Evolucionizam i pravoslavlje

Ima 50 godina kako je, u vrema svečarskih beseda, posvećenih Darvinovoj stogodišnjici 1959. godine, DŽulian Haksli ovako prikazao suštinu sadržaja teorije evolucije: «U skladu sa predstavama o evoluciji, nema ni mesta, ni potrebe ni za čim nadprirodnim. Zemlja nije bila stvorena, ona je nastala kao rezultat evolucije. To se isto može reći i o životinjama, i o biljkama, koje na njoj žive i rastu, pa i o nama, ljudima, o našoj svesti i duši, a takođe o našem mozgu i našem telu. Evoluirala je i sama religija...» [1].

Iz tih reči se vidi, da darvinizam ima osim naučnih takođe i duhovnih pretenzija. U skladu s tom činjenicom i filozof Karl Poper je pisao: «Došao sam do zaključka, da darvinizam predstavlja ne dokazivu naučnu teoriju, nego metafizički program istraživanja — jedan mogući okvir i plan za razvijanje dokazive naučne teorije » [cit. po 2].

Zaista, već 1885 godine autor kapitalnog trotomnog traktata «Darvinizam. Kritička analiza» N. Danilevski tvrdio je, da «teorija evolucije i nije toliko biološko istraživanje, koliko je filozofsko učenje, kupola na zdanju mehanicističkog materijalizma, čime se jedino i može objasniti   njen fantastični uspeh koji nema nikakve veze s njenim naučnim dostignućima » [3]. U tome se i skriva uzrok činjenice, da teorija evolucije, bez obzira na njenu poraznu naučnu neplodnost, ima praktično nedeljivu vlast nad opštim idejnim predstavama u našem savremenom razcrkovljenom društvu.

Po mišljenju Danilevskog, predajući život na zemlji, u skladu s Darvinovim učenjem, pod vlast evolucije, to jest pod vlast slučajnosti, nemoguće je objasniti zadivljujuću harmoniju u prirodi i u čitavom mirozdanju. Danilevski je pisao: «Iz rečenoga je jasno, od kolike je prvostepene važnosti pitanje o tome, je li Darvin u pravu ili nije, i to ne samo za one koji se bave zoologijom i botanikom, nego za svakoga makar malkice mislećeg čoveka.  Njegova je važnost tolika, i ja sam čvrsto ubeđen, da nema ni jednoga drugoga pitanja, koje bi mu po važnosti bilo jednako, ni u oblasti našega znanja a ni u jednoj oblasti praktičnog života.  Jer to je, ustvari, pitanje «biti ili ne biti», u najpotpunijem i najširem smislu » [3].

Sa stavom, da je pitanje odnosa prema darvinizmu od principijelnog značaja za našu opštu društvenu svest, takođe su bili saglasni liberalno-demokratski i socijalistički delatnici. Razlika je samo bila u tome, što je N. Danilevski rešavao to pitanje sa pozicija pravoslavnoga hrišćanina, a darvinisti – sa materijalističkih pozicija.

Karl Marks je, pošto je pročitao „O poreklu vrsta“,  u pismu Lasalu od 16 januara 1861 godine likovao, što je Bogu, barem u prirodnim naukama, zadat, po njegovom mišljenju,  „smrtonosni udarac“. Fridrih Engels je u svojoj «Dijalektici prirode» pisao: «Isprva su rad, a zatim zajedno s njim, razgovetan govor, postali dva najglavnija stimulansa pod čijim se uticajem mozak majmuna, postepeno,   preobratio u čovečiji mozak...» [4]. Lenjin je u radu «Šta su to «prijatelji naroda» i kako oni ratuju protiv socijal-demokrata» izjednačio Darvinovo učenje po njegovom značaju u oblasti prirodnih nauka sa značajem  Marksovog učenja o ljudskom društvu, posebno podvukavši da je Darvin dokrajčio gledanja na vrste životinja i biljaka kao na «bogom stvorene» [5]. Duhovnu protivrečnost između teorije evolucije i hrišćanske veronauke osaznavali su i naučnici-prirodnjaci sledbenici Č. Darvina. Posebno, DŽ. Haksli je pisao: «Darvinizam je, oslanjajući se na racionalne ideje, odbacio i samu ideju Boga kao Tvorca svih organizama...  možemo u potpunosti smatrati neodrživom svaku ideju nadprirodnog upravljanja, koje se ostvaruje nekakvim višim umom, odgovornim za proces evolucije » [6].

