Čuvar vere je narod

Nekada su kao učenici i duhovni sinovi Ava Justina, u manastiru Ćelije boravili sada umirovljeni vladika raško-prizrenski Artemije, mitropolit crnogorsko-primorski Amfilohije, umirovljeni zahumsko-hercegovački vladika Atanasije i vladika bački Irinej. Učenici Justinovi smatrani su duhovnim istočnicima srpskog naroda. Na nedavno održanom Saboru, kao veliki duhovnik, mislilac i pisac, proganjan, smenjivan, zabranjivan i osporavan, Ava Justin je kanonizovan. Na zasedanju istog Sabora kažnjeno je njegovo prvo duhovno čedo, a tome su, objašnjava umirovljeni vladika raško-prizrenski Artemije, uglavnom doprinela preostala trojica njegovih sinova. „To je činjenica koja zbunjuje ili sama po sebi mnogo govori“.

Odluka o Vašem novom statusu koju je doneo Sabor zvanično je predstavljena kao penzionisanje, da bi se kasnije moglo čuti da je ipak reč o razrešenju. Pojasnite nam koji je tačno vaš status i gde ćete Vi sada?

Vest o penzionisanju se po nekoj inerciji ponudila novinarima, jer valjda je to lakše narodu objasniti nego reći da sam umirovljen. Sada sam ja umirovljeni vladika. Ne, dakle penzioner i ne penzionisani, ne bivši, već upravo umirovljeni vladika, razrešen upravljanja eparhijom. A gde ću sada… Vidim da neki znaju odgovor na to pitanje, te pominju Ćelije i manastir Fenek i to pre nego što sam i sam stigao da o svemu razmislim. Zato moram da kažem da odgovor na to pitanje nemam. Razmišljam ne samo o mestu gde mogu da se smestim, pristojno sa svojom bratijom koja će biti uz mene, već i da nađem brata koji će me primiti. Ima ponuda od pojedinih vladika, ali ne bih sada to da otkrivam.

Na Kosovu ste kao monah i kasnije episkop proveli 30 godina. Kako doživljavate zabranu da se kao umirovljeni vladika vratite na Kosovo i šta je suština te zabrane? Čega se Sinod plaši?

To objašnjenje trebalo bi da ponudi neko iz Sinoda, kao što bi trebalo i da usledi odgovor na pitanja zašto je sve ovo trebalo, zašto na ovakav način da se desi, zašto ovom brzinom i zašto u vreme početka uskršnjeg posta. Sve su to pitanja na koja nemam odgovor. Međutim, mogu da kažem da u razlozima izbijanja afere u Eparhiji raškoj-prizrenskoj i daljem toku dešavanja leži i odgovor na pitanje zašto mi je zabranjen povratak. Postoji odluka Sabora doneta iz 90-ih godina prema kojoj svaki episkop može da odabere jedan manastir u svojoj eparhiji u kome bi, u slučaju povlačenja, penzionisanja ili starosti, mogao da ostane. Ako svi manastiri, po Ustavu SPC, pripadaju episkopu koji je nastojatelj i staratelj onda je odluka na njemu u kom manastiru u svojoj eparhiji želi da živi, odnosno u manastiru koji je bliži njegovom srcu. Na mene se ta odluka Sabora ne odnosi. Moram da kažem da sve ovo što se desilo i što se dešava, počev od uskraćivanja ovog prava, ima veze sa činjenicom da sam u ERP proveo 33 godine, 13 godina kao iguman manastira Crna reka, godinu dana kao profesor u Prizrenu i 19 godina kao vladika raško – prizrenski.

