Beseda na opelu patrijarhu srpskom Pavlu

Vaša Blaženstva, Preosvećena i Bogoljubeznjejša sveta braćo,

Vaše Prevashodstvo gospodine Predsedniče Republike Srbije,

Vaše Prevashodstvo gospodine Predsedniče Vlade Srbije,

ostali visoki predstavnici državnih vlasti,

Vaša Visočanstva,

blagoslovena čeda Majke Crkve,

„Ostari Jodaj i, pun dana, umre” (II Dnevn. 24, 15). Svetejši Arhiepiskop pećki, Mitropolit beogradsko-karlovački i Patrijarh srpski, nama mnogoljubljeni i uvaženi brat i saslužitelj Pavle, pun svetih dana, ispunio je opštečovečanski dug, a ispunio je i Crkvu koja trijumfuje na nebesima velikom radošću pri prijemu njegove blažene i očišćene duše, dok je Crkvu koja vojuje na zemlji, lišenu njegovoga slatkog telesnog prisustva, pogruzio u duboku tugu.

„Zidovi Siona (sada mislimo na duhovne bedeme bogospasavane zemlje Srbije), prolivajte potokom suze dan i noć!” (Plač Jeremijin 2, 18). Anđeo Crkve u Beogradu, svetilnik mnogonapaćene zemlje srpske, vinuo se na nebesa.

Braćo jerarsi, blagočestivo sveštenstvo najsvetije Srpske Crkve, pripadnici monaškog reda u njoj, „na gorama udarajte u plač i ridanje, a na stazama u pustinji u naricanje” (Jerem. 9, 9)! Jer, vaš dostojni duhovni čelnik, neumorni zastupnik, vazda budni čuvar sveštenih zaveštanja Crkve vaše i roda vašega, dobri pastir i predobri podražavalac Arhipastira Hrista, vaš veliki duhovni vođa već je pribrojan svojim nezaboravnim prethodnicima, a najsvetiju Crkvu vašu ostavio je u udovstvu. Svekoliki hristoimeniti srpski narod je osiroteo izgubivši duhovnog oca prepunog ljubavi, bogomudrog učitelja, velikog utešitelja i savremenog Simona Kirinejca koji je nosio krst čitavog svog naroda u izuzetno teškim danima, u danima doslovno tragičnim po Srbiju. Stoga, narode srpski, započni tužbalicu, gorko ridanje i naricanje, i oplakuj ga po zasluzi njegovoj! (Premudrost Sirahova 38, 16 - 17).

Braćo, javna je tajna Crkve širom vaseljene da nekadašnji Episkop raško-prizrenski, potonji Patrijarh srpski, sada blaženopočivši Pavle (Stojčević) nije bio prvojerarh obične mere. Uostalom, njegov lik i čitava njegova pojava zračili su svetošću i pravednošću. Njegov etos je bio čvrst kao dijamant. Dobrovoljno je bio puki siromah, podvižnik koji podseća na drevne pustinjske Oce, isposnik, čovek neprekidne molitve, blag, miroljubiv i smeran srcem, ali i borac koji ne zna za uzmicanje, spreman na svaku žrtvu kad god je za to postojala potreba. Ognjeni liturg pred sveštenim žrtvenikom Božjim, duhonosac, on je sabrao u sebi, kako je nekada sveti Grigorije Niski rekao za Meletija Antiohijskoga, „Davidovu krotost, Solomonovu razboritost, Mojsijevu dobrotu, Samuilovu pravičnost, Josifovu celomudrenost, Danilovu mudrost, Ilijinu revnost za veru i devstveničku čistotu Jovana Bogoslova”. Bio je, uostalom, bogoslov širokoga znanja, proročki nadahnuti propovednik Jevanđelja, bratoljubiv, čedoljubiv, veoma milostiv i samilostiv, ispunjen svakim milosrđem, pomirljiv, mirotvorac, čovek otvorenih horizonata koji je osećao neposredan dodir sa savremenom stvarnošću i bio izuzetno blago Crkve naših dana. Ustvari, nosio je na sebi pečat svetosti. Čak i oni koji stvari posmatraju spolja, na necrkven način, shvatali su da imaju posla sa neobičnom ličnošću, sa čovekom druge mere i drugačijeg kvaliteta, pa su ga stoga poštovali i onda kada se njihova gledišta nisu podudarala sa njegovim stavovima. Bog ga je podario Crkvi u pogodnom trenutku, upravo tada kada su njegov narod i njegova otadžbina imali potrebu za takvim poglavarem većma nego ikada pre. On koji je iskustveno doživeo božanske tajne, sveti Prvojerarh, dao je rešenje za bolni raskol takozvane Slobodne Srpske Pravoslavne Crkve vrativši je u naručje puno ljubavi, naručje Srpske Patrijaršije. Nažalost, nije imao sreće da doživi analogan blagopolučan završetak i drugog raskola, raskola Crkve sa sedištem u Skoplju, uprkos njegovim upornim nastojanjima da se i to zbude. I pored toga, sigurni smo da će upravo to biti prvi predmet njegovih bogougodnih molitava pred Svevišnjim, sada kada se nalazi pred Njim, a da će radost rešenja problema raskola doživeti njegov naslednik.

