Bolje da smo ostali pod okupacijom, nego da radimo ovo što naše vlasti rade

 Reč Episkopa Atanasija na promociji monografije  Zadužbine Kosova i Metohije

Kosovo zaslužuje da se o njemu govori stojeći. Kao čoveku slomljenog vrata i nezdravih nogu, molim da mi dozvolite da večeras govorim sedeći.[1]

O ovoj knjizi – čuli smo već njen sadržaj i značaj, ukratko ću samo ponešto ponoviti. Prvo njeno izdanje spremljeno je 1986. godine, pojavilo se 1987.g. – dakle pre S. Miloševića, i imalo je 800 strana (knjiga teška 4 kilograma). Drugo izdanje, na engleskom jeziku, izašlo je prošle godine, sa novim materijalima, ima 1008 stranica (5 kg), i tu je najviše uradio Vladika Maksim Zapadnoamerički, koji je trebao biti večeras ovde na promociji, a s njim je i profesor Bataković, koga smo čuli malopre. Ovo 3. dosta dopunjeno izdanje novim prilozima o novim srpskim stradanjima na Kosovu i Metohiji, ima 1120 strana (6 kg). Svako od tri izdanja ove kapitalne Monografije, monumentalni je Spomenik prepun dokumenata o Srpskom Hrišćanskom karaktera Kosova i Metohije. Knjiga, uostalom, nosi podnaslov: Spomenici i Znamenja Srpskog naroda na Kosovu i Metohiji.

Na prvom izdanju knjige radilo je 40 vrhunskih stručnjaka, akademika, profesora, istoričara, umetnika, Dekan i profesori Bogoslovskog fakulteta SPC, na čelu sa tada Episkopom i potom Patrijarhom Svjatjejšim Pavlom, Božijim čovekom, koji je proveo 33 Hristove godine na Kosovu i Metohiji, i tamo apostolski pastirstvovao, podnoseći svakojake muke i maltretiranja, direktne šamare i udarce Šiptarskih nasilnika i pljačkaša, poznatih skvrnitelja i rušitelja Hrišćanskih Pravoslavnih Svetinja, Zadužbina Srpskih vladara, Patrijaraha i Episkopa, svega Srpskog Pravoslavnog Naroda kroz vekove, od 12. do 20 veka. I sve to u prisustvu, bolje reći sa učešćem tadašnjih komunističkih vlasti nesrećne i za Srbe tiranske komunističke Jugoslavije, u kojoj je jedan Šiptar, pesnik, član CeKa, „pevao“ kako „ne može da živi u senci Kubetâ“, misleći na Srpske Svetinje – Zadužbine, kakvih je malo u čitavoj svetskoj kulturnoj baštini.

Ta nasilja, pljačke, skrnavljenja, rušenja i ubijanja Srba posle viševekovne turske okupacije i zatim tokom ratova za oslobođenje Kosova i novog ropstva pod Austro-Nemačkom okupacijom i Šiptarskim zlodelima tokom 1. svetskog rata, naročito su se umnožila pod nacifašističkom okupacijom u 2. svetskom ratu 1941-45.g., i onda su nastavljena pod njihovim naslednicima Komunistima, vođe kojih su bili ondašnje vlasti srbomrzca Tita,[2] oni koje je malopre pomenuo Mitropolit Amfilohije – Crnogorci Mugoša, Zvicer, Jovićević – sve izdajnik do izdajnika. Ove su u tiranisanju nedužnih Srba i daljem skrnavljenju, plačkanju i devastiranju Srpskih Crkava i Manastira, i ne manje srpskih domova i imovine, uskoro na Kos-Metu nasledili novi vlastodršci Šiptari, dojučerašnji balisti, tj. fašisti, sada presvučeni u Titove komuniste.

Stradanje pod Šiptarima Fadilj-Hodžom i ostalima počelo je upravo u vreme kad je za Vladiku na Kosovu i Metohiji došao Pavle Stojčević, Srbin izbeglica iz zloglasne Hrvatske Endehazije, koji je biran za Episkopa u Prizrenu 1955. godine, i otada je do izbora za Patrijarha 1990.g. svake godine slao ili podnosio detaljne Izveštaje Sv. Sinodu i Saboru u Beogradu o stradanju Srpskog Naroda i njegovih Svetinja od komunističkih vlasti i Šiptarskih lopova, nasilnika i pljačkaša (a Šiptari „Kosovari“ su, nažalost, bili i ostali mahom takvi) širom porobljenog Kosova, čega sam bio svedok i ja lično. Brojna od tih potresnih dokumenata uneta su u ovu Knjigu, kao nastavak ranijih svedočanstava o stradanju Pravoslavnog Življa i Svetinja – Crkava i Manastira u Staroj Srbiji (npr. poznati „Plač Stare Srbije“ dečanskog igumana Serafima Ristića iz 19. veka), kako se vekovima zvala ova klasična Srpska oblast. Vladika Pavle je, sa Dekanom Bogoslovskog fakulteta, okupio 40 učenih ljudi – akademika, profesora, istoričara, umetnika, pesnika i sastanci su držani u Patrijaršiji i Akademiji nauka, gde se dogovaralo i radilo na toj moumentalnoj knjizi. Posebnu zaslugu imao je pokojni Živorad Stojković, urednik izdanja ove knjige, kojoj sam ja bio odgovorni urednik, a Patrijarh Pavle predsednik Izdavačkog odbora i pokrovitelj izdanja.

