je i dalje na straži te ideologije, što se vidi i iz intervjua koji je glavni urednik ovog lista, don Ivan Miklenić, dao „Presovom“ „Nedeljniku“, 22. avgusta ove godine. Posle uvodnog dela, u kome izražava svoju nevericu u mogućnost papinog dolaska u Niš 2013, Miklenić ističe da bi pontifeksova poseta Srbiji značila „pobjedu racionalnog gledanja nad mitovima“, pri čemu bi to bio dokaz da se ova zemlja „službeno i stvarno čisti od otrova koji je politika posijala i kojim je mnoge zarazila glede odnosa prema Vatikanu i katolicima. “Na pitanje da li Rimokatolička crkva u Hrvatskoj podstiče povratak srpskih izbeglica, Miklenić se poziva na zajedničku izjavu patrijarha Irineja i kardinala Bozanića, koja ohrabruje sve izbeglice na povratak, i kaže da milosrdne rimokatoličke ustanove, poput Karitsa, pomažu svima. Tu je i nekoliko lepih reči na račun ekumenizma i otvorenosti patrijarha Irineja za saradnju. Dat je i „kompliment“ Srbima kao državotvornom narodu, jer su njegovi političari „očuvali državotvornu i nacionalnu svijest i onda kad su legalne i legitimne interese srpskog naroda skrivali pod šifrom Jugoslavije ili jugoslavenstva“ (to jest,kad se Miklenićev iskaz „dešifruje“, on misli isto kao i splitski biskup Frane Franić, koji je krakovskom biskupu Karolu Vojtili rekao na Drugom vatikanskom koncilu:“/.../Jugoslavija je tamnica svih njenih naroda, pod tiranijom srpskoga naroda“).  

Miklenić, dakle, ume da bude jedan fini katolički don. Ali, kad je u pitanju tumačenje događaja iz „domovinskog rata“, odstupanja nema: “U Hrvatskoj uz ostalo, nezadovoljstvo prema Haškom sudu odnosi se na politički diktat po kojem su pošteđeni istrage najodgovorniji u bivšoj JNA, te što se umjetno, politički stvara ravnoteža krivnje, što je falsifikovanje povijesnih činjenica“. (Da ponovimo, jer je ponavljanje majka učenja: za rat u Hrvatskoj, po Mikleniću i hrvatskom biskupatu, nisu krivi hrvatski separatisti, nego pobunjeni Srbi, koji su, pre no što je Tuđman nasrnuo na njihovu konstitutivnost, bili konstitutivni narod u Republici Hrvatskoj)   

Miklenić otkriva svoje pravo, tuđmanovski namršteno, lice, otkriva pred kraj intervjua, a povodom Tomislava Nikolića na čelu Srbije: “Izborna pobjeda službeno proglašenog četničkog vojvode otkrila je da u Srbiji još uvijek nisu stvoreni uslovi da bi i mnogi od onih koji su mu dali glas mogli doživjeti katarzu, distanciranje od zločinačkoga Miloševićeva političkog i vojnog vođstva i velikosrpskog projekta. Svi koji žele stvarno dobro srpskom narodu i državi Srbiji trebali bi učiniti sve da se ti pripadnici srpskoga naroda suoče s istinom, da osude velikosrpski projekt i odbace svaku agresivnu politiku,koja njih same nužno razara i da postanu sposobni za zdrave međususjedske i međunarodne odnose. U tom smislu zagovaram stav da se ne povuku uzajamne tužbe za genocid da bi međunarodna presuda mogla pomoći da se upoznaju činjenice i da dođe do čišćenja pamćenja,a istodobno izbjeglo bi se da se političari na svoj način bave prošlošću, umjesto sadašnjošću i budućnošću između Hrvata i Srba, Hrvatske i Srbije kao susjeda“. Čitajmo pažljivo: dobar predsednik Srbije može biti samo neko poput Borisa Tadića, „svetioničara sa Jadrana“, koji je potpuno opravadavao očekivanja Hrvata, neprestano ponavljajući, u ime svih jugonostalgičara iz pedeset i neke (jer za zakletvu Jugosferi je spevao stih) :“Izvinjavamo se, mnogo se izvinjavamo“. Svi Srbi koji su glasali za Nikolića, “četničkog vojvodu“, zaslužuju neku katarzu (nasilni mentalni klistir, šta li?) jer uopšte neće da priznaju da su Srbi, vođeni krvoločnim Miloševićem (koji nije napisao „Bespuća povijesne zbiljnosti“, niti se hvalio da mu žena nije ni Hrvatica, ni Jevrejka ) napali sasvim nevine i dobrođudne Hrvate, i time zauvek postali agresori. Tek kad se Vukovar izjednači s Jasenovcem, i kad svi Srbi budu proterani u Srbiju, i kad u svim školskim udžbenicima bude pisalo da je Srbija kriva za genocid u Hrvatskoj – tek tada će don Miklenić i slični njemu hrvatski ekumenisti biti mirni i srećni. Do tada – čekajmo presudu Međunarodnog suda, koju će, ako to bude potrebno, napisati Amerika ( ako pobedi u ratu protiv Rusije, koja je na redu posle Sirije i Irana).  

