Crkva, kriza i hrišćansko milosrđe

Samo da se sećamo siromašnih

Galatima 2,10

Bogatstvo i siromaštvo

Konfučije je rekao: „Kad država napreduje, sramota je biti nepoznat i siromašan; kad država nazaduje, sramota je biti slavan i bogat“. To, jednostavno, znači: ako si siromašan i nepoznat kad sve u društvu nepreduje, to znači da si lenština ili nesposoban, i onda si za svoj status sam kriv. Međutim, kad si bogat i ugledan u doba raspada neke društvene zajednice, to znači da učestvuješ u pljačkanju zajedničkih dobara i time razaraš društvo.

Sve drevne civilizacije rukovodile su se ovim načelom: društveni ugled poticao je iz metafizičkih i moralnih izvora, a ne iz zemaljskog bogatstva i moći. Zato je Gautama Sidarta napustio presto da bi se posvetio traganju za prosvetljenjem. Isto to je, u Srba, učinio Rastko Nemanjić, a kasnije i njegov otac, Nemanja – odricanje od zemaljske vlasti zarad potrage za neprolaznim uzdiglo ih je u očima zajednice, o čemu govori pesma „Sveti Savo“, gde velikaši od Sv. Save saznaju da je njegov otac potrošio blago zidajući crkve, podižući česme i deleći i sirotinji, „da bi duši mjesto u'vatio“. I knez Ivo od Semberije, opisan u istoimenoj pesmi koju je zapisao Vuk Karadžić, postaje ugledan zato što je od Turaka otkupio srpsko roblje.

U Crnoj Gori (a to opisuje Marko Miljanov u knjizi „Primjeri čojstva i junaštva“) rang u društvu meri se viteštvom na boljnom polju i čovečnošću prema pobeđenima.

U svakom društvu čije vrednosni sistem nije poremećen, kriterujum nečije vrednosti je religozno-moralni, a ne novčani.

Novac postaje kriterijum vrednosti neke ličnosti samo u doba sveopšteg sloma. To se vidi u romanima „Ljudske komedije“ Onorea de Balzaka. Dovoljno je uzeti „Čiča Gorioa“.

Starog Gorioa, fabrikanta rezanaca, kćeri, Delfina i Anastasija, i zetovi, plemići bez mnogo novca, cene samo dok ima para. Kasnije im on postaje nepotreban, i bacaju ga kao staru korpu. Niko neće doći na sahranu starcu, nekad bogatom i uglednom stanaru u pansionu gospođe Voker. Ni njegove kćeri se neće pojaviti – poslaće samo svoje sluge sa praznim kočijama. Junak tog romana, razbojnik Votren, reći će Eženu de Rastinjaku da su pravi zločinci u Francuskoj ljudi sa vrha društvene lestvice, koji su nepravedno došli do bogatstva.

Dakle, u svakom društvu čije vrednosni sistem nije poremećen, kriterujum nečije vrednosti je religozno-moralni, a ne novčani. I danas je tako. Dovoljno je pročitati biografiju Đerđa Soroša, bogataša koji se, uz to, pretvara da je humanista, da bi se to videlo. To je, jednostavno, bogat zločinac, koji svoj novac ulaže u razaranje tradicionalnih moralnih vrednosti zarad tobožnjeg „otvorenog društva“.

Zato je Crkva oduvek učila ljude da se ponašaju skromno i žive jednostavno, e da bi nasledili život večni. Takođe, opominjala ih je da bogatstvo ne smatraju apsolutnom vrednošću, nego da ga koriste za činjenje dobra.

Kriza

Živimo u doba užasne, sverazorne ekonomske krize, u koju smo uvedeni zahvaljujući lažima lažne ekonomije i lažima lažne politike, koja je čoveku obećavala blagostanje, a vuče ga u neviđeno ropstvo. O tome je Sabor Grčke Crkve jasno izrekao svoje mišljenje:

„Episkopat Grčke Pravoslavne Crkve, koji se od 5. do 8. oktobra 2010. sabrao na svoje redovno zasedanje, smatra svojom družnošću da se obrati svojoj pastvi, narodu Božjem, kao i svim ljudima koji nisu ravnodušni, i to da se obrati na jeziku pravde i ljubavi.

Pred novonastalom situacijom, svaki razuman čovek se pita: zašto ranije nisu primenjivane ovako surove mere, koje sad nazivaju „odavno zrelima“?

Mi i vi živimo u teško i dramatično vreme. Kao zemlja, suočili smo se s najtežom ekonomskom krizom, koja većinu ljudi dovodi do osećanja nesigurnosti i straha. Ne znamo šta nam nosi sutrašnjica. Očito je da naša zemlja više nije slobodna, već njome faktički upravljaju strani kreditori. Znamo da mnogi od vas čekaju da Crkva kaže svoju reč i zauzme stav o događajima koje pratimo.