Novac za izdanje knjige skupljali smo pretplatom (koštala je oko 30.000 dolara), a kad je knjiga konačno izašla, znate li šta su ondašnje komunističke vlasti našle kao glavnu primedbu knjizi?! Pošto smo u knjigu uneli imena priložnikâ i pretplatnikâ, komunisti Titići su napali taj spisak: „Zašto su uneta imena tog i tog Srbina iz emigracije, ako je taj nekad bio četnik, ili ne znam šta?“[3] Komunističke vlasti bavile su se, dakle, podnokticama, a ne stvarnim problemom Srpske Oblasti Kosova i Metohije, koju Šiptari zovu samo „Kosóva“, što je falsifikat za izvorni naziv „Kosovo Polje“, tj. polje gde žive velika jata ptice kosa.[4]

***

Pojava u ovoj godini dveju knjiga Zadužbine Kosova, na engleskom i srpskom, svakako je nova i značajna etapa u borbi za spas Srpskog Kosova i Metohije, ali bojim se, i to ću da kažem – a vi shvatite to kako hoćete, a nisam siguran da će svi dobro to da shvate – da je počelo sa ovim i ovakvim, pogoršanim stanjem za Srbe na Kosovu i Metohiji upravo dolaskom nesrećnog Miloševića. Taj osioni diktator prvenstveno nad Srbima, s ciljem da produži vek umirućem komunizmu u raspadujućoj se (već od Titovog Ustava 1974.g.) Tugoslavije, krenuo je u nešto, što nije bilo patriotsko, nego partijsko i nedržavničko, nešto  mutno i nikome jasno, „k’o guska u maglu“, prostonarodski rečeno. Umesto da je, recimo, kao što je bio započeo, ali samo u 3 sela kod Vučitrna, da zakonski pretresa po Kosmetu sela i domove, kao i preduzećâ i ustanove (koje su u međuvremeno prešle isključivo u šiptarske ruke),[5] pravno-ekonomski i bezbedonosno, kao što treba da radi pravna država, i tamo je našao ogroman novac i oružje po kućama Šiptara – on je krenuo u represije policijske, pa potom i vojne, što su šiptarske mafije i plaćeni strani lobi vešto iskoristili da podstaknu i podrže oružane šiptarske bande, poput UČEKA, i da tako navuče američko-natoovsko varvarsko tromesečno bombardovanje nedužnog Naroda i Svetinja po Kosmetu i širom Srbije.[6]

***

Nažalost, bojim se da i ovaj režim u Srbiji, posle Miloševića, koji je krenuo sa Tadićem, pa onda sa Dačićem, i sada sa Vučićem, ne radi ništa bitno državnopravno i ekonomski i bezbedonosno na Kosovu i oko Kosova. Gospodo, moram to da kažem, evo kao prvi premijer: Zar je „Kancelarija za Kosovo i Metohiju“ odgovor Srbije na stanje na Kosovu? Zašto nije makar Ministarstvo? A bilo je ranije Ministarstvo. Svaka čast ovome čoveku (prisutnom Đuriću), ali se izgleda sve svelo manje-više na jednu Kancelariju, kao što je i Kancelarija za tamo neke verske zajednice. Sada sve više izbija na površinu tragično stanje sa ovom bukvalnom NATO-Šiptarskom okupaciju Kosmeta! Znalo se to poodavno kuda vodi ova evroslinava „Europolitika“! Jer naše vlasti samo trube: „Hoćemo u Evropu!“ Ja se, i ne samo ja, od početka pitam: Koju to Evropu? Samo papagajski ponavljaju: „Hoćemo u Evropu! Tamo su najbolji!“[7] Jesu li to oni koji su nas koliko juče zdušno bombardovali? I koji drže Srbe okupirane na sopstvenoj matičnoj zemlji? – kao da su Srbi na Kosovu i Metohiji izbeglice – ili dobeglice odnekle!?![8]

Pre ove promocije bila je ovde promocija časopisa „Danica“, pa je pomenuto otvaranje obnovljene Prizrenske Bogoslovije, gde je ovde prisutni VladikaTeodosije uložio ogroman trud i rad, što je počelo sa Svetim Patrijarhom Pavlom, a što je pokušao da sabotira nesrećni Marko Radosavljević, nekadašnji Artemije, koji je, nažalost, iz redova Crkve izdajnik Kosova. Njemu je davala pare Olbrajtova da stvori takozvani srpski „Nacionalni savet“, a ustvari da zamaže oči Srbima da misle da će pod NATO-om i Šiptarima imati tobož neku „unutrašnju samoupravu“! Kao što sada govore, vidim to i predviđam, da je tzv. ZSO=„Zajednica srpskih opština“ samo zamajavanje jadnih Srba, svojevrsno „zavođenje za Goleš planinu“. To je moje uverenje i predviđanje. Jer, uzmimo samo jednu činjenicu: Zašto nema nijedne ZSO za Metohiju?! A ima Srpskih sela, i ostalih u svojim domovima Srba i Srba povratnika, u Metohiji (Goraždevac, Belo Polje kod Peći i sela iznad Peći, Osojani i druga sela oko Kline, Velika Hoča, i sela u Podrimi, oko Prizrena, u Sredačkoj i Sirinićkoj Župi; pa još drugih neobuhvaćenih u Pomoravlju, Novom Brdu, oko Kosovske Kamenice)! Šta je sa Lipljanom i selima južnije, gde je do Pogroma bilo najmanje 6.000 Srba? Šta da kažemo posle toga kad je Vučić prisilio ljude na severu, od Mitrovice do Leška i Zubinog Potoka, u 4 čisto Srpske Opštine, da nasilno glasaju, da bi on te 4 Srpske Opštine, sa oko 70. 000 Srba i na prostoru preko 65 kilometara, od mosta na Ibru do Jarinja blizu Raške, poklonio na dlanu zločincu Tačiju!?! Napravili su, vele, „integrisane granične prelaze“, a to su ustvari prave državne granica između Srbije i „države Kosova“! (Takve „integrisane granice su, na primer, između Crne Gore i Albanije u mestu Vladimir ispred Skadra, gde je granična policija i Crne Gore i Albanije u jedom istom kontejneru, samo su dva prozora: na jednom daješ pasoš, a na drugom ti ga vraćaju!). I kakvi će još biti zahtevi i ultimatumi te famozne „Evropske zajednice“ prema Srbiji da se „regulišu odnosi“ Beograda i Prištine?! Snobovi „Europski“, „Evroslinavci“, kako ih neko s pravom naziva, ne vide da smo mi na svojoj matičnoj zemlji okupirano od NATO-armade i ovakve „Europe“, koja je većinom priznala tu psevdo-državu, „drugu Albaniju“ na zemlji jedne suverene državi kakva je Srbija (ako je još takva, sa ovakvom vlašću!?), državom članicom UN, koja nije to od juče, niti nam je taj suverenitet dala Evropa!

