Čuvanje srpskog i crnogorskog identiteta nije nikakva "okupacija" - za Đukanovića su litije bile „ludački pokret”, a stvaranje crkve od strane države nešto normalno

Podgorica – Crkva očekuje sprovođenje rezultata poslednjeg referenduma o Zakonu o slobodi veroispovesti (a to su upravo bili prethodni parlamentarni izbori) i da rastereti naše društvo daljih tenzija, držeći se principa „caru carevo, a Bogu božje”. Posle toga, u Boga se nadam, da će nam dati snage i razuma da svako od nas u poštovanju, razumevanju pa i saradnji tamo gde je potrebno, nastavimo svojim putem, kaže u intervjuu za naš list Gojko Perović, rektor Bogoslovije „Svetog Petra Cetinjskog” na Cetinju, odgovarajući na pitanje šta očekuje crkva od buduće vlasti, šta će tražiti zauzvrat i kako se brani od prigovora da je glavni kadrovnjak premijera Zdravka Krivokapića.

Kako sada razumete bunt i nezadovoljstvo naroda koji se mesecima dostojanstveno borio za sopstvenu slobodu, odnosno za svoju veru i njene svetinje i ostvarivanje tih zahteva kroz kadrovske i sistemske izmene koje najavljuje nova vlada?

Uporedio bih to s biblijskim događajem izlaska Izrailja iz višedecenijskog ropstva u Egiptu, kada su društveni i politički razlozi za oslobođenje dugo bili prisutni ili – kako se to obično kaže – nagomilani, ali se promena desila onda kada je Bog to hteo i onako kako je njemu bilo ugodno. Kod nas u CG nije u pitanju sukob među narodima, niti rat Crnogoraca sa spoljnim neprijateljem – nego unutrašnje osvajanje slobode, građansko oslobođenje od jednopartizma, jednoumlja... Verujem da smo prvi put dobili emancipovanog građanina. Paradoksalno, taj građanin je nastao tokom verske, crkvene litije. A nastao je baš tamo i baš zato što je pojedinac u litiji bio miran, nenasilan, strpljiv i uveren do kraja u pobedu nebeske, ali i mogućnost zemaljske pravde.

Isti taj narod imao je mnogo povoda i pre da iskaže nezadovoljstvo – proglašenje himne u kojoj su umetnuti stihovi čiji je autor ratni zločinac, proterivanje ćiriličnog pisma, srpskog jezika, krivotvorenje istorijskih istina, rušenje i pretnje da će tek rušiti objekte Mitropolije crnogorsko-primorske itd. I dogodiše se litije...

Pokušaj prethodne vlasti da crkvenu imovinu (a preko nje i crkvenu stvarnost, organizaciju crkve i njen poredak) preko noći i jednostrano proglasi za državnu bio je udar na temeljne vrednosti. I to ne samo na vrednosti vernika i ljudi koji pripadaju crkvi nego na temeljne vrednosti sekularnog društva. Zato su se litijama priključili ili ih javno podržali i oni crnogorski građani koji su agnostici, ateisti, pripadnici drugih vera. Svi su znali da braneći crkvu i njena prava, oni zapravo brane Ustav. A Ustav je brana protiv samovolje i proizvoljnosti. To je ta tačka okupljanja svih, i to je razlog zašto su se, vremenom, litijama priključili i oni koji su prethodno bili nezadovoljni i drugim nekim nepravdama...

Vi ste Crnogorac, ali ste i Srbin, kako se osećao i svaki pravoslavac u Crnoj Gori od njenog upisa u knjige postojanja do pojave Tita i sledbenika Đukanovića. Kako to objašnjavate?