Moja veza sa eparhijom traje pola moga života. Pola života koga čine godine obrađivanja vinograda, obnove manastira, duhovne obnove u narodu i monaštvu, zatim ratnog sukoba 1998. godine, vanrednog, ratnog stanja, bombardovanja, okupacije NATO snaga, te progona srpskog življa, rušenja preko 150 crkvi i manastira i najzad proglašenja nezavisnog Kosova. U svim tim situacijama bio sam sa svojim narodom, brinuo o njemu u duhovnom pogledu, hranio ga u narodnim kuhinjama, čeličio ga i hrabrio da ostane u teškim i nemogućim uslovima. Radio sam ono što je dužnost svakog roditelja da brine o svojoj deci i brinuo sam o narodu i Crkvi. Posle svega sigurno da mi je teško pala odluka da više ne smem da imam nikakav kontakt sa tim narodom koji je znao da ceni naš rad i koji zna da kaže samo onako kako jeste.

Rekli ste da ćete se povući u manastirsku keliju sa vašom bratijom. Šta će biti sa bratstvima u manastirima Crna reka, Zočište, Sveti Arhangeli, Deviči i drugim od kojih su neki, nakon vašeg penzionisanja tražili kanonski otpust. Da li će se ispod vašeg krova naći mesta za ove beskućnike?

Trebalo bi da znate da sam ja bio ne samo episkop raško-prizrenski već i duhovnik svim mojim manastirima i monaštvu. Jesam razrešen uprave eparhije, ali ne i dužnosti duhovnika za svoje monahe. Taj odnos koji se uspostavi je neraskidiv, pa kao što otac može da živi ko zna gde, a da uvek ostane otac svoje dece, tako će oni i dalje biti moja duhovna deca, ma gde ja bio. Pitanje monaštva je veliko pitanje o kojem je trebalo da vode računa članovi Sinoda i Sabora. Na sednici Sinoda u februaru posle saopštene odluke o privremenom razrešenju upravljanja ERP doslovno sam rekao: „Oci i braćo, ovom odlukom vi ste bacili atomsku bombu na Kosovo i Metohiju. Videćete šta će se desiti“. To se i desilo i dešava se od prvog dana. Monaštvo se razbilo. Neki su prihvatili moj savet da ostanu gde jesu, neki to nisu mogli. Monasi će svakako tražiti mesto u eparhiji u kojoj budem bio ili drugima kako bi se i dalje zadržala ta duhovna veza. Ja sada tražim mesto gde ću boraviti u budućnosti, ali tu neće biti mesta i za sve moje monahe, jer to nije moguće.

Da li će monasi koji ostanu morati da podele sudbinu igumanije manastira Končul koja je prva, nakon dolaska novog administratora, smenjena sa ovog mesta? Postoji li bojazan da manastiri na Kosovu mogu ostati prazni?

Igumanija manastira Končul bila je prva žrtva. Iz Gračanice je otišlo sedam sestara, a otići će još. Ostaće stara igumanija i još nekoliko sestara koje iz ljubavi prema njoj i treba da ostanu. U manastiru Sveti Arhangeli vrši se pritisak na monaštvo, traži se smena igumana Benedikta koju bratstvo odbija da prihvati. Slična je situacija i u drugim manastirima u kojima monasima prete da im neće dati kanonski otpust i, plašim se, desiće se da će neki krenuti bez otpusta, drugi prinudno ostati još neko vreme, neke će možda staviti pod sud i pokušati da ih raščine. Ti manastiri koji su blagodareći Božjoj volji oživljeni, obnovljeni i sagrađeni tokom 20 godina, počevši od Crne reke, pa na dalje, plašim se, ostaće prazni. Već je nastao haos u eparhiji. To ne važi samo za monahe, već i vernike, jer, ipak, taj boravak od 20 godina na čelu eparhije stvorio je izvestan odnos među nama. Veliki broj vernika ne prihvata ovo stanje i mogao bi da se desi novi egzodus naroda. I to se kao mogućnost nagoveštava. Još u februaru rekao sam monaštvu da svako od njih mora da donese odluku šta će da uradi i prihvati odgovornost takve odluke. S druge strane, teče priča kako je sveštenstvo odahnulo dolaskom novog administratora. Ta slika ne odgovara stvarnosti.