Navedimo mišljenje Artura Kejta: «Dozvolite mi da objavim, do kakvog sam zaključka došao: Hristov zakon ne može se izmiriti sa zakonom evolucije, u krajnjoj liniji sa onim njegovim oblikom u kakvom je danas. Ne, ta dva zakona su u nepomirljivom sukobu jedan s drugim, Hristov zakon nikada neće moći da pobedi, dok zakon evolucije ne bude poražen » [7].

Sam Č. Darvin savršeno je shvatao, da njegova teorija stupa u konflikt sa hrišćanskom veronaukom. U knjizi «Nastanak vrsta» on je pisao, očigledno pokušavajući da se opravda: «Ja ne vidim dovoljno razloga, zbog koga bi gledišta, koja se u ovoj knjizi izlažu, mogla da povrede ičija religiozna osećanja “[8].

U knjizi «Poreklo čoveka i polni odbir» on je pisao: «Ja znam, da će zaključci, do kojih se došlo u ovom delu, nekima izgledati kao sasvim nereligiozni, ali onaj, ko ih kao takve žigoše, mora da dokaže, zbog čega je nastanak čoveka kao posebne vrste od neke niže forme uz pomoć zakona promene i prirodne selekcije bezbožnije, nego objašnjavanje rađanja pojedinačnih ljudi po zakonima običnog rađanja ljudi » [9].

Darvin je van svake sumnje shvatao, da njegovo bezbožno učenje predstavlja izazov crkvenom veroučenju o stvaranju sveta Bogom za šest dana, o postanku čoveka, o pojavi smrti u svetu i drugim dogmatskim učenjima.

Ocena darvinizma od strane Svetih Otaca

Ne prisvajajući sebi pravo i čast da izričemo sudove u ime saborne apostolske Crkve, primetimo da je iscrpna ocena darvinizma već data od strane Svetih Otaca i crkvenih učitelja. Ta činjenica, da su pravoslavni svetitelji i sveti čuvari  pobožnosti potpuno određeno izražavali svoj odnos prema teoriji evolucije Č. Darvina, svedoči, pored ostalog, o tome, da darvinizam – nije čisto naučna pojava, nego pojava duhovna. Jer niko od Svetih Otaca nije davao nikakvih specijalnih ocena  arhimedovog zakona ili teorije elektromagnetizma.  A o teoriji evolucije izjašnjvali su se jednodušno mnogi crkveni autoriteti – i Darvinovi savremenici, i oni koji su živeli posle njega. Oslušnimo glas Svetih Otaca, koji su nam ostavili u nasleđe svoje nedvosmislene stavove o Darvinovoj teoriji.

Prepodobni Varsonofije Optinskiй: «Engleski filosof  Darvin sazdao je čitav sistem, po kome je život — borba za opstanak, borba silnih sa slabima, gde su pobeđeni osuđeni na pogibelj, a pobednici trijumfuju. To je već početak zverinje filosofije i vere, a ljudi koji usvoje tu veru, bez razmišljanja će ubiti čoveka, uvrediti ženu, pokrasti najbližeg druga,  — i sve to savršeno mirno i spokojno, sa punom svešću da imaju pravo na sve te zločine [10].

Sveti pravedni Jovan Kronštadtski: «Nedoučeni i preučeni ne veruju u ličnog, pravednog, svemogućeg i bezpočetnog Boga, nego veruju u bezlični princip i nekakvu evoluciju sveta i svih bića... i zato žive i delaju tako, kao da nikome nikada neće davati odgovor za svoje reči i dela, bogotvore sebe same, svoj razum i svoje strasti. U svome slepilu oni dolaze do bezumlja, poriču i samo postojanje Boga, i tvrde, da se sve dešava putem slepe evolucije (učenje o tome da sve što se rađa nastaje samo po sebi, bez učešća sile Tvorca). Ali onaj ko ima razuma, taj neće poverovati u takva bezumna buncanja. » [11].

