Духовна и културна свест српског народа посматрана кроз призму Миланског едикта

Ових дана се у јавности, рекли бисмо с правом, често помиње обележавање 1700-годишњице Миланског едикта. Паралелно са тиме, говори се, и то у различитим контекстима, о свести српског народа. Усудићемо се да кажемо коју реч у погледу значаја великог догађаја којим је хришћанима омогућено слободно исповедање вере, а у контексту подвига изградње и одржања духовне и културне свести српског народа оличене светосављем које свој извор и своје утемељење има у ромејском православном свету. Морамо се, тога ради, вратити у нешто даљу прошлост како бисмо ову проблематику поставили у њен друштвено-историјски контекст. У ту сврху, користиће се и неки делови текстова који су својевремено објављени у листу „Православље“ и часопису „Теолошки погледи“.[1]

Корени Царства Ромеја и његово утемељење

Када су током два столећа пре рођења Христовог латински Римљани почели да шире свој утицај и власт на просторе Источног Медитерана, сусрели су једно мноштво древних народа који су, у оквиру својеврсне источномедитеранске синтезе, чинили једну од Рима по свему супериорнију културно-цивилизацијску целину познату у модерној историјској науци под називом Јелинистички (одн. Хеленистички) свет. Свакако, овде је реч о оној реалности која је настала након до тада у историји невиђених освајања Александра Великог (356-323. пре рођења Христовог), који је политичким обједињењем источномедитеранског простора омогућио стварање културно-цивилизацијског синкретизма између античке јелинске (тј. грчке) културе и најдревнијих традиција Старог Истока – сумерско-акадско-вавилонске цивилизације, древног света фараонског Египта и хананско-јеврејско-арамејског културног круга. Постепеном рецепцијом једног тако узвишеног „стања духа“ од стране латинског Рима и оружјем његових непобедивих легија дошло је с временом до стварања, консолидације и даљег ширења Римског царства (Imperium Romanorum) диљем готово целе тада познате васељене.

Након убиства једног другог Александра, последњег цара династије Севера (193-235. Христове ере), Римско царство, након два столећа готово непрекидног успона, улази у период кризе. Дубоке друштвене, економске и културне промене пратио је општи пад како на политичком тако и на економском плану. Каракалиним едиктом из 212. (тзв. Constitutio Antoniniana) додељено је право римског грађанства свим слободним мушким становницима Римског царства. Ова значајна реформа требало је да послужи као платформа за ефикаснију примену економских и правних механизама државе на целој територији Царства, а то је, са своје стране, требало да води његовој чвршћој интеграцији и консолидацији. Веома успешан модел за ову иницијативу могао би се препознати у нешто даљој прошлости Рима када је дошло до проширења права римског грађанства из Latium-а на остатак Апенинског полуострва. Ипак, овог пута се жељени резултат није могао тако лако постићи јер је владао велики несклад у степену развитка различитих и међусобно веома удаљених делова огромног Царства, а то је довело до неусклађене динамике и поремећаја у практичној примени поменутих механизама. На друштвеном, културном, верском и економском плану свет Источног Медитерана био је, у односу на западне провинције Царства (изузев Италије), далеко развијенији и спремнији да одоли шоковима који су почели да потресају целокупну римску државу у трећем столећу Христове ере. С друге стране, на западу Царства је владао велики степен културно-цивилизацијске отуђености у односу на вредности римско-јелинистичког источно-медитеранског културног простора те је и рецепција интегративних фактора, утемељених понајвише управо на тим вредностима, била спора и углавном стерилна.

У циљу превазилажења тешкоћа које су из тога произлазиле, као и успостављања ефикасније контроле над огромним пространствима Царства, цар Диоклитијан (по неким подацима рођен у Доклеји, одн. Дукљи) је крајем трећег столећа Христове ере поделио римску државу на два дела – источни и западни – и успоставио тетрархију, одн. владавину четворице (двојице августа и њихових савладара, двојице кесара). Тај систем владавине брзо је запао у кризу (практично одмах након Диоклитијановог повлачења са престола), али је наставио да се како-тако одржава све до 324. када је Константин Велики успео да се обрачуна са последњим од тројице својих савладара и супарника, Ликинијем, и прогласи за јединог цара. За свога живота, донео је и спровео у дело две изузетно значајне и далекосежне одлуке које су свакако допринеле томе да га православна Црква прогласи светитељем и равноапостолом – 313. године издао је (заједно са Ликинијем) тзв. Милански едикт којим је хришћанима омогућио слободно исповедање своје вере, а седамнаест година касније преселио је престоницу Царства ка истоку.