Ono što naša domovina preživljava nema presedana i potresa nas do srži. Uz duhovnu, socijalnu i ekonomsku krizu, razaraju se svi naši temelji. Reče je o pokušaju da se naša tradicija iskoreni i uništi, da se uništi ono što je svagda važilo kao osnova života naše Otadžbine.

U socijalnoj sferi pokušavaju da razore naše ustanove i prava, pri čemu to (vlast) čini sa nečuvenim objašnjenjem: „Na to nas primoravaju naši kreditori“.

Na taj način mi, kao država, priznajemo da smo pod okupacijom i da vršimo volju naših novih (stranih) gospodara. S tim u vezi postavlja se i ovo pitanje: da li se njihove preteznije tiču samo finansijske i socijalne sfere, ili se šire na duhovni i kulturni identitet i samostalnost naše domovine?

Pred novonastalom situacijom, svaki razuman čovek se pita: zašto ranije nisu primenjivane ovako surove mere, koje sad nazivaju „odavno zrelima“? Zašto ta patologija našeg društvenog života, koju sad s naporom pokušavamo da prevladamo, nije na vreme lečena? Zašto je trebalo čekati da dođemo do sadašnjeg kritičnog stanja? Jer već nekoliko decenija našom državom upravljaju jedni isti ljudi. Od kakve su političke svrhe polazili znajući da zemlju vode u katastrofu, a sad se osećaju bezbedno, smatrajući se pukim izvršiocima tuđe volje? Sada se sprovode tako radikalne reforme, koje bi u prošlosti uznemirile celu Grčku, ali sad skoro da i ne nailaze na otpor.

Naša ekonomska kriza uzrokovana je neravnotežom između proizvodnje i potrošnje, izmeu sporog tempa proizvodnje koju ostvarujemo i visokog životnog standarda na koji smo navikli. Kada potrošnja uveliko prevazilazi proizvodnju, ekonomski balans neizbežno se gubi na račun rashoda.“

Dakle, uzroci krize (a „kriza“ na jelinskom znači „sud“, to jest doba kada se prosuđuju sve vrednosti ljudi i dela njihovih iz perspektive večnih ciljeva naše zadatosti) jasno su definisani. Ali, nije se ostalo samo na tome.

Onome što se zbiva u Grčkoj Crkva Grčke je pristupila sa pastirskom odgovornošću, obećavši, u svom saopštenju, da će se deliti nevolje sa svojim narodom, i da će crkveni novac početi da ulaže sirotinju i ojađenike, otvaranjem narodnih kuhinja i drugim vrstama pomoći. Država je sveštenstvu smanjila plate; Crkva se složila da bi se i na taj način postigla solidarnost s braćom u nevolji.

A kod nas?

Kod nas – ništa. Kao da narod nije na ivici gladi. Iz vrha SPC niti se pominje ekonomska kriza, niti se šta preduzima da se narodu pomogne.

A zašto?

Gledam TV emisije poput „Kvadrature kruga“ i „Radne akcije“. U njima, prikazuje se pomoć teškoj sirotinji, deci bez roditelja, nemoćnicima; potrebitima se grade čitave kuće, opremaju stanovi. Zar Srbska Crkva, bar jednom mesečno, ne može negde da uradi tako nešto? Pa neka se i pohvali time, bez obzira na evanđeljsku pouku da dobro treba činiti u tajnosti (neka pojedinac iz Crkve čini svoje dobro u tajnosti, ali ustanova, koja pripada ovom narodu, neka to dobro čini javno, da narod vidi i da se ohrabri, da je bar Crkva na njegovoj strani, kad niko nije!) Gde su nam narodne kuhinje? Treba li da ih, po Srbiji, osniva papski CARITAS?

U socijalnoj sferi pokušavaju da razore naše ustanove i prava, pri čemu to (vlast) čini sa nečuvenim objašnjenjem: „Na to nas primoravaju naši kreditori“.

A svi znamo učenje Crkve.

David je u Psalmima pozivao da se pruži zaštita ubogima i siromašnima, da se istrgnu iz ruku bezbožnika (Ps. 82,2-3). Onaj koji prosipa i daje siromašnima može da računa da će pravda njegova ostati doveka (Ps.111,9).

Projava ljubavi prema svim ljudima najbolje pokazuje sličnost čoveka s Bogom (Mt.5,45; Lk. 10,30; Jn.4,16).

Kako kaže Predrag Dragutinović u svom članku „Socijalna pravda u Novom Zavetu“ („Sabornost“, 4/2010): „Isus iz Nazareta u vreme svog zemaljskog delovanja naročitu pažnju je poklanjao upravo marginalizovanim, ugroženim, bolesnim, socijalno neupotrebljivim članovima društva“.