Svetitelj Teofan Zatvornik: «Kada kao osnovnu karakteristiku čoveka uzmemo duh, tada sva Darvinova teorija pada sama od sebe. Jer u poreklu čoveka treba objasniti ne samo to, kako nastaje životinjski deo njegovog života, nego mnogo pre, kako on nastaje kao duhovna ličnost u životinjskom telu sa njegovim životinjskim životom i dušom » [12]. Isti svetitelj je primećivao: «U naše dane ljudi u Rusiji sve se više udaljuju od vere: jedan deo sasvim i svestrano pada u bezverje, drugi otpada u protestanstvo, treći potajno upliće svoja verovanja, i nada se da će u to pletivo ubaciti i spiritizam, i geološka bulažnjenja sa Božanskim Otkrovenjem. Zlo raste: krivoverje i neverje dižu glavu; vera i Pravoslavlje slabe» [cit. po 13]. «Tačno je takva i teorija nastanka sveta iz tamnih maglina sa svim svojim konstrukcijama — teorijom spontanog nastanka, darvinovskog nastanka rodova i vrsta i sa opet njegovom poslednjom maštarijom  o poreklu čoveka. Sve kao buncanje usnulog » [14].

Između ostalog, smireni zatvornik je pisao, da evolucionisti s pravom podležu crkvenom odlučenju — anatemi: «U nas se sada namnožilo jako mnogo nihilista i nihilistkinja, „prirodnjaka“, darvinista, spiritista i uopšte  zapadnjaka, — pa šta vi mislite, da bi Crkva oćutala, da ne bi digla svoj glas, da ih ne bi osudila i anatemisala, da u njihovom učenju ima imalo ičeg novog? Naprotiv, sabor bi neizostavno bio sazvan, i svi bi oni, zajedno sa svojim učenicima, bili predati anatemi; a u sadašnjem obredu Pravoslavlja, bila bi samo dodata tačka: «Bihneru, Fojerbahu, Darvinu, Renanu, Kardsku i svim njihovim sledbenicima — anatema!» Ali nema nikave potrebe ni za posebnim saborom, ni za dodavanjem nove tačke. Sva su njihova lažna učenja već odavno anatemisana. A u sadašnje vreme ne samo u gubernijskim gradovima, nego i u svim mestima i crkvama trebalo bi uvesti i izvršiti čin Pravoslavlja, sabrati sva učenja, protivna slovu Božijem, i svima oglasiti kako bi svi znali, čega se treba bojati i od kakvih se učenja uklanjati. Mnogi se izopačuju u svome umu usled „neobaveštenosti“ i zbog toga bi ih glasna osuda pogubnih učenja spasila od propasti. Ko se plaši dejstva anateme, neka izbegava učenja, koja se pod nju podvode; ko se plaši dejstva anateme na druge, taj neka ih vrati  na pravi put i zdravom učenju. A ako si ti, kome se anatemisanje ne sviđa, — pravoslavni, onda ti radiš protiv sebe, a ako si već izgubio zdravo učenje, šta se tebe tiče šta se radi u Crkvi koja ga podržava? Pa ti si se već odvojio od Crkve, ti imaš svoja uverenja, svoj način gledanja na stvari,  — pa i živi s njima. Da li se tvoje ime i tvoje učenje izriče pod anatemom — sasvim je svejedno; ti si već pod anatemom, ako mudruješ protiv Crkve i tvrdoglav si u tome mudrovanju » [15].

Prepodobni Justin (Popović): «Bog ih je predao sramnim sladostima i oni se zadovoljavaju ne nebeskim, nego zemnim, i samo onim, što izaziva đavolov smeh i plač Anđela Hristovih.  Njihove su slasti u brizi o ploti... u poricanju Boga, u potpuno biološkom (skotopodobnom) životu, u nazivanju majmuna svojim predkom, u rastvaranju antropologije u zoologiju» [16].

Svetitelj Nikolaj Srbski: «Trebali su da prođu milioni godina, govore beslovesni umovi u naše vreme, da bi se kičma ispravila i majmun postao čovek! Govore tako, ne znajući silu i moć Boga Živoga» [17].

Sveti Nektarije Pentapoljski takođe je iskazivao svoj pravedni gnev, osuđujući one, koji žele da  «dokažu, da je čovek — majmun, od koga su, kako ocrnjuju same sebe, oni i postali » [cit. po 18].