Свакако, центар римске моћи се и раније постепено померао ка економски и културно развијенијем Истоку. Град Рим је практично већ од средине трећег столећа престао да функционише као престоница Царства – цареви са својом дворском свитом и високим државним чиновништвом ретко да су у њему уопште и боравили. Тај процес је само кулминирао 330. године Христове ере када је Константин Велики дефинитивно преселио, одн. основао нову престоницу Римског царства на Босфору, на месту античког града Византиона (Βυζάντιον), и назвао је Нови Рим (Nova Roma, одн. Νέα Ῥώμη / Nea Romi) који ће постепено постати познатији као Константинов град, одн. Константинопољ (Κωνσταντινούπολις). Може се рећи да је овим потезом пресељења престонице ка истоку утемељен „Ромејски, одн. Римски православни свет“ који је, након поновне поделе Царства и дефинитивног пада  његовог западног дела (476. год), наставио да постоји у виду државне организације Ромејског, одн. Византијског царства још готово читав миленијум, одн. до пада Цариграда у руке отоманских Турака 1453. Наставио је да живи, и до дана данашњег, преко Источне (тј. изворне) православне васељенске (тј. универзалне, одн. католичанске) Цркве и православног културно-цивилизацијског круга народа који су сачињавали тзв. „Византијски комонвелт“.   

Царство Ромеја као континуитет појаве источномедитеранске синтезе

У ранијим фазама развоја „Византијског“, одн. Ромејског царства, а од пада Западног римског царства надаље, његови житељи су оличавали један раскошан мулти-етнички спектар у оквиру којег је доминирао јелинизовани културно-цивилизацијски образац. Било је ту латинских Романа, Јелина (Грка), остатака романизованог балканског аутохтоног становништва, Јермена, Египћана, Либијаца, као и припадника разних семитских и многих других народа. Након великих арабљанских освајања на Истоку, продора Словена и Бугара на Балкан и ломбардских освајања у Италији у седмом столећу, дошло је до великог поремећаја у етничкој структури становништва. Сада су већину поданика Царства Ромеја, углавном сведеног на просторе Мале Азије, Балкана и јужне Италије, чинили Јелини, али је дошло и до великог уплива словенског елемента. Наиме, првих година седмог столећа отпочела је масовна словенска колонизација Балканског полуострва од Дунава па све до јужне Јеладе (Грчке). Словени су преплавили не само дунавске провинције већ и скоро целу Македонију, док је Тракија опустошена све до самих зидина престонице. Велики талас колонизације запљуснуо је и просторе средње Јеладе, Пелопонеза, па чак и неких острва у Егејском мору. Периодичним планским пресељењима већ „домаћих“ Словена у Малу Азију од стране ромејских власти дошло је до ширења њиховог присуства и на тим просторима. Но, иако се унутрашњост ромејског Балкана просто распала у низ „Склавинија“, матичне јелинске области су ипак биле поштеђене потпуне словенизације (бар у културно-цивилизацијском смислу) јер је, с временом, ромејска власт на тим просторима успела да асимилује, одн. јелинизује највећи број Словена. Треба још споменути и источна погранична подручја Царства која су настањивале веће или мање заједнице других етничких мањина, углавном монофизита.

Оно што је овде битно нагласити јесте свакако то да су поданици Царства по својој државној свести увек били и остали Римљани – други назив за себе нису ни познавали. Без обзира на етничку припадност и неке друге међусобне различитости, називали су своју земљу Царством Римљана (Imperium Romanorum), одн. Царством Ромеја (Βασιλεία Ρωμαίων или, једноставно, Ρωμανία), а сами су се изјашњавали као Римљани, тј. Ромеји (Ρωμιοί). Мењао се и језик (јелински је постепено потискивао латински), али је политички идентитет Царства и његових житеља увек остајао исти. Римска државна форма остала је да служи као оквир јелинско-хришћанском духу. Веома је индикативна чињеница да су и након 1453. (пада Цариграда у руке Мехмеда II) па све до почетка двадесетог столећа јелински поданици сада већ Отоманског царства наставили да се изјашњавају и као Ромеји (Ρωμιοί) и као Јелини (Έλληνες), а у неким крајевима савремене Грчке то је и данас случај. У складу с тиме, данашњи сељак у североисточној Турској каже и следеће: „Ово је била земља Римљана у којој се говорило хришћанским језиком“.[2] Дакле, ван сваке је сумње да су Ромеји имали изражену јелинску културолошку свест, али неопходно је нагласити да су се, пре свега и изнад свега, увек осећали Римљанима, одн. хришћанима.