Ako se desi da deo monaštva i vernika sa Kosova pređe u eparhiju u kojoj vi budete boravili, da li raskol u SPC postaje više od pretpostavke i ko bi u tom slučaju bio njen tvorac: 15.000 vernika koji su stavili potpis za vaše vraćanje u eparhiju ili zvanična SPC koja nije uvažila zahtev vernika?

Ne, Bože sačuvaj! O raskolu nema govora. To ne dolazi u obzir. To je izmišljen modus kako bi moj teret bio što veći. Jednostavno, neprihvatanje ovog stanja ne znači neprihvatanje SPC, patrijarha ili Sinoda. Suština je da ljudi osećaju nepravdu i tu je tačka. Ja ću boraviti tamo gde budem primljen, kao gost, i prihvatiću duhovni razgovor sa svakim ko mi dođe, ali se u poslove eparhije neću mešati. Ako me vladika domaćin pozove da negde umesto njega ili sa njim služim liturgiju, rado ću prihvatiti, ali sam nikako. I moji monasi, ukoliko budu primljeni od strane vladike kod koga ću biti, ostaće lojalni Crkvi, kao što su i do sada bili. Kada su se ranije monasi u Arhangelima ili Devinim vodama bunili pre ovoga? Nije bilo potrebe i neće je ni biti. To je izmišljena farsa.

Može li se obračun sa ERP posmatrati kao čin odmazde i zašto?

Pitanje Kosova je moralo da se skine sa dnevnog reda i moje prisustvo tamo bila je smetnja pomenutoj ideji. Moja borba za Kosovo poznata je širom sveta od Amerike do Australije. Bilo je godina kada sam pet, šest puta putovao u Ameriku i nije bilo godine, do proglašenja nezavisnosti Kosova, a da nisam išao u istu tu zemlju. Koga sve nisam primio u Gračanici, od svetskih diplomata, UN, NATO-a, KEJFOR-a, UNMIK-a uvek zastupajući liniju, ne samo da su Kosovo i Metohija deo Srbije, već i njeno srce, kolevka srpske kulture, duhovnosti i državnosti. Otvoreno sam i svugde govorio da Srbija i Srbi nikada neće prihvatiti odvajanje Kosova od Srbije pod bilo kojim vidom nezavisne ili podeljene teritorije. A oni su radili na tome od samog početka. Zato se desilo bombardovanje, proterivanje srpskog naroda, rušenje crkava i konačno samoproglašenje nezavisnog Kosova, pomognuto od strane Zapada. Tada je i prestao moj kontakt sanjima.

Moja borba za Kosovo i Metohiju jeste povod i razlog besomučne hajke koju su u protekla tri meseca, posebno na početku i u vreme trajanja Sabora potpirivali masmediji u Srbiji. Nisam odgovarao na klevete, iako sam se suočavao sa groznim insinuacijama i otvorenim lažima.

Od episkopa sa stavom postali ste politički neprijatelj vladajuće političke oligarhije. Koliko je toj činjenici doprinelo vaše protivljenje dolasku Bajdena u manastir Visoki Dečani, a zatim i otvorene kritike koju ste upućivali predsedniku Tadiću?

Pitanje Bajdena, koji je bez najave nakon obilaska Beograda i Prištine, odlučio da poseti manastir Dečane prelilo je čašu. Odlučno sam se suprotstavio ovoj poseti. To Bajden nije mogao da preživi i udar je došao sa te strane. To je bio okidač, a ja permanentna smetnja da se posao oko Kosova, a uz pomoć Brisela, isturene ruke Vašingtona i, na žalost, moram da kažem naših vlasti u Beogradu, završi. Sam predsednik države je ignorisao naše prisustvs na Kosovu i Metohiji tako što je u dva navrata dolazio u manastir Dečane, a da se pri tom nije najavio nadležnom episkopu, protokola radi. Kao  domaćin   svih   manastira dočekao bih ga u svom manastiru kao gosta, ali on nije želeo takvu vrstu posete. Zamislite, recimo, da neko dolazi u njegov kabinet i razgovara sa činovnicima bez njegovog znanja o važnim stvarima. To je nedopustivo. Oni sa Zapada i naša vlast kao njen produkt, doprineli su da se pronađe neki izgovor za pokretanje procesa protiv mene koji je doveo do ovoga. I nije nađeno ništa, a izmišljena jeste afera o finansijskom poslovanju eparhije, mene, mojih saradnika i pre svih o. Simeona.