***

Kad je nedavno, pre dolaska našeg Sv. Arhijerejskog Sabora na zasedanje u Peć i Prizren, povodom obnove zgradâ Prizrenske Bogoslovije, a obnovljene su blagodareći trudu Vladike Teodosija i još žive i prisutne Crkve Srpske na Kosovu i Metohiji, i delom dobrih ljudi – među njima su prednjačili Norvežani – bio sam u Briselu svedok i sedeo uz Kai Eide, tako se zove taj čestiti čovek koji je bio poslan od Evrope da proveri postoje li na Kosovu standardi, da bi se na osnovu toga dodelio status tzv. „samostalnom Kosovu“, on je jasno video i podneo jasan izveštaj: „Ne postoje standardi, da bi se dodelio status“ – ali je licemerna Evropa ignorisala taj nepristrasni izveštaj sa lica mesta, i Šiptarskoj samoproglašenoj „državi“, čije su vlasti uglavnom sastavljene od do juče zločinaca iz UČEKA, dala status. Standardi nisu postojali, niti danas postoje na Kosovu i Metohiji – u okupiranoj Srpskoj Pokrajini. Dakle, Norvežani su pomagali obnovu spaljenih u šiptarskom Pogromu 2004. godine zgradâ Prizrenske Bogoslovije.

Tom prilikom sam u Prizrenu razgovaro sa Ambasadorkom Francuske, bez prevodioca, na francuskom, u obnovljenoj trpezariji, i ljubazno joj rekao: „Dobro ste došli, gospodo iz Evrope, ovde u Evropu, u ovo srce Evrope!“ Gospođa je nadmeno odgovorila: „Vi niste Evropa!“ – „Gospođo, a šta je Evropa? – pitao sam je. – Zar samo onaj polumesec na severozapadu?“ I dodao: – „Evropa je, gospođo, Devojka velikih krupnih očiju od Urala do Gibraltara, to je oduvek, pa i danas, bila i ostala Evropa!“ – „Ne, ne, veli ona, vi niste Evropa!“ Htedoh da kažem: „Kad smo mi bili Evropa, vi ste još bili na drveću!“ – ali ipak, ne rekoh, jer kome da kažeš?! U vrata gluvoga koliko hoćeš lupaj! – kaže naša narodna mudrost.

***

Laž je, obmana je, zvečka, blago rečeno, kojom detetu zveckamo kad plače, priča o ovakvoj Evropi. Koja Evropa? – ja se uvek pitam, jer sam bio i živeo u Evropi pune 4 godine i posećivao je mnogo puta. Ova Evropa, koju Amerika vuče za nos da radi šta god ta svetska imeprija zahte, a onda, kad ne uspeju, nego krv i nove sukobe donesu – lakejski sturaju krivicu jedni na druge, i za svoje neuspehe, za svoja neuspela nametnuta nam rešenja okrivljuju nas na Balkanu! Pitamo se, takođe: Zašto je, gospodo, na Kosovo dovedena EULEKS-policija evropska, kad je UNMIK-policija bila ipak bolja, i mogao si kako-tako da apeluješ na Savet bezbednosti UN zbog šiptarskog nasilja i nepravdi! Ja sam odmah po Pogromu 2004.g. ušao u spaljeni Manastir Devič blagodareći američkom UNMIK-policajcu iz Mitrovice i snimio i isto veče 20. marta 2004.g. objavio strahote pljačke i požara Šiptarskog u tom Pogoromu. Sa EULEKS-om to ne bih mogao uraditi. Doveden je EULEKS, koji ne štiti Srpsku raju od poznatog vekovnog nasilja i nepravdi bezbožnih Šiptara, niti vodi bilo kakav sudski postupak protiv ubica, pljačkaša i zulumćara, – kao što je bivalo u turska vremena! NATO i EU Zajednica su došli na Kosovo pod izgovorom „da zavedu mir, pravdu i slobodu“, a doneli su samo „krv i oganj i mač“, što kaže Apokalipsis. Došli su, ustvari, da nam okupiraju i oduzmu Kosovo! (Jer, ako nije tako, šta im znači i zašto uopšte postoji američka vojna baza BONDSTIL /ime je po jednom američkom okupatrskom oficiru poginulom u Vijetnamu!/ na zaposednutom, bez pitanja i dozvole, srpskom selu Sojevu imeđu Uroševca i Vitine)?