Називајући Царство којем су припадали Царством Римљана/Ромеја, а себе Римљанима/Ромејима, становници су у ствари потврђивали и наглашавали своју припадност и приврженост древним традицијама, одн. феномену источно-медитеранске синтезе чијем је „крштеном“, одн. похришћањеном издању Константиновим пресељењем престонице на Исток продужен живот за још један миленијум. Уствари, може се рећи да се суштина тог феномена и дан данас још увек пројављује у Источној православној васељенској Цркви. До назива нове престонице – Нови Рим – свакако није дошло због неке носталгије за латинском прошлошћу; радило се о једном „хируршком захвату“ којим је Константин Велики пресадио срце Царства у сам епицентар његове нове источне будућности, како материјалне тако и духовне.

Успон и консолидација хришћанства засигурно представља најдраматичнији догађај у оквиру велике транзиције из старог у ново до које је, од трећег до седмог столећа Христове ере, дошло прво на Источном Медитерану, а потом и у Европи. Као културно-цивилизацијска синтеза античке јелинске културе и најдревнијих традиција Старог истока, источно-медитерански духовни миље јелинизма био је плодно тло за идеје које је хришћанство нудило и управо му је та пријемчивост за „једино ново под небом“ (тј. за личност и учење Исуса Христа) омогућила да настави свој живот. Иманентност божанског у паганским религијама и култовима источно-медитеранске синтезе сачувана је и преображена хришћанством, односно „облачењем“ у личност Исуса Христа („Јер који се год у Христа крстисте, у Христа се обукосте“ /Гал. 3, 27/). Као изврсни познаваоци јелинске философске мисли, Свети оци Источне православне васељенске Цркве су знали када да „стисну јелинску кочницу“ на семитске концепте трансцендентног Бога, али су, исто тако, добро знали када да „стисну семитску кочницу“ на јелинске концепте безличног Бога форми.

Освит „ромејске ере“ свакако је инаугурисан победом хришћанства која је потврђена Миланским едиктом и премештањем државног седишта на јелинизовани Исток, али Царство Ромеја је кроз своју хиљадугодишњу историју претрпело трансформације великих размера. С временом се све више удаљавало од неких својих почетних позиција, а то је било управо зато што ромејска држава није била ни укочена нити стерилна, као што се то дуго тврдило (а не ретко и данас), већ је њен развој био пун динамике. Реч је о јединственом моделу мултинационалног друштва које је, интегрисано идеологијом Римског царства, јелинизованом културом и источним хришћанством, хиљаду година одолевало пред изазовима великих друштвено-историјских и економских промена и то тако што им се, са више или мање успеха, прилагођавало не мењајући при том своју основну суштину.[3] Стога се може рећи да је Ромејско царство током свог хиљадугодишњег трајања оличавало један непрекидан процес транзиције Римског царства које је излазећи из своје касно-античке фазе постепено мењало форму и попримало облике једног новог, али и даље цивилизацијски чврсто утемељеног друштва средњег века.

У очима Ромеја хришћанска римска држава била је одраз Царства небеског и својеврсни „светотајински комонвелт“ обзиром на то да је убедљива већина њеног становништва чинило Цркву која јесте само тело Христово, односно јединствени богочовечански организам. Није чак постојао ни концепт државе у смислу географског ентитета. Царство је било једна универзална идеја која је надилазила димензије времена и простора.  