Samo bih voleo da oni, isto tako, imaju razumevanje za moju privrženost tradiciji, baš onoj autentičnoj i crnogorskoj, i da moje čuvanje oba identiteta, i srpskog i crnogorskog, ne smatraju nikakvom okupacijom, niti stavom koji ima manja građanska prava u odnosu na njihov

Istorija i politika predstavljaju sled uzročno-posledičnih procesa. Da se podsetimo na mudrost starih Grka kako sve teče i sve se menja. U tom smislu ja lično razumem pojavu i potrebu da ljudi menjaju svoj identitet, odnosno da grade drugačiji u odnosu na identitet svojih predaka. U određenoj meri to je i nužnost smene generacija u kojoj svi učestvujemo. Kada je u pitanju kolektivni, nacionalni identitet Crnogoraca imam razumevanja za onu braću, rođake i kumove koji hoće da ga grade isključivo na osnovu državnih granica i onog okvira koji izlazi iz pasoša, stavljajući u drugi plan ili potpuno poništavajući identitet predaka od pre 100 i više godina. Tako recimo rade etnički Nemci u Austriji ili Švajcarskoj, Irci u Americi, Italijani u Argentini itd. To su sve primeri kada različiti etniciteti iz temelja izgrađuju jednu državnost, jednu nacionalnost. Samo bih voleo da oni, isto tako, imaju razumevanje za moju privrženost tradiciji, baš onoj autentičnoj i crnogorskoj, i da moje čuvanje oba identiteta, i srpskog i crnogorskog, ne smatraju nikakvom okupacijom, niti stavom koji ima manja građanska prava u odnosu na njihov.

Stotine hiljade vernika sa svojim vladikama i sveštenstvom zaklelo se i veličanstvenim litijama branilo svetinje Srpske pravoslavne crkve, odnosno Mitropolije crnogorsko-primorske. Pamti li Crna Gora veće i demokratičnije narodne skupštine od litija u svim crnogorskim gradovima?

Litije i crkvene sabore o kojima govorite okupile su opasne manjkavosti Zakona o slobodi veroispovesti. Usledili su parlamentarni izbori koji su baš tu temu imali kao, reklo bi se, jedinu ili najvažniju u pogledu opredeljenja građana. I sada svi akteri tih izbora potvrđuju da su prethodne litije imale presudnu ulogu za rezultat tih izbora. A ako tome dodamo podatak o neverovatnoj izlaznosti građanstva u vanrednim uslovima, onda ću se složiti sa vama da u novijoj istoriji Crne Gore nijedna tema nije imala tako plebiscitarnu podršku i samim tim takav legitimitet građanstva kao što je stav da zakon treba menjati.

Da li je presudna greška Mila Đukanovića bila ta što je verovao da će on stvoriti svoju, DPS crkvu i tako pored zemaljske imati i nekakvu „svetovnu” vlast? Da li je time Milo srušio Mila?

Đukanoviću je stvaranje crkve od strane sekularne države bilo nešto normalno, a mirne i dostojanstvene litije su bile „ludački pokret”

Moglo bi se baš tako reći. Niko nije grešio u ovoj situaciji koliko predsednik države. On je sebi dozvolio da pitanje ovog zakona postane pitanje njegovog teranja inata sa građanima. Hoću reći – imao je prilike tokom cele 2019. da oslušne i uvaži stav crkve kao institucije, pa je nije iskoristio. Imao je potom prilike da se uveri da stav crkve deli većina građana države čiji je predsednik. Ništa. Što su se uvećavali razlozi koji bi mudrom državniku bili dovoljni da ga podsete da je on u službi građana, a ne obrnuto, predsednik CG je trenirao nekakvu ličnu hrabrost i principijelnost. Pa mu je stvaranje crkve od strane sekularne države bilo nešto normalno, a mirne i dostojanstvene litije su bile „ludački pokret”. Svakom je bilo jasno da on nije dobro procenio, osim njemu samom. Ali to je plod politike koja je stvorila sistem da sve zavisi od jednoga čoveka.

Hoće li Crna Gora nakon prve demokratske smene vlasti opet tražiti svog gospodara kao što su prethodnog već proglašavali kraljem od Crne Gore i Brda?

Eto, upravo to, kao građanin ove zemlje, cenim da smo dobili kao jedan novi kvalitet. Nije prosto naša sreća što je smenjen jednopartizam i što se vlast pokazala smenjivom, nego što se nova vlast izglasava u atmosferi da joj niko ne daje podršku unapred. Gotovo da nema partije u poziciji ili opoziciji koja nije iznela neku kritiku ili neko upozorenje na adresu mandatara tj. sadašnjeg premijera i njegove vlade. Tako da smo u tom pogledu, verujem, rasterećeni budućeg kulta ličnosti. Kult neka se vrati tamo gde mu je i mesto: u hramove gde prizivamo ime božje, a u državnu upravu neka se vrate rad, red i disciplina, kako reče gospodin Krivokapić.

