Čemu nas je naučio

Poruka koju nam je ostavio patrijarh Pavle

Nikad više ljudi na ulicama Beograda, a nikad veći muk, dok je trajala sahrana patrijarha Pavla. Stoje tiho, uspravno, molitveno, ponosno.

Misli su upućene ka večnim pitanjima: Šta je čovek? Odakle dolazi? Ima li ičega tamo gde odlazi?

Ne znaju odgovor, ali osećaju da maleni, usnuli i u sanduk položeni čovek to zna.

Dosad smo od predaka slušali ili u bajkama čitali kako nas je On, prerušen u nekakvog malenog i skromnog siromaška znao pohoditi. Neki su ga s ljubavlju dočekivali, drugi osorno pred njim vrata zatvarali, a treći od toga naučnu teoriju napravili. Ono što su nam preci u nasledstvo ostavili, a mi im nismo verovali, sada se ostvarilo.

Više se ne može sumnjati da li On postoji. Kako da ne postoji kad smo Ga gledali, slušali i na kraju, na večni put ispratili!

Ono što me muči jeste što nam ranije nije rekao ko je. Jeste da je služio, radio, govorio, pešačio, pisao kao da nije sa ovoga sveta, ali mogao nam je to jasnije i odlučnije reći.

Mnogi, koji mu nisu ni prineti, govorili su da su baš oni Onaj; nije im se verovalo. S razlogom. Niko ih se više i ne seća.

Njemu bi verovali, ali On to nikad nije izustio, a mogao je.

Zato se sad i pitam, što li je nas, Srbe, izabrao da sa nama ovozemaljski, a veoma dug život provede?

Bilo je mnogo lepših, bogatijih i za život ugodnijih mesta nego što je Srbija. Gledajući, slušajući, čitajući raznorazne medije svud je bilo boljih plemena, naroda i ljudi nego što ih je bilo ovde. A on izabrao baš nas. Zašto?

Mnogi su dolazili da nam pomognu. Kad bi se ovajdili, nestajali su. Ruku na srce, neki su i ostali. Veruju da se još ponešto može uzeti.

Svi su poslednjih decenija trgovali, samo On nije. Niti je prodavao, niti kupovao. Nije se mogao nigde ni ugraditi. Makar je cipele mogao kupiti. Niko mu ne bi zamerio.

Zašto je baš nas, Srbe, izabrao i sa nama svu golgotu dvadesetog i početak ovoga veka prošao?

Ružnu reč nikom uputio nije. Na osvetu pozivao nije. Nije se žalio niti proklinjao. Trpeo je i molio se. Mučio se sa nama, i to dugo. Ne zbog sebe već zbog nas. Znao je da će nama mnogo vremena biti potrebno, da očito vidimo, a glasno izrečeno čujemo. Kad se uverio da smo mi Srbi dobar narod, blaženo osmehnutog lica usnuo je u Gospodu ili je Gospod usnuo u njemu.

U snu se sve desilo.(Kako su nam preci govorili, a bajke zabeležile.)

Sestre koje se od njega nisu odvajale, samo su tog trena skrenule pogled sa Njega i On je otputovao. Da li je otišao sam ili ga je On odveo. Kako ćemo znati da nisu jedno?

Eto nove priče za naše potomke. Postavićemo pitanje, a oni će tražiti odgovor. Ako su dvojica, šta Jedan Drugom imaju pričati. Ako su jedan, onda smo mi treći. Životvorni svedoci.

Svo vreme sveta je pred Njima i pred nama.

Mi, Srbi ne smemo Ga zaboraviti.

Dokle je On dobacio mi se ne možemo ni primaći. Njegovu dobrotu nećemo dostići.

Ali možemo mnogo toga učiniti. Možemo biti uljudni, pažljivi, ponosni, kao što smo bili dok su žalosni dani trajali. Nastavimo na isti način. Budimo, svako za sebe, za trun skromniji. Za jednu paru milosrdniji. Prećutimo bar jednu ružnu reč. Jednu laž ne izgovorimo. Ne gnevimo se kad istinu čujemo. Saslušajmo sagovornika. Pomozimo drugom.

Nikad nije kasno da se bude bolji.

On nam je dokazao da Gospod i Nebesko carstvo postoje. Svako će ponovo pred Njega. Nemojmo da se stidimo.