Šta zaista brine? 

Da se razumemo: kao što nemam ništa protiv papine posete Srbiji, zarad susreta sa srbijanskim rimokatolicima,zaista nemam ništa protiv ni biskupa Škvorčevića i Uzinića, don Miklenića, pa čak ni protiv Stjepana Razuma: oni su Hrvati, i imaju pravo na borbu za očuvanje svog verskog i nacionalnog identiteta, nastalog na veri u papu kao nezabludivog namesnika Hristovog na zemlji i na vatikanskoj politici prodora na Istok, i to preko Srba (koje su križari, stolećima pre Pavelića, što ubijali, što prekrštavali, što proterivali preko Save i Drine; i Pavelić je iz hercegovačkog sela Bradine, gde su stanovnici bili pola potomci pokatoličenih Srba, a pola Srbi ostali u veri svojih predaka, što im, za vreme Drugog svetskog rata, nije oprošteno.) Hrvati su Hrvati, i to je to; nema ljutnje – ljudi pričaju svoju priču. Ono što mene brine, i od čega strepim, jeste stav vrha naše Crkve, koji je, iz godine u godinu, sve tiši kada su osnove srpskog duhovnog i nacionalnog identiteta u pitanju. Naravno, mi smo od Imperija poražen narod, i busanje u prsa nam neće pomoći; ali, kada se među onima koji bi trebalo da brane najdonji kamen našeg postojanja ljudi koji pozivaju papu u posetu SPC – čovek duboko treba da se zabrine. I, naravno, kad su i u Crkvi pojedinci koji su, skupa s Hrvatima, spremni da smanjuju broj jasenovačkih žrtava, sve u ime „naučne metodologije“, zvane „ime i broj“ ( što hrvatski biskupat, ili Vatikan uopšte, ne ponudi tu metodologiju Jevrejima, tražeći da za svakog od šest miliona pobijenih u doba holokausta navedu tačno ime, vreme i mesto kad su ubijeni )? Umesto da Sveti arhijerejski sinod SPC najoštrije reaguje ne samo na izjave Razuma, nego i na svaki pokušaj da se Srbima sa teritorije bivše jugoslovenske republike Hrvatske pripiše krivica za rat koji su 1991. izazvali Tuđmanovi separatisti, mi srećemo grobno ćutanje sinodalaca. Za to vreme, jedan deo episkopata bavi se akcijom „izvinjavamo se, mnogo se izvinjavamo“, i nastoji da Imperiji (koja,sasvim alhemičarski, posle velikog SOLVE Druge Jugoslavije, s kraja prošlog veka, ide na neko novo balkansko, opet srbofobično, COAGULA) pokaže kako smo mnogo, baš mnogo, ekumenski „tankoćutni“.

Za to vreme,takođe , u Crkvi su oni koji se izričito protive papinom dolasku potpuno „izbačeni iz igre“, i njihovo mišljenje ne može se sresti ni u jednom zvaničnom crkvenom mediju. A to stvara neviđenu smutnju u narodu, kome nikako nije jasno kako je vladika Artemije veća opasnost za SPC od pape Benedikta Šesnaestog, i kako je lakše miriti se s papom nego sa duhovnim sinom oca Justina Popovića (bez obzira šta ko mislio o„slučaju Artemije“). 

Naravno da nije dovoljno utešno to što se ponekad izda saopštenje kako papa ne dolazi u Niš, ako slutimo ( i to na osnovu javnih iskaza visokog klira SPC ) da bi papa mogao da, kasnije, dođe u Patrijaršiju u Beograd. Stvar je u tome što među našim vladikama ( i to posle Jasenovca,“Bljeska“ i „Oluje“ ) nema one jednodušnosti koja je vladala u doba borbe protiv Konkordata 1937. godine, kada su svi arhijereji stali u odbranu srpstva od vatikanskih pretenzija.

Bilo kako bilo, ostalo nam je drevno pravilo monaha Svetog Benedikta Nursijskog, pravoslavnog Latina:“Moli se i radi“. Bogu ćemo se moliti da nas papa mimoiđe, a i radićemo na tome, neprestano ukazujući na razloge zbog kojih njegova poseta SPC nije poželjna.Jasenovački Novomučenici nas blagosiljaju na putu takve molitve i takvog delanja.