Sveštenomučenik Fadej (Uspenski) sazvučno je učio: «Čovek koji ne veruje u Boga hoće da  na osnovu kruženja svetske prašine objasni postanak sveta, u kome je u svakoj travčici, u ustrojstvu i životu svakog i najmanjeg stvorenja toliko promisli, koja daleko nadmašuje ljudski um. Ni jednoga živoga zrnca mnogovekovna mudrost ljudska nije mogla da stvori, a međutim svu divnu raznovrsnost u svetu neverje pokušava da objasni na osnovu nesvesnog kretanja materije » [19]. «Život je, kako to oni govore, ogromni složeni mehanički proces, koji je nezna se kad, ni od koga, ni radi čega pušten u pogon... Ali ako je život mehanički proces, treba se odreći duše, misli, volje i slobode » [cit. po 20].

Sveštenomučenik Vladimir Kijevski među novomučenicima i ispovednicima Ruskim dao je najdublju i naoštriju ocenu darvinizma: «Samo je u naše vreme mogla naći sebi mesta takva drska filosofija, koja unižava ljudsko dostojanstvo i koja se trudi da svoje lažno učenje što više raširi. Nije iz Božjih ruku, govori to učenje, nastao čovek; on se u beskonačnom i postepenom prelazu od nesavršenog ka savršenijem razvio iz životinjskog carstva i, kao što malo ima duše životinja, isto tako malo ima je i čovek... Kako sve to neizmerno i duboko unižava i vređa čoveka! Sa najvišeg stupnja u nizu stvorenja on se spušta na isti stupanj sa životinjama... Nema potrebe da se takvo učenje opovrgava na naučnoj osnovi, mada to i ne bi bilo teško učiniti, jer je neverje daleko od toga da je dokazalo svoje stavove... Ali ako takvo učenje nalazi za sebe u naše vreme sve više i više pristalica, to nije zbog toga ... što je ono, tobože dokazano kao neosporna istina, nego zato, što ono ne smeta razvraćenom i sklonom grehu srcu da se predaje svojim strastima. Jer ako čovek nije besmrtan, ako on nije ništa drugo ni više nego životinja koja je najdalje evoluirala, onda on nema ništa s Bogom... Braćo, ne slušajte pogubno i otrovno učenje neverja, koje vas spušta na stupanj životinja i, lišavajući vas ljudskog dostojanstva, ništa vam ne obećava, nego samo očajanje i život bez utehe!» [21].

Svetitelj Luka (Vojno-Jasenjecki): «Darvinizm, koji tvrdi, da se čovek posredstvom evolucije razvio od niže vrste životinja, a da nije produkt tvoračkog Božijeg akta, pokazao se samo kao pretpostavka, hipoteza, koja je već zastarela i za nauku. Pokazalo se da ta hipoteza  protivreči na samo Bibliji, nego i samoj prirodi,  koja ljubomorno teži da očuva čistotu svake vrste, i ne zna za prelaz čak od vrapca do laste. Nije poznat ni jedan slučaj prelaza majmuna u čoveka » [22].

Naveli smo nevelik spisak iskaza o darvinizmu učitelja crkve, proslavljenih u liku svetitelja u pomesnim crkvama, u Ruskoj, Srbskoj i Grčkoj. Taj se spisak može bez truda produžiti.

U Zagraničnoj Ruskoj Pravoslavnoj Crkvi o zabludi evolucionizma govorio je Svetitelj Jovan Šangajski. Najiscrpniju ocenu darvinovske teorije evolucije sa pozicija svetootačkog bogoslovlja dao je njegov učenik i duhovni sledbenik jeromonah Serafim (Rouz) [23, 18]. Danas mnogi pravoslavni hrišćani smstraju oca Serafima Platinskog dostojnim da bude proslavljen u liku svetih kao Prepodobni.

Primetimo, da svetootačke misli koje smo navodili predstavljaju ne slučajne nepromišljene pojedinačne sudove po datom bogoslovskom pitanju, nego praktično jednodušno mišljenje Pravoslavne Crkve. Na to je, govoreći o pitanjima evolucionizma i progresa, ukazao sveštenomučenik Ilarion (Troicki): «Ideja progresa je prilagođenje na ljudski život principa evolucije, a teorija evolucije je ozakonjena borba za opstanak... Ali sveti Pravoslavne Crkve ne samo da nisu bili delatnici progresa, nego su ga skoro uvek principijelno poricali» [24].