Kosovo je, u trenucima kada se javno najavljuju tajni pregovori između Prištine i Beograda postalo srpska Gaza. Telefonske veze ne rade, prelaz Merdare je zatvoren za autobuse, život Srba u granicama nepodnošljivog. Od koga očekujete da će preuzeti vašu ulogu i reći „Kosovo na krstu, Beograd žvaće žvaku"

Ljudi koji su na vlasti uporno narodu pričaju kako ne daju Kosovo, a na sve moguće načine dovode Srbe u sve ugroženiji položaj. Svaki dan vlast ponavlja narodu da Evropa nema alternativu kako bi nas uvela u taj zemaljski raj koji se zove EU. Mnogi znaju kako je tamo, ali to ljude na vlasti malo brine; za vreme svog mandata oni moraju da ispune zadatak koji su dobili od gazde iz Brisela. U izjavama poput ove leži objašnjenje moje smene.

U istoriji SPC ne postoji slučaj da je na okupiranoj teritoriji smenjen vladika? Na Saboru održanom 1992. godine javno ste ustali protiv ondašnje vlasti. Čini se da vas ta vlast, koju su nazivali diktatorskom, nije ugrožavala kao ova.

Satanizacija je postojala i tada. Posle rata moj stav je bio poznat. Za vreme bombardovanja, a i posle odlaska 250.00 ljudi sa Kosova i ostanka njih 130.000, ja sam, preko medija, trpeo najžešće napade vlasti iz Beograda. Tada sam bio zabavljen našim jadom, a kasnije sam čuo priče koje su kolale o meni po Beogradu. Moj ostanak na Kosovu pobrkao je planove te vlade. Ta vlast je išla na to da ceo narod napusti Kosovo i Metohiju kako bi pred Zapadom mogla da maše sa porukom: „Vidite šta ste učinili". Da nisam zadržao narod, pitanje Kosova bilo bi rešeno još početkom 2002. godine, ali to što je ostao narod, monaštvo i sveštenstvo što se ono umnožavalo, manastiri cvetali za sve ovo vreme kada je bilo najteže, to je bila snaga koja nekome i nekima nije odgovarala.

Činjenica je da se u vreme Miloševićeve vlasti nije našla ta crkvena ruka koja će vas smeniti. Jer vas nije smenio Tadić ili Vlada već crkveni velikodostojnici. Da li možemo njih lišiti odgovornosti za vašu smenu?

Na žalost to je očigledno svima. To se zna ne samo na Kosovu i Metohiji i u Srbiji, već i u celom svetu. Ko god se iole bavi crkvenim životom zna suštinu stvari.

Da li je tužba koju ste podneli protiv zemalja koje su bombardovale svetinje na Kosovu presudila i Vama i ERP i možete li pretpostaviti zašto su svetovne i crkvene vlasti olako prepustile pravoslavne svetinje kosovskoj kulturnoj baštini, koje se tretiraju kao deo njihove turističke ponude?

