Fenomenologija praznika (Politika)

Savremena civilizacija je stvorila „industriju praznika“. Pretvorila ih je u „prazne dane“, „neradne dane“, u dane „dokolice“

U drevnim kulturama vreme se delilo na „sveto“ i „profano“. Praznici su tada bili izvor „svetog“ vremena. „Profano“ vreme je istorijsko, društveno, tegobno i obično. „Sveto“ vreme je metaistorijsko, večno, radosno, besmrtno, razdragano. Kroz praznike je „profano“ vreme doživljavalo svoju katarzu i preobražavalo se u sakralno. Sve do novijeg vremena osećala se harmonija između praznika i sveopšteg kosmičkog ritma. Sveopšta sekularizacija danas sekularizuje i praznike.

Čovek je po svojoj prirodi homo adorans, biće koje slavi i raduje se. U svim epohama i kulturama čovek vapije za besmrtnošću i večnim vremenom. Zato su praznici (religijski i svetovni) svojevrsno poricanje sveta i istorije, tj. poricanje njihovog apsolutnog značenja i važenja. Na praznike se sve „obrće“ i uspostavljaju se nova pravila života koja ne važe u tegobnoj svakodnevici. Savremena civilizacija je stvorila „industriju praznika“. Pretvorila ih je u „prazne dane“, „neradne dane“, u dane „dokolice“, „razbibrige“, „relaksacije“, „besposličenja“, „zabave“, „prejedanja“, „komercijalnog bluda“, „programiranog uživanja“ i neograničene potrošnje. Mnogi ljudi koriste „pilule“ da bi ubili „to prazno praznično vreme“. Većina ljudi ne zna šta će sa sobom u „neradne dane“, zato nastoje da pobegnu „negde daleko“. Kod njih se javlja neka čudesna potreba za trošenjem svih čari koje im nudi savremena vavilonska tržnica, iza čega se skriva, prema mišljenju sociologa i psihologa, unutrašnja praznina i pustoš, duboka nesmirenost, latentno beznađe, razočarenje i skriveni porivi nasilja. Prema nekim istraživanjima tokom praznika povećan je broj samoubistava.

Danas se i crkveni praznici sve više potčinjavaju modernoj patologiji prazničnog vremena. Crkvene praznike mnogi praznuju izvan hramova, u atraktivnim turističkim centrima, teretanama, bazenima, sportskim halama, trgovima, izletištima, luksuznim restoranima i „običnim kafanama“, uz neizbežnu „dobru čašicu“ i zvuke muzike koja probija bubne opne. Oni često liče na svojevrsne „komemorativne“ skupove, koji evociraju uspomene na davno prošle događaje iz hrišćanske istorije. Mnogi koji i idu u hramove na praznike idu zbog „običaja“, „tradicije“, da bi bili „viđeni“, da bi zadovoljili svoje „verske potrebe“, „olakšali duši“, stekli „političke simpatije“ i „poene“. Ili jednostavno zbog onog „valja se“! Mnogi jedva čekaju da se u crkvi završe „popovske ceremonije“ i da se pređe „na glavno“ – na jelo i piće.

Praznici, posebno crkveni, treba da budu prvenstveno dani obnove duha zajedništva, zajednice i dani radosti . Praznici i praznovanje su način davanja smisla i značenja vlastitoj egzistenciji. Oni treba da transformišu svakodnevni mukotrpni rad u radosno osećanje života. Posmatrano sociološki, tokom praznika dolazi do susreta prijatelja i srodnika, povećane solidarnosti i pomoći, razmene čestitki, telefonskih poziva, SMS poruka i mejlova. Ljudi se tada ponovo nalaze, razgovaraju, zbližavaju. U zavičaj se vraćaju iseljenici i „gastarbajteri“.

Tokom praznika umanjuju se društvene napetosti, obustavljaju se čak i ratna dejstva. No praznici imaju i dublju osnovu. Oni su izraz čovekove potrebe za drugim – za Bogom, kretanje prema Njemu, susret sa Njim. To su dani kada čovek čini iskorak i oslobađa se prirodnog poretka stvari, kada iščekuje novi (a ne samo bolji) svet i život. Liturgija je cilj i suština svakog praznika i praznovanja.

Kroz liturgijsko slavlje se pojavljuje nebeska radost, osvećuje se vreme, ljudi i sva tvorevina, ceo kosmos, ukidaju se granice među ljudima, granice između vremena i večnosti. U tom kontekstu, praznici nisu samo „sećanje“ na ličnosti i događaje iz prošlosti, već iskustvo onoga što tek treba da se dogodi. To je viđenje „novog neba i nove zemlje“. Tada praznici postaju dani života i nepomućene radosti, događaji koji preusmeravaju smer životnog kretanja, uspostavljajući radosnu viziju i perspektivu života. Svi praznici imaju svoje različite običaje, i prazničnu „kostimografiju“, što u vremenu sveopšte racionalizacije života kod mnogih izaziva podozrenje.

Često se čuje optužba da praznike prati „kič“ i sl. Istini za volju, treba priznati da u tome ima istine i da se od „dekoracije i kostimografije“ pojedinih praznika ne vidi njihova suština i pravi smisao. Međutim to ne treba da znači da ih treba lišavati običaja i životnosti. Nepotrebno je i besmisleno težiti unifikaciji praznovanja praznika, jer svaka jednoobraznost je pretnja ljudskoj slobodi kojom se čovek izdvaja i razlikuje od svih ostalih bića.

[objavljeno: 04.01.2008.]