Verujete li da će i ovaj narod istinski prihvatiti vašu poruku da je „ambasada budućeg nebeskog carstva crkva”?

To je bio slikovit način da izrazim moje sekularno ubeđenje. Ubeđenje da crkva nije od ovoga sveta. Da ne pripada nijednoj državi, i da su smešne, povesne i žalosne prozivke sadašnje parlamentarne opozicije da je SPC u Crnoj Gori „crkva države Srbije”, odnosno „strane države”. Jedina država kojoj crkva istinski i bez ostatka pripada jeste država carstva nebeskog. Sve ostalo je privremeno i zemno, i što bi naš narod rekao – priče pričine.

Crnogorsko društvo je duboko podeljeno. Može li crkva približiti udaljenu braću, kako nas Hristos uči?

Jedino na ovaj način. Na temeljima ovog iskaza o nebeskom carstvu. A taj iskaz nisam ja izmislio kako bih „smirio strasti” ili nekom „zamazao oči”... to je temeljni iskaz crkvenog života. Apostol Pavle kaže da mi hrišćani „u ovome svetu nemamo sigurnog grada, nego čekamo onaj (grad) koji će doći”. Eto, na takvoj veri mogu se pomiriti braća, dok će se oko zemaljskih kiljana i taraba uvek svađati i oni najrođeniji.

Crkvena imovina pripada crkvi, a ne državi

Iz nove opozicije prigovaraju da će izmenama Zakona o slobodi veroispovesti kulturna baština CG preći u vlasništvo države Srbije, a posredstvom SPC, koja je, ističu, registrovana u Srbiji. Da li je to tačno?

Crkvena imovina u Srbiji ne pripada državi nego crkvi. Čak ni u Srbiji država ne može da konfiskuje crkvenu imovinu i da je proglasi za svoju, pa kako bi to onda mogla da uradi sa crkvenom imovinom u Crnoj Gori? To je neviđena besmislica

To je apsurdna i dramatična laž koja ima za cilj smišljeno i plansko produbljivanje podela! Bez obzira na to u kojim je sve državama u okruženju i na svetu Srpska pravoslavna crkva registrovana ili evidentirana (kao crkvena organizacija koja se proteže na svim meridijanima ove planete), ovde je reč o sređivanju našeg unutrašnjeg crnogorskog pravnog poretka, u skladu s Ustavom i prethodnim zakonima.

Crkvena imovina u Srbiji ne pripada državi nego crkvi. Čak ni u Srbiji država ne može da konfiskuje crkvenu imovinu i da je proglasi za svoju, pa kako bi to onda mogla da uradi sa crkvenom imovinom u Crnoj Gori? To je neviđena besmislica.

Pritom, sva imovina SPC u Crnoj Gori adresirana je na njene eparhije i manastire čije sedište je u Crnoj Gori i ne postoji nijedan pedalj (osim izuzetaka koji se i ne tiču samih sakralnih objekata) crkvene imovine čiji je vlasnik neka adresa izvan Crne Gore. E to je notorna istina koja ruši i obesmišljava mrziteljsku ideologiju što je fabrikuje bivša partija na vlasti sa svojim medijskim agentima. U svom ideološkom ludilu, oni hoće da jedno unutrašnje crnogorsko društveno i pravno pitanje predstave kao rat država ili rat svetova.

Šta je tome alternativa?

Jedina alternativa tome upravo jesu civilizovane izmene zakona, koje iz tematike o slobodi veroispovesti uklanjaju imovinsko-pravna pitanja i koja onda, samim tim, upućuju na postupak da se pitanje vlasništva raspravlja pred crnogorskim sudovima u skladu sa crnogorskim zakonodavstvom, a ne putem pravljenja buke na ulicama i revizijom istorije, koja održava ambijent džungle ili šume, a ne uređene države.

(Politika)