On, sitan i slabašan telom, bio je gigant po načinu razmišljanja i po duhu. On, Patrijarh Pavle, poneo je breme krsta i stradanja istorijskog i blagoslovenog srpskog naroda u iskušenjima poslednjih godina. On je bio živi izraz njegovog jedinstva, ovaploćenje Svetoga Predanja i dragocenog nasleđa Svetoga Save.

Braćo Srbi, mirne duše možete da kažete za svog usnulog Patrijarha: „Takav nam arhijerej trebaše – svet, nezlobiv, neporočan” (Jevr. 7, 26), dostojan naslednik Svetoga Save, po svemu dostojan uzvišenog i veoma odgovornog patrijaraškog dostojanstva, ali i dorastao složenim i bolnim okolnostima ovoga vremena.

Lično, imali smo radost da ga poznajemo dugi niz godina i da na najbratskiji način često sa njim sarađujemo. Videli smo njegovu ogromnu brigu za svoj narod, za svoju otadžbinu, ali i za celokupnu Crkvu, kao i za svečovečanske probleme — za osporavanje vrednostѝ, moralni pad, siromaštvo, nepravdu, bezosećajnost i ravnodušnost moćnikâ prema slabima, katastrofalnu opasnost po čovekovu životnu sredinu...

Nikada nije bilo potrebno da se on umori od govorenja kako bi nas ubedio u čistotu svojih namera i osećanja ili pak u to da on u strahu Božjem, sa osećanjem da se nalazi u prisustvu Božjem, rešava sva pitanja, bez izuzetka, mala ili velika.

Zaista je bio ukras časnog sabranja Predstojateljâ Najsvetijih Pravoslavnih Crkava. Njegov doprinos uspešnom rešavanju velikih crkvenih pitanja i svečovečanskih problema našega vremena bio je više nego zapažen. Naše druženje sa Njegovim Blaženstvom, blaženopočivšim Patrijarhom, bilo je izvor velike radosti, veselja, nadahnuća i svagda dubokog uzbuđenja u našoj duši. Utoliko pre, takva osećanja rađala je u nama zajednička molitva i zajedničko služenje svete Liturgije. A za vreme sasluživanja on nije mogao da prikrije uzvišeno duhovno stanje svoje duše, svoje duhovno iskustvo.

Nije to samo lepa reč kada kažemo da će nam veoma nedostajati. Zato i tugujemo i žalostimo se zbog njegovog odlaska od nas iako znamo da za njega važi psalamskih stih: „Časna je pred Gospodom smrt svetih Njegovih” (Ps. 115, 6). Apsolutno smo uvereni da njegov odlazak jeste odlazak u život, odlaganje „kožnih haljina” koje mu više nisu potrebne, mirni ulazak u obećano Carstvo, sveradosni susret sa Presvetom Bogorodicom, sa anđelima i sa svima svetima, primanje neuvenivog venca pravedničke slave iz ruku Podvigopoložnika Boga, svetozarno predstojanje u večnoj Liturgiji pred nebeskim žrtvenikom, zajedno sa Svetim Savom i sa svima koji u arhijerejskom i svešteničkom činu bogoljubivo i bogougodno poslužiše, kao i neposredni, lični razgovor sa Bogom, u kojem se on već sada moli za nas i za sav narod. To nas teši, to nas umiruje, to u nama guši tugu i suzbija žalost zbog toga što smo sada lišeni njegovog telesnog prisustva među nama.

Pred časnom jerarhijom vaše Crkve, pred blagočestivim rukovodstvom vaše države, pred pobožnim sveštenim klirom, bogoljubivim monaštvom i svekolikim ožalošćenim srpskim narodom, tumačimo, naposletku, veliku, nežnu ljubav i najdublje saosećanje Majke Crkve konstantinopoljske, i izražavamo najtoplije saučešće Vaseljenske Patrijaršije, saučešće svih ovde prisutnih jeraraha i Naše lično učešće u vašem bolu zbog rastanka. Želimo i usrdno se molimo da Presveti Duh, molitvama blaženopočivšeg Patrijarha, pokaže dostojnog naslednika njemu, okretnog krmanoša Srpskoj Crkvi i novog duhovnog oca slavnom srpskom narodu, da nastavi njegovo svesvetlo, bogoljubivo, bogougodno i za narod spasonosno služenje na mestu Prvojerarha. Ti, pak, hristoljubivi, bogodostojni, svih blaženstava Hristovih dostojni, mnogoljubljeni i mnogooplakani brate Pavle, počivaj u svetlosti Božjoj do opštega vaskrsenja! Neka bude večan, nestariv i svet spomen Tvoj!

Preveo i dostavio episkop bački Irinej