I otvoreno ću reći: Bolje je čak bilo da smo ostali pod okupacijom NATO-a nego što radimo ovo što naše vlasti rade – da se udvaraju Evropi, a ona nam uzima Kosovo i Metohiju! Šiptari su pobesneli; kakve sve uslove nam ne postavljaju, sa saglasnošću Evrope, i ono što su im iz Evrope dozvolili. Šta je sa famoznim „Ahtisarijevim planom“ uopšte, i posebno sa statusom Srpske Crkve? Uzmimo samo primer – nova nedovršena Crkva Svetog Spasa usred Prištine. U Prištini je do Turaka bilo trinaest Crkava. Na temeljima tri Srpske Crkve tamo su podigute džamije, koje i danas stoje. Ostala nam je samo Crkva Svetog Nikole, i nju su Šiptari u svome besu spalili i minirali! Koliko su još naših Crkava i Manastira porušili, minirali, razorili – buldožerima crkvišta sravnili sa zemljom!? O tome svedoči ova monumentalna Spomen Knjiga, sa podatcima i neosporivim dokumentima o Svetinjama Srpskim Pravoslavnim od Srednjeg veka do danas. Sa dolaskom NATO-okupatora porušeno je preko 150 Pravoslavnih Crkava i Manastira, i za 3 dana Pogroma 2004. godine, još 35!

Posle mnogo molbi i traženja, dali su našoj Crkvi zvanično dozvolu, uz saglasnost i EZ, da se obnovi mala Crkva Sv. Nikole u kompleksu Manastira Savetih Arhanđela kod Prizrena (od čijeg je klesanog kamena sa upisanim krstovima Sinan paša Arnaut gradio džamiju u centru Prizrena, i Srbi je nisu po oslobođenju Kosova i Metohije dirali ni rušili!). I sad su, iznenada, neobjašnjivo zašto, vlasti iz Prištine zabranili tu obnovu, ne velike Crkve Manastira Arhanđela, već male Svetonikoljske Crkve u porti tog Manastira! Ni u turska vremena nije bilo takvog bezakonja i bezpravlja, i nasilja, i samovolje. I sve to Evropa vidi, i zna, i ništa ne preduzima! Samo nam postavlja nove i teže uslove! Dokle to ponižavanje jednog Hrišćanskog i kulturnog Evropskog naroda?![9] Dotle, dok budemo imali ovakvu poltronsku vlast, partijsku a ne patriotsku i istinski državničku! I neka nam ta vlast ne pominje svoje famozne oktorisane „izbore“, toliko puta ponavljane i opetovane, na kojima ovaj jadni narod u rezultatu dobija – „opet to, samo malo drukčije“!

***

Ko se od prognanih Srba vratio mirno u svoje domove i na svoja vekovna ognjišta na okupirani Kosmet? I ko je opstao spokojno kad se vratio? Hoće i pokušavaju da se vrate jadni Srbi u Metohiju. I pitam tu „Kancelariju za Kosovo i Metohiju“: Zašto nema, nije predviđena ni jedna Zajednica Srpskih Opština na terenu Metohije? A imamo tamo Srpskih sela, iako su desetkovana! Jesmo li se odrekli Metohije – te najplodnije oblasti u svim Srpskim Zemljama? Bojim se da naše vlasti igraju igru koju i kako Evropa hoće i nameće – da nas dovedu dotle da mi sa našim ovakvim učešćem izručimo Šitarima Kosovo na tanjiru, i priznamo ovu okupaciju! Odmah se znalo, ja sam to znao, a verujem da su znali i stručnjaci, da postoje ogromne naslage uglja na Kosovu. Ispod uglja je nafta, gospodo, i to znaju Amerikanci. I onda su došli, takvi kao što je Kušner, kao što je Olbrajtova, ili ovaj general NATO-a, Klark, i oni će sada da budu biznismeni koji će da eksploatišu srpsko blago Kosova! Vidimo, na redu je i Trepča, koja je uglavnom na severu Kosova. A Dačić i Vučić su svojim „izborima“ kao na dlanu izručili sever Kosova zločincu Tačiju! Hoće li Hag i Evropa sada suditi Tačija i ostalu kriminalnu mafiju za zločine kao što je poznata trgovinu ljudskim organima iz famozne „žute kuće“? Kakva sramota za poznatu gospodu „prosvećene Evropejce“ u 20. i 21. veku!

To je slika te famozne Evrope! To je slika koju Amerika nameće jadnoj i nesrećnoj Evropi. I zato, prvo da se pitamo: Koja je to Evropa u koju srljamo pošto-poto? Proveo sam četiri godine u Evropi, i poštujem Evropu, ali koju i kakavu? Znate šta mi kažu ljudi čestiti – u Evropi i u Americi – a ima ih i takvih? Vladiko, ko nas pita ovde u Americi, ili ovde u Evropi? Ko pita za bilo šta stvarne Evropljane i Amerikance? Ima čestitih ljudi među Italijanima, Francuzima, Norvežanima, pa i među Nemcima, i Amerikancima, ali ko pita te ljude? Gospodin profesor Bataković je prethodno pomenuo koliko ljudi u svetu pišu danas o Kosovu. Ima ih poštenih i čestitih, i sagledavaju istinu i pišu o Kosovu, i o „sramnom ratu za mafijašku državu“! I šta biva potom? No, šta da radimo?!