Један од важнијих аспеката „светотајинског комонвелта“ свакако је било његово чврсто опредељење за автократију коју је пратио сложени дворски церемонијал. Цар је не само врховни заповедник војске, врховни судија и законодавац, већ и главни заштитник Цркве и правоверја. Таква врста концентрације власти у рукама једне личности је у круговима западних научника често интерпретирана као јасан израз коначног тријумфа деспотизма оријенталног типа који је, уз „остале оријенталне утицаје“, значајно допринео да се Источно римско царство, као последњи изданак позног Римског царства, коначно преобликује у средњовековну „Византију“. Међутим, са ромејског аспекта, самодржац (αὐτοκράτωρ) је био својеврсни одраз лика Божијег на земљи те је, стога, могао и морао бити само један. Управо због тога што га је изабрао сâм Бог и што га је акламацијом потврдио народ Божији он је био уздигнут изнад свега људског и земаљског. Стога је могао, а то му је била и обавеза, да води државне послове у интересу општег добра. Био је одговоран пред Богом за добро свог народа, али је исто тако био одговоран и према народу који га је потврдио за цара. Тај принцип потврђивања давао је истом том народу морално право да се побуни против оних царева за које се сматрало да су, не држећи се својих моралних и политичких обавеза, изневерили Божије и народно поверење. Јер, автократија је подразумевала апсолутно „некористољубље“ и апсолутну љубав према ближњем. Науспрот томе, олигархија (ὀλιγαρχία) је виђена као болест, као подређење општег добра похлепи појединаца, односно индивидуалној похлепи која увек подразумева израбљивање ближњег. Власт олигархије само би значила да се један императив замењује многим.

Христијанизација Западне Европе

Ситуација у Западној Европи била је сасвим другачија по питању рецепције хришћанства. Док су на Истоку постојале древне, добро формулисане религије и/или философије које су претходиле Христовом оваплоћењу и послужиле као плодно тло за прихватање „новог“, на Западу то није био случај. На Западу је чак и процес „романизације“ био радикално другачији у односу на онај који се одвијао на Истоку. За све време римске власти на просторима Западне Европе латинска римска култура није успела да пусти дубље корене ни у Галији ни у Британији док су јој северније области Европе остале ван сваког домашаја. Када је дошло до пропасти Западног римског царства показало се да становништво на тим просторима није било нити спремно, а још мање вољно, да задржи вредности латинског римског, а камоли касно-античког римског, односно јелинистичког наслеђа, које је у источним деловима Царства већ доживљавало своје „крштење“ рецепцијом хришћанства. Уместо тога, међу народима Западне Европе дошло је до цивилизацијске регресије, односно окретања ка њиховим старим паганским вредностима, митовима, религијама и култовима.

Нови „римски освајач“ ових простора – папски Рим – понео се према тим народима отприлике онако како су се шпански мисионари, десетак столећа касније, понели према житељима Централне и Јужне Америке. Међутим, на удару овакве „христијанизације“ нису били искључиво носиоци паганског наслеђа већ и хришћанска Црква Келта која је, веома успешном надградњом хришћанске вере над темељима древне паганске духовности, успела да се одржи након пада Западног римског царства као практично једина хришћанска оаза у готово непрегледној пустињи многобоштва. Римска Црква није христијанизовала Западну Европу према моделу Цркве Келта који би имао сличности са процесом христијанизације на Истоку, већ је енергично радила на сламању самосвојности, одн. сваке различитости, у име своје концепције „универзалне Цркве“ и, следствено томе, опсесије питањима „првенства“ и „непогрешивости“. 

Дакле, на хришћанском Западу, сем донекле на матичним територијама латинског Рима, није дошло до било каквог цивилизацијског континуитета који би бар подсећао на онај процес на хришћанском Истоку који је источно-медитеранској синтези јелинистичког света успео да омогући један нови, преображени, живот у Христу. То је највероватније и био разлог због којег се на Западу, после извесног времена, пројавила готово егзистенцијална потреба за успостављањем макар и вештачке идеолошке слике о постојању чврсте везе западног света са античком прошлошћу, и то по сваку цену. Своју умишљену улогу јединог чувара и аутентичног тумача античког наслеђа и изворне хришћанске вере, те (по истој умишљеној логици) и онога коме припада улога сувереног носиоца трансмисије даљег цивилизацијског развоја на свим нивоима, хришћански Запад је могао да реализује и легитимизује само разградњом и делегитимизацијом Новог Рима, Царства Ромеја и Источне православне васељенске Цркве као живих сведока истинског цивилизацијског континуитета.

Ромејски православни свет као извор српске духовне и културне свести оличене Светосављем

Неоспорна је чињеница да је излазак српског народа на позорницу европске и светске историје био условљен и омогућен његовим органским везивањем за тековине евро-медитеранске духовности и културе оваплоћење у јудео-хришћанској религији и предању. Ромејска, одн. византијска трансмисија хришћанства омогућила је том новопридошлом етносу на ветрометини Балкана да отвори до тада му недоступне ризнице свега онога што ми данас подразумевамо под појмом „цивилизација“. Универзални корени ромејског хришћанства, одн. православља, послужили су српском народу да успостави духовну везу са јелинистичком (хеленистичком) културом, преко ње са Античком Јеладом (Грчком), а на другој страни са јудаизмом који је носио у својој традицији и религији бројне печате древних цивилизација Блиског истока – Древног Египта, Вавилона, Акада и Сумера. Није, отуд, тешко закључити од каквог је судбоносног и далекосежнох значаја по Србе био моменат остварења непосредног контакта са Византијом, одн. Царством Ромеја, тј. моменат њихове христијанизације.