Sve je to u jednom paketu. Meni se zamera da već pet, šest godina ne izvršavam odluke Sabora i Sinoda, iako je i to pod znakom pitanja, jer na sve njihove odluke postoje i moji odgovori. Sve je počelo posle martovskog pogroma 2004. godine i tužbe koju sam podneo protiv četiri države NATO-a za pogrom i rušenje svetinja na Kosovu. Usledio je Memorandum o obnovi porušenih manastira koju je forsirao Savet Evrope preko kosovskih institucija. Moj princip je bio da oni koji su rušili naše manastire ne mogu da ih i obnavljaju. Njegova svetost patrijarh Pavle je pod uticajem Sinoda potpisao Memorandum, da bi naknadno povukao svoj potpis. Potpis je sam Sinod kasnije bez patrijarha osnažio i tada je počela žestoka prepiska između Sinoda i mene, kao i  mešanje pojedinaca u poslove ERP mimo nadležnog episkopa. I sada se ta prepiska tretira kao moj greh i neposlušnost Sinodu.

Mislio sam da ću u procesu koji je trebalo da se po kanonskim principima vodi, izneti sve te činjenice na videlo što bi bilo osnov za pravu odluku. Urađen je stručni elaborat u kome sam izložio svoje stavove vezane za Memorandum i pomenutu prepisku, i on je predat Saboru prošle godine, ali nikada nije uzet u obzir. Drugo, mnoga moja akta i predlozi nikada nisu izlazili na Sabor. Ko odgovara za to? Konačno toliko i toliko saborskih odluka nije izvršeno, a mnogi od braće episkopa su radili suprotno odlukama, kao kada je reč o bogosluženju. Ali to nije problem za Srpsku crkvu.

Proces protiv vas kao i samo zasedanje Sabora prošlo je pod velom konspiracije i nagađanja. Šta se tačno događalo iza vrata Gračanice i, kasnije, zgrade Patrijaršije?

U poslednjih 15 godina finansijska  kontrola ni u jednoj eparhiji nije izvršena, ali u ERP jeste i to dva puta, 2006. i 2010. godine i to na način na koji je izvršena. Dan posle dolaska ove druge komisije u eparhiju počele su manipulacije u javnosti i tada se prvi put pominje suma od ni manje ni više nego 350.000 evra, koja u očima naroda izgleda stravično velika. Pripisati tu proneveru episkopu bilo bi malo mnogo. Zato su optuženi moji najbliži saradnici, pre svih o. Simeon, koji je označen kao glavni krivac. A on je, uzame, pod mojim nadzorom i duhovnim rukovodstvom proveo 22 godine. Ja ga najbolje poznajem o čemu svedoči i odlikovanje činom arhimandrita. Optužbom za proneveru, gađajući njega, rušili su mene. Ali ta optužba o proneveri ne odgovara stvarnosti, jer oni jesu videli priznanice koje dokumentuju šta je isplaćeno iz blagajne, ali nisu hteli da vide i gde su ti novci ugrađeni, jer postoje objekti izgrađeni tim novcem. Uprkos tim nedoslednostima, u krivičnoj prijavi postupka koji je pokrenut pred građanskim sudom stoji „isplata za fiktivne radove", što Sinod potpisuje. Na osnovu njihovog tumačenja mog rada na Kosovu piše se optužnica koja mi je uručena dva dana pred početak Sabora i, što je bitno, bez određenog roka da na nju odgovorim. A na Saboru pitanje koje se ticalo mene i eparhije odlagano je za kraj. Konačno optužnica protiv mene je pročitana javno pred celim Saborom, doneto je osam registara sa pratećim materijalom, koji su, iako nijedan registar nije otvoren,  poslužili - stvaranju utiska. Kada je pročitana optužnica tražio sam reč, te nakon više pokušaja dobio sam mogućnost da se obratim prisutnima, rečeno mi je da mogu da govorim samo o pročitanom tekstu. Rekao sam: „Neću moći tako vaša Svetosti. Ja kod sebe nemam arhivu ni u džepu ni na leđima kao što ste vi tu doneli. Moji odgovori su u Gračanici, jer kada sam dobio optužnicu na njoj je izostao rok u kojem bi trebalo da na nju odgovorim, što je, inače, slučaj kada je reč o građanskom i svakom drugom postupku". Kada je 60-ih godina podignuta optužnica protiv vladike Dionisijau Americi, Sabor mu je ostavio rok od tri meseca kako bi na nju odgovorio. Meni nije dat rok, već se tražilo da posle dva dana usmeno odgovorim. Rekao sam: „Ne, o tome neću da razgovaram", i izborio sam se da pročitam nešto što sam napisao na jednoj stranici papira. Sadržina pisma ticala se mog zahteva da Sabor treba najpre da se odredi prema odluci Sinoda iz februra meseca - da li je odluka tada doneta bila ustavna ili neustavna. To može, rekao sam, da bude početak daljeg razgovora. Ako je odluka neustavna onda je van snage i zahteva da se vaspostavi stanje kakvo je bilo pre njenog donošenja, što podrazumeva moj povratak u eparhiju; a ukoliko postoji razlog za suđenje, rekao sam, neka se postupak vodi po principima koji su predviđeni kanonima, na sudu sa prinošenjem njihovih i mojih argumenata koji će pokazati gde je istina.