Iz rečenoga proizlazi važan zaključak o tome, da principijelno neprihvatanje evolucionističkih ideja, i posebno kritika darvinizma, od strane svetih koji su živeli posle Čarlsa Darvina, predstavlja ne novatoriju u pravoslavnom bogoslovlju, nego dosledan i veran nastavak tradicije svetootačkog duhovnog nasleđa.

Odnos Čarlsa Darvina prema hrišćanstvu

Sam Čarls Darvin hrišćaninom nije bio. Ubedljivo je pisao o tome Henri Moris, koji je o Darvinu zabeležio sledeće: «U mladosti, izučavajući bogoslovlje i pripremajući se za hrišćansko služenje, on je u potpunosti bio ubeđen u istinitost i autoritet Pisma, a takođe u neoborivosti dokaza postojanja Boga-Tvorca, koji se očitovao u zamisli i uzročnosti sveta. Postepeno priznavši evoluciju i prirodnu selekciju, on je izgubio veru i postao, najzad, ateistom» [25]. Darvinovo učenje mora se shvatiti kao potpuno bezbožničko. Barem, sam Darvin nikada nije tvrdio, da njegova teorija odgovara Bibliji i da treba biti shvaćena kao hrišćansko učenje.

Ubedljivije od svega o odnosu Darvina prema hrišćanskoj veronauci i Bibliji svedoče njegova lična kazivanja.

«Ja sam postepeno došao do saznanja, da Stari zavet s njegovom do očevidnosti lažnom istorijom sveta, sa njegovom vavilonskom kulom, dugom u svojstvu znamenja zaveta i dr. i dr., i s njegovim pripisivanjem bogu osećanja osvetoljubivog tiranina zaslužuju poverenje u ništa većoj meri, nego sveštene knjige indusa ili verovanja bilo kakvog divljaka » [29].

«Ja sam postepeno prestao da verujem u hrišćanstvo kao božansko otkrovenje » [isto].

«Pomalo se uvlačilo u moju dušu neverje, i, na kraju krajeva, ja sam postao potpuno neverujućim. Ali to se dešavalo tako polako, da nisam osećao nikakvog ogorčenja i nikada od tada čak ni jednu sekundu nisam posumnjao u pravilnost moga zaključka. I u samoj stvari, ja teško da sam u stanju da shvatim, na  koji bi način ko bilo mogao da poželi, da se hrišćansko učenje pokaže kao istinito... Odvratno učenje!» [isto].

«Nema ničeg značajnijeg, od širenja u meni religioznog neverja, ili racionalizma, u drugoj polovini moga života » [isto].

Bez ikakve sumnje, čovek s takvim svetopogledom ako je i koristio reč «Bog», onda je to bilo sa značenjem veoma dalekim od biblijske hrišćanske predstave o ličnosnom Tvorcu.

Svetitelj Luka (Vojno-Jasenjecki) navodi sledeći iskaz Čarlsa Darvina: «U prvu ćeliju život je morao biti udahnut Tvorcem» [22]. Savršeno je očevidno, da je Darvinov «Tvorac»  malo nalik na biblijskog  Boga — Tvorca neba i zemlje.

O protivrečju između darvinizma i neodarvinizma i pravoslavne dogmatičke veronauke

U «Pravoslavnom bogoslovskom enciklopedijskom rečniku» piše: «Sam Darvin bio je pristalica arhebioze — učenja, po kome je organski život nastao u dalekim geološkim epohama na prirodan način putem  sporog preobražaja neorganske materije u organsku, a zatim su jedni organizmi nastajali od drugih i spontanog nastanka u epohama koje su sledile više nije bilo, ali se dopuštalo, da su prvih 5 osnovnih formi bile stvorene neposredno od Boga. » [26]. Navedimo s tim u vezi iskaz poznatog fizičara i molekularnog biologa DŽ. Bernala: «Usamljeni molekul DNK na pustinjskom žalu prvobitnog okeana još je neverovatniji, nego Adam i Eva u Rajskom vrtu» [cit. po 27].

Mnogi Darvinovi sledbenici, počevši od evolucioniste № 2 P. Tajera de Šardena, predlažući svoje evolucionističke teorije, pretendovali su i pretenduju na to, da budu i da se zovu «hrišćanski evolucionisti», «teleološki evolucionisti», «pravoslavni evolюcionisti». Mnogi od sličnih privrženika teorije «božanske evolюcii» brzi su da se i pri pomenu Darvina štite krsnim znamenjem i čak same sebe nazivaju «antidarvinistima».