Међутим, спознаја о непроцењивој вредности новостеченог духовног блага није Србе довела до утапања у аморфни океан космополитизма. Заслугом истакнутих личности ромејског света, а пре свега Константина (у монаштву Кирила, тј. Ћирила, апостола међу Словенима) и славног цариградског патријарха Фотија, ,,кума” словенских народа (обојица ученици Лава Математичара, човека енциклопедијског знања и ректора цариградског универзитета, чије је главно интересовање било усмерено на природне науке и механику), омогућено је Словенима, па тако и Србима, да стекну сопствено писмо и развију аутохтону културу кроз призму православног хришћанства. Онда је на историјску и метаисторијску сцену ступила непоновљива личност Растка Немањића, потоњег Светог Саве, чијом је заслугом горе споменута спознаја о непроцењивој вредности новостеченог духовног блага прерасла у хришћанско православно цивилизацијско опредељење, које је постало стожер процеса стицања јединствене културне свести и духовног идентитета српског народа. Чудесном синергијом између владара Стефана Немање, одн. монаха Симеона, одн. Светог Симеона Мироточивог и његовог сина Светог Саве ударени су темељи духовног преображаја српског народа, аутокефалне српске Цркве и српске државне самобитности. Познато је да је Свети Сава пропутовао тадашњу икумену прикупљајући духовно искуство и знање из других православних Цркава и великих центара ромејске цивилизације у ,,златном троуглу” између Јерусалима, Атине и Цариграда. Са својих путовања доносио је небројене књиге, свитке, пергаменте, иконе и сл. чијом се употребом утемељила и искристалисала средњевековна српска култура која је постала непресушни извор и инспирација српске духовности и културе све до дана данашњег.

Оно што је затим уследило током трајања династије Немањића, а нашло свој израз у у плодоносној комплементарности изворног православља и аутохтоне народне културе и обичаја, матријализовало се драматичним узлетом на свим пољима духовности и културе, што се очитује бројним остварењима из области књижевности, државног пртава, архитектуре, сликарства и слично. Феномен светосавља ,,као израз аутентичног хришћанства у српском националном доживљају, тј. православље остварено у историјском животу читавог једног народа” (Епископ Атанасије Јевтић), резултат је управо успешног успостављања деликатне равнотеже и плодоносне комлплементарности између рецепције, тј. органског везивања за тековине евро-медитеранске духовности и културе изражене универзалним коренима ромејског православног хришћанства с једне, и аутохтоне народне духовности, културе и обичаја, с друге стране. Светосавље, као подвиг духовног неимарства у српском народу – заслугом Немањића, Лазаревића и Бранковића, а надасве православне Цркве – трајно је отворило духовне очи српском народу и у њему похранило и дубоко укоренило најсветлије цивилизацијске вредности хришћанства изражене идеалима љубави, слободе, правде и жртве, који су у тмини агаренског ропства као луча проношени у виду српске писмене традиције и народног усменог предања. Упркос свим недаћама српска духовна и културна свест се одржала, а у модерним временима послужила (мада не и без злоупотреба) као подлога за стварање и одржавање српског националног идентитета  и то захваљујући историјском памћењу српског народа и живим и упорно негованим стваралачким односом према традицији и идеји светосавља.

Овим што је речено се свакако не пропагира „враћање у прошлост“, одн. нека врста „регресије“ духовне и културне свести српског народа у средњи век, јер изворно светосавље као динамички модел неговања духовне и културне свести српског народа остаје актуелно и данас и док год буде српског народа као таквог на историјској сцени. То је управо зато што овај модел има свој извор и своје утемељење у Ромејском православном свету, одн. ромејској духовној култури у потпуности прожетој православним хришћанством која, како рекосмо, и даље истрајава у свету и, као некада Царство Ромеја, одолева пред изазовима сталних друштвено-историјских и економских промена тако што им се, некада са више а некада са мање успеха, прилагођава не мењајући при том своју основну суштину.