***

Borimo se, i borićemo se, ipak, za Sveto Srpsko Kosovo i Metohiju, za Svetinje njihove i naše – vekovne Svesrpske i Svepravoslavne Spomenike i Znamenja. I pre svega za naš napaćeni Narod na toj matičnoj Srpskoj Zemlji. Ali nemojmo da budemo naivni da će to biti lako sa ovakvom kapitulantskom diplomatijom, sa ovom i ovakvom zvaničnom Evropom, koja nas je zdušno i zlodušno bombardovala, na čelu sa manijakom Klintonom i onim zemljama koje su potom priznale Nato-Šiptarsku okupaciju, i dalji nezaustavljeni teror nad Srpskim narodom i Svetinjama njegovim!

Milošević je u svoje vreme krenuo da daje otpor takvoj Evropi i Americi. Ustvari je tu Srpska vojska dala stvarni otpor, a ne on. Mnogi njegovi tada na vlasti bili su korumpirani. Šleperi oružja su prodavani Šiptarima iz Miloševićeve Srbije. I radio je taj nesrećni star-mladi komunista, ono što moram da kažem, po savesti ljudskoj i hrišćanskoj: uprljao je Svetu Srpsku zemlju prevozeći u šleperima leševe, iz kojih je kapala krv! A krv, po Svetom Pismu, prlja zemlju! Uprljao nam je, osioni nesrećnik i izdajnik, ovu Svetu Zemlju, toliko natopljenu našom patriotskom, rodoljubivom krvlju. Nismo imali, nažalost ni danas nemamo, zaista patriotske vlasti, nego pohlepne karijeriste, nezasite partijske vlasti. Ali, po narodnoj mudrosti: „strpljen – spasen“. Trpimo, i trpećemo. A poslednja je ipak Božija.

Uradili smo i radimo kao Božji, Hrišćanski, Svetosavski i Svetolazarevski narod mnogo. I radićemo i dalje. Obraz su nam osvetlali ovi Mučenici i Novomučenici, od vremena borbe sa Turcima, i borbi za oslobađanje. Čuo sam da su ovi mladići, Prizrenski bogoslovi, evo ih ovde, sastavili i pevaju Tropar Svetim Novomučenicima Kosovsko-Metohijskim. Posle Svetog Lazara Kosovskog, Svetog „Kefaleoforosa“ (=Glavonosca), sada su Sveti Novomučenici Sveti Monah Hariton sa svojom glavom u rukama, kao Velikomučenik Knez Lazar Kosovski, i sa njima Sveti Novomučenik Jeromonah Stefan. Otac Hariton, koji je u zadnji čas spasao od Šiptarskog pogroma Sestre monahinje iz Manastira Svete Trojice kod Mušutišta. On je, inače rodom iz Kuršumlije, i rekao je u već okupiranom Prizrenu 12. maja 1999. godine: „Neću otići u Miloševićevu izdajničku Srbiju, ostaću ovde sa svojim narodom!“[10] A monah Hariton je već 14. maja rastrgnut od Šiptarske bande na ulicama carskog Prizrena, i telo mu, puno rana u pocepanoj mantiji, nađeno je tek posle nekoliko meseci (februara 2000.g.) južno od Prizrena na putu ka Albaniji, ali bez glave! Tako je i sahranjen, bez glave, kao Sveti Lazar Velikomučenik. Daće Bog, javiće se ta glava. Freska kao Mučenika sa glavom u rukama naslikana mu je već u Paraklisu malog konaka u Svetim Arhanđelima. Tako isto, malo kasnije, postradao je za Hrista i svoju veru i svoj narod i otac Jeromonah Stefan iz Budisavaca, metoha Pećke Patrijaršije, koga su zajedno sa srpskim učiteljem tog mesta Šiptari katolici iz tog kraja Metohije uhvatili i u bunar bacili, u bunar Crkve u Istoku, koji je tamošnji stari Prota u svoje vreme iskopao. Kad smo to rekli Natovcima – a pogrešili smo što smo im rekli – oni su to preneli Šiptarima, koji su zatom njihova tela ubrzo izvadili iz bunara i bacili u jednu jamu između Istoka i Đurakovca. Zna se gde su bačeni, ali ko god to pomene, pojede ga crni mrak. Kao što je i u Radonjića jezeru kod Dečana, pobio 40 Srba šiptarski vođa Haradinaj. A posle su on i njegovi povadili te leševe, te ih negde premestili i nisu nađeni. Haradinaj je pobio sve svedoke, i na sudu u Hagu je oslobođen i pušten kao nevin! I to pseudodemokratska Evropa radi i toleriše! Kao i zločin nad decom u Goraždevcu, u kafani u Peći, i gde još ne. Eto, koja je to i kakva Evropa! Licemerna i nečovečna Evropa, koja gleda samo svoje interese, hoće da mi budemo njena nova kolonija. Zar nisu tzv. „investicije“ iz Evro-zajednice samo novi kolonijalizam?!