Međutim sve, što su rekli Sveti Oci i pravoslavni bogoslovi baš o učenju Č. Darvina, s punim pravom može biti primenjeno i na teoriju nomogeneze L.S. Berga [28], i na ostala «neodarvinistička» evolucionistička učenja, čijih se ne malo varijanti pojavilo u XX veku. Stvar je u tome, da je osuda darvinizma od strane učitelja Crkve bila izrečena ne usled prisutnih pojedinačnih naučnih grešaka ili netačnosti u istraživačkim zaključcima, nego usled antihrišćanskog principa evolucionizma, položenog u temelj darvinovske naučne teorije.

U tom kontekstu treba primetiti, da se evolucionizam stvarno ne svodi na darvinizam, nego predstavlja čitav spektar različnih učenja, slično laticama lepeze, više ili manje bliskih  jedna drugoj a koje imaju istu sponu u osnovi. Zapravo «ateistički» i «teistički» evolюcionizam razlikuju se samo po tome, što prvi Boga ne spominju jer je to «izlišno», a drugi za svaki stupanj evolucije neumorno govori, da je on nastao «po volji Božijoj ». Boga kao ličnosnog Tvorca ne znaju ni darvinisti, ni sledbenici «teleološkog evolucionizma ».

Razilaženja između različnih evolucionističkih škola pre treba shvatiti u naučno-metodološkom smislu, nego u principijelnom. U pogledu duhovnog sadržaja evolucionizam bilo kog usmerenja protivreči apostolskom učenju i Nikejsko – Carigradskom Simvolu vere. Na taj način, ocena koju su Sveti Oci dali baš darvinizmu, s punim prvom može biti primenjena i na bilo koji drugi vid evolucione teorije.

U zaključku navedimo spisak dogmatski značajnih pitanja, koja se različito rešavaju u evolucionoj svetopoglednoj koncepciji darvinizma i u pravoslavnoj dogmatici.

1. Je li postojao Adam kao istorijska ličnost, odgovorna za lični postupak — prestup neispunjenja Božije zapovesti ili prvi pad u greh? (Tako je  pisao prorok Božji Mojsije. Da li mi verujemo u Duha Svetoga, «glagolavšago proroki»?)

2. Je li Adam bio stvoren od zemnog praha ili nekakve druge životinjske vrste? Je li prvi čovek Adam uopšte i imao kakvih bilo «predaka»? (Ključno pitanje biblijske antropologije.)

3. Je li imao te iste «predke» Gospod Isus Hristos? Je li Njegovo ljudsko telo Jedinosušno sa telima drugih životinja? Je li tekla u njegovim žilama krv Adamovih «predaka»? Čime se, u toj vezi, pričešćujemo u tajni Svete Evharistije? (Hristologija, liturgika, učenje o tajanstvenom prepostojanju.)

4. Je li svoju božansku krv Spasitelj prolio samo za ljude, ili za drugu tvar? Je li dopustivo daleke Adamove «rođake» kršćavati i pričešćivati? (Soteriologija, učenje o tajnama.)

5. Je li prvi čovek Adam bio stvoren kao besmrtan? (Učenje Katihizisa o spasenju od greha, prokletstva i smrti.)

6. Je li Eva stvorena od Adamovog dela (rebra), ili je ona biće «druge krvi»? (Ključno pitanje mariologije, koje ima veze s Neporočnim Začećem i Netruležnim  Hristovim Rođenjem.)

7. Da li je postojala smrt u prirodi do pada u greh Adama i Eve? (Hristologija, soteriologija.)

8. Jesu li evoluirale jedne vrste u druge, ili su one bile sazdane na početku po   vrstama njihovijem? (Treba li smatrati Boga Tvorcem svega vidljivog i nevidljivog?)

9. Treba li bukvalno shvatati rodoslov Isusa Hrista od Adama, saglasno Jevanđelju  po Luki (3 glava)? (Da nema u iskrivljavanju toga rodoslova hule na Gospoda, kao na Sina Čovječijeg?)

10. Predstoji li još svetu postojanje tokom miliona i milijardi godina, ili treba uskoro očekivati Drugi Hristov dolazak? (Odnos prema Parusiji, Sudu i Životu budućega veka.)