Sa stanovišta svetovnih zakona novog doba, budući da ste okrivljeni bez dokazane krivice, tačno „posredne odgovornosti" nisu li u Vašem slučaju prekršena sva ljudska prava?

Kažnjen sam i kroz prvu odluku Sinoda i drugu odluku Sabora, bez suda i osude, bez prava na odbranu. To je činjenica. Bilo je diskusija na Saboru, episkopa koji su podržavali moja ustavna prava, ali odluka nije mogla biti doneta konsenzusom, jednodušno. Onda se pribeglo glasanju, netipičnom za Crkvu u kojoj deluje Duh Sveti i u kojoj važi princip: „Izvole se duhu svetom i nama svima". Umesto toga, Sabor se pretvorio u gradsku skupštinu u kojoj je većinom glasova doneta odluka.

Kao što sam prihvatio odluku Sinoda iako se sa njom ne slažem jer je protivustavna tako sam prihvatio i odluku Sabora. Pre mi je sugerisano da sam zatražim razrešenje ili penzionisanje iz zdravstvenih razloga. Rekao sam: „Molim vas, vi me optužujete da sam kršio mnoge kanone, a sada me terate da prekršim još jedan i to tako što ću izgovoriti neistinu. Ne, to ne dolazi u obzir. Vi donesite odluku kakvu hoćete, ja ću je i prihvatiti".

Stiče se utisak da počinje otuđivanje dela crkvenih velikodostojnika od svoga stada, da se sabornost, jedna od centralnih kategorija SPC, dovodi u pitanje. Koliko je tačno ovo zapažanje?

Rekao bih kao da se ne drži do toga ko je Crkva. Ona nije samo episkopat, niti samo sveštenstvo niti samo narod. Episkop, sveštenstvo i verni narod čine Crkvu. Međutim, njen brojniji deo je isključen, a to je narod, iako je poznato u istoriji SPC, a piše i u poslanici istočnih patrijaraha iz 1848. godine da je čuvar prave vere narod. Jer ono što narod ne prihvati to i ne postoji. Kada su u 15. veku, kako bi se prevazišao rascep između Carigrada i Rima, a zbog opasnosti koja im je pretila od Turaka koji su bili pod Carigradom, car i patrijarh zatražili pomoć Zapada, organizovan je Sabor u Firenci i postignut neki dogovor o ujedinjenju pod nazivom Fjorentinska unija. Samo jedan vladika, Sveti Marko Efeski nije potpisao, objašnjavajući da je to izdaja pravoslavlja. Unija nije prihvaćena od strane naroda. Dakle jedan Marko Efeski sa narodom održao jepravoslavlje. Mislim da će se i kod nas na kraju morati uslišiti glas naroda, jer ne kaže se uzalud da je „glas naroda glas božji".