Dragutinović dodaje:

„Mesija se rađa kao siromah među siromašnima, njegov mir je drugačiji od cezarevog. Njegovo rođenje je prvenstveno blaga vest za siromašne, koji su u pripovesti oličeni u pastirima. Takođe, blaženstva koja Hristos izgovara odnose se nedvosmisleno na siromašne, gladne, nesrećene i njega radi marginalizovane (Lk 6, 20-23). Crkva je prvenstveno zajednica u koju su prizvani siromašni i nesrećeni (Lk 14, 21). Bog uzdiže ponižene: „Zbaci silne sa prestola i podiže ponižene" (Lk 1, 52). S druge strane, bogatima se u budućnosti ne piše dobro, pošto su oni svoju utehu primili već u zemaljskom životu (Lk 6, 24). Ilustrativna je zagrobna sudbina bezosećajnog bogataša koji se za života nije osvrnuo na sirotog Lazara (Lk 16, 25). Slični motivi ne nedostaju ni kod Mateja. Odnos prema potrebitom (gladnom, žednom, putniku, siromašnom, bolesnom, zatvoreniku [Mt 25, 35-3b]) biće kriterijum za večno blaženstvo ili večnu osudu. Priznati Isusa za Gospoda nije dovoljno (Mt 25, 44), jer će se u dan suda mnogi pozivati na svoju veru i čak čudotvorne prakse (Mt 7, 22), ali ih Hristos neće prepoznati, jer su činili bezakonje (Mt 7, 23), tj. nisu učinili dobro potrebitom čoveku (Mt 25, 45). Kritika bogatstva se, dakle, ne zadržava samo na posedovanju kao takvom. Kod Luke se „teško vama bogatašima" (Lk 6, 24) eksplicira na priči o bogatašu i Lazaru. Ono što se osuđuje nije bogatstvo kao takvo, već bogatašev odnos prema potrebitom. Kod Mateja se takođe za kriterijum pripadnosti Hristu ne uzima posedovanje zemaljskih dobara, već njihova upotreba u korist potrebitog čoveka. Činjenica je da je bogatašu teško ući u Carstvo nebesko (Mt 19, 23-24), jer se ljudi vezuju za svoja dobra (Mt 19, 22), ali „Bogu je sve moguće" (Mt 19, 25). Ono što je ključno u sledovanju Hristu nije ni siromaštvo, ni bogatstvo, već vera koja kroz ljubav dela (Mt 25, 40; up. takođe Gal 5, 6)““

Prvobitna hrišćanska zajednica živela je tako da im „sve beše zajedničko“ (D.Ap. 2,44), i to je bilo snažno svedočenje istine Hristovog vaskrsenja, koje je ljude privlačilo Crkvi. Apostol Pavle je sabirao pomoć hrišćana iz neobrezanja za hrišćansku sirotinju Judeje (Gal.2,19; 1.Kor.16,3-4; Rim. 15,25-26). Krštenje i evharistija, novi život Crkve, potvrđivani su milosrđem. Sv. Jakov, brat Gospodnji, jasno kaže da se pobožnost sastoji u posećivanju udovica i siročadi (Jak. 1,27). I kasnije crkveni pastiri ne samo da propovedaju o socijalnoj pravdi, nego i konkretno delaju. Sveti Jovan Zlatousti je, u svojim besedama, svedočio da je Antiohijska Crkva hranila 5000 ljudi dnevno! Sveti Sava Srbski je u Zakonopravilo stavio niz odredaba o zaštiti socijalno ugroženih!

Dictum svetog Pavla je jasan: „Zato, dakle, dok imamo vremena, činimo dobro SVIMA, a osobito svojima po veri“ (Gal. 6,10).

I? Šta mi preduzimamo?

Država vraća imovinu Crkvi. Gde su dečja hranilišta, kakva je, pre Drugog svetskog rata, svuda, od Bitolja do Čačka, osnivao Sveti Nikolaj Žički? Gde su starački domovi? Gde briga o mnogodetnim porodicama?

Naravno, da ima pojedinačnih slučajeva pomoći sirotinji i utehe ubogima, ali gde je organizovana akcija Crkve u tom pravcu? Ili ćemo graditi eparhijske dvorove i parohijske domove dok u Srbiji svake godine umre 30 hiljada više ljudi no što ih se rodi?

Naravno, znam da ovaj moj članak neće imati nikakvog naročitog efekta, jer svojevrsna autističnost srbske elite (pa i one crkvene) jeste pravilo, a ne izuzetak. Pa ipak, ako se bar jedan um pokrene na razmišljanje, a jedno srce odazove delanjem dobra, biću zadovoljan. Jer, ovi redovi nisu pisani kao optužba, nego kao vapaj. Po čemu će nas Hristos poznati ako milosrđa nemamo?