11. Treba  li bukvalno shvatati reči Simvola vere: «Čaju voskresenija mertvih»?

12. Očekuje li čovečanstvo u istorijsko evolucionoj perspektivi neki raj zemaljski i blagovanje, carstvo «noosfere»? U kojoj se meri bukvalno treba odnositi prema očekivanju dolaska antihrista? (Odnos prema hilijazmu.)

Sva pobrojana pitanja su od značaja u veronauci.

 Tekst preveo Dragomir Davidović

Literatura:

I. Tax S. (cd.) Evolution alter Darwin, University of Chicago Press. 1960

2 I'uiu Dumil. Učёnыe-Kreacionistы otvečaюt svoim kritikam SPb.: Biblii dnя vseh. IW5, s.25

3. Danilevskiй 11.Я. Darvinizm. Kritičeskoe issledovanie. T. I.. Č. 1., SPb. 1885

4. Эngelьs F. Dialektika prirodы. M.; Gos. Izd. Političeskoй literaturы. 1949, s.135

5. Lenin V.I. Čto takoe «druzья naroda» i kak oni voююt protiv social-demokratov. PSS. T. 1,0.139

6. Julian Huxley, in Issuts in Evolution, Sol Tax, Ed,University of Chicago Cress. Chicago. 1960. c.45

7. Arthur Keith, Involution and Ethics, Putnam, New York. 1947. c.15

8. Darvin Č. Proishoždenie vidov. M.: Gos. izd-vo s.-h. Lit. 1952

9. Darvin Č. Proishoždenie čeloveka i polovoй otbor M 1953

10. Varsonofiй Optinskiй, prp., Besedы s duhovnыmi detьmi. SPb. 1991, s.57

II. Ioann Kronštadskiй, sv. prav. Polnoe sobranie sočineniй. T. 1. SPb. 1893 //Reprint: Izd-vo L.S. Яkovlevoй. 1994, s. 13,91

12. Feofan Zatvornik, svt. Mudrыe sovetы. M.: Pravilo verы. 1998, s.261 13 Šestodnev protiv эvolюcii // Sbornik stateй M.: Palomnikъ. 2000, s.251

14. Feofan Zatvornik, svt. Mыsli na každый denь goda po cerkovnыm čteniяm iz slova Božiя. Mn.: Luči Sofii. 2000, s.181

15. Feofan Zatvornik, svt. Sozercanie i razmыšlenie. M.: Pravilo verы. 1998, s. 146

16. Iustin (Popovič), arhim., prep. Pravoslavnaя Cerkovь i эkumenizm. M.: Podvorьe Svito-Troickoй Sergievoй Lavrы. 1997, s. 165

17. Nikolaй Serbskiй (Vezemirovič), set. Besedы. M.: Ladья. 2001, s.398

18. Serafim (Rouz), ierom. Pravoslavnый vzglяd na эvolюciю // Prinošenie pravoslavnogo amerikanca. M.. 1998, s.514

19. Faddeй (Uspenskiй), sщmč. Raduйtesь! M. 1998, s 164

20. Kutecov A.I O propovedяh vladыki Faddeя Uspenskogo / Patriarh Tihon i istoriя russkoй cerkovnoй smutы. SPb. 1994, s.352

21. Vladimir Kievskiй, sщmč.. Gde istinnoe sčastьe: v vere ili neverii? M. 1998

22. Luka (Voйno-Яssneckiй) svt. Nauka i religiя. Troickoe slovo.2001, s.41, 70

23. Serafim (Rouz), ierom. Pravoslavnoe ponimanie knigi Bыtiя. M. 1998

24. Ilarion (Troickiй), sщmč Hristianstva net bez Cerkvi. M -SPb. 1999, s.269, 274

25. Morris Genri. Sotvorenie i sovremennый hristianin. M. 1993. s. 102

26. Polnый pravoslavnый bogoslovskiй эnciklopedičeskiй slovarь. T. 1., M. 1913 // Reprint. M. 1992, s.710-711

27. Sotvorenie. Alьmanah. Vыp. 1. M.: Palomnik. 2002, s. 207

28 Nerg L.S. Nomogenez ili эvolюciя na osnove zakonomernosti // Trudы po teorii эvolюcii. L. 1978

29. Darvin Č. Vospominaniя o razvitii moego uma i haraktera. Sočineniя. T.9. Moskva: Izd-vo AN SSSR. 1959. s. 166-242