Kada pominjete ujedinjenje trebalo bi pomenuti da je jedna od stvari koja je tutnjala kroz javnost i dolazak pape. U kojoj vezi je dolazak pape sa prilikama u SPC?

U celoj situaciji i to je od značaja. Svima je poznat moj stav o papizmu, ekumenizmu i globalizmu i to mnogima, baš u Crkvi ne odgovara. Vidi se kakve plodove donose novotarije u služenju liturgija, kakva je podela u narodu u pojedinim eparhijama. Gospod u Jevanđelju kaže: „Po plodovima njihovim poznaćete ih". Plodovi takvog rada su očigledni i vidljivi na svakom koraku, a gorki su i uživotu srpske crkve i u životu srpskog naroda. Kakve plodove će doneti najnoviji čin uklanjanja vladike Artemija vreme će pokazati.

Koja je suština sukoba između onih koji služe liturgiju po novom i onih koji je služe po starom?

Postoji odluka Sabora koja je ponovljena tri puta, a glasi da se po pitanju bogosluženja formira komisija koja će da prouči tu stvar, i podnese izveštaj Saboru, a da se do tada služenje odvija po vekovnoj praksi. To nije ispoštovano. Komisija se nikad nije sastala, a činjenica da veliki broj episkopa nije ispoštovao odluku Sabora nosi sa sobom ogromne posledice. I šta će do kraja iz toga izaći to samo Bog može da predvidi i zna. U teologiji se prihvataju nova učenja po pitanju ispovesti i postova, a sve je deo paketa obnovljenstva i novatorstva. Srpski narod to teško prihvata, jer očigledno je da je to odstupanje od vere i pravoslavlja; onakvog pravoslavlja kakvog ga je narod primio od svojih predaka, Svetog Save, Nikolaja, Ave Justina. Oni su sada etalon prave vere. Kao što se peva u troparu Svetom Nikolaju: „Pravilo vere i obrazac krotkosti". Ko odstupa od takve vere, u krivu je.

Prilikom sakupljanja potpisa za vaš povratak u eparhiju, kao i protesta ispred Patrijaršije protiv uvođenja ekumenizma i pozivanja pape u Srbiju, zvanična SPC deo vernika nazvala je pseudozilotima i jereticima. U kom trenutku su izopšteni postali oni koji slede reči patrijarha Pavla upućene papi: Dobro ne došao?

To ne bih komentarisao. Ali mogu reći da se glas naroda ne uvažava. Taj narod koji je bio i 13. februara ispred Patrijaršije na onom kijametu,  koji je  stavio  svoj potpis na ove zahteve, a bilo ih je skoro 15.000, ne zaslužuje epitete koji mu se lepe. Ako su to huligani, ako je to mafija, kako su ih sve nazivali, onda mi nemamo vernika. Meni je teško padalo vređanje toga naroda. Te ljude je trebalo saslušati i čuti, bez obaveze da se uvaži njihovo mišljenje. Nekada su postojali Crkveno narodni sabori i u Vojvodini su se, recimo, mnogi problemi rešavali na takvim mestima.

Kako se desilo da su svi neprihvatljivi analitičari Crkve postali poželjni tumači Sabora, a episkopi insajderi iz vrha SPC?

To se dešavalo, ali kao pojava nije dobro, jer je 13. februara na Sednici Sinoda rečeno da se nijedna izjava ne daje medijima. Ja sam ćutao, ali već sutradan su kroz sve medije krenuli potoci izjava pojedinih episkopa koji su davali sudove, iznosili „činjenice". To se dešavalo i za sve vreme Sabora.

Kako tumačite činjenicu da je vaš učitelj Ava Justin kanonizovan neposredno pre vašeg razrešenja, na istom zasedanju Sabora?

Mislim da je kanonizacija u redu i da je trebalo da bude i ranije. Ne smatram da je to bilo u cilju manipulacije, ali ako je i toga bilo, i to će se pokazati.

Preuzeto sa sajta http://borbazaveru.info/
(Izvor: Pečat)