Da li se pita sadašnja vlast Srbije, prosjačeći investicije od takve Evrope, zašto Švabe investiraju samo u Vojvodinu? Zar ne vide da Nemci hoće da se sutra vrate tamo odakle su kao Folks-dojčeri proterani!? A to svako iole pametan zna. I hvali se predsednik Vlade Srbije da je obogatio Srbiju takvim investicijama! Doveo je Nemce da prozivode meso u Vojvodini, pa dovodi sad i Arapiju da investiraju u Srbiju! Evo, dovode muslimani Arape i u Bosnu nesrećnu, sa mudžahedinima i vehabijama, koji progone i ubijaju Hrišćane na Bliskom Istoku, i njima naseljavaju gradove i sela po Bosni (Ilidža, Trnovo, i druge)! Nemojmo biti naivni. Ovaj narod je naučen da trpi, ali jednoga dana mogu da puknu trpila ovoga naroda. I Evropa će opet okrivljivati narod, kome već više od 2 veka nameću svoja rešenja, a nikad neće da podnese odgovornost za ta i takva svoja nepravedna rešenja po brdovitom Balkanu.

***

Mi Kosovo nećemo ni zaboraviti, niti ga možemo izdati. Primer je upravo i ovo što ja zovem „Prizrenska galaksija“! Kažem: „Prizren nije ni država, ni kontinent, već cela Galaksija!“ Kao što za Rusiju kažu: To nije država, nego Kontinent, i to dva kontinenta! Tako je i Prizren – naša svetla Galaksija. Prizren je velika nada naša. U obnovljenoj i ponovo otvorenoj Bogosloviji Sv. Kirila i Metodija, zadužbini Prizrenca Sime Igumanova, ima sada 55 učenika, i još 20-30 profesora. I hvala Bogu! Obnavljaju se i Sveti Arhanđeli kod Prizrena. Ako Bog dâ, obnoviće se, iako postoji veliko licemerje šiptarsko-evropsko. Molićemo se Bogu i borićemo se! Ono što je važno jeste to da Kosovo osećamo kao maticu svoju, kao Svoju Svetu Zemlju, kao svoj Jerusalim. Na prethodnoj ovde promociji, čuo sam, ali je to bilo bolno, da je, recimo, Hercegovina krajina, da je Banja Luka krajina! Otkud to, i otkad to? U vreme nesrećnog Miloševića pevali su: „Neću dati Ibar i Moravu“. A ja kažem: E bogami ćeš dati ako svedeš Srbiju na Ibar i Moravu. Gde je Sava i Drina? Gde Neretva i Trebišnjica? Gde je Zeta i Morača, i Vrbas i Una i Krka, i ostale reke naše? Nažalost je i naš Dučić, Hercegovac, čovek širokog srca, pisao o Bori Stankoviću iz Vranja: kako je on negde na periferiji. Pa zar je Vranje na periferiji Srpskog naroda?

Hvala Bogu da je sad ova Vlada ipak otišla da zaseda u Nišu, ali ne treba da ide samo u Niš. Neka se dobro razmisle i stvarno posvete Srpskom Narodu i njegovim matičnim zemljama, a ne samo Beogradskom pašaluku. Ali, kako rade, bojim se da smo u mengelama te famozne „demokratije“, koja je u stvari partiokratija – to što doživljava Mitropolit u Crnoj Gori! I razumem ga, kako je i zašto tako govorio, ko god zna šta se tamo dešava može ga shvatiti. Pritiskaju sada i ovu i ovakvu Vladu Srbije, jer ima sa Rusijom kakve-takve odnose, i neće, naravno da neće, da uvedu sankcije Rusiji – kao što ih je uveo nesrećni Milo Đukanović iz Crne Gore! A znate li koje on sankcije može da uvodi Rusiji? Neće im guslati, a guslao im je donedavno! Tužno je to i mnogo bolno, ali izdržaćemo.

Ne smemo zaboraviti Kosovo, i ne možemo, jer je ono u srcu i duši i savesti našoj. Zbog Naroda našeg i Svetinja naših, o kojima svedoči ova Spomen-Knjiga. I da idemo da ih posećujemo i pomažemo, i po cenu, kao što biva, da nam razbijaju kola i glave, da prebijaju putnike, da šikaniraju našu decu na granicama. Pričao nam je premijer Dačić, kad je bio predsednik Vlade. To su „integrisane granice“! Integrisane granice su danas nažalost državne granice! I sve drugo je pusta priča – „da se Vlasi ne sete“!

Dala je ova vlast Sever Kosova, rekoh 65 kilometara sa 70.000 Srpskog življa na poklon šiptarskom mafijašu Tačiju. Zašto? Pa zato sada, gospoda, na čelu sa predsednikom Srbije, idu na Vidovdan da slave Kosovo ne na Gazimestanu, nego u Kruševcu! Znači, napustili su i Kosovo i slavni srpski Kopaonik, jer su pustili NATO na 30 metara ispod Pančićevog vrha na Kopaoniku! Na tanjiru su dali sever Kosova zločincu Tačiju. A Sever Kosova je imao mogućnosti da se čak i osamostali, zato što je kompaktna srpska teritorija.

Vaša Svetosti. Vi govorite da se Srbija bori, vlast Srbije se bori za Kosovo. Kakva je to „borba“ vidimo je, i žalimo što je tako servilna i ljigava – da ugodi Evropi! Takave mentalitete neguje i propagira veći deo nesrećne štampe, poltronski Mas-mediji. Malo je dobrih i patriotskih, objektivnih novinara, većina ih „profesionalno piše“ – „kako vetar duva, tako se i okreće“! I bavi se, ne znam čime sve. Bavi se, recimo, „brendom Srbije“, kakav je tzv. Egzit! Idući jednom iz Sremske Kamenice kroz Petrovaradin, prošao sam pokraj tog delirijuma droge i nemorala, čime se, nažalost, mnogi ponose kao „brendom Srbije“! Mi hirotera! – što bi rekli braća Grci (=ne bilo gore!).

Bavimo se Kosovom srcem i rukama, molitvom i posećivanjem. Sakupljajmo i nosimo pomoć onima koji na Kosmetu ostaju i opstaju, i onima koji se vraćaju. Recimo, u sela iznad i oko Pećke Patrijaršije, u Belom Polju i Goraždevcu, u selu Novake, kod Prizrena i oko Donje Srbice, u Osojanskoj dolini i oko Istoka, u Orahovcu i Velikoj Hoči, u Novom brdu i Pomoravlju. Pomozimo onaj apostolski rad „Majke Jugovića“, koji vodi divna popadija Stević i u 6 kuhinja hrani oko 2.000 sirotih i gladnih, među njima i izvestan broj jadnih Šiptara. A ima dobrih Albanaca, ljudiˆ i porodica koji zaslužuju da im se pomogne. Nisu ni oni usrećeni tzv. „Kosova Republjik“! Zato ih pomaže Eparhija Raško-Prizrenska i Kosovo-Metohijska, a nju pomažu i Srbi iz Republike Srpske, i Pravoslavni Francuzi iz Francuske, pa i čestiti Italijani, od kojih su neki primili Pravoslavlje, jer vide i doživljavaju Pravoslavnu veru i Crkvu živu i martirsku na terenu Kosova i Metohije.

Evo, i ova knjiga je veliki doprinos raspete Kosovo-Metohijske Eparhije Srpskom narodu na Kosovu i Metohiji i šire po svetu. Ova je, rekoh, Knjiga Dokument, Dokumenata i Svedočanstava o našoj postojanosti – dostojanstvu i postojanstvu – na Kosovu i Metohiji. Matija Bećković rekao je u svoje vreme: „Nek objave Šiptari makar jednu svesku o svojim dokumentima na Kosovu“. Jer šta oni imaju svoje na Kosmetu? Imaju turske mostove, turske džamije, imaju tzv. „Prizrensku ligu“, koja je ustvari bila tvorevina turske Porte, krajem 19. veka, da Albance polaska i pretvori ih u borce protiv ustanaka Hrišćana na Balkanu. Prizrenska liga je bila samo privremena projava dobre volje Turske Porte, da bi njome obećali Šiptarima neku autonomiju. I nije im, kao što znamo, Prizrenska liga ništa donela niti ostvarila.

Istinska i velika nada za braću Alnbance=Šiptare, ovo je što je uradio Carigradski Patrijarh obnovivši Pravoslavnu Crkvu u Albaniji, koju je nastojao da uništi komunista Enver Hodža, proglasivši Albaniju za „prvu ateističku zemlju“ u svetu! Sada, sa obnovom Pravoslavlja u Albaniji, a bilo ih je preostalo na jugu (gde je drugo, pitomije albansko hrišćansko pleme Toski, dok su na severu uglavnom brutalniji Gege muslimani) još oko 17%, ima, hvala Bogu, već jedan milion, to jest oko 30%. I govorio sam u susretu sa Pravoslavnim Albancima, na slavi u Visokim Dečanima: „Vera jedina može da nas izmiri i sjedini – vera Hristova, Apostolska, Pravoslavna! A ne Vučić i Edi Rama.[11]

Hvala vam za ovo veče. Hvala i Kancelariji za Kosovo i Metohiju što je pomogla štampanje – jer ovo je skupa knjiga – i hvala brojim pomagačima i priložnicima, i pretplatnicima, i svima prisutnima za ovo veče posvećeno Raspetom ali i uvek Vaskrsavajućem Kosovu. Molimo se Bogu i trudimo se da ne zaboravljamo taj naš mučenički Narod i naše Svetinje. Posećujmo ga, dolazimo mu i radujmo se kad god možemo da im pomognemo nekom leptom. Ovi mladići Prizrenski Bogoslovi su naš ponos i dika. Prizren je, doduše, drugačiji od drugih grad, stari Carski grad. Prizren ima u sebi čak i Turke susede, koji su prijatelji Srba, često bolji od Šiptara. U Prizrenu postoje i Šiptari katolici. Pa naši divni Goranci i Torbeši, u Gori i u Župama, Sredačkoj i Sirinićkoj.

Oprostite, da dodam kako smo bili sa ovom Knjigom na engleskom i u Američkom Kongresu prošle godine. Bilo je dva--tri kongresmena, koji su imali razumevanje i zakazali u jednoj maloj biblioteci u zgradi Kongresa promociju ove knjige, i Vladika Kalifornijski Maksim je to ostvario. Bila su njih dva-tri i govorila, i takođe Srbin Obrad Kesić, i moja malenkost. Bilo je oko 60 slušalaca, među njima i dva Šiptara. Promocija je bila lepo primljena. Na kraju su se javili za reči Šiptari. Jedan je rekao: „Gospodine, vi to pričate, ali vi Srbi ste dvanaeste godine (1912) izvršili genocid na Albancima na Kosovu“. Odgovorim mu: Gospodine, to je samo vaša izmišljena priča. Kad smo radili prvu knjigu 1986.g., Titov Šiptar komusta Sinan Hasani – onaj koji je predsedavao poslednju godinu Jugoslavijom – jer je Tito tako udesio famoznim Ustavom 1974.g. (a rekoh taj Ustav je prvi razorio Jugoslaviju, jer je Tito tako hteo, uvođenjem rotacionog predsedništva, jer, zaboga, niko njega ne može naslediti; a mnogi se još uvek diče tim glavnim krvnikom srpskim!) – taj Sinan Hasani je tada napisao da je 1912.g. „izvršen genocid“ u ne znam kome potoku nad jednom jedinicom šiptarskih vojnika! Mi iz uredništva smo mu napisali pismo: „G. Hasani, dajte nam taj dokument da ga objavimo u ovoj knjizi!“ Razume se da to đubre od čoveka nije ni odgovorio. Eto, to je bio predsednik tadašnje Tugoslavije (rodom iz srpskog sela Požaranje kod Uroševca). –

Drugi je Šiptar ustao i rekao: „Znate, ima dokument u Vatikanskom arhivu gde piše da su Srpske zadužnine gradili Šiptari!“ Ja mu rekoh: „Gospodine, tu izmišljenu floskulu ste naučili i papagajski je ponavljate. Hajte nađite taj „dokumenat“, pa da ga objavimo. Jeste li vi ikada bili u bilo kom Srpskom Manastiru na Kosmetu da vidite likove i natpise na zidovima i freskama. Ima li tu uopšte Šiptara, Arnauta? U Dečanskoj Povelji, s polovine 14. veka, koju smo ovde detaljno objavili, popisani su svi metosi Visokih Dečana, a oni pokrivaju skoro celu Metohiju i prostore i van Kosova, pa stoji samo 2-3% Šiptara, i to samo zapadno oko Đakovice. Zatim ceo vek kasnije, u poznatom turskom katastru „Brankovića oblast“ (nedavno je i objavljen), koliko ima Šiptarskih imenâ? – Samo par procenata više. To su istoriski pisani podatci, a ne priče koje obmanjuju naivni i neznaveni svet. Šiptari su počeli da silaze sa svojih gora i hridina (otuda im i naziv „Šćipnija“=zemlja hridina i urvina) i to kad je Turska počela naglo da slabi, posle poraza kod Beča (1680-90.g.) i u sledećim ratovima sa Austrijom početkom 18. veka, pa su njihovi kačaci primili islam i postajali janičari za gonjenje Hrišćanske raje koja se dizala na ustanke. Tad su jednostavno u ravnici Metohije dobijali privilegije i zauzimali imanja. Poslednje što su zauzeli bila je Šalja i Bajgora u potkopaoničkim krajevima i oko Podujeva. Čitajte istoriju i dokumenta u ovoj debeloj i dokumentovanoj Monografiji. I još nešto: Ako su Šiptari gradili srpske Manastire, zašto ih sada pale i ruše? A ovamo traže da uđu u UNESKO!?

Koliko je Šiptara došlo na Kosmet za poslednjih pola veka, bežeći tobož iz Enver-Hodžine Albanije, a pred sobom dogoneći stada ovaca i goveda?! Koliko je Šiptara iz Albanije došlo sa NATO-snagama, nebrojeno i nekontrolisano? Došlo ih je bar 300.000, ako ne i više. Jedan Srbin iz Đakovice izbegao je ispred te najezde, ali su mu ostale sestre u jednom selu zapadno od Đakovice, na reci Erveniku. Posle nekog vremena uspeo je da telefonom dobije svoga čestitoga komšiju Šiptara da ga pita: „Gde su moje sestre?“ Ovaj mu odgovara: „Nemoj pitati, i nemoj dolaziti. One su ubijene i bačene u reku! A ovde su došli neki mladi ljudi iz Albanije i sveta koje niko od nas ne poznaje, i ponašaju se tako kao da će sto godina vladati bez Srba!“

Eto zašto se dešava ovo u Đakovici: Ne daju ti huligani, koji su do temelja sršili Crkvu Svete Trojice u centru grada, i kamenje buldožerima rasturili i park napravili, i već godinama ne daju da bilo koji Srbin ili vernik iz drugog mesta Kosmeta poseti one 3-4 bakice u obnovljenoj staroj Crkvi u Srpskoj ulici, iz koje su proterali Srbe i pravoslavne Cigane! I sad će nam pričati Tači ili Kurti, i sa njima licemerna Europa, o „demokratiji“!

Okupacijom NATO-a okupirano je Kosovo i Metohija, gospodo, i naše vlasti ove unesrećene Srbije svojim ovakvim „pregovorima i razgovorima i dogovorima“ u Briselu samo će postići da tu okupaciju legalizuju. Niko od njih, ni ovde ni u Briselu, ne pominje rezoluciju Saveta Bezbednosti 1244, kojom je dozvoljen povratak dela srpske policije i oko 1000 Srpske vojske na Kosmet! A g. Dačić nam govori: „Ne, mi ne možemo da čekamo. Mi moramo da nešto rešavamo!“ A Srbi koji su ostali i dalje su zarobljeni u enklavama, a prognani koji hoće da se vrate – pa kad se vrate ometaju ih, sprečavaju i proganjaju na svakojake načine! Eto, to je europolitika naših neokomunističkih vođa u unesrećenoj Srbiji.

Ja to govorim kao Srbin, starinom Hercegovac, ali rođen u Zapadnoj Srbiji, i Beograđanin sam od 1954.g. Starinom sam verovatno poreklom Kosovac, a ne „Kosovar“, kako me je hteo da nazove pokvare­njak Kušner, ili kako sada nazivaju Srbe na Kosmetu, u novim ličnim kartama koje im izdaju!

Oprostite, ali kao i svakog Srbina rodoljuba: Mene sve